Program | O nama | MEAA u medijima l Prezimena u CG l  Reagovanja, pisma... |  Traže se l   Kontakt

Ramiz Hadzibegović                                            

Istorija nam je pokazala, da je prošlost podložna  čestim revizijama, ponekad i brisanju činjenica u ime novih vrednosti, principa i načela, dok se na ovim našim prostorima ona  spotakne čak i o mitove i legende.Uostalom, oni koji su zauvek zaćutali nisu ovlastili istoričare da moraju precizno rekonstruisati stvari kakve su nekad bile, zbog čega se često  pomešaju stvarnost, mašta i zablude.

Naravno, bilo bi  previše i od istoričara očekivati da se zanimljivost o bratimljenju Petra Petrovića Njegoša i Ali-paše Rizvanbegovića*  češće spominje, ali, u postojećim političkim okolnostima, to može biti vredan istorijski primer za sve što se poslednjih decenija na Balkanu događalo, i dragocena pouka budućim pokolenjnima, koja žive na prostorima, gde priroda ima ljudske razmere, gde vekovima zajedno postoje različite nacije, jezici i vere.

Iako se o Njegošu skoro sve zna, ova zanimljivost koju baštini Dubrovnik, sem istoričarima te pedantnim hroničarima, malo je poznata široj javnosti.

Kada su Njegoš i  Ali-paša zaključili da pregovori o teritorijalnim problemima nemaju alternativu i da je svako rešenje bolje od rata, započeli su pregovore o susretu na kome bi se raspravile sve okolnosti od kojih je zavisio dalji status spornih teritorija i budući odnosi Crne Gore i hercegovačkog pašaluka.

Uz posredovanje ruskog konzula Jeremije Gagića, turskog komesara Selim-bega i austrijskog predstavnika, u Dubrovniku je 1842 godine upriličen susret crnogorskog vladike i hercegovačkog vezira. Ulogu domaćina imao je baron Karlo Rosner, dubrovački okružni kapetan,

U preliminarnim pregovorima oko mesta u kome je trabalo da se održi susret, u opciji su bili Metković i Dubrovnik. Ali-paša je predlagao Metković, a Njegoš Dubrovnik. Na kraju, prihvaćem je predlog crnogorskog vladike.

Prema istorijskim faktima, hercegovački vezir Ali-paša,  gajio je  iskrenu toplinu prema crnogorskom čojstvu i junaštvu, a iznad svega prijateljstvo, respekt i dužno poštovanje  prema Njegošu.

Kada se u Dubrovniku susreo sa Ali-pašom, Njegoš je imao 29 godina, dok je njegov sagovornik, hercegovački vezir, bio duplo stariji. Zanimljivo, obojica su umrli iste (1851) godine.

Veliki broj međusobno razmenjenih pisama, te njihov susret u Grahovu l838 godine, potvrđuje da su se oni prilično dobro poznavali pre susreta u Dubrovniku.

Inoćencio Čulić , franjevac i bogoslovski nastavnik, u svom  pismu arheologu i publicisti Franju Cararriju, kaže: «Čekam vladiku i  mostarskog vezira, koji bi se trebali sastati u Brgatu. Trebate znati da se je po nalagu carigradskog dvora imao u mojoj župi održati njihov sastanak zbog nekih zemalja i granica».

Njegoš je došao u Dubrovnik još krajem avgusta, nameravajući da se pre susreta sa Ali-pašom, konsultuje sa ruskim konzulom Gagićem, dok je vezir doputovao početkom septembra.

Sastanak je održan u starom dubrovačkom lazaretu na Pločama, iako je vezir imao nalog iz Carigrada o zabrani udaljavanja iz Brgata.

Iz Čulićevog pisma saznajemo da su Dubrovčani, u to vreme, bili više naklonjeni veziru.. «Nikad dva visočija i divnija musketara ne vidjesmo», govorili su Dubrovčani.

«Vladika, obučen po crnogorski, boravi kod nekog dobrostojećeg pravoslavca, dok njegovih deset pratilaca spavaju u različitim kućama», piše Čulić.

Mnogi pravoslavci u Dubrovniku duboko su zamerili Njegošu što nije bio obučen u mantiji već u crnogorskoj nošnji.

«Prošlog ponedeljka, oko osam sati ujutro, stigao je mostarski vezir u Carinu (turska tvrđava udaljena oko milju od Brgata). Tu stigoše oko 11 sati okružni poglavari, major sa različitim oficirima i vojnicima, mnogo činovnika i veoma mnogo znatiželjnika, kao i neki podrđeni vladičin činovnik. Poklonili su mu se i bejahu zadovoljni njegovim  ophođenjem, visokim lijepim stasom, oholom bradom, krasnom i bogatom istočnjačkom odjećom i njegovim gošćenjem. Spomenutima je ponudio slatkiše, kafu limunov sok i lulu» pisao je Čulić.

Pregovarači su žurili da  što pre razmene mišljenja o političko-diplomatskom poduhvatu do čijeg im je sadržaja i te kako stalo. Prvi susret je održan u prisustvu dubrovačkog okružnog poglavara Roznera i okružnog poglavara Kotora Ivačića. Sastanku je prisustvovao i ruski predstavnik Gagić, «ali samo da izrazi poštovanje hercegovačkom veziru, da bi se, potom, povukao, čim su razgovori počeli».

Međusobnom razmenom poseta pregovori su se pretvorili u svojevrstan diplomatski spektak.. Prvo je Njegoš  posetio Ali-pašu, a zatim je na vladičin poziv, hercegovački vezir uzvratio posetu vladičinoj rezidenciji. Na Njegoševu inicijativu, Ali-pašu je, pred rezidencijom crnogorskog gospodara, dočekala gradska muzika. Nakon toga, obojica su, na konjima obišli Dubrovnik. «Na zaprepašćenje pravoslavnih Dubrovčana, sedeli su u kafani na rivi i šetali Stradunom, u najprijateljskijem raspoloženju». Crnogorski vladika bez mantije, u narodnoj nošnji, sa oružjem i turski paša sa bogatim velurskim binjišem, postavljenim samurovinom. Paša je bio oduševljen Njegoševom lepotom, gospodstvom i rečitošću i jezgrovitim dosetkama.**

Prema pouzdanim istorijskim izvorima, Njegoš i Ali-paša su, za sve vreme boravka u Dubrovniku, nakon oficijelnih obaveza, ostajali zajedno do duboko u noć, uz najkvalitetnija vina i bogatu trpezu. Bila je to gozba velikodostojnika koji su poštovali sve vrline života i svoje prolaznosti..

Ne ustručavajući se da izrekne najveće komplimente crnogorskom vladaru, vezir je u jednom momentu rekao:»Anda seni (zakletva), ovakvog čovjeka u butum dunjaluku (celom svetu) nema. Kakva bi korist bila da se ovakav čovjek oženio pa da ima ovaka četiri sina».

Veličao je um koji uspeva da malom narodu, oskudnog oružja, ispisuje veliku istoriju.

Iako već narušenog zdravlja, Njegoš je sve vreme razgovora bio dobre volje.Hvalio je Ali-pašu i njegove zasluge za red i mir, blagostanje u pašaluku, za hrabro držanje u vreme napada Bošnjaka i Turaka.. Ponavljao je zahvalnost paši za  principijelnost, poštenje, hrabrost, vladarsku mudrost, za njegov odnos prema narodima svih vera «Ti si vazda bio sirotinjska majka, i nijesi do sada dopuštao divljijema i bezbožnijema jaramazima da pršte raju u tvoju državu» ( Njegoš u pismu Ali-paši).

Između ostalog, razgovarali su o svom zdravlju o prolaznosti života, o slabljenju turske imperije,. Vladika je posebno govorio o Austriji, Rusiji i Italiji, zemljama koje je posećivao i dobro poznavao.

Za nekoliko dana intenzivnog druženja, dobro su se upoznali. Koliko je vezir upoznao Njegoša, njegove želje i namere te političke ambicije, pokazuje ova izjava:»A Boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova»..

Razgovarajući o granici između Crne Gore i Hercegovine, oko koje nisu mogli postići potpunu saglasnost, Ali-paša je, u jednom momentu rekao:»Predlažem da počekamo i vidimo šta će carevi (ruski i turski) reći». Na to se vladika ljutnu i reče:»Ako ti imaš cara i moraš ga pitati, a ti ga pitaj, a ja sam car u mojoj zemlji i ne pitam nikoga što ću činiti u korist moga naroda».

Nakon višednevnih razgovora, potpisan je ugovor u osam tačaka, između «nezavisne oblasti Crne Gore i  pašaluka hercegovačkog» o prestanku neprijateljstva.*** Utvrđene su granice dok je Grahovo definisano kao neutralna teritorija.  

Nakon potpisivanja ugovora, njih dvojica su se, sa puno razumevanja i topline, izgrlili, a potom povukli u jednu sobu Antonija Čavre, i tu se pobratimili.

U svom romanu «Alipaša», publicista Danilo Marić, ovako opisuje samu ceremoniju bratimljenja: «Nađe se pozlaćena čaša na astalu pred njima. Iz bukare, bistre vode, do pola čaše usu vladika, pa je nadopuni Alipaša. Vladika, potom, doda iglu koju Alipaša ubode u jagodicu kažiprsta, pa iglu vrati vladiki. Na isti način se ubode i brđanin. Onda, istovremeno, prste nad čaše nadnesoše, drugom rukom stisnuše jagodice. Po tri kapi u čašu kanuše. Roze vino načiniše. Po tri puta pripijaše, obrediše, a između ljubiše -  bratimiše se... Nikad i  nijedan čin neće preduzimati bez znanja pobratima, zavještaše se, i na tome završiše, a sva je prilika, za svojih života držaše. Dva mala naroda velikim se napraviše».

Ovaj sastanak u Dubrovniku bio je velika diplomatska pobeda i uspeh Njegoša.

U svojoj poslanici Crnogorcima i Brđanima, septembra 1842 godine, Njegoš ističe: »Poslijed dugog zla i krvoprolića, koje je bilo među nama i Turcima hercegovačkijeme, ja i Ali-paša, vezir hercegovački, sastadosmo se u Dubrovniku, oko svega se lijepo dogovorismo i među sobom mir i jako prijateljstvo utverdismo».

Potisivanjem ugovora, Ali-paša je priznao nezavisnost Crne Gore.

Ne ulazeći u to koliko je ovaj sporazum zaista mogao biti međudržavnog karaktera, nije sporno da je Crna Gora, u tom momentu,  imala određene kapacitete državnopravnog subjektiviteta. Iako je ona i dalje smatrana delom osmanske imperije, granica se nije mogla preći bez odgovarajućih putnih isprava.

Za Austriju, Rusiju i druge evropske zemlje, to je bilo veliko iznenađenje. Ruski konzul Jeremija Gagić, kasnije, piše vladici: «..Niko se nije nadao da ćete vi postići takav diplomatski uspjeh».

Međutim, ubrzo je iz Carigrada stiglo upozorenje «da Porta ne priznaje sporazum i da nije spremna da ustupi ikome nijedan pedalj zemlje» koji se nalazi pod njezinim formalnim suverenitetom.

Za Crnogorce, u tom periodu, opterećene tradicijom plemena, Njegoševo btatimljenje je bilo veliko iznenađenje, iako se znalo da je za njega nacionalnost bila iznad vere.****

On je nastojao preći lokalne, plemenske okvire, zarad dobrih odnosa sa Hrvatima, Srbima, Turcima, Austrijancima. Vođen velikom idejom oslobađanja Crne Gore, Njegošu je jednako bio blizak i Beograd i Zagreb i Dubrovnik i Skadar i Mostar, koliko i buntovan vezir bosanski Gradaščević, toliko i Ali-paša Rizvanbegović, Osman-paša Skopljak, knez Aleksandar Karađorđević ili ban Jelačić. Značaj i vrednost svakoga od pomenutih cenio je samo po tome koliko je koji mogao i bio voljan da mu pomogne u njegovoj političkoj i nacionalnoj misiji.

Jednako kao i u  Crnoj Gori tako je i u Hercegovini i okolnim oblastima, vezirovo pobratimstvo dočekano sa nevericom i čuđenjem. I pre pobratimstva sa vladikom, a posebno nakon toga, pojedini istaknuti turski prvaci, otvoreno su sumnjali da je Ali-paša direktno štetio turskim interesima  na prostorima Crne Gore. Tako Mujaga Mušović, zapovednik Nikšića, ističe: «Kakvu vlast ima Ali-Paša, da daruje moju Župu, moju lijepu bašču, vladici crnogorskom».

U kontekstu političkih, nacionalnih, verskih, vojnih i tradicionalnih običaja i prilika u to vreme, ovaj čin bratimljenja zaslužuje širu analizu i objašnjenje. Bez namere da se upustim u tako nešto, na neke dileme i pitanja odgovore bi mogli ponuditi sociolozi, istoričari, antropolozi i drugi, pogotovo što se brojne pouke mogu izvući iz ovoga čina.

U svakoj analizi pobratimstvo vladike i vezira neobična je kombinacija i spoj dva prijateljstva u vremenu koje nam nudi drugačiju sliku društvenih i političkih odnosa na Balkanu. Ne znam da li je pobratimstvo u to vreme bilo moderno, ali je činjenica da je, skoro uvek, moderno u raskoraku i raskidu sa tradicijom. Oni su tada, dakle, ovim činom, napravili civilizacijski iskorak, prevazišli sve podele posebno verske.

U skali međuljudskih odnosa, počev od drugarstva, prijateljstva i kumstva, pobratimstvo je najveći stepen bliskosti i poverenja. Ono se mnogo ceni ali i zbližava ljude. To je etički ali i intiman slobodan izbor. Kao pobratimi ljudi dele identitet.

U principu, pobratimstvu prethodi veliko i dugo prijateljstvo te je ovaj čin, koji su napravili Njegoš i Ali-paša, ritualizacija ili ugovor takvog odnosa. U svakom slučaju, oni su ovim činom izrazili spremnost da premoste mnoge kultrurološke razlike ili da se na njih gleda bez zlobe.

I na kraju, sledi pitanje: da li je Njegoševo pobratimstvo bilo politička investicija, nacionalni interes ili lično zadovoljstvo? Kako tumačiti pobratimstvo koje naprave politički lideri različitih nacionalnosti, kultura, običaja, konfesija? U svakom slučaju, to ne može biti samo lični odnos jer se on reperkutuje na širem nacionalnom ili državnom planu.

Uz brojne pouke koje se mogu izvući iz ovoga čina, stoji činjenica da su se  Njegoš i Ali-paša, negde prepoznali po junaštvu, intelektualnom sklopu, državničkoj mudrosti, ličnom ponosu, otmenosti i dostojanstvu, i da je to bila prevaga za odluku bratimljenja.

 ____________________

*Ali-paša Rizvanbegović Stočević, 1783 – 1851, imenovan pašom a potom 1833.g. i vezirom Hercegovine, koju odvaja od Bosne i njome upravlja sve do smrti, držeći u svojim rukama svu njenu sudbinu. Bio je veliki reformator  i inovator u poljoprivredi. Izvodio melioracije, zasađivao i gajio južno voće (masline, vinova loza, badem, pirinač, duvan), povrće i svilene bube. Tolerantan prema hrišćanima. Ne retko bio na strani srpskog klera i hrvatske biskupije. Pred kraj života, usprotivio se sultanovim reformama, zbog čega je ubijen.

** Ali-paša je bio izrazito lep čovek. Hroničari beleže da je mnogo voleo žene. Jedno vreme, u svom haremu, imao je šest Gruzijanki. Otuda u našem narodu izreka: «Lijepa ko Đurđijanka».

Zanimljivo je, da je njegov sin, Mehmed Ali-paša, bio sultanov vezir.

      *** U istorijskim izvorima egzistiraju dva datuma potpisivanja ugovora: 9 i  24  septembar 1842 godine.    

      *****    «Ne pita se ko se kako krsti,
                      No čija mu grije krvca dušu,
                      Čije ga je mlijeko zadojilo,
                      Čist put osta sili vjerovanja;
                      Para vatrom živom poćerata,
                      Svak uz svoju neka leti zraku,  
                      Prostora je dosta k žrtveniku,
                      Svi uz jednu – ne biva ćeskote»

      Njegoš iz Beča 1847