Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Тамо неке мислим давне седамдесете, задојен идејом панславизма и југословенства, на једном од пописа становника у немогућности да се изјасним као Југословен узалудно сам у знак протеста покушао да се декларишем као Индијанац, а ни сањао нисам да ћу се само неку годину касније оженити једном јужноамериканком и то из „нај-индијанскије“ земље на свету – Боливије. Сада живимо у тропском, амазонском делу Боливије и покушаћу да вам, колико је то у мојој моћи, пренесем главне одлике и атмосферу нашег града и покрајине.

Санта Круз де ла Сијера гледан из авиона подсећа на палачинку или паукову мрежу, раван као тепсија, саткан од десетак правилних прстенова и неколико десетина широких авенида које у правилним радијалним пресецима омогућавају добру проходност у граду, оивичен са две реке, град који је потпуно нов, који сваких десет година удвостручује број становника, град младости са 17 универзитета и ко зна колико школа, град контраста новог и заосталог друштвеног развоја, град који је тек пре десетак година почео са оснивањем филхармоније али у исто време има значајан фестивал барокне музике, град предивних двораца и склепаних уџерица, град који ће за следећих 7 – 8 година вероватно имати преко 3 милиона становника ..... тај град ме је освојио на први поглед, овакав мултинационалан, мултиконфесионалан са мноштвом различитих народних ношњи на својим улицама ми је изгледао као богом дан за излазак из поразом зарађеног нихилистичког осећаја не припадности своме рођеном граду, земљи и нацији. Када сам га први пут угледао из авиона, увијеног у зеленило и безброј боја тек процвалог дрвећа, знао сам да ћемо ту остати. Са просечном температуром од 24 степена, никад вишом од 35 и скоро никад нижом од 10, то је сасвим угодно место да се свије породично гнездо. И дабоме, остадосмо ту до дана данашњег без амбиција да се враћамо у Београд из кога смо отишли оне тешке 1992. године.

Међутим...читајући о актуелностима у Боливији и отаџбини у јутарњим новинама кроз главу ми прође сећање на чланак о Јапанцу који је презивевши Хирошиму спас потражио у Нагасакију, и закључих да и ако не доживим деведесету као он, ваљда ћу са породицом преживети надолазећу олују. Да,и овде се спрема некаква политичка “олуја” можда са неким другим именом, али већ су почеле приче о легалном и легитимном, председник је подсетио на 500 година под Шпанцима и белцима, о забрани да се индијанска деца подучавају да читају и пишу, о одсецању руку деци која су то научила, о пљувању и понижавању Индијанаца на улици и како је то све вероватно изгледало у неким прошлим вековима, о неопходности да се економски униште домаћи олигарси итд.... У држави постоји двовлашће, ствара се мржња на етничком, регионалном и расном нивоу и великим корацима се приближавамо амбису свеопште кризе и потенцијалног грађанског рата.

Телевизија зналачки ради свој посао и из оптицаја брише појмове о којима треба да размишљамо и нуди нам припремљене слике које буде емоције. Свака зверка организује свој референдум где народ иде и гласа иако најчешће не разуме о чему се ради. Како ме све то подсећа на наше '90-те....само што овде није Слободан већ Ево, на једној страни заостали делови земље и народ на ниском нивоу друштвеног развоја у Ла Пазу, Чукисаки, Кочабамби а на другој успешна економија у покрајинама Санта Круз, Бени, и Тариха које се самоиницијативно називају „Медија Луна“ (полумесец) и које траже аутономију – читај: отцепљење.

Боже мили, па то је већ виђено, неће ваљда.... Али хоће. Хоће, јер ово је богато поднебље, има овде нафте и гаса, злата, сребра, калаја, бакра, гвожђа и свакаквих других рудних богатстава, има шуме и воде у изобиљу а и земља је добра, иако пескуша, увек су по две чак и три жетве годишње. И има “брате” много заинтересованих и моћних на овом свету, којима је стало до пљачке, па макар то изазвало и један мали рат. И дежурне иностране “кухиње” за овакав сценарио су исте као и код нас.

Него, да се вратим на свакодневицу: Кући на ручак често стижем пролазећи кроз једно или два црвена светла али ја нисам лош возач, већ сам се само прилагодио, није у реду да ометам нормалну цирцулацију у саобраћају. Овде се ради двократно и сви који то могу себи да приуште, обавезно ручају код куће, обичај је такође и да се после ручка направи краћа “сиеста” (дремка) од пола сата. У три почиње послеподневна смена и траје званично до седам, али продавнице и услужне делатности остају да раде до осам или чак једанаест увече. Иако је законом прописано осмочасовно радно време реалност је другачија, нико то не поштује, ради се између 10 и 12 а често и више од 12 сати дневно.

Формалних радих места је јако мало, индустријска производња је релативно мала и запошљава мали број радника, већина запослених је у сфери услуга, трговине, пољопривреде и рударства. На пример у једној аутомеханичарској радионици, пекари или столарској радионици имате само једног запосленог мајстора, сви остали раде по некаквом договору. Рецимо механичару иде 40 или 50% од наплаћеног посла, други део се дели између власника и главног мајстора (уколико то није иста особа). Пекари раде на кило или комад, столари изнајмљују машине на сат итд. Такав однос ствара небројене проблеме, пре свега због неформалног односа према раду, те није чудно да у радионицама или на грађевинама понедељком фали и по половина запослених радника.

То се наравно не односи на административне послове. Као лакши иако не и бољеплаћени ти су послови на вишој цени и људи их преданије чувају. За непун сат сам у мојој путничкој агенцији где радимо моја супруга,ћцерка и јапопунио пореске пријаве, поручио нове фактуре и платио рачуне све то преко интернета, и остао докон јер су нам у ово револуционарно доба сви увели визе, петро и остале компаније су престале са инвестицијама и путовањима, туристи су сваким даном све ређи а авио компаније нам једна за другом смањују комисије са 6 на 1% . Веровали или не овде се да буде још горе авиокарте продају и по апотекама! И тако за последњих годину дана се број путничких агенција у граду смањио са 540 на свега 80 ....али ми ето хвала Богу још увек преживљавамо.

У моју дневну рутину спада и обавезна шетња сат до сат ипо после посла, готово увек је то шетња до омиљене кафане где направим паузу и попијем мој дневни виски.  Тај виски ми је пре 15 година преписао мој сада нажалост већ покојни добротвор, увек поштовани професор Др. Пабло Касанегра кардиолог и директор Католичке Универзитетске Клинике у Сантиаго де Чиле - по оцу Србин, по вокацији хуманиста, научник светског гласа, оснивач и до смрти директор у овом делу света најпознатије клинике за кардио-васкуларна обољења. Ово спомињање тог великог стручњака и човека бих ограничио на моје оправдање за споменути виски. Елем, тај виски понекад попијем сам а врло често се нађе и друштво за чашицу разговора о свему и свачему. У овом граду је најнормалније новог саговорника питати одакле је дошао јер оригиналних мештана је сасвим мало (1945. године је било свега 13.000 становника) и они су у мањини чак и у односу на странце-придошлице прве генерације.

Данас ми се прикључио власник дотичне кафане и ланца овде познатих пицерија, наравно Италијан и причајући о свему и свачему из дневих новости у једном цасу мој саговорник направи кратку драмску паузу па рече “знате Дон Зоран, нисте ви Југоси, Срби и Хрвати (одмахнуо је руком у стилу све је то исто) свуда тако успешни, код нас тамо у Италији влада друкчије мишљење о вама”. Када се овде спомињу наша презимена увек је то са дозом поштовања и уважавања јер важимо за изузетно поштене и радне људе. Наравно одговорио сам да не познаје велике градове у Канади, Америци и Аустралији где нас има и више него овде и где смо подједнако успешни. На то се сада он са благом неверицом насмејао и променио тему на то да је у ресторану инсталирао бежични интернет и препоручује ми да га испробамо. Ок, рекох, да видимо шта има ново. Ушао је у Google, укуцао моје име, да проба, и појавиле су се слике са wеб странице моје агенције где је доминантна била слика једног индијанца у типичном костиму ђавола из игре “моренада”.

И ја сам му онда испричао анегдоту са почетка овог текста, како сам тамо неке давне седамдесете, много пре ове, ко зна које по реду окупације, покушао да се декларишем као Индијанац. У животу ништа није случајно.

Зоран Ибрахимпашић, Боливија