Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG


IZBOR stihova iz Gorskog vijenca sa komentarima  

   
 

Vladika Danilo

А ја што ћу, али са киме ћу? (33)
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове, (35)
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве; (40)
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.

   33   ali - rijec koja ima cesto pokrajinsko znacenje: ili, a ovdje bi mogla biti jednaka izrazu to jest.
34 - 36   Cest slucaj pjesnickih recenica bez glagolskog predikta. Poslije slikovitog i vapijuceg 35. stiha (jedna slamka medju vihorove) dolazi jednostavni i rezignirani 36. stih (sirak tuzni bez nigdje nikoga), koji je zamijenio u rukopisu vise neuspjelih i precrtanih varijanti. Po svom porijeklu, vladika Danilo nije sirak u obicnom znacenju te rijeci: on ima brace i rodjaka, a kao mitropolitu, sav narod je njegova "obitelj". U pismu od 5.okt.1847 (poslije pojave Gorskog vijenca) Osman-pasi Skopljaku, Njegos se preciznije izrazava o svom polozaju:"Ja sam inokosan, ja sam sirak. Pomisli dje su mi braca slavni i glasoviti knezovi i vojvode nasega carstva." Zatim dolazi nabrajanje, u upitnom obliku, glasovitih muslimanskih kuca koje se tudje "od svoje rodjene brace" i sebe nazivaju Azijatima. Dalji stihovi (37 - 42) drugacije ce i jace izrazavati pjesnikovu tragicnu usamljenost.
37      Моје племе u suprotnosti je sa vrazje pleme 20.stiha, koje oznacava Turke. To nije samo narod njegove uze domovine vec se odnosi i na sve balkanske hriscane, pokorene i pokorne Turcima.
38     суза моја нема родитеља   Nema nikoga da me utjesi (da mi roditeljski utre suze).
39     нада мном је небо затворено,   Izraz nebo zatvoreno, koji ovdje izrazava potpun prekid bozje pomoci, sugerisan je, po svoj prilici, Biblijom. U  Otkrivenju Jovanovom nebo se vise puta otvara i zatvara. Jedan stih iz Otkrivenja (XIX, 11) pokazace najbolje, kontrastom, punu simboliku glagola zatvara: "I vidjeh nebo otvoreno, i gle, konj bijel, i koji sjedjase na njemu zove se vjeran i istinit, i sudi po pravdi i vojuje".
40     не прима ми ни плача ни молитве;    Umjesto placa, u sacuvanom rukopisu stoji neprecrtana rijec vopla. Ovu crkvenorusku rijec, upotrijebljenu vjerovatno bas zbog sjecanja na Bibliju (vid 39. stih), pjesnik je zamijenio narodnim izrazom placa, bilo u prepisu sacuvanog rukopisa bilo u samoj korekturi.
41 - 41    Dva stiha s izrazom najdubljeg pesimizma citave Njegoseve poezije. - Ad ovdje ima svoje pravo znacenje pakla, a ne Turaka kao u 27.stihu.
Vladika Danilo

Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету! (85)
Час проклињем лански по сто путах (86)
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање. (88)		   84 - 85    Грдни дане,     pridjev grdni dopisan je naknadno, mjesto precrtanog crni. Da li zato da se ne bi ponavljao pocetak 43. stiha: crni dane? Mozda, ali nova rijec dodaje i novu nijansu ovome uzviku vladike Danila: on dan svoga rodjenja ne smatra samo nesrecnim nego i ruznim (grdnim) jer je docekao turcenje Crnogoraca. Zato ga i kune (da te Bog ubije).
86 - 88    U dva prethodna stiha vladika Danilo je prokleo dan kada se rodio, a sada proklinje cas koji Turci nijesu iskoristili da ga smaknu. O svom vladicinskom spasavanju od smrti Njegos se mogao obavijestiti iz Istorije Crne Gore Sime Milutinovica. U njoj se prica (s izvjesnim razlikama u prozi, str. 33-34, i stihu, str. 35-44) da je turski pasa uhvatio na prevaru i mucio vladiku Danila, ali ga je, dobivsi za njegov otkup sest stotina cekina, pustio na slobodu. Vremensko spajanje ovog istorijski nedovoljno rasciscenog dogadjaja sa istragom poturica navelo je pjesnika na jedan anahronizam: u naslovu bar Gorskog vijenca, on istragu poturica datira "pri svrsetku XVII vijeka", a Danilo je zavladicen u Secuju 1700 god.
Vuk Micunovic

Тури такве разговоре црне! (107)
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара! (108)
Ти нијеси саморана глава: (110)		   107      Тури - odbaci (od turiti). Vladika Danilo poceo je bio razgovore crne vec prvim stihom: Crni dane, a crna sudbino.
109      нема посла у плаха главара....Ne moze se prihvatiti tumacenje M.Resetara, preuzeto i u drugim komentarima:" Strasljiv glavar nece nista uraditi." Vuk Micunovic ne bi uputio takav prekor vladici Danilu. On bi prije rekao: Ne moze se nista ocekivati od glavara koji ne vlada sobom (krace receno: brzog, plahovitog)
110      ...саморана глава - covjek bez ikoga. Reakcija na vladicin vapaj u 36. stihu: sirak tuzni....
Vuk Micunovic

У добру је лако добро бити, (137)
на муци се познају јунаци!		   138       на муци се познају јунаци!      Ovaj cesto isticani gnomski stih, za koji bi se pomislilo da je uzet neposredno iz narodne pjesme, prosao je, medjutim, kroz nekoliko jezickih faza. U rukopisu stoji na muku se poznaju junaci, a pored toga muka kaze cijenu junaku. Posto je precrtao obadvije ove verzije, pjesnik se vratio prvobitnoj od njih i ponovo, iznad druge, napisao: na muku se poznaju junaci. U novom rukopisu ili u korekturi on je dijal. na muku zamijenio knjizevnim na muci, ne radi jezicke pravilnosti nego radi bolje zvucnosti stiha (upor. za slicne izmjene 113. i 126.st.).
Svi iz grla povicu

Пуштите их, аманат ви божи,
јере их је невоља нагнала,
а не бисте ниједну хватали. (195) 
Утекле су к вама да утеку,
а нијесу да их покољете.		   Izgleda da pjesnik zavrsava Skupstinu uoci Trojicina dne pustanjem na slobodu plasljivih ptica, koje su dobar zalogaj, da bi istakao bolecivost Crnogoraca prema nevinim i nemocnim stvorenjima, u casu kada su spremni da pobiju poturcenjake.
Knez Rogan

Ћуд је женска смијешна работа! (476)           
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.		    
Vladika Danilo

Слушај, Вуче, и остала браћо! (520)
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо, ак' и мало, стоји
више види но онај под брдом; (525)
ја повише нешто од вас видим -
то је срећа дала ал' несрећа.  		  522    што ме црне растезају мисли....Cenzura je u ovom stihu odvojila epitet crne od udaljene imenice misli ( sto me crne/rastezaju misli). Da su te dvije rijeci spojene, cenzura bi bila poslije misli (sto me crne misli/rastezaju), cime ne bi bio istaknut epitet crne. Vid. st. 562
526 - 527     Ja vise od vas vidim, kaze vladika (i zato ne donosi nagle odluke). Bice zato sreca ako izbjegnemo bratoubilacki rat (o cijoj grozoti govore dalji stihovi), a nesreca ako se zbog mojih odluka zakrvimo dockan s poturicama. Sa ovim se ne slaze u potpunosti objasnjenje koje su dali L.Gojnic, M.Resetar i V.Latkovic, a sasvim je drugacije tumacenje Dj.Radovica i A.Barca, koji smatraju da vladika Danilo misli na svoju licnu srecu i nesrecu.
Vladika Danilo

Зло се трпи од страха горега.
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке! (540)   		  538      од страха горега.     - smio elipticni polustih, mjesto: od straha od gorega, od straha da se gore ne desi.
539 - 540     Dvije razlicite slike nesvjesnih pokreta u trenutku opasnosti po zivot: davljenika koji se hvata za pjenu (originalnije nego banalno "za slamku"); covjeka koji dize ruke nad glavom kada mu zaprijeti opasnost od nekog udara. V.Latkovic ukazuje na 118. pjesmu Pjevanije S.Milutinovica sa stihovima:"Mahnu sabljom da ga posijece,/Luka jadan ruke nadodaje."
Knez Rade (vladicin brat)

Што се мрчи када коват нећеш?
Што збор купиш кад зборит не смијеш?
Приђе си им с коца утекао,
дабогда им скапа на ченгеле!(544)
Жалиш нешто, а не знаш што жалиш; 
с Турцима ратиш, а Турке својакаш,
домаћима тобож да с' умилиш,
а једнако, немој се варати!
Како би им запа, да те могу,
главу би ти онај час посјекли  (550)
ал' ти живу руке савезали
да те муче, да срце насладе.   		  541     Parafraza prozne recenice:" Ili kuj, il' ne mrci gaca"., koja je usla u prvo izdanje Vukova Rjecnika, pod mrciti. Po ostrim rijecima kneza Rada, vladika se ogaravio lad je sazvao skupstinu, a ne smije nista dalje preduzeti (nece da kuje).
544     дабогда им скапа на ченгеле!  ... Cengel (pers-tur. cengel) - gvozdena kuka. Ovakva ili slicna kletva, koja ne izrazava intimnu zelju govornika, rasirena je u narodu; obicno je upucuje svoj svome, narocito stariji mladjemu. Na skupstini ju je mogao izgovoriti samo brat vladike Danila. Bez formalnog dokaza, J.Erdeljanovic tvrdi da je knez Rade bio mladji od vladike Danila, mada po slobodi kojom kori svoga brata i po svom znanju njeguskog kneza, posvjedocenom u dokumentima, moglo bi se prije reci da je on bio stariji od sve svoje brace.
545     Жалиш ..... - stedis (trece znacenje koje daje Vukov Rjecnik) 
546 - 547      S jednim Turcima ratujes, a druge (poturice) zoves bracom (svojakati - smatrati svojom rodbinom), da bi ih umilostivio. U 547. stihu inverzija (dopuna glagolu u pocetku stiha), pojacana cenzurom, stavlja naglasak na domacima i daje recenici ironican prizvuk.
548      једнако.... ovdje znaci uzalud
549      Како би им запа, да те могу     Cenzurom poslije sestog sloga, inverzijom dveju recenica i elipsama ("Da te mogu uhvatiti, cim bi im pao saka...") dobijen je ziv deseterac
Vojvoda Batric (knezu Radu)

Имаш разлог, али не толико.
То се могло све љепше казати, (560)
да му тако ране не вријеђаш
и грком га не отрујеш тугом.   		  560     љепше - ovdje znaci "sa vise obzira" (upor. drugo znacenje u st. 395).
Vuk Micunovic

Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега, (605)
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине (610)
нит' догори нити свјетлост губи.   		  603 - 604    Da nema palih junaka, ne bi bilo ni junacke pjesme; da nema pregalaca, ne bi se imala za koga sablja kovati. - U ovim stihovima, a tako i u st. 138 (na muci se poznaju junaci!), isticu se napori i opasnosti kojima se izlazu pravi borci. Ideja prvog od ova dva stiha izrazena je i u Scepanu Malom (Kukanje je mati pjesne divne, III, st. 135)
605      Mnogi komentatori, pocev od St.M.Ljubise, smatrali su da je pjesnik ovim stihom rekao da je junastvo jedno od najvecih zala. Sada se uvidja da je takvo tumacenje neprihvatljivo i da je u suprotnosti s Micunovicevim shvatanjem svijeta i zivota. Ono odstupa i od ideje prethodnih dvaju stihova koji slave pregaoce i njihov podvig. U stihu se prema tome, tvrdi da se junastvom svako zlo savladjuje.
607   ....се пјане (od pokr. pjaniti se) - opijaju se, zanose se. Ovaj glagol moze sada izgledati trivijalan; u onoj fazi pjesnickog razvoja nije lako bilo stvoriti nov pjesnicki izraz.
608 - 609     Blago onome cijajela ostanu u sjecanju potomstva: zivot mu nije ostao bez zasluzene nagrade. - Ova ideja posmrtne slave bila je strana hriscanskom srednjem vijeku, a razvila se u vrijeme renesanse, u doba snaznih intelektualnih individualnosti. Drugim kanalima, ona je prozela i patrijahalno herojsko drustvo, koje je slavilo junacke podvige pojedinaca.
610 - 611    Ovim stihovima zavrsava se niz Micunovicevih gnomskih aforizama, izrazenih metaforickim jezikom, o junastvu kao velikom moralnom principu. Taj je princip na kraju dignut do filozofske kategorije: zlo je imanentno, ali mu se dobro neprestano suprotstavlja i nikad ne prestaje da djeluje. Ovu je misao pjesnik jos na jednom mjestu razvio, u citavom jednom odlomku Posvete prahu oca Srbije (st. 29 - 34).
Vladika Danilo 

Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал' духовни вођа,
Овде људско запире познање! (615)
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија! (620)   		  612 - 615     U monologu koji pocinje ovim stihovima ima vise idejne impulzivnosti nego u prethodnim aforizmima Vuka Micunovica. Vladika Danilo postavlja najprije pitanje povezanosti covjeka i sredine iz koje je izasao. To se pitanje postavljalo samom Njegosu, koji je nekad pomisljao da se iseli iz svoje zemlje. Komentatori 613. stiha suzili su, po nasem misljenju, njegov pravi smisao. Svi se uglavnom slazu da plodom pocine znaci da "dadne svoj plod", a zatim, u raznim varijantama, izvode iz toga da je covjeku odredjeno da svoj zivot posveti svojoj zemlji, svome narodu i svojoj vjeri. Izraz plodom pocine ne moze nikakvom metaforom znaciti da "dadne svoj plod". U Vukovom Rjecniku glagol pocinuti, pod 2), znaci umrijeti, a za to znacenje navode se stihovi iz narodne pjesme: "Kada ti je babo pocinuo/Na ubavu na polju Kosovu." Instrumental plodom, uz predikat, znaci "kao plod". tj. kad se razvije. Prema tome, st. 612 - 615. znace: Gdje god se covjek rodi, ondje treba i da umre (bez obzira da li ce biti koristan ili ne svojoj sredini); ljudski um, medjutim, ne moze saznati da li to biva nagonski ili po nekom visem, duhovnom zakonu. - Instinkt (nagon) jedna je od rijetkih rijeci zapadnog porijekla u pjesnickom jeziku Gorskog vijenca, a poznanje je posrbljeni ruski filozofski termin poznanie (saznanje).
616 - 620     Dok se povezanosti covjeka sa sredinom u kojoj je nastao ne suprotstavlja (vid. prethodne stihove), pjesnik sada ustaje protiv jednog zakona - prava jacega nad slabijim - koji vlada u prirodi i drustvu (prava koje ga ovdje jedino interesuje). Da bi to svoje raspolozenje izrazio, pjesnik ne nalazi u narodnom jeziku sve izraze, a rijec pravo upotrebljava dvaput u znacenjima koja izgledaju kontradiktorna. Ona to nijesu kada se analiziraju u svom kontekstu. Zvijer (vuk) moze smatrati da ima pravo na ovcu, i zato pjesnik dodaje da je to njegovo (svoje) pravo. jega, odnosno tiranina, treba odlucnom borbom dovesti "k poznaniju prava", tj. do saznanja sta je pravo. Pravo vuka i tiranina nije, dakle, neki opsti, nepromjenljivi zakon.
Vladika Danilo

да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина нада мном царује,
мјесец ми је сунце заступио. (650) 		  650     V.Latkovic daje objasnjenje:"Konkretna slika pomracenja sunca mjesecom ima ovdje alegorican smisao: mjesec (tj. islam) skrio je (zastupio) sunce tj. hriscanstvo)." Slicno objasnjenje za mjesec dace i Mira Sertic (Rad X-og kongresa Saveza folklorista YU, Cetinje, 1964, str.107) Ovo tumacenje slagalo bi se sa slicnim simbolima iz st. 640-641.
Vladika Danilo

Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана! (660)
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.  		   659 - 660     Da li recenicki dio 659. st. sto biti ne moze izrazava nadu da se katastrofa izrecena 66. stihom (nek ad prozdre, pokosi satana) "ne moze i nece dogoditi", kako to poslije Resetara isticu i drugi komentatori? Takvim tumacenjem ovaj bi stih bio ispraznjen, a razdrazenost vladike Danila u trenutku kada dovrsava svoj monolog bila bi neshvatljiva. Sto biti ne moze ne znaci sto se "ne moze i nece dogoditi", nego nesto sto je neprirodno, natprirodno. To je ocajnicki krik covjeka, trenutno gotovog na sve. - Vec od prvog stiha u spjevu, satana je za pjesnika Turcin, a ad mu je ovdje tursko carstvo. Stihove 186 - 187. Luce mikrokozma ("do vrata sam iznika tartara,/ad na mene sa prokletstvom rice") Vuko Pavicevic tumaci ovako:"Pod tartarom i adom Njegos vrlo vjerovatno misli ne samo na svoje vladarske nevolje i teskoce, vec odredjeno i na Turke, tursko carstvo."
661 - 662     Dugo poslije katastrofe, pokolenja ce se nadahnjivati slavom (cvijecem) palih boraca i preuzimati borbe za slobodu. - Ova ideja, kazana simbolickom slikom groblja i cvijeca, proizasla je iz kosovskog mita.
Vuk Micunovic

Куд ће више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају,
узблути се мозак у тиквини, (1000)
пођетињи чело намрштено;
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије
како жаба испод своје коре. (1005)   		   998     .....више, pokr - vece
1000     узблути се, srednjolat. blutare - uzmuti se, uzburka se; tikvina, augm. od tikva - pejorativnom metonimijom: glava.
1001         Starac sa namrstenim (naboranim) celom пођетињи pamecu. Celo je doslo mjesto covjeka (pars pro toto), jer ono olicava njegove umne sposobnosti.
1002         Mnoge su mu bore (metaforom: јаме) naruzile lice. - Mada se pjesnik ne odlikuje bogatstvom epiteta, koje obicno uzima iz narodne poezije (vid. st. 44), ova upotreba rijeci istoga korijena (грдне,  нагрдиле ) u istom stihu nije stilisticka aljkavost nego, naprotiv, svjesno isticanje njihovih semantickih srodnosti i pomjeranja.  Грдне ovdje ne znaci "ruzne" vec "mnoge", ali je glagol нагрдиле pojacan prvim od ta dva znacenja.
1003       Originalna upotreba glagola утекле (oci); on je u ovoj slici izrazitiji i mnogo zivopisniji nego upale.
1004 - 1005     Veoma smjelo uporedjenje smrti koja se kezi ispod namrstenog cela sa izgledom kornjace (za nju se u acarnoj Gori kaze жаба ) kad se uvuce pod svoj oklop. Smjela je i sama personifikacija smrti, zivog bica s osobinama starca. Povodom ovog snaznog poreta, jacine slikara Direra, moze se dodati da pjesnik i ovdje virtuozno operise nizom glagola, bogatijih i originalnijih od njegovih epiteta. Samo sest stihova ovog odlomka (909 - 1004) sadrze ovih sedam glagola: klonu, izdaju, uzbluti se, podjetinji, nagrdile, utekle, smije se (obican glagol kome je dodijeljena neocekivana uloga).
Knez Janko

Смијешна је ова наша љубав. (1025)
Грдно нам се очи сусретају,
не могу се братски погледати,
но крвнички и некако дивље:
очи зборе што им вели срце.   		  1025      Смијешна  _ cudna. Upor.st.476. i 2280.
Vladika 

Небо нема без грома цијену.
У фукаре очи од сплачине.
Пучина је стока једна грдна -
добре душе, кад јој ребра пучу. (1120)
Тешко земљи куда прође војска!   		  1117   - Vezir  uzdize nebo (koje nema prave cijene) ne zbog njegovih ljepota i blagodeti nego zbog gromova kojima drzi u strahu slabe ljude. Ovo je znacenje jos ocevidnije u rukopisu, gdje je poslije ovog stiha dolazio 1119. i 1120. stih, a 1118. je naknadno, sa strane, umetnut.
1118       фукаре (arap. pl. fuqara; tur. fukara) - sirotinja. U Crnoj Gori, rijec je dobila znacenje najgoreg covjeka. Za njega je receno da su mu oci od сплачине, jer je i ta rijec, s osnovnim znacenjem pomije, ima veoma pogrdno znacenje nevaljala, strasljiva covjeka. U vezirovom pismu, rijec фукарa mozda je bliza svom prvobitnom znacenju - sirotinje.
1119        Пучина (augm. - pejor. od puk) - svetina; грдна znaci ovdje ne samo ruzna nego i velika. - Postoji tendencija, proizvoljna, da se ideja ovog stiha iz vezirova pisma shvati kao pjesnikovo ubjedjenje. Upor. st. 1136.
1120       добре душе (genitiv) - pokorne kad joj se (pucini) lome rebra (kad se batina); пучу pokr. trece lice mnoz. prezenta glagola pucati (knjiz. pucaju).
1121       Selim-pasa zavrsava svoje pismo ovim stihom iz narodne poezije (umetnutim u rukopis naknadno, sa strane), koji je Vuk unio u Poslovice (br.6357): Тешко земљи куда војска прође !  Izmijenjen je samo red dveju rijeci: прође војска < војска прође, tako da je inverzijom istaknuta imenica војска.
Knez Janko

Трговац ти лаже са смијехом, (1122)
жена лаже сузе просипљући;
нико крупно ка Турчин не лаже!   		  1122 - 1124    S cenzurom poslije sestog sloga u prvom stihu, glasom se udara i u ovom kao u druga dva stiha na glagol лаже, jer su svi na krajevima polustihova.
Vladika Danilo

Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал' зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше, (1135)
није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу-
грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне.

Крв је људска рана наопака, (1140)
на нос вам је почела скакати;   		  1133 - 1134     Odgovor na st. 1104. iz vezirova pisma. Ta воћка чудновата, koja se ne moze slomiti, su Crnogorci.
1135     Ova izreka o drukcijim vremenima mora da je primorskog i trgovackog porijekla. Upotrijebljena u ovom kontekstu, ona znaci da turske pobjede nijesu vise lake, kao sto vino nije jeftino kao nekad.
1136     Drugacijom formulom, ovaj stih ponavlja ideju prethodnog stiha; pjesnik cesto pribjegava tom postupku (vid. u vezirovom pismu, st. 1090. i 1091, 1104. i 1105; upor. i st. 770, 778 - 780.
1137     Барјактару - Muhamedu, odnosno njegovom nasljedniku na zemlji, sultanu. Vid. objasnjenje uz st. 1112.
1139     Tursku lakomost za osvajanjem simbolizuje velika kruska koja zapadne u grlu. Ovdje se misli na medvjeda koji pokusava da je proguta. Turcin je identifikovan sa prozdrvljivim medvjedom i u st. 1163. i 1164.
1140 - 1141    рана наопака  (zla hrana) je krv koju su Turci prolili, figurativno receno: kojom su se hranili (kao vuci). V.Latkovic navodi misljenje Boza Dj.Mihajlovica da "izraz na nos skakati u C.G. znaci: skupo platiti neko zadovoljstvo ili privremeni uspjeh", a ovaj je za to znacenje naveo i stihove objavljene u Vukovim Poslovicama (izd. 1900, br.5760); "Slaninice, slasti,/Puna ti si masti!/Kad te stanem placati, na nos ces mi skakati!/" Nije naznaceno da su ova dva poslednja stiha sasvim drukcija u Poslovicama stampanim za Vukova zivota. No, i bez toga, prije bi se reklo da se u st. 1141. ukazuje na hranu koja doista pocne skakati na nos kad se prozdrljiv covjek zagrcne od njenog naglog gutanja (kaze se tada, obicno, da mu je presjelo ono sto je pojeo). Po Njegosevom vec pjesnickom maniru (vid. objasnjenje uz st. 1136), ova dva stiha ponavljaju ideju prethodnog, 1139. stiha. Oni su postali jos izrazitiji sugestijom vladike Danila da je hrana koja Turcima izlazi na nos hriscanska krv.
Vladika Danilo

Не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
дивљи вепар има, а не човјек.
Коме закон лежи у топузу, (1155)
трагови му смрде нечовјеством. 		  1152     нако - osim
1153 1154     Ova dva stiha dobila su jacinu izraza ne samo od znacenja rijeci i ponavljanja jedne od njih nego i od ritma; na njega je uticalo opkoracenje izmedju prvog i drugog stiha i cenzura poslije sestog sloga drugog stiha.
1156     трагови - put kojim ide i ono sto za sobom ostavlja na tom putu.
Vladika Danilo

Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже; (1170)
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте.   		  1169 - 1170     Dplazio sam vam ja na zadatu rijec, ali tada zamalo ne pogiboh. - Prema izvjesnim svjedocanstvima, vladika je, na poziv skadarskog pase, dolazio da izvrsi osvecenje crkve u Zeti i bio bacen u tamnicu (vid. tumacenje uz st. 86 - 88). Ovdje je to slikovito prikazano, spustanjem u bunar pomocu uzeta (radi svrsavanja nekih radova), koje moze da se pretrgne ako je slabo.
1171     виши, pokr. - veci. Kazano u ironiji. 
Vuk Mandusic

Ал' је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти. (1280)
Па све могах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса, (1285)
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.

Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса; (1290)
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.

Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана, (1295)
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије. (1300)

Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.

Благо Андри ђе је погинуо- (1305)
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...   		  1278     Ovog vanredno sugestivnog stiha o ljubavnoj strasti nema u sacuvanom rukopisu. Njegovo docnije umetanje kao i popravke drugih stihova rukopisne verzije pokazuju koliko je paznje pjesnik poklanjao svom tekstu, izmedju ostalog ovoj Mandusicevoj sanjanoj uspomeni.
1280     Druga polovina stiha glasila je u rukopisu vrti oko glave: zatim je glagol vrti precrtan i napisan na kraju stiha. Pjesnik je ovom ispravkom ostavio svjedocanstvo o tome koliko je makar i najmanja inverzija bila njegov svjesni stilski postupak, koji je stihu davao vecu izrazajnost i drugaciji ritam nego uz gusle pjevanom desetercu.
1283     Pokr. akuzativ у колибу , m.lokativa у колиби, srecno prekida niz ostrih samoglasnika и, dok je inverzijom taj recenicki dodatak jako istaknut.
1284     Suprotno drugim slucajevima (upor.st.138), pjesnik je obicniji oblik pred zorom, koji je ostao u rukopisu, zamijenio u stampanom izdanju pokr. пред зору, mnogo eufonicnijim u ovom stihu.
1285     сјенокос - livada na kojoj se kosi sijeno. Dj.Radovic veli da ova rijec oznacava i stocarska naselja, "koja se obicno nalaze negdje blize selima, a ne u pravoj planini", i da zato vatra "gori 'nasred' naselja, a ne na nekoj pustoj livadi". Tome tumacenju isla bi u prilog i mnozina "kolibe" u st. 1288.
1286     а она ти .... Ove dvije licne zamjenice (od kojih druga, bez jasne gramaticke funkcije, a naglasena ispred cenzure, daje izrazu neki izazivacki ton) mnogo su izrazenije od prvobitnog ona mlada, precrtanog u rukopisu.
1287     Jaka inverzija u recenici, kojom je postavljena u prvi plan vatra koja ce osvijetliti lik snahe Milonjica.
1288 - 1289     Komentatori su vec primjecivali da se u ranija vremena Crnogorke nijesu cesljale pred muskarcima (вијенац  je duga kosa, upletena).
1292    Izuzetno, pjesnik je za stampano izdanje sastavio pridjev i imenicu, dok su u rukopisu bili glagoli razdvojeni: a tankijem naricati glasom. To je ucinio radi rimovanja s prethodnim stihom, gdje je inverzijom glagol takodje dosao na kraj (Поче косу низ прса чешљати). Rime u Gorskom vijencu nijesu ceste, a poneke su veoma lake (kao, na primjer, zavrseci istih glagolskih oblika).
1293     Ovaj stih daje u rukopisu lijep primjer koliko se pjesnik starao o vjernosti svoje slike: precrtao je elove i zamijenio tacnijim дубове (rasprostranjenim drvetom u crnogorskom krsu), jer se slavuji ne zadrzavaju na cetinarima.
1294    Sve pojedinosti ove scene, pocev od vatre iz st.1287, pjesnik je s paznjom probrao. Milonjiceva snaha tuzi za djeverom cesljajuci svoju bujnu kosu, koju nije mogla odsjeci kako je to obicaj nalagao (upor. st. 1298). U prirodi i nocnoj tisini, ona tuzi танкијем гласом, a to izaziva uporedjenje sa pjevanjem slavuja prije svitanja (st.1292 - 1293). - Vuk dobro primjecuje u Rjecniku da zena "tuzi i narice kao da pjeva"; to narocito radi kad prodje duze vremena poslije necije smrti.
1297     Ovo mjesto pogibije (vid. st. 331) mladoga Milonjica vise bi islo u prilog tvrdjenju da je Milonjic bio rodom iz Velestova (upor. objasnjenje uz st. 1260).
1298     Karakteristican primjer slobodne sintakticne konstrukcije: subjekt ove recenice je ban Milonjic, a ne njegov sin, kako bi iz gramaticke analize to izlazilo (sravniti st. 1294 - 1297).
1299     Da bi jos jace istakao afektivnu vezu svekar - snaha, jaku u crnogorskoj sredini, pjesnik je u rukopisu precrtao prvobitnu zamjenicu i popravio u снахин.
1300     свог - u zapadnim krajevima, vjerovatno prema romanskom, m. njegovog. Ovaj stih, s ponavljanjem imena poginulog sina, zamijenio je u rukopisu gori, precrtani stih: no sinovu glavu izabranu.
1301      I ovaj je stih znatno bolji u stampanom izdanju nego u rukopisu, gdje je, mjesto glagola sa jakim znacenjem уједа, ostao neprikladni ladog dohvata.
1302 - 1303     Ovo poredjenje zenske ljepote s pojavama iz prirode i nebeskim tijelima svojstvene su orijentalnoj poeziji (upor.st. 1862 - 1864).
1304     Mrki Vuk Mandusic iz zavrsne scene Gorskog vijenca namjerno je izabran za ovu epizodu skrivene ljubavne patnje i raznjezenosti: on se u snu rasplace nad tudjom ljepotom, kao na javi nad svojim razbijenim dzeferdarom (upor.st. 2795).
1305 - 1307     Pjesnik je prethodnim, 1304. stihom, bio zavrsio Mandusicevu ispovijest i ispisao rijeci kneza Rogana. Posto je precrtao u rukopisu tu Roganovu intervenciju, on je dodao ova tri stiha koji ostavljaju utisak autorovog a ne Mandusicevog osjecaja. To bi potvrdjivala i tri usklika, koja je pjesnik stavio iza svakog od njih da izrazi jos jace svoje subjektivno raspolozenje. On je uz to rimovao dva poslednja stiha na svoj nacin - glagolskim zavrsecima (upor. st. 1291 - 1292), koji se ovdje dobro slazu sa ljudskim uzdasima.
Vojvoda Drasko

Бјеше, брате, доста лијепијех,
а грднијех десет пута више;
од бруке се гледат не могаху.
Богатијех бјеше поголемо;
од богатства бјеху полуђели, (1410)
ђетињаху исто као бебе.
Сви нуглови пунани празновах;
мучаху се, да им очи прсну,
да одеру кору леба суха.
Гледао сам по два међу собом (1415)
ђе упрте какву женетину
тјелесине мртве и лијене
(потегла бих по стотину оках!)
па је носе проз градске улице
усред подне тамо и овамо.  (1420)
Не боје се чести и поштењу,
тек да стеку да се ками ране.   		  1412     Imenica  нуглови zamijenila je u stampanom izdanju imenicu coskovi, koja je ostala neprecrtana u rukopisu, sa istim znacenjem (nugar - ugao, kut): - празнов - "(u C.G.) covjek koji nema nista" (Vukov Rjecnik).
1415 - 1416     Opkoracenjem i inverzijom, prilog ђе (gdje) prebacen je iz 1415. na pocetak 1416. stiha, pred glagol упрте, koji je tim prebacivanjem istaknut. Ovaj je glagol upotrijebljen slobodno, bez svog pravog znacenja: veliki teret se uprti na ledja, a ovdje se misli na narocite nosiljke sa osobama iz bogatih slojeva: njih su gradskim ulicama nosili po dva ili vise placenih ljudi. Vojvoda Drasko istice kao veliku sramotu ovakvo nosenje zena (vid.st. 1421), a glagolom uprte izrazio je svoj prezir prema ljudima koji se primaju takvoga posla.
1419 - 1420     U ovom duzem narativnom periodu (od st. 1415) ima vise opkoracenja. Poslednjim, izmedju ova dva stiha, naglasena je sintagma usred podne, a time i sramota ljudi koji javno nose zene. Usred podne - usred dana (Vuk za podne kaze da se ne mijenja - indecl.)
1422     ками, stari oblik imenice kamen, priloski upotrijebljen - slabo, bijedno.
Vojvoda Drasko

Бјеху куће на свијет дивота!
Ама бјеше муке и невоље: (1425)
ћескота их несретња дављаше,
смрад велики и тешка запара,
те немаху крви у образу.		    
Vojvoda Drasko

Не, божја ти вјера, Мандушићу!
О јунаштву ту не бјеше збора.
Него бјеху к себи домамили,
домамили па их похватали,
јадну нашу браћу соколове, (1450)
Далматинце и храбре Хрвате;
па бродове њима напунили
и тиска' их у свијет бијели,
те довукуј благо из свијета
и притискај земље и градове. (1455)   		  1448 - 1451     Prvobitna dva stiha rukopisa pjesnik je precrtao i sa strane drugi od njih prepravio u sadasnja tri stiha (1449 - 1451). Ponavljanjem glagola domamili, insistira se na mletackoj prevari: u stvari, Dalmatinci i Hrvati (iz sjeverne Dalmacije i Istre) sluzili su u ratnoj i trgovackoj mornarici Mlecana kao njihovi podanici i vjesti pomorci.
1453 - 1455     Vec je naglaseno bogatstvo i originalnost glagola u orskom vijencu, a isto tako i upotreba imperativa za jace i raznolikije izrazavanje radnje u proslosti (ovdje triput, s pojacanim isticanjem glagola na pocetku stihova).
Vojvoda Drasko


Нема тога ко с' не боји чега,
да ничега ано свога хлада.
Они страха другога немаху  (1505)
до од жбирах и до од шпијунах;
од њих свако у Млетке дркташе.
Кад два зборе штогод на улицу,
трећи ухо обрне те слуша,		   1504     да ничега - ako nicega: - a ono: svoga hlada - svoje sjenke
Vojvoda Drasko


Па послијед поче ђетињити; (1640)
запита ме за наше сусједе,
за Бошњаке и за Арбанасе:
Кад ухвате - каже - Црногорца,
било жива ал' мртва у руке,
хоће ли га изјест, што ли раде?  (1645)   		  1642     за Бошњаке - za bosanske Turke
Vuk Mandusic

Ема шта се друже с крвницима,
а у један кота да их свариш,
не би им се чорба смијешала!  (1895)		   1894 - 1895     Vuk Mandusic je zapamtio rijeci Ferata Zacira o slaganju dveju corbi u sahanu, pa se sada sluzi skoro istovjetnom slikom da bi na apsurdan nacin izrazio svoj gnjev.
Sestra Batriceva

Куда си ми улетио,
мој соколе,
од дивнога јата твога,
брате рано?
Да л' невјерне не зна Турке,
Бог их клео!  (1915)
е ће тебе преварити?
дивна главо!
Мој свијете изгубљени,
сунце брате!
моје ране без пребола,
рано љута!
моје очи извађене,
очни виде!
Коме браћу ти остави,
братска хвало,   (1920)
и старога баба Пера,
куку, Перо!
и три младе сестре твоје,
кукавице?
Седам снахах што ошиша?
њима празно
Што не чува младу главу,
људска вило;
што крвника њом наслади,
братска дико?  (1925)
На вјеру те посјекоше,
невјерници!
Дивно л' Травник окитише,
то платили!
са лијепом главом твојом,
куку, леле!
Ко ће чете сакупљати,
четовођа,
ко л' крајини бранит крило,
братско крило,  (1930)
ко ће турске главе сећи,
остра сабљо?
Да погибе у бој љути,
убојниче,
ђе се српски момци грабе,
младо момче,
око главах и оружјах,
просте ране;
но на вјеру у невјере,
вјерна главо!  (1935)
Да ми се је помамити,
сестри црној,
да те како заборавим,
кукавица,
е презгодна глава бјеше,
млади брате!
Да уз цара сједијаше,
мудра главо,
шћаше царев везир бити,
сестри тужној;  (1940)
да код краља сједијаше,
мој младико,
ђенерал му шћаше бити,
моја ружо!
Да се могу разговорит,
срце моје,
а са мртвом твојом главом,
кам да ми је!
да ти црне очи виђу,
очи моје,  (1945)
да пољубим мртву главу,
мјесто брата,
да очешљам дуги перчин,
јаох мени!
и јуначку чалму свежем,
сестра грдна!
У крвничке сад си руке,
платили те!
нагрдиће красну главу,
прекрвници!  (1950)
Ти ћеш много браће наћи,
куку нама!
биранијех соколовах,
куку, браћо!
по бедему од Травника,
Бог га клео!
Главе братске познат нећеш,
нама празно!
јере су их нагрдили,
невјерници!  (1955)
Куд ће твоја млада љуба,
куку њојзи!
двоје ђеце твоје лудо,
сирочади?
Што ће јадни ђед ти Бајко,
мој Батрићу,                                         
који те је одњивио?
тешко њему!
Просте твоје љуте ране,
мој Батрићу, (1960)
ал' непрости грдни јади,
куку роде!
е се земља сва истурчи,
Бог је клео!
Главари се скаменили!
кам им у дом!		   Proza poslije st. 1912

Za pokajnice Vuk u Rjecniku kaze:"(u C.G.) celjad koja zale i naricu za mrtvima. Osim kucana i obliznje rodbine pokajnikove pokajnice se zovu i njegova dalja rodbina i prijatelji i poznanici koji iz drugijeh sela ili na prvi dan na pogreb ili i drugi i treci idu kuci njegovoj na pokajanje. - U tuzbalici sestre Batriceve stoji da su joj Turci posjekli brata na vjeru i glavom mu okitili Travnik (st. 1926 - 1927). Dvije narodne pjesme o Batricevoj pogibiji, koje se inace medju sobom dosta razlikuju, ne pominju nigdje Travnik. U pjesmi Perovic Batric (Vuk, IV, br.1), od pjevaca Djura Milutinovica Crnogorca, ispricano je da je junak dopao ruku Osmana Corovica, nakon cega ga je pogodio Panta od Tupana, a on mu tada odsjekao glavu. Osveta Batrica Perovica (Ogledalo srpsko, br.2), koja je prosla kroz Njegosevu redakciju, logicnija je jer jasno izlaze da je Osman Corovic prevario Batrica i "na muke mu zivot izgubio" u svojoj kuli u Banjanima (predio istocne Hercegovine, u Crnoj Gori od 1878). - Po izrazu da pokajnice idu uz polje, reklo bi se da su se one, isto kao svatovi, uputile prema Bajicama i Cevu, i da dolaze od Rijecke nahije. To bi znacilo da je sestra Batriceva bila udata u nekom mjestu iz toga kraja. Bilo bi, medjutim, logicnije da glas o Batricevoj pogibiji stigne najprije u Zaljuti i da se pokajnice krecu niz polje (kuda je dosao Drasko Popovic; vid. st. 1380), da bi na Cetinju, gdje Batricev djed Bajko zasijeda u Skupstini, objavile ovaj zalosni dogadjaj. Pjesnik se, vjerovatno, poveo za svojom vizijom dveju povorki uz polje, svatova i pokajnica: prve muske, nejunacke, i druge zenske, herojske, i jedne i druge zamisljene da podstaknu na borbu. - Navodeci u svom clanku Smrt cio tekst tuzbalice Batriceve sestre, Vuk Karadzic ju je ovako ocijenio:" Ja necu reci da je ovo sestra Batriceva ili druga kakva Crnogorka sve ovako slozila ili namjestila, ali se zacijelo moze kazati da ovdje nema nijedne rijeci koju pokajnice u Crnoj Gori nijesu govorile" .
1914      брате рано!  - Oslanjajuci se na objasnjenja starijih ispitivaca da arapska rijec ra'na znaci u turskom lijep, dobar, izvrstan, mili, i navodeci niz primjera gdje bi u nasim pjesmama i pripovijetkama ta rijec imala slicno znacenje, Vukic M.Micovic je svoje poduze raspravljanje o njoj zavrsio:" Na osnovu svega ovog izlaganja moze se zakljuciti da izraz  брате рано u tuzbi sestre Batriceve znaci brate mili!" Rijec рано u refrenu ovog stiha upotrijebljena je imenicni, a ne pridjevski: tesko je uz to vjerovati da je ova vrsta rijeci sa tim znacenjem mogla prodrijeti iz turskog jezika u crnogorske tuzbalice. Vec je u st. 1140. imenica  hrana upotrijebljena u obliku ранa : Krv je ljudska rana naopaka. U refrenu st. 1914,  брате рано! znaci: brate uzdanico (A.Smaus je dobro preveo: Bruderhorst du!). Ovakva semanticka evolucija imenice ранa (hrana) razumljiva je kad se uzmu u obzir nekadasnji socijalni odnosi u seljackim sredinama nasega naroda, gdje su zene i djevojke smatrale muskarce kao kucne starjesine jos od njihova djetinjstva. Da bi se potkrijepilo ovo objasnjenje postanka i znacenja imenice рано, moze se dodati da se jedna srodna rijec davala od miloste cak i zivotinjama. Vuk u Rjecniku, uz prevod imenice hranitelj, dodaje:" hranitelju moj (kazu volu kada ga miluju); Kam' volovi, moji hranitelji!" T.Djukic je ranije prigovarao da sestra ne ocekuje od brata nikakvu materijalnu pomoc (hranu), ali on nije vodio racuna o semantickoj evoluciji ove rijeci na kojoj je ovdje ukazano. Prema Djukicevom tumacenju, refren  брате, рано! (tako on akcentuje) znaci "tako rano" (tj. prerano), a kao recenicki dodatak udaljen je od glagola, st. 1913, улетио. Tome tumacenju se protivi struktura tuzbalice: refren 1914. stiha ne moze biti dodatak glagolu 1913. stiha. Sem toga, Crnogorcu se nije prebacivalo kad je rano polazio u borbu. - Jos jedno tumacenje ovog refrena, prema kome bi рано znacilo rano od oruzja (vulnus) nije u saglasnosti s karakterom Batriceve sestre i s prvim refrenom мој соколе. U ovoj tuzbalici upotrebljava se ova imenica s takvim znacenjem, ali u drugim kontekstima i zajedno s nekim epitetom (moje rane, rano ljuta, ljute rane).
1915     невјерне ..... Турке. Epitet невјерне ovdje je upotrijebljen, prvenstveno, u znacenju covjeka koji prevari (ne odrzi vjeru - rijec), ali i s primjesom znacenja koje sadrzi rijec "nehriscanin".
1917      Мој свијете изгубљени - Svijet ovdje ima znacenje iz Vukova Rjecnika pod 4): svjetlost dana, vid: s tim znacenjem se slaze i refren (sunce brate), jer on, u glavnom, preuzima neku rijec, odnosno ideju iz glavnog dijela stiha.
1920     хвало - slavo (Vuk u Rjecniku pod 2; lat.: laus).
1921     V.Latkovic nalazi da se otac (babo) Batrica Perovica pominje u jednom dokumentu s kraja XVII vijeka kao Pietro Vuchichev, knez iz sela Zaljuti, a u komentarima pjesme Perovic Batric (Vuk, IV, izd. Prosveta, Beograd) dodaje da su mu jednog sina doista ubili hercegovacki Turci. Nije ipak razjasnjeno u kakvoj su rodbinskoj vezi bili ovaj Pero Vucicev i knez Bajko koji se, malo dalje (st.1958), pominje kao djeda Batricev. Vid. st. 1370.
1923     Седам снахах.....U narodnim pjesmama o Batricu Perovicu pominju se takodje sedmoro njegove brace, a iz ovog stiha izlazi da su svi bili ozenjeni; po ondasnjem obicaju, njihove su zene, u zalosti za poginulim djeverom, sjekle svoju kosu.
1930     ко л' крајини....Pod krajinom se podrazumijeva predio plemena Ozrinica, kome je pripadao Batric (upor.st.312). Znacenje imenice krilo u ovome stihu izvedeno je od znacenja koje daje Vuk u Rjecniku pod 3): "(u C.G.) od cadora" (tj. satora), sa ovim primjerom:" A kad dodje satoru na vrata,/podize mu krilo dzeferdarom." Prema tome, krajini branit krilo znacilo bi: braniti, stititi krajinu. - Bratsko krilo u refrenu bilo bi: bratska odbrano, bratski stite.
1934     Grabiti se око главах и оружјах znaci: natjecati se ko ce vise odsjeci glava i zaplijeniti oruzja; просте ране - oprostila bi se (podnijela bi se) nasa nesreca i nasa zalost (nase rane).
1935    но... - nego pogibe. - Za rijeci vjera, nevjera, vjeran, vid.st.1915.
1939 - 1941      уз цара....U mnogim narodnim pjesmama carem se naziva turski vladar, sultan, a царев везир je njegov doglavnik. Sestra Batriceva se ovim izrazom sluzi da bi oznacila vladara s najvisom titulom i njegove visoke glavare. Antitezom prema caru i sultanu, краља oznacava vladara neke kraljevine (npr. Ugarske), ali i crnogorskog vladara. Ovo poslednje znacenje potvrdjivao bi stih O vladiko crnogorski kralju, koji se nalazi u dvijema varijantama pjesme Boj Crnogoraca s Mahmut-pasom (Vuk, IV, br.10 i 11). Zna se da je tu pjesmu sastavio Njegosev stric, vladika Petar I, ali je usla u narod i tu "dogonjena prema narodnijem pjesmama", kako kaze Vuk Karadzic. Pjesma Smrt vojvode Kajice (Vuk, II, br.80) pocinje:" Podize se gospodine kralju" (despot Djuradj Brankovic). -  мој младико - mladica (mladika) je mladi izdanak na drvetu, a u ovom refrenu, metaforicno: mladi junak.
1942     моја ружо.- moj cvijete (upor.st. 1857).
1943     срце моје. - Ovaj vise gradski nego seoski izraz nije bio, po nasem saznanju i nekim obavjestenjima, uobicajen u Crnoj Gori (sestra o bratu); mozda bi se to isto moglo reci za refren iz prethodnog stiha: моја ружо. Na ova se dva refrena ne bi mogle primijeniti Vukove rijeci da u ovoj tuzbalici "nema nijedne rijeci koju pokajnice u Crnoj Gori nijesu govorile" (narocito ako se to primijeni na doba vladike Danila).
1944     кам да ми је - tesko meni, jao meni (upor.st. 1963).
1946     мјесто брата ....da, kad ne mogu poljubiti ziva brata, poljubim odsjecenu mu glavu; a ne (kako bi recenicki sklop dopustao): da, zamjenjujuci brata, poljubim (neciju) mrtvu glavu.
1947 - 1948    Crnogorci su do sredine XIX vijeka pustali dugu kosu, koja je padala do iznad ramena, a pod uticajem turske nosnje obavijali su narocitu tkaninu (calmu) oko kape ili fesa. - сестра грдна - sestra nesrecna, ocajna (vec je govoreno o mnogostrukoj upotrebi epiteta grdan; upor.st.252).
1950     прекрвници - veliki krvnici (sa prefiksom pre - odvec, kao u "prepun", "prekrasan", i sl.).
1955     невјерници..., upor.st. 1915.
1957    ...  лудо - u Crnoj Gori, "mlado", "nejako", narocito za dijete.
1958      ...Бајко - upor. st. 1921.
1960      љуте ране - teske rane, jer su zadavane ljutim gvozdjem (celikom).
1961 - 1962     Ali se ne moze oprostiti (i podnijeti) velika zalost od prelazenja u islam cijele zemlje (ovo poslednje receno u hiperboli). - U pjesnickoj gradaciji, koja pocinje st. 1956, turcenje je stavljano na poslednje mjesto, kao najveca nesreca. Za грдни, upor.st.1948.
1963     Obicno se uzima da je u recenici Главари се скаменили glagol u perfektu i da ona znaci:" Glavari su nepokretni, neaktivni, potpuno su se ucutali" (V.Latkovic). Ovaj zavrsni stih tuzbalice, izgovoren pred samim glavarima, moze se prije shvatiti kao kletva upotrijebljena imperativom, a ne perfektom:  скаменили се, tj. crkli. Slicnu kletvu izrazava i refren кам им у дом (istrazili se, ostali bez muske glave). M.Resetar je tako shvatio samo ovaj refren, a o samom stihu nije nista rekao. Primjedba D.Vusovica (Misao, XXIX, 1929, str.79) - da ovaj refren "ne oznacava tako strasnu kletvu, niti Batriceva sestra zeli ovdje ma kakvu bozju kaznu za glavare, a najmanje istragu njihovih domova" - nije u potpunosti tacna, a ne moze se primiti ni njegovo tvrdjenje da taj izraz u stvari znaci: "strasljivci, kukavice i sl." Zar se svugdje nijesu mogle cuti prave kletve koje izgovore zene, s izvjesnom unutrasnjom rezervom, bez zelje da se one istinski ostvare? U st. 1999. vojvoda Janko prokleo je cak mrtvoga Batrica: Bog ga jaki i mrtva ubio.

Samoubistvo Batriceve sestre nozem njenog djeda ne odgovara crnogorskim tradicijama; o njemu nema nikakva traga u lokalnim predanjima.

 
Vuk Micunovic

Лијепо ли ова сабља чита,
дивно ли нас данас разговори!
Аманати, ђе научи тако?
Јесу ли те у Млетке шиљали? (2065)
Када своје тако осијецаш,
ада што би с туђијем чинио?   		  2062      ова сабља, metonimijom - ovaj junak; Лијепо.... чита- u ironiji kazano: nikako ne cita.
2066      осијецати - natucati, s mukom citati.
Iguman Stefan

Муж је бранич жене и ђетета,  (2315)
народ бранич цркве и племена;
чест је слава, светиња народња!
Паaс свакоји своје бреме носи;
нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове, (2320)
стјесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би у кам очајала.   		  2315 - 2316      Niz aforizama koji pocinju ovim distihom izbijaju bas kao iskra u kamenu malo daljeg 2298.stiha. Imenicu бранич Vuk je unio tek u drugo izdanje Rjecnika, s oznakom "u C.G." mozda bas iz Gorskog vijenca. Oratorski, rijec je istaknuta na kraju dva polustiha. Pjesnik sada daje igumanu Stefanu isti polustih koji je prije njega izgovorio vladika Danilo (crkve i plemena); kao dodatak imenici бранич, on ne odudara toliko od hriscanskog ucenja kao ranija sintagma oltar crkve i plemena (vid.st. 2252. i 655).
2320 - 2321     Svaki napor, svaka akcija (za djeistvije, vid. st. 2298) jaca ljudski duh; kada se oblaci sbiju, gromovi zagrme (сламају громове). Metaforicki, ovaj drugi stih znaci: zestoke guzve podsticu covjeka na borbu; стјесненија, od ruskog stesnenije, ali sa znacenjem nase danasnje imenice stesnjavanje.
2323    у кам очајала  - ostala bi sakrivena u kamenu.
Iguman Stefan

Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара, (2330)
а за њега, види, није земља.   		  2329    Hamletovskim izrazom, pjesnik se pita sta je covjek, osudjen da bude ono sto jeste. Misao i ton ovoga stiha su drukciji nego u st. 763, koji izgovara vladika Danilo: Sto je covjek? Ka slabo zivince? Iguman se obraca Crnogorcima, ali govori za sebe, a vladika Danilo cilja na poturice, pred kojima govori.
2330 - 2331     Odgovorom na pitanje prethodnog stiha, pjesnik sazeto definise prirodu covjekovu: on je slab stvor koga varaju nesavrsena cula (na zemlji), svjestan ipak da je on vise bice, privremeno vezano za zemlju.
Iguman Stefan

Што је Босна и по Арбаније? (2345)
Ваша браћа од оца и мајке;
сви уједно и доста работе.  
Krst nositi vama je sudjeno
strasne borbe s svojim i s tudjinom!
Tezak v'jenac, al' je voce slatko!		   2345 - 2350     Sta je Bosna i sjeverna Arbanija (pola Arbanije)? To su vasa braca po krvi i jeziku (misli na muslimane tih pokrajina). Sledeci stihovi su elipticni: (Da ste) s njima zdruzeni, (bilo bi) i za vas i za njih dosta borbe protiv Turaka, a (posto to nijeste) vama je sudjeno da nosite mucenicki krst borbe i protiv poturica i protiv pravih Turaka. Taj mucenicki vijenac je tezak, ali ce plodovi vasih muka biti slatki.
Serdar Vukota

У памет се добро Црногорци!

А ко чиња бити ће најбољи;
А ко изда онога те почне,
свака му се сатвар скаменила!  (2410)
Бог велики и његова сила
у њиву му сјеме скаменило,
у жене му ђецу скаменио!
Од њега се излегли губавци
да их народ по прсту казује!  (2415)
Траг се грдни његов ископао
како што је шареним коњима!
У кућу му пушке не висило,
главе мушке не копа од пушке;
жељела му кућа мушке главе!  (2420)

Ко издао, браћо, те јунаке
који почну на наше крвнике,
спопала га брука Бранковића
часне посте за пса испостио;
гроб се његов на та' свијет! (2425)
Ко издао, браћо, те јунаке,
не предава пуње ни проскуре,
него пасју вјеру вјеровао;
крвљу му се прелили бадњаци
крвљу крсно име ославио, (2430)
своју ђецу на њ печену ио;
у помамни вјетар ударио,
а у лик се манит обратио!

Kо издао, браћо, те јунаке,
рђа му се на дом распртила;  (2435)
за његовим трагом покајнице
све кукале до вијек лагале!   		  2407     Radnja u Gorskom vijencu, ukoliko radnje ima, dostize kulminaciju u zakletvi koja pocinje ovim stihom, na kraju skupstine o Malom Gospodjinu dne. Vladika Danilo joj prisustvuje, ali on samo s nekoliko rijeci opominje kneza dupioskog na tezinu kletve; nju izgovara serdar Vukota, kome se Vuk Micunovic obratio u prozi: "Kuni, serdare Vukota, ti, e e najbolje umijes a mi cemo svi vikati: amin!" Vuk nije pisao o ovakvoj zakletvi (kletvi), ali je u drugom izdanju Rjecnika, pod oklestina, saopstio: "(u C.G.) ona plata sto se daje onijema koji se za drugoga kunu. Onamo se ljudi ne kunu kao u nas, nego oni koji se zaklinju posjedaju u crkvi ispred oltara obrnuvsi se amo u crkvu, a oni kojima se zaklinju stanu preda njih, te jedan izmedju njih, koji ovaj posao najbolje zna, uzme krst u ruku, pa onima sto sjede stane govoriti, ili upravo reci proklinjati ih, n.p. ' ako ste vi to ucinili pa nama kazete da nijeste, da Bog da vam se okameni u zeni dijete, u kravi tele, u ovci jagnje, u zemlji sjeme' itd. a oni sto sjede valja da vicu: 'amin! da Bog da'. Kad onaj s krstom izgovori sve, onda je zakletva svrsena." Iz ove scene Gorskog vijenca vidi se da se i kletva, a ne samo oklestina, izricala u crkvi, a ni jednu ni drugu nije kazivalo svesteno lice nego neko "koji ovaj posao najbolje zna", kako kaze Vuk ili "najbolje umije", po rijecima Vuka Micunovica. Serdar Vukota se vec na pocetku skupstine otkrio kao dobar besjednik tragicnom tiradom O prokleta zemljo,/propala se! (st. 973. i dalje). Strukturu ovoga stiha, s cezurom poslije sestoga sloga, koja doprinosi pateticnosti izraza, serdar Vukota je zadrzao na mnogo mjesta u ovoj zakletvi, pocev od prvog stiha: У памет се добро/ Црногорци! U drugoj polovini stihova s takvom cezurom, on je upotrijebio radni pridjev u znacenju oblika za izrazavanje zelje (skamenila, iskopalo, itd.); udaranjem glasa na te oblike s dosta slabom rimom, on je prekidao monotoniju ove duge litanije iskonskih kletvi. 
2418 - 2420     Prvi i treci stih su jasni, i kazu, u osnovi, isto: ne imao muskoga poroda (gdje nije bilo muskaraca, puska u kuci nije visila). O znacenju drugoga stiha misljenja se razilaze. M.Resetar mu je dao ovo tumacenje:" ne kopao ni jednu musku glavu doraslu do puske, nego mu svaka ranije pomrla". Do ovakve interpretacije dosao je pogresnim zamjenjivanjem prijedloga od prijedlogom do (puske). Isto ovakvo tumacenje V.Latkovic je potkrijepio jednom recenicom iz Vukove knjige Crna Gora i Boka Kotorska, koja u prevodu Ljub.Stojanovica sa njemackog glasi:" da Bog da vasu djecu ne podigli". Prevodeci sa prevoda, Ljub. Stojanovic nije nasao originalnu Vukovu formulu, a mogao ju je naci u Rjecniku, pod oklestina, gdje u odgovarajucem odlomku ona glasi:" da Bog da da vam se okameni u zeni dijete", sto je sasvim drugacije nego u njegovoj verziji. Dj.Radovic se nije poveo za Resetarem ovim tumacenjem:" neka ga prati sramotna sudbina da niko od njegovih ne dozivi cast junacke, muske smrti (no da svi umru kao kukavice i zene)". On je pravilno shvatio da izrazom од пушке pjesnik misli na junacku smrt, ali drugi dio njegovog tumacenja, stavljen izmedju zagrada, suvise je slobodan i ne odgovara duhu ove strasne zakletve. Kletva ovoga stiha je jednostavnija i prosto znaci: ne imao nijedne muske glave (koja bi mogla poginuti u borbama od puske). Stih bi imao isto znacenje i bez izraza од пушкеод пушке, koji je dosao radi bogate leoninske rime, i da kaze da Crnogorci prirodno umiru u boju. U ovoj grupi od tri stiha pjesnik se posluzio postupkom koji je, za svecane govore, vec upotrebljavao: variranjem pjesnickih figura, on ponavlja istu ideju vise puta. Upor. i st. 2432 - 2433, i ranije st. 770, 778 - 780.
2422    који почну  - upotrijebljeno elipticno (koji pocnu udarati) kao u st. 2408: a ko cinja...
2424    Uz Resetarevo tumacenje ("postom ne koristio svojoj dusi nego psu, tj. zaludu postio"), V.Latkovic upucuje i na ovu poslovicu u Vukovoj zbirci:"Tako ove poste za psa ne ispostio." - Za casne poste, vid.st.861.
2425     Prema  tumacenjima Dj.Radovica u komentarima i R.Boskovica u jednom clanku (vid. Nas jezik, XIV, 2 - 3, 1964. str. 159), на та' свијет znaci:" do u pakao", odnosno "neizmjerno duboko, cak do u podzemni svijet". Slicno znacenje nalazimo u pismu vladike Save izvanrednom providuru Danielu Renieru od 28. I 1758, kad mu se kune:"....no ste oslijepljeli, tako mi toga svijeta."
2427     Ne nosio " vino sto se (o krsnom imenu) daje u crkvu, i s kojim se u slavu ustaje" (punje u Vukovom Rjecniku) ni hljeb za liturgiju (proskura ili poskura), drugim rijecima: otpadio se od pravoslavlja.
2429 - 2430     Badnjaci se prelivaju vinom, a krsno se ime vjerski proslavi (oslavi) kada se slavski kolac, uz molitvu, takodje prelije vinom. Ova kletva, pojacana anaforom u pocetku stihova, znaci: neka mu i badnjak i slavski kolac preliju krvlju (njegovom ili krvlju nekog iz njegove porodice), poteklom na Badnje vece ili na krsno ime.
2432 - 2433     Jos jedan primjer iste ideje (ovdje: poludio) izrazene vise puta uzastopce drukcijim formulama. Upor. st. 2418 - 2420.
2435     Ova vrlo zivopisna kletva, s rijetkim glagolom rasprtiti (rastovariti) kaze: svaka mu se sramota i nevolja (rdja) srucila u dom.
2436 - 2437     Njegovi potomci bili nistavni, tako da bi pokajnice, koje oplakuju samo vrline umrlih, morale lagati ako bi o njima izrekle ista povoljno. V.Latkovic ukazuje na slicnu zakletvu u narodu iz Vukovih Poslovica (br. 6239):" Tako pokajnice za mnom dovijeka ne lagale", s ovim Vukovim dodatkom:" Pokajnice (koje naricu za mrtvim coekom) svakoga hvale, a ovaj veli ako se krivo kune da bi u njegovu rodu niko nista ne ucinio sto bi valjalo hvaliti, nego pokajnice sve da bi lagale." - U zavrsnom stihu svoje kletve serdar Vukota nalazi po drugi put bogatu leoninsku rimu.
Iguman Stefan

Ја сам проша сито и решето
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,  (2490)
мени ништа није непознато;
што год дође ја сам му наредан.
Зла под небом што су сваколика
човјеку су прћија на земљу.

Ти си млад још и невјешт, владико! (2495)
Прве капље из чаше отрови
најгрче су и најупорније.
О да знадеш што те јоште чека!
Св'јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!  (2500)   		  2486     U jos jednom govoru, koji pocinje zamjenicom ja (vid.st. 2253), iguman Stefan razvija svoje poglede na zivot i vasionu. Ranije je svoje sumnje u istinsku "upravu" i razumni "poredak" ublazio vjerom u krajnju pobjedu (zavrsni, 2360.stih: na milost ce okrenut nebesa); ugrijan sada vinom (kako to primjecuje vladika Danilo, st. 2522), on pada u mutnije raspolozenje, poslije prve euforije podrzane prvom zdravicom i pjesmom. Prvim stihom ovog govora on sazima narodne rijeci iz Vukove zbirke Poslovica:" Prosao i kroz sito i reseto".
2488    Pavle Popovic ukazuje (vid. O Gorskom vijencu, Beograd, 1923, str.192) na podudarnost ovih rijeci igumana Stefana sa jednim stihom iz Lamartinove pjesme L'Homme: J'ai vide comme toi la coupe empoisonnee.
2492    наредан  - spreman
2494     прћија - "(u C.G.) sto se da uz djevojku" (Vukov Rjecnik). Prema tome, sva zla pod nebom data su covjeku u svojinu dok je ziv.
2495    невјешт  - neiskusan
2496     Dva superlativa su jos jace istaknuti opkoracenjem i njihovim stavljanjem na pocetak i na kraj stiha.
2499 - 2500     Ovaj svijet muci i nasilnika (tiranina, akuz. od tiran sa sufiksom in), a kako nece muciti plemenitu (rus. blagorodni) dusu.
Iguman Stefan

Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало! (2520)   		  2517 - 2518     U ovom aforizmu od dva stiha, koji se lako pamti, rijec нико je ponovljena cetiri puta, a ista rima (an) takodje cetiri puta. Sem toga, pridjevi u svakom stihu imaju gotovo isto znacenje: srecan i dovoljan (zadovoljan, rus. dovoljni); miran i spokojan
2519 - 2520     Covjek se ruga covjeku (bruka se s njim), kao majmun koji je slican bicu kome se ruga. Ova sarkasticna poenta ne bi se ocekivala od smirenog igumana. Ona je vjerovatno izazvala uctivu primjedbu vladike Danila: malo si se, djedo, ugrijao (st. 2522).
Vladika Danilo

Што је, Вуче? Грдно ли изгледаш!
Виђу да си с крваве пољане,
газио си негђе ватру живу
и Бог знаде, до тебе самога,  (2740)
је ли ико ту жив претекао;
јер без муке не прскају токе
ни се ломе таки џефердари
те с' од витке жице саковани. 		  2740 - 2741     Sintagma до тебе самога naglasena je jakom inverzijom (normalno joj je mjesto poslije је ли ико slijedeceg stiha), a upitni oblikје ли m. da li je istaknut je opkoracenjem iz prethodnog stiha.
2744    од витке жице  - od vitoga celika
Vuk Mandusic

Више жалим пуста џефердара
но да ми је руку окинула!
Жа ми га је ка једнога сина,
жа ми га је ка брата роднога, (2800)   		  2799     ка једнога сина - ne "jedinoga sina sto imam", jedinca, nego "kao svoga sina". Poslovicno, ovo moze reci i covjek koji nema djece. Jednih ima slicno znacenje u sintagmi "jednih godina" (istih godina).
Vladika Danilo

Мрки Вуче, подигни бркове,  (2810)
да ти виђу токе на прсима,
да пребројим зрна од пушаках
колика ти токе изломише!

Мртву главу не диже из гроба
ни прекова бистра џефердара. (2815)
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита!		   2813     колика  - pridjevska zamjenica u mnozini srednjeg roda, slaze se sa zrna iz prethodnog stiha, s kojim je spojena i istaknuta opkoracenjem.
2814    не диже, drugo lice aorista u znacenju - neces dici.
2815      бистра џефердара - Epitet bistar izazvan st. 2803 - 2804.
2818 - 2819     U nizu dosta dugog broja Njegosevih stihova koji su ga podsjecali na rijeci iz narodne tradicije, Tih.P.Djordjevic navodi i ove stihove iz Pjevanije Cubra Cojkovica (Lajpcig, 1837, str. 137):" Sramota je falit, pobratime!/ Svaka j'dobra, kad je u junaka / Tek od kad je uzeo u ruke." U clanku Jos dvije-tri rijeci o elementima nase usmene knjizevnosti u Gorskom vijencu, J.Milovic navodi te iste stihove iz Milutinoviceve zbirke kao primjer tih "elemenata". Dva poslednja stiha Njegoseva spjeva vise su primjer originalnosti njegovog pjesnickog stila nego pravih elemenata "u Gorskom vijencu iz narodne knjizevnosti". Tajna ljepote i popularnosti mnogih stihova njegovoga spjeva dolazi od rasporeda obicnih rijeci, cesto bez ijednog epiteta, cesce sa opkoracenjima i pomjeranjem cezure (u poslednjem stihu ona je poslije sestog sloga). Ako dva poslednja stiha Gorskog vijenca redigujemo istim rijecima, ali njihovim normalnim gramatickim poretkom, vidjecemo koliko se obicna proza razlikuje od pjesnickih ritmova: A svaka puska bice ubojita u ruke Vuka Mandusica. Ni gore navedeni stihovi iz narodne poezije ne mogu se sravniti sa zavrsnim rijecima Gorskog vijenca.

Objasnjenje stihova pripremio Nikola Banasevic

 

Odštampaj stranicu

Vrati se na početak
www.montenegro.org.au