Program | Uprava | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

ПОГОВОР


Досадашњи коментатори Горског вијенца нијесу правили раѕлику иѕмеђу појмова Србин и Црногорац, често употријебљених у Његошевом књижевном иѕраѕу. Априори је прихваћено гледиште да Његош сматра Црногорце дијелом популације српског народа која живи на простору ужем од данашње Црне Горе у оквиру четири класичне нахије (Катунска, Ријечка, Црмничка и Љешанска).
Моја дугогодишња истраживања слојева Његошеве мисли довела су ме до увјерења да појмови "Црногорац" и "Србин" код Његоша нијесу синоними. Управо, иѕнијансирани су већ у самом исказу и акту умјетничке експресије, мада су оба појма неопходна за правилно разумијевање друштвено-историјског и културног бића црногорског народа. Често коришћење једног, односно другог етнонима у Његошевом дјелу, не зависи од случаја или потребе да одговарајућом метричком структуром стиха пјесник изрази своју мисао, формира умјетничку слику, већ од нарочите функције, значења и посебног историјског супстрата једног односно другог појма. Да се не бисмо задржавали само на вербалном приступу, пружићемо читаоцу на увид најзначајнија мјеста у " Горском вијенцу " и " Шћепану малом " гдје се експлицитно користе појмови: "Србин", "српство", "Србија"; односно "Црногорац","црногорски", "Црна Гора" итд.
Српство у " Горском вијенцу ": О кукавно Српство угашено....Мала ти је жертва сва Србија, од Дунава до мора сињега?...Сучим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове....Помоз`Боже, јаднијем Србима....Бог се драги на Србе разљути....Те би Србин данас Србом био!....Седмоглава изиде аждаја и сатрије Српство свеколико....Српској капи свуд име погибе....Српкиња га јошт рађала није, од Косова, а ни пријед њега....Али ко би мога помислити, да ће узет Српкиња Турчина....Да је бјеше Србин уграбио....Враг ђаволу доћи у сватове, те свијећу српску угасити....Е слетио Милош међу Србе....Па бадњаке српске налагајте....Не кће Србин издати Србина....Витезови, Срби вртијељски....Срб и Турчин не слаже се нигда....Ђе се српски момци грабе....Млијеко их српско раѕгубало.
У " Шћепану малом ": Опрат Србу љагу са образа....Здружите се, громи и потреси, земљи српској друго лице дајте....благо мени и роду српскоме....У рај ми се претвори Расија, Српска света земља Палестина....Ка да Душан велики устаде, ка да Србе позва на освету....Ко ће ти се за гријех кајати, који паде на српско кољено....Ко ли ће ти уживат милости, кад се једном на Србе смилује....Безимењак ово вама пиће, безимењак, ама Србин прави....Бог да прости, чудног Србина!....Којим Српство негда грмијаше....Никад Срби, откад себе памте, јошт толико меса од Турчина не виђеше на једној пољани....Царе срећни, српском народу....Погибоше Срби на све стране, погибоше душом и тијелом....Около вас Србах много има....Одвазда су Срби народ храбри...Вјеровања Србе истражише....Ми смо Срби народ најнесрећни....Сваки Србин који се превјери....Те се ѕвати Србином не хоће....Ово ти је Србе искобило....Српско царство паде на Косову.... 
О Црногорцима у " Горском вијенцу ": Да ли ово светковање није, на кому си сабра Црногорце...Видите ли чуда. Црногорци!....Црну Гору покорит не могу, ма никако да је сасвим моја....Колико је наше Црне Горе....Здружио се Турчин с Црногорцем....И имају разлог Црногорци....Када газе образ црногорски....Поведе се робље црногорско....И чујте ме добро Црногорци....Стотина се скупило главара, нас Тураках и Црногорацах....Проведри ми више Црне Горе....Црна Гора иѕгуб да намири....Јел` овако, браћо Црногорци....Шта је ово, браћо Црногорци?....Ал' су мишца, име црногорско, ускрснули с косовске гробнице....Црногорци гором опасаше....Сретоше га млади Црногорци....и шћах рећи љуби Црногорце....Ево среће за све Црногорце....Кад ухвате каже - Црногорца....Ма нијесу сви сватови Турци, него има и Црногорацах....Има онђе и Црногорацах мало мање него половина....Сто пута сам гледа Црногорце, гледа Турке, а гледа Латине....Оваквога сивога сокола, Црногорка јошт рађала није....И што ћу ви крити Црногорци....Црногораца већ бјеше свакога, он готово претека јунаштвом....Не смути ли, бабо, Црногорце....Те помутих хоћах Црногорце....Знај, владико и сви Црногорци....У памет се добро Црногорци....Честитамо божић Црној Гори....Споменик је вашега јунаштва, Црна Гора и њена свобода.
У " Шћепану малом ": Добро дошли браћо Црногорци....Све за Црну Гору пропитујем....Од народа храброг црногорског....Да л' не видиш чисто Црногорце, јер су злијем трагом обрнули....Претсказују страшну погибију Црној Гори и њеној слободи....Црну Гору с мора на Морачу....Чујте мене добро Црногорци....Да на вашу удре Црну Гору....Те добјежа међу Црногорце....Турци спремни на зло црногорско....Пас и мачка, Турчин с Црногорцем, не мире се до суђена данка....Ол' предводит у бој Црногорце....Шта је било, то ће бити Црногорац поб'једити....Како да сте међу Црногорце....С договором војска црногорска....Црногорска уста јошт никада, од Косова ово не рекоше....Буд'ли мисле за мир Црногорци....Мислили су наши Црногорци....Црногорче, не бива једнако....Хајде пођи међу Црногорце....Позваћемо на договор к нама, поглаваре војске црногорске....Кад глас пуче у наше крајеве, да цар дође међу Црногорце...У Црну се Гору мимо игђе, прејевтини стари дозлабога....Несрећни се снеби Црногорци....Турцима га дају Црногорци....Кад нас почну корит Црногорци....А знаду ли зато Црногорци....Црногорци ако вјероваше....А може ли ђаво на дно пакла, црњи бити него Црногорци?....Црногорска ово је кривица, рашта јесу непокорне ћуди....Зар нијесу никад, калуђере, Црногорци покорени били....Не би никад откад људи памте, Црна Гора сасвим покорена....Те превали преко Црне Горе....Нејма силе нит је досад било, да покори ломну Црну Гору....Порашта су јадни Црногорци, како каже тако непобједни....Зар нијесу Црногорци људи ка остали народ по свијету?....Наскоро ће знати Црногорци, ђе страх лежи, каква му је мати....Црногорци не пуштају кланце....Што ће Гора Црна оправити....Црногорци никуд не излазе, у свијету из овијех гора....Која памти наша Црна Гора....Црногорци ка су равнодушни....Обичај је свагда Црногорски....Кажи шта би, збиља, Црногорци.... Црногорац другојачи бити....И остати првим Црногорцем....Млечићи, знадем Црногорце, све мрзјели, мрзећи љубили....Кад прегази с војском Гору Црну....Како ти је међу Црногорце....Пјевајте ми, браћо Црногорци....Шта би онда Црна Гора била....Те у Црну Гору добјежао....А царицу бране Црногорци....Те водисте у бој Црногорце....Соколови црногорски момци....На границу стао Црногорцу....И први сам камен црногорски, пољубио са братском љубављу....Чујете ли њега Црногорци....Па ко мене међу Црногорце, да судити и казнити смије....Већ их никад Црне Горе неће....Е главари од све Горе Црне....Што сам доша међу Црногорце....Црногорци жељет не умију, са Турчином мира ни љубави....Без узде ће остат Црногорци, да све раде по својојзи ћуди....Црногорче, што тражиш од мене....Бих волио, радије прегнуо врело гвожђе дохватит зубима, но на Црну Гору ударити....Те подјари листом Црногорце....Црногорци њега наградише....Немирноће нити опачила, црногорског нигда не имаде....Не оста ли нама Црне Горе, управ пашо, у нашим њедрима....Сва је Црна Гора засијата, са нашијем и њиним костима-покорит је нигда не могасмо....Црногорац ђе скучи Турчина - један другом не чине амана....Ђе се хвата Турчин с Црногорцем....Од Турчина и од Црногорца....Црну Гору да сву опружимо....За покорит ломну Црну Гору....Што све не би покла Црногорце....Кад се мути на дом Црногорци....Него бјеше турска с Црногорцем

*   *   *   *   *
Рациоални приступ и увид у Његошеве пјесничке структуре у којима су употријебљени појмови "Србин" односно "Црногорац" указују на веома значајне разлике, како у смислу временско-просторне приподобљености тако и у погледу њиховог објективног социо-историјског контекста. Термин "Србин" и "српство" готово се неизбјежно јављају кад пјесник уопштава историјске симболе настојећи да оживи архетипске слике средњевјековног витештва и свијести савременика. Кад евоцира историјски и етнички мање артикулисане етапе у самосвојном развитку наших народа. То су посебно оне етапе које се односе на владавину српске династије Немањића и то у доба њенњ највеће моћи. Кад се обраћа савременицима, у одређеним приликама и на конкретном простору, чини то ријечју "Црногорац" и "Црногорци" у несумњивој функцији изграђеног етнонима. Династија Немањића оставила је снажан траг на културну, религиозну и политичку свијест становништва средњевјековне зетске државе (касније Црна Гора). За коришћење термина "Србин" и "српство" у Црној Гори пресудно је утицала државна и политичка повезаност Рашке и Зете на основама православља, које се проширило на Зету војном супрематијом Рашке, од краја XII вијека до 1371. г. Потиснувши католичку цркву на већем дијелу тога простора православље се укоријенило као вјерска и државна институција чији је непосредни задатак био да област Зете субординира политичким циљевима Рашке државе.
О процесу еволуције етнонима: "Хрвати" и "Срби" паралелно са ширењем хрватске односно српске државне територије, пише истакнути грађански историчар Владимир Ћоровић. *Посебно српско и хрватско име задуго се углавном поклапало са обимом политичког ширења и утицаја српске и хрватске државе (Историја Југославије, Народно дело 1937, стр. 24). Евидентно је да су средњевјековне државне границе одређивале опсег и садржај одређених етнонима "политички оквир немањићке државе је свакако утицао на распростирање српског имена"  (Енциклопедија Југославије, прво издање, св. 7, текст Срби, страна 505). У том контексту ваља разумјети да је и ширење појма  "Србин" било у суштинској зависности не само од државне експанзије већ и од веома снажног црквеног - православног уплива који је био њен пратечи чинилац. Црква и држава у том периоду чине неодвојиву цјелину. "Политичка организација епохе Немањића много је придонијела етногенези Срба, а због нераздвојне повезаности цркве и државе и црква је у том процесу одиграла знатну улогу....ширење српског имена према југу уско је повезано са ширењем државе Немањића". (Општа енциклопедија Југославенског лексикографског ѕавода, књ. 7, Загреб 1981, текст Срби, страна 604). Православна црква се појавила као интегрирајући фактор средњевјековних држава фаворизујући јединствену политичку свијест на простору који је обухватала. Она је и у Зети створила одговарајуће погодности за јединство са рашком државом на темељима православља. На челу са својим главним стратегом Св.Савом успјела је да се практично наметне и духовно загосподари различитим словенско-балканским популацијама које су улазиле у састав феудалне српске државе. "Св.Сава увео је у ту, дотле претежно католичку област, православног епископа са сједиштем у Превлаци, желећи да путем јединствене вјере ублажи опреке између Рашке и Зете и створи јединственост у државним тежњама". (Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књ. 4, стр. 1262).
Тако је појам "Србин" и "српство" прије свега у конфесионално-политичком смислу још од времена Немањића сачувао актуелност у Црној Гори, раније Зети, будући перманентно подржаван од врхова црквене хијерархије. У вријеме присуства Турака овај појам је оснажен још и као синоним припадности широј словенској и хришћанској заједници па је на један романтичарски начин постао жива спона са средњевјековном традицијом. У одређеним историјским приликама ово је било веома значајно за патриотску и ослободилачку активност Црногораца. Јер:"Сакралним ореолом обасјана држава и политички и етнички обиљежена црква срасле су до те мјере у свест савременика да је црква после турског освајања чувала и преносила читаву средњевјековну државну и политичку традицију".(Енциклопедија Југославије, кв. 7, прво издање,  текст Срби, страна 505). Идејна, па и културна улога православне цркве у Црној Гори била је веома значајна што се види и по остацима културно-историјских споменика иѕ тог периода као што су: манастир Морача, Ђурђеви Ступови и др. Уосталом, снагу овог уплива можемо схватити из народне писмене и усмене традиције која је несумњиво инспирисала Његоша и као специфичан ток идејне свијести оставила печат до наших дана. Треба имати на уму да је православна доктрина у средњем вијеку постала најважнија духовно-дјелотворна сила па је сходно томе био импозантан и њен политички учинак. Међутим, овај утицај је олакшан околношћу да у то вријеме није било сасвим изграђене етничке свијести међу балканским Словенима. Основни социјални односи били су кастинске. а не етничке нарави. Међусобно орођавање феудалне властеле често је било пресудно и за државне интересе. Односи међу државама тога доба зависили су од људи и односа међу владарима, дакле били су најчешће персоналне природе. Средњевјековне властелине, а још мање њихове кметове није посебно занимало сродство наших народа по основама словенског или другачијег поријекла. Најзад, то је схватљиво из чињенице што наши словенски преци макар и да су иѕ прапостојбине досељени као монолитна скупина, што је мало вјероватно, нијесу се могли дуго одржати као јединствена заједница на просторима Балкана. "Не би се могло спорити да се међу нама доста рано развила и извјесна биолошко-расна разлика услед етничког мешања Јужних Словена са другим народима који су се затекли на Балкану, или који су стигли на то подручје у раном Средњем веку. На западу је преовлађивало срођивање Словена са романско-илирским елементима, а на истоку је уз извесна трачка наслеђа, дошао још јак утицај бугарске крви", (В.Ћоровић, Историја Југославије, Народно дело, 1933. стр. 16). Прије свега, словенска племена нијесу у једној етапи населила данашње територије, шта више могуће је да су циклуси у овим сеобама варирали и по неколико стољећа. Затим је територијална расцјепканост и географска иѕолованост досељеника, као и честа промјена мјеста боравка тј. њихово лутање по Балканском полуострву, учинило своје. Овоме треба придодати и силу утицаја затечених старобалканских слојева становништва и њихово антрополошко мијешање са Словенима који ни до тада на свом дугом номадском путу нијесу могли сачувати родовску чистоту. Додири појединих словенских племена са другим развијенијим цивилизацијама зависно од регије у којој су домицилирани, учинили су да ниво њихова друштвено-економског и културног развитка није могао из наведених разлога компаративно тећи. Тако су се ове првобитне разлике у начину живота и степену развоја економских и културних добара одразиле и биле вјероватно пресудне у стварању елемената неопходних за формирање посебних етничких карактера међу балканским Словенима који ће се у каснијим фазама историјског развитка јаче исказати. Стога је о балканским Словенима и њиховој етногенези могуће говорити искључиво у друштвено-историјском а не у генеричко-расном контексту. "Балкански Словени као готово сви европски народи имају мало чистих етничких оаза, а уколико их је досад сачувано најчешће су у подручју Босне од Ибра, Западне Мораве и Таре", истиче В.Ћоровић. (Историја Југославије, ст. 16).
Теорија о јединству балканских Словена по основама крви, расе и језика производ је углавном 19. вијека. То је вријеме кад је конституисана политичка логика југословенства и његове државне перспективе, чему су дали највећи прилог учењаци, пјесници и политичари наших народа међу које спада и Његош. И Његошево "словенство" као уосталом и "српство" није друго већ политички романтизам 19. вијека, уствари словенофилство и србофилство у функцији позитивне друштвене праксе зближавања и окупљања народа Југославије. У 19. вијеку постулирано је политичко, културно и језичко јединство народа Југославије па је од тог доба и трагање за етногенетским сродством балканских Словена постало готово опсесивно за утицајне људе тога доба. С тим у вези и Његошево  "српство" је политичка свијест нарочите врсте која је настала на подлози црногорске борбене традиције и специфичности историјског миљеа. Грађено по мјери моралних и културних особина црногорског народа. То је превасходно  "српство" схваћено у складу са стандардима црногорске борбене и моралне народне прошлости, за којим се у извјесним друштвено-историјским околностима јавила стварна потреба. Овако схваћеном  "српству" пјесник је придодао личну страст и темперамент. Тако су српски средњевјековни косовски ратници добили основне црте црногорских националних јунака у Његошевом спјеву. Култ Обилића одговара црногорском националном типу бескомпромисног борца попут: Вука Мићуновића, Никца Томаовића, Баја Пивљанина и других. Чињеница да лик Марка Краљевића није имао никакву цијену у Црној Гори, иако су у неким дјеловима Балкана о Краљевићу настале лијепе српске пјесме и легенде, утицало је на то да му Њеош не посвети готово никакву пажњу. Ово се објашњава чињеницом што црногорски народни менталитет није прихватио вазалан однос према туђинима као свој национални идеал. Из сличних побуда Његош је ниподаштавао српског кнеза Милоша Обреновића, претпостављајући му ослободиоца - Карађорђа, у коме је видио стјециште многих еминентних врлина мјерених стандардима црногорске традиционалне етике. Стога се може основано рећи да Његошево "српство" има коријен у црногорској националној меморији, у њеној романтичарско-епској пројекцији заједничког живота Зетске и Рашке државе. Логика Његошеве припадности православној црквеној хијерархији упућивала га је на овај избор, а логика увијек присутне потребе за активирањем борбено-ослободилачког духа и изван Црне Горе, наметнула је то као обавезу.
Вишевјековна борба Црногораца са Турцима, поред осталог имала је циљ да спријечи однарођавање, тј. исламизацију. Промјеном вјере прелазило се на туђинске позиције што је било праћено значајним привилегијама. Ислам се путем одређених повластица пенетрирао међу балканске Словене и тако крчио пут турском освајачу. Наши народи могли су се активно супротставити туђинској вјерској доктрини искључиво својом вјером и снажним осјећањима те врсте, која су наравно била и политичка свијест тога доба. Чињеница да су Црногорци у већини били источноправославне конфесије, а прије свега њихова црквена хијерархија која је уз то била и носилац световне власти, пресудно је утицала на то да православље постане борбена антиотоманска доктрина. Но, с обзиром да црногорско православље води коријене из времена српско-немањићког периода у Зети, управо коинцидира са овим периодом, оно је у свијести Црногораца идентификовано са "српском вјером". Изразит примјер ове идентификације су стихови:"Кунем ви се вјером Обилића....па бадњаке српске налагајте....те свијећу српску угасити" итд. Тако је временом Немањићко српство у Црној Гори евоуилирало и добило конкретан лексички облик који прецизира вјерску "српску" православну припадност Црногораца. У извјесним историјским раздобљима "српство" је овдје могло да значи и хришћанство у цјелини, али и приврженост словенској идејној матрици. Стога је Његошева искрена егзалтација овако схваћеним политичко-вјерским "српством" стављена у функцију црногорске националне историје.

Државно-политички разлози у Његошево вријеме, захтијевали су анговање свих расположивих духовних потенцијала, историјских легенди, епске традиције, па и реафирмацију средњевјековних митова, посебно оних које је сачувала народна поезија, а у којима се велича моћ и снага српске средњевјековне државе, и то непосредно уочи доласка Турака. Стална борба Црногораца против Турака налазила је снажан духовни ослонац у народној прошлости из које се могла црпити снага за будућа прегнућа. Тај ослонац је пружала богата народна традиција ојачана и подстакнута маштовитим симболима и готово сакралним сликама које приказују средњевјековне владаре:" непобједног малдог Душана", итд. Ако бисмо паралелно пратили процесе у другим европским ѕемљама у 19. вијеку, када се углавном и формира интегрална национална свијест код многих народних заједница, могли бисмо установити да су средњевјековни митови и ретроактивни начин мишљења свуда одиграли одређену психолошку улогу у процесу стварања виших облика друштвене, тј. националне свијести. Конституисање модерних европских нација, поред осталог, вршило се уз присуство митологизирања и глорификовања сопствене историје, преузимањем њених симбола и пројектовањем постојећих државно-правних и политичких установа на далеку прошлост. Стога није чудно што је Њеош из практично политичких разлога прихватио мит који је у црногорској традицији оставио дубок траг и послије пада њихове аутентичне државе - Зете. Настојао је да пјеснички оживи успомену на ауторитет немањићке царевине који му је послужио као подстицај и средство за јачање ослободилачке мисли не само код црногорског народа, већ и у околном српско-православном свијету:(Около вас има доста Срба, одвазда су Срби народ храбри, Ш.М.). Политичку перспективу наших народа Његош је замишљао, као и сви романтичари тога доба: као могућност да се на рушевинама Отоманске империје обнови средњевјековна Душанова царевина. Стављајући акценат на "општу српску ствар" и "српску борбу", Његош је уствари легализовао антиотоманско расположење у црногорском народу као дио борбе читавог православног, шта више словенског и хришћанског свијета. Заједно са народном поезијом, рачунајући на његове претходнике, он је и стварни творац "српског" и "косовско-видовданског култа у Црној Гори у његовој еклезијастичко-борбеној и патриотској артикулацији, са свим практичним посљедицама". И без обзира што се овдје, на први поглед ради о заносу својственом многим мислиоцима 19.вијека, као идејна замисао  "српство" није лишено политичког прагматизма у дјеловању не само Његошеве већ готово свих црногорских владара. Осим тога, последице србовања и мита средњевјековне српске величине нијесу остале без конструктивног одјека на буђење општег ослободилачког духа наших народа.
У недостатку снажног државног ауторитета, послије пропасти државе посљедњих Црнојевића православна црква у Црној Гори преузела је све државне и друштвене ингеренције, образовала теократску власт издижући култ српства до заједничког симбола за све православне популације. Стога је у дугогодишњој црногорској народној традицији дошло до потпуне идентификације српства и православља, како уосталом и у неким другим крајевима, како истиче С.Матавуљ:"Од искони пак и на Приморју Србин је био само православни, Српство је значило само православље, као што у овим крајевима (на истоку) значи и данас". (С.Матавуљ, Биљешке једног писца, Обод, Цетиње 1975).  Црногорска православна митрополија, будући у вријеме Турака једина независна, усмјерила је дјеловање и у неку руку преузела обавезу да сачува култ "српства" у својству православне вјере у релативно увијек слободној Црној Гори, односно њеном најнеприступачнијем дијелу Цетињу са нахијама, како би одатле ширила његов утицај на поробљене крајеве. Цетињски православни манастир постао је духовни фокус тога процеса. Ово је било неопходно, тим прије, што Пећка патријашија будући обновљена за потребе Отоманске империје, чији су црквени поглавари бирани углавном из редова грчке народности, није била у стању да одговори томе задатку. Иако формално канонски одређена Пећкој патријашији, све до њеног укидања 1766. године, Црногорска митрополија у свом практичном дјеловању није водила рачуна о тој субординацији. Послије укидања Патријаршије, постала је и у канонском смислу сасвим независна. Стога је Његошево "србовање" императив једног времена у коме су се стекли услови за духовни развитак црногорског народа на основама традиционалног православља, чији је синоним било српство, а у политичком смислу за вођење непрекидне борбе. У Његошево вријеме друкчији политички и вјерски идеали не би могли имати стварног ослонца у народу.

*     *     *     *     *

Из цитираних стихова преузетих из "Горског вијенца" односно "Шћепана малог" евидентно је да се Његош служи терминима:"Црногорци" и "Црногорац" у свим случајевима кад се његови литерални јунаци непосредно обраћају скупу или својим савременицима за разлику од употребе појма "Србин" којим пјесник носталгично дозива слике далеке прошлости. Упоредите:"И чујте ме добро Црногорци!....Шта је ово, браћо Црногорци....Видите ли чудо Црногорци....У памет се добро, Црногорци....Знај Владико и сви Црногорци....Ево среће за све Црногорце....Добро дошли браћо Црногорци", итд. Поред овога, постоје везани стихови којима се у оквиру једне логичке цјелине сасвим конфесионално прецизира појам "Србин", и етнички појам "Црногорац" . Нпр. "И цујте ме добро, Црногорци; траг по трагу мене погинуо, да је бјеше Србин уграбио, ако хоћах главе обратити "
Његошеви искази су јасни, те не остављају мјесто сумњи да је увијек ријеч о народу црногорском. "Од народа храброг црногорског" (Ш.М.), "Кукавноме но у исто доба витешкоме народу црногорскоме" (Тестамент) и сл. Овакве лексичке форме дисквалификују и чине бесмисленим шта више беспредметним свако увјерење које полази од тога да је Његош у Црној Гори видио српску покрајину, а Црногорце сматрао етнички неутемељеним становништвом те покрајине. Једноставан поглед на претходне стихове или Његошеве идеје исказане у виду писама и прозних састава упућује на примарно етничко значење појмова:"Црногорац" и "Црногорци", и то у свим аспектима историјски формиране народне индивидуалности. У Његошеву пјесничком језику Црногорци су народ који чини субјект конкретних историјских збивања, али и субјект њихових литералних дјела. Црногорце је пјесник сматрао у најужем смислу својим народом те их није морао помоћу романтичарске маштовитости и епских исказа дозивати из расплинуте и временске неомеђене прошлости, из архетипских слојева народне свијести као што чини у случајевима кад апострофира: Србе, Славено-Србе, Словене, хришћане итд. Црногорцима се он увијек обраћа непосредно као реалном историјском ткиву за кога је и сам пјесник везан. Да су Црногорци у Његошевим размишљањима и политичком дјеловању етноним, показују и пасоши које је издавао својим сународницима, у којима је прецизирано црногорско поријекло њихових власника. Пад Зете под власт Рашке државе 1185. године и нешто касније њен улазак у састав слабо организоване деспотовине није утицао на то да се у држави - насљедници Зете тј. Црној Гори избришу или забораве државно - правне и културне традиције ове земље. О ти традицијама свједоче бројни немири, устанци као и снажне тенденције одвајања Зете од српске средњевјековне државе. Црногорски владар, Владика Петар, писац "Кратке историје Црне Горе", јасно је истакао идентитет зетске и црногорске државе, као и чињеницу историјског и државно-правног континуитета међу овима, без обзира што је тај континуитет био покидан интерполацијом српске владарске династије "српскијех царах". "Под именом орње Зете састојаће се у то вријеме и Црна Гора. Оне су свагда нераздвојно имале своје владатеље банове, како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјечењу те царске фамилије, нехотећи признати Вукашина царе-убицу за свога краља, остале бјеху под владом својијех књажева од Балшића порода..." (Грлица, 1835, 55-56). Чак и писци који Зету сматрају првом српском државом истичу непокорност тј. бунтовно понашање популације у границама ове државе у односу на српске владаре. "У тој области постојале су старе традиције о неким изузетним обзирима и елеменат је у њој био несигуран, бунтован и лако готов на одметање. Сви су наши владари средњега вијека имали муке са том покрајином ".(Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књ. 4, стр 1261.). У прилог овој оцјени каже се:"За владе слабога цара Уроша јавили су се ту око 1360. године први одметници, господари Зете Балшићи, који су се понашали као потпуно суверена господа....Чак и угледни Црнојевићи удружили су се са Млечићима против својих српских господара и ратовали против њих" (Ибидем). Управо, буне зетских господара и велможа и њихово одметање од Централне српске државе указује на развијене феудалне односе тога доба и тиме индиректно на већ створене услове за формирање етничке свијести црногорског народа. као што је случај и са осталим европским народима у доба развијеног феудализма. Стога није случајно што се баш у вријеме господара Зете, Црнојевића и лингвистички јавио појам Црне Горе и Црногораца чиме је верификован процес њиховог етничког формирања. Значај овог преломног времена за конституисање црногорског народа осјетио је Његош, што се види из многих лијепих стихова посвећеним владарима из знамените династије Црнојевића:"Бег Иван-бег јуначко кољено....И јуначко племе Црнојево....Иван чашом наздрави освете "...итд.
Разлог честих немира у Зети и устанци против "српских господара", поред осталог, лежи у чињеници снажних културних традиција западне провенијенције, као што се истиче у Енциклопедији С.Станојевића:"Зета - област старе Дукље или Диоклиције, углавном данашње Црне Горе. Назив Зета јавља се у 11. вијеку по ријеци Зети која тече кроз тај крај....У том крају је велика мјешавина словенског, романског и албанског становништва. Утицај Италије је врло осјетан, нарочито у приморским градовима код којих је понајважнији Бар. Латински језик преовлађивао је дуго у написима и преписци. Најстарија хроника тзв. Љетопис Попа Дукљанина. У Бару је 1076. године основана католичка барска надбискупија која је била расадник Западне културе и прве државне институције створене су ту и по Западном обрасцу"(Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књ. 4, стр 1263). Могуће је са довољно основа претпоставити да су ове првобитне културне традиције настале у Зети под утицајем народа Запада будући веома снажне у омјеру према упливу Рашке, биле од великог значаја да се управо у тој области сачува висока духовна аутохтоност, посебно на подручју архитектуре, сликарства, па и литературе, и послије рашког освајања Зете. Зета је као што је познато постала краљевина у 11, а Србија у 12. вијеку, што није ирелевантно са гледишта државно-правног, али и културно-историјског примата. Немањина разарања приморских градова, изузимајући Котор, имала су за циљ како истичу његови биографи Стефан Првовјенчани и Св.Сава Немањић. да потисну туђински утицај. Међутим, владари из ове лозе, шта више Немањин син Вукан, који је управљао Зетом и носио краљевску титулу по угледу на раније зетске владаре и сам је дао допринос очувању постојећих давно-правних и културних традиција Зете. Држимо да су ове традиције одиграле улогу у историјској свијести црногорског народа и знатно поспјешиле поред других чинилаца, његово етничко самоутемељење, а тиме посредно утицале и на Његошево пјесничко-филозофско виђење овог процеса.
Одговорно се може истаћи да име и појам "Србин" у преднемањићком периоду Дукље, односно Зете није имало никакво не само етничко, већ ни административно-политичко значење. Тада не само да није било етнички сасвим формираних Црногораца, већ ни Срба, Хрвата, као ни Дукљана. Ово су имена за одговарајуће племенске савезе односно државно-административне јединице. Због тога их писци у свједочанствима овог времена најчешће мијешају, али и говоре о њиховом релативно лаком стапању као што чине: Ј.Зонара и Ј.Скилица . За писање Константина Порфирогенета који први повлачи границу између Срба и Хрвата, Владимир Ћоровић ке:"Тај примјер није од пресудног значаја, јер се мора узети у обзир да је Порфирогенит писао имајући на уму две посебне државе Србаи Хрвата које су постојале у његово доба" (Историја Југославије, Народно дело 1933, стр. 20). Дакле, ни овај примјер ма колико био ауторитативан не може да послужи као доказ постојања етничког бића Срба и Хрвата у 11. и 12. вијеку а тиме се мора одбацити свака помисао на српску, односно хрватску етногенезу Дукљана, Зећана, дакле Црногораца. Племе или савез племена од кога су Црногорци стварно постали, Дукљани, касније Зећани у то вријеме имају исти политички и територијални стату као Срби и Хрвати. На писање Нићифора Вриенија да су Хрвати помогли Дукљанима у борби против Византије 1073. године В.Ћоровић примјећује:"Да су Срби учествовали у тој борби, док за Хрвате немамо за то неоспорних доказа" (Ибидем). Независно од тога да ли су Срби или Хрвати помогли Дукљанима овим оба писца расветљавају један значајан проблем. Наиме, из њихових ставова дознајемо да су Дукљани у то вријеме имали аутентично државно, али и посебно племенско бивство, да је њихова административна и политичка организација била слична оној код Срба и Хрвата. То је прије свега важно из разлога што је стара историографија имајући на уму Немањино освајање Дукље, односно Зете, увијек истицала како се наводно Немања повратио на своју "српску дједовину", што из овог угла неопозиво губи сваки смисао.
Из духа и садржаја укупног Његошевог дјела, постаје сасвим разумљив црногорски народни менталитет, обичаји и обичајно право, морална свијест, борбена историјска прошлост Црногораца, искази и језичке особености, духовна и културна аутархичност, и све то у значењу атрибуције изграђеног народног карактера који надилази нахијске и племенске јединице и ако је од ових сачињен. Црногорци се у свим Његошевим дјелима појављују као народ изграђеног духовног профила и сасвим дефинисаног историјског мјеста и улоге. Без обзира којем племену или нахији припадају, слободном или неослобођеном дијелу Црне Горе, они се понашају као дјелови кохерентне народне и државне цјелине коју карактеришу слични друштвени односи, идентичан поглед на прошлост, посебан начин схватања и реаговања на конкретне историјске изазове и околности, нарочита народна мудрост, етика и представа о части и достојанству, јединствени обичаји и државно-правна свијест, а прије свега особен начин лексичког саопштавања моралних схватања, мисли и идеја о свијету. Стога је сувишно говорити да је Његош пренебрегао егзистенцију народа коме стоји на челу као теократски и световни владалац и прије свега мислилац снажног патриотског надахнућа. Такође је изван спора да Његош разговјетно истиче потпуну друштвено-историјску изграђеност црногорског народног карактера у односу на друге југословенске средине, ниједног тренутка не спорећи високу етничку сродност и судбинску повезаност са овима. Нарочито је то евидентно из писма Милошу Обреновићу 1837. године."Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци"  (Први број Љетописа Матице српске изашао у Будиму 1825. године објашњава појам "Славеносрби". У контексту овог објашњења у Славеносрбе се убрајају:Бугари, Срби, Бошњаци, Црногорци, Славонци и Далматинци). Његош није први од црногорских владара употријебио појам "Славеносрби". То је прије њега учинио његов претходник и владика црногорски Василије Петровић. Из овога је очигледно да Црногоци по Његошу нијесу ужи појам од Срба, да би се према њима односили као врста према роду. Ови појмови немају јединствено ни семантичко ни историјско значење. Појам "Србин" мада веома значајан за историјску и културну свијест Црногораца у служби је њиховог православног,еклезијастичког, али и политичког опредјељења, чија је улога била неограничено важна у вишевјековној борби против турске доминације и посебно као одбрана од религиозног утицаја ислама. Етноним "Црногорац" проистекао је из развитка аутохтоног народног духа суштински одређеног и физионимираног вишевјековном борбеном традицијом и постојањем слободне црногорске државе, чији су основни елементи дати у преднемањићкој државно-правној традицији дукљанских Словена, у условима развијеног феудализма, осим тога богатој остацима материјалне и духовне културе (Љетопис Попа Дукљанина), словенских, али и предсловенских цивилизацијских наслага. Ова је традиција оснажена у постнемањићком периоду и посебно у вријеме Црнојевића када је зетска држава доживјела велики процват и стекла особину високо развијених феудалних односа, и када су Црногорци као етноним коначно добили своје данашње име. Не ради се дакле, ни о каквом етногенетском "двојству", нити компаративној употреби ових појмова већ у паралелизму два појма различита по садржају и значењу а можда једнака само по свом упливу на живот и мишљење људи у Црној Гори. Утицај српско-православне традиције, створене у вријеме ѕетско-рашке државне и црквене симбиозе, без обзира на релативну самосталност Зете, одржао се у црногорском народу осим вјерске, дијелом и као политичка и културна свијест. Позивајући се на српство у његовом православно-доктринирано, односно историјско-политичком супстрату, Његош је истовремено пледирао за духовно јединство и заједничку ослободилачку борбу свих етничких блиских и просторно повезаних народа, са личном историјском судбином, шретежно заједничком религијом и у низу виталних друштвено-историјских аспеката идентичном политичком перспективом. Стога је "Горски вијенац" апотеоза прије свега црногорска, али и заједничке борбе наших народа-ингениозна антиципација њихова братства у колу југословенске будућности.

*     *      *     *     *

Да бисмо могли мјеродавније судити о Његошевим погледима на биће црногорског народа нно је размотрити неке историјске аспекте, који питању како су и кад су постали Црногорци дају релевантан смисао. У разматрању овог проблема потребно је априори одбацити слику о једноплемености Црногораца са другим балканским народима, по основама крви, расе и језика. Таква етногенеза претпоставља постојање хипотетичких предака из чијих су се јединствених расних одлика, културних и језичких особина формирали конкретни народи. Међутим, савремена етнолошко-етнографска, социо-лингвистичка па и антрополошка истраживања, код нас и у свијету јасно указују да не постоје етнички исте, дакле расно, језички и културно издиференциране и на тај начин самоизграђене популације. Управо, показује се да су примарне групе становништва које чине основу било којег народа постале мијешањем, укрштањем и саплемењивањем различитих антрополошких супстанци као и спрегом многих амбивалентних, културних и лингвистичких чинилаца. Стога се ни за један савремени европски народ не може рећи да води поријекло од предака који су припадали чисто антрополошком типу: германске, словенске или какве друге етногенезе у индо-европској варијанти. Овај аспект добија на значају посебно на балканском простору гдје је историја била више него раскошна: инвазијама, сеобама, окупацијама и мијешањем популација. Стога, да би се разумио положај и мјесто појединих народа у историји треба усвојити еволутивно-историјску етногенезу умјесто застарјелог, посве ненаучног и политички шкодљивог расно-родовског прилаза. Народи се дакле формирају у процесу социо-историјског, друштвено-економског и културно-језичког развитка сходно томе, они непрекидно дограђују свој етнички профил односно постају, а у току више стољећа, а можда и миленијума.
Питање када су постали Црногорци или било који други народ депласирано је, као што је без смисла и питање кад су настале одређене флоре и фауне, ако се не узму у обзир читаве геолошке епохе. Народ је такође живи организам у коме сваки конкретни историјски догађај улази у његову меморију, игра неку улогу у његову развитку и настајању. На сличан начин као што жива ћелија памти свеукупни пређени пут еволуције, уграђује га у своју генетску шифру и преноси на нове генерације, тако се и свака народна цјелина односи према појединим карикама и етапама развитка. У свијести народне заједнице ништа се не губи, сваки догађај постаје значајан и улази у процес њеног активног преображаја и развоја. Тако се сва историја претходног развитка ставља у функцију одређеног народног бића и служи његовој будућности. Према томе, за Црногорце као ни за друге народе не мозе се рећи да су постали у некој конкретној фази своје историје. Исправно је казати да је свака од пређених етапа у развоју црногорског народа, с мање или више успјеха, уграђена у његов национални карактер.
Уважавајући претпоставку да је народ историјска, а не родовска категорија, довољно је позвати историју у помоћ да би се ово питање коначно разјаснило. И уколико смо се опредијелили за став да је конституисање народа посљедица у великом броју сједињених: територијално-економских, државно-административних, идејних, класних, вјерских,језичких и културних чинилаца, домаћег односно страног поријекла и то у огромним временским дистанцама, онда је јасно да историја формирања свакога народа, па и црногорског започиње тренутком формирања његове историје. Према томе, за почетну етапу у процесу формирања црногорског народа треба узети и вријеме када није било ни помена од њихова имена. Ваља поћи од првих становника старобалканског типа који су населили простор данашње Црне Горе. Црногорци су углавном постали од оног словенског племена или савеза племена, која се доселише у римску провинцију Превалис од 6-ог вијека названу Диоклејом, у 11-ом Зетом, и најзад Црном Гором, од кога су дијелом сачували и данашњи језик. Постали су у вријеме снажно организоване зетске државе феудалног типа која је под кнезом Војиславом ослободила Зету од византијске управе, у вријеме његова сина Михаила добила знаке краљевске власти и најзад под Бодином освојила: Рашку, Босну, Хум и Требиње, Црногорци су се формирали као веома развијено друштво феудалног типа кроз особени и релативно аутономни друштвено адинистративни положај Зете у саставу средњевјековне државе Немањића. Но, у капитал искуства црногорског народа спада осамостаљивање Зете и њено издвајање испод власти последњих Немањића, заслугом Балшича властелина. Црногорци су се формирали и у оном преломном тренутку када је Иван Црнојевић послије огорченог отпора Турцима у тзв. Доњој Зети пренио своју престоницу у Горњу Зету и на Цетињу основао манастир који ће Црногорцима кроз вјекове послужити као средиште њихове независности и духовни инспиратор слободе. Они су развили посебан тип друштвених односа, примјерен историјској ситуацији у вријеме турске управе задржавши аутономан статус чак и у отоманској држави. Иако су се неко вријеме послије пада црнојевића државе Црногорци формално налазили у саставу отоманске империје, де фацто овај статус никада није био реалан. Османски феудални односи никада нијесу стварно обухватали све крајеве Црне Горе. Свједочанства о непрекидним немирима у нахијама и брдима, без обзира на њихов привремени интензитет и у доба највеће турске моћи на Балкану рјечито говоре о револуционарном и борбеном континуитету црногорског народа. Црногорци су, дакле, изградили свој народни карактер у бројним бунама и покретима и нарочито од почетка 17.ог вијека предвођени митрополитима из разних племена, који су уз то били световни ауторитети. Формирали су се у непрекидним устанцима брђанских племена против османске власти у 16. и 17. вијеку, ослободилачким покретима и учешћу у великим хришћанским коалицијама у доба кипарског, кандијског и морејског рата. Црногорци су постали и за владавине владике Данила Петровића кад су свенародним устанком раскинули последње правно-имовинске обавезе према Отоманској империји започињући широку ослободилачку активност. То је било уједно и вријеме кад су прихваћени од хришћанских сила, нарочито Русије, као значајан политички чинилац. У постанак црногорског народа треба укључити период великих бојева за слободу од Царева Лаза 1712. до побједе над Махмутом Бушатлијом 1796.г. која је посебно била значајна за интеграцију брђанских племена у црногорски државни корпус. Њих је створила институција Збора црногорског који је уједно означавао и дјелимичну рестаурацију давно-правног поретка из доба средњевјековне Зете. Постанак Црногораца треба везати и за тренутак избора Централне комисије, односно заједничке владе Бокеља и Црногораца формиране у Доброти 1813. године. Црногорци су се снажно појавили на балканској позорници у току 19-ог вијека опширући се бројним ратним походима турских паша и везира. Посебно у великом рату 1876 - 1878. постали су субјект европске ратне сцене. Црногорци су се као народ изградили у ратничкој традицији готово неограничене силине пред којом је и непријатељска страна имала поштовање. Формирани су у вишевјековној епској традицији усменој изграђености коју сажето изражава синтагма чојство и јунаштво.
Поред борбене историје црногорски народ је израстао на темељима снажне културне подлоге у којој су се стекли многи трагови позне антике, о чему свједоче остаци илирских, грчких и римских споменика на тлу данашње Црне Горе. Настали су и развили свој национални дигнитет и у оквиру оригиналних ћелија друштвеног живота названих племенима. Црногорско племе, као територијално-економска цјелина развила је посебан тип демократских односа у којима је дошла до изражаја самоуправа традиционалног типа и поглед на свијет који је личну слободу претпостављао свим другим вриједностима. Изграђено на темељима обичајног права и моралне саморегулације - црногорско племе је одиграло значајну улогу у националном формирању Црногораца, дијелом као војна организација намијењена одбрани од спољних непријатеља, а дијелом као чувар главних врлина народног духа: обичаја, права, религије и морала.

У опус црногорског духовног наслеђа уграђена је хришћанска култура западног поријекла, нарочито у акту прве писмености на латинском језику у Дукљи, односно Зети, почевши од 19-ог вијека. Овом треба додати снажну улогу источно-православне религије од пада Зете под власт Рашке државе и многе вриједне културне споменике који су у том периоду настали. Затим штампарију Црнојевића основану 1483. године и њен високи духовни уплив. Од Љетописа и Мирослављевог јеванђеља преко Посланица Петра Првога, Његошеве Луче и Горског вијенца, јединствена духовна нит повезује различите културно-историјске токове у животу црногорског народа. Из овога није могуће искључити трагове различитих окупатора кроз вјекове у неким дјеловима Црне Горе:Млечана, Турака, Француза и Аустријанаца и најзад материјалне остатке њихова присуства, знамените културно-историјске споменике који су постали саставни дио црногорског културног амбијента. Црногорци су се коначно формирали у свакој од ових етапа, у тоталитету сопственог историјског искуства као становници дукљанске, зетске и црногорске државе. Настали су у међупростору античких цивилизација, у међуодносима Истока и Запада, у споју и симбиози различитих по духу и схватању цивилизација на њиховоме тлу. Сусрет католичанства, православља и ислама на територији данашње Црне Горе и утицаји који су преко ових високо организованих институција стварали оставили су снажан траг на биће црногорског народа.
Преласком са натуралне на робну производњу и продором капиталистичких друштвених односа у 19. вијеку, територијалном интеграцијом односно проширењем црногорске државе на неослобођене крајеве, политичком правном војном и просветном институционализацијом и културном хомогенизацијом, поред осталог и литературом високе цивилизацијске вриједности Петра II Његоша - црногорски народ је израстао у модерну нацију чији процес духовне и материјалне самоизградње траје у оквиру југословенског заједништва "Црногорска нација формирана је током вјековне борбе црногорског народа, на основу његових економских, културних и државо-правних посебности". (Енциклопедија Југославије, издање 2, књ. 3, текст Црногорци, стр. 58).
Нужно је претпоставити да је Његош одлично познавао историју свога народа, што више значај историчности за формирање црногорског националног карактера. Стога су најпресуднији историјски догађаји у развоју црногорског народа постали предмет и мотив готово свих његових пјесничких остварења. Од својих угледних претходника, владика на пријестолу црногорском, а истовремено писаца историје Црне Горе, Василија Петровића и Петра Првога, Његош је извјесно научио да се у борбеној историји Црногораца и њеном континуитету садржи основна одредница њиховог народног бића. У својим пјесничким, политичким и филозофским списима, Његош је црногорску прошлост схватио у смислу ставова и погледа писца Прве историје о Црној Гори, владике Василије Петровића, а наиме да на Балкану постоји "једини слободни принципат црногорски", односно да Црна Гора није покорена "ни од Турака ни од Латина". У писму руском канцелару Веронцову, Његошев предак је истицао да уколико пропадне Црна Гора онда ће:"Албанци, Македонци, Босанци, Срби и Бугари....од несносног турског угњетавања изгубити наду у избављење". Немамо ниједног значајнијег Његошевог исказа у поезији или државничкој коресподенцији који није стављен у функцију ове идеје. Ту се састоји и начелан пјесников одговор на питање када су и како постали Црногорци.


*     *     *     *     *

Сматрамо, стога, оправданим поставити хипотезу са свим ризиком одговорности које једно овако крупно питање собом носи. У Његошевом пјесничком језику, као и у његовој практично-политичкој дјелатности српство је идејна, вјерска и културно-историјска датост, интерполовна свијест у једној етапи развоја црногорског народа у сложеним средњевјековним приликама, да би у доба отоманске најезде ова свијест постала ослонац ослободилачкој идеји на широком простору православних популација, ојачала и увријежила се као прагматичко борбено средство за окупљање не само православног, већ у најширем смислу хришћанског и словенског свијета, народа Балкана уопште.
Етноним "Црногорац" је изворно име народа који чини субјект Горског вијенца и осталих Његошевих дјела. Генеза овог етнонима сеже поред осталог у државно-правне и релативно развијене културне традиције дукљанско-зетског краљевства и у знатној мјери изражава континуитет првобитне слојевитости народа који су насељавали област старе Зете. Истовремено ова област сачувала је извјесне духовне особине раних цивилизација на Балкану које су се формирале под утицајем античких представа и то посебно наглашено у приморским градовима, и који се са своје стране неминовно утицале на касније карактеристике популација које су наслиједиле тај простор. Стога је дух раних балканских цивилизација могао остварити снажан утицај и донекле обиљежити цјелокупни развојни пут у формирању црногорског народа. Ово се најбоље ме илустровати специфичним етничко-филозофским и хероичним схватањем свијета код Црногораца које је веома блиско античким сликама живота. Његошева цјелокупна дјела са својом високо духовношћу и по вриједносном систему кога заступају, мотивима и филозофским идејама, будући јединствена међу Јужним Словенима најближа су структури и перцепцији Хомеровог и Хезоидовог свијета.
Проблем Његошева "српства" је истовремено и проблем "црногорског српства". Тачније црногорске еклезијастичке свијести у њеној ангажованој варијанти. Свијест о аутохтоности у односу на остале групе Јужних Словена, Црногорци су задржали кроз све етапе своје бурне прошлости, да би и саму идеју "српства" као атрибут припадности православном, шире хришћанском, односно словенском свијету инкорпорилали и ставили у темеље црногорске националне индивидуалности. Тако је настао историјски преседан црногорско српство различито од српства на било ком простору Балкана и тиме сљедствено од етничког српства у Србији.
Будући схваћено као идеологија "борбе непрестане" црногорско српство није ништило већ напротив подизало црногорску националну самосвијест. У том облику постало је прагматичко политичко средство за остварење народних идеала. Црногорци су најчешће називали Србима и српством све што је међу Јужним Словенима било окупљено око хришћанског крста, налазећи се истовремено у антиотоманској коалицији. Најзад, Црногорци су вјековну борбу против Турака водили испред и у оквиру широко замишљеног фронта балканских народа и њихових ујединитељских тежњи. Стога је "српство" у извјесним фазама постало симбол њихове привржености југословенској политичкој идеји.
Сваки проблем око наводног Његошевог "србовања" престаје бити актуелан у тренутку када направимо логичку иверзију, тј. кад схватимо да умјесто о Црногорцима - Србима, односно Црногорцима који су у етничком смислу деривација српског народа треба говорити о црногорском српству или прецизније речено црногорској конфесионално-политичкој одређености у оквиру овога појма. Посљедњи црногорски владари из политичко-прагматичких разлога дали су властити допринос идеји црногорског српства. У 19-ом вијеку црногорска и српска историографија, свака из различитих државно-династичких побуда приписивала је овоме појму готово ирационално значење.
"Црногорско српство" обиљежило је све битне фазе еволуције црногорског националног бића. У различитим историјским приликама добијало је специјална значења примјерена објективним околностима. Зачетак његов имамо у првој институцији Зетске православне епархије која је формирана у Боки Которској 1219. године. Од тог времена православље односно српство у црногорској народној лексици прожима ток свијести Црногораца и поред других релевантних чинилаца не може се искључити из његове културно-историјске баштине. И независно од процеса који су утицали на појаву, формирање и еволуцију црногорског српства, чињеница да су њиме биле обузете најумније главе наше прошлости, међу које спада и Његош, указује да се према овом специфичном искуству црногорског народа треба односити са поштовањем као и према свакој вриједној и друштвено позитивној народној традицији. Историјски гледано, ово искуство представља чинилац трајне блискости, повезаности и узајамног поштовања српског и црногорског народа.

Напомена:
Горски вијенац и све што је до сада о њему објављено, сматрамо општенационалним добром Црне Горе, те стога нијесмо тражили сагласност за објављивање овог поглавља из кнјиге "Коментар Горског вијенца".
Библиотека: Документи и коментари, ЛСЦГ, секретаријат за информисање, Цетиње, 1994. године

Odstampaj stranicu