Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Са нестрпљењем гутам Политику, колико због новости из домовине, исто толико из жеље да прочитам рубрику Мој живот у иностранству. Знате, ми који смо "расељени" и "шокирани" културним разликама, често меримо сопствене критеријуме мишљењима и искуствима сународника који пролазе кроз сличне или исте ситуације. Питамо се стално да ли смо у праву, јесмо ли застранили, да ли и друге нервира исто што и нас, идеализирамо ли домовину коју смо напустили, да ли су други флексибилнији и срећнији ...

И, ето, данас набасах на чланак «Лавли Леитрим», који претпостављам да је написала сестричина моје некад нераздвојне пријатељице из Новог Сада, који ме је навео  да и ја напишем пар редака о свом странствовању. Чланак ме је подсетио на те далеке године кад је Данијела била девојчица, а која је сад већ мајка и која, ето, игром живота, дели исту реасељеничку судбину као и ја. Асоцирао ме је и на Ирце којима сам и ја окружена са ове стране баре, на New England, северну Источну Обалу САД, где сам са супругом дошла још 1991.

Мислила сам за себе да сам врло адаптивна особа и да могу да станем на сопствене ноге да ме избаце из авиона у било који део света. Ипак, живети у једној страној земљи није исто што и путовати у ту земљу као туриста. Истина, на ноге сам брзо стала, али се од пада више угрувала душа него било који део тела.

Масачусетс, једна од шест државица New England, је прелеп посебно у јесен са распоном боја који се среће једино на платнима најчувенијих импресиониста. Ту су чувени Харвард и MIT, Бостон са својим облакодерима, романтичне куће у парковима предграђа, добри путеви, велелепни молови са изобиљем крпица због којих смо некад путовали чак у Италију... Али...

Не волим дуге сибирске зиме, нити кратка и ужасно влажна лета. Застој у саобраћају, поготово зими, може да однесе и по два драгоцена сата у повратку са посла кад сте већ и онако исцрпљени од напорног дана. Ради се од јутра до сутра. Стална борба да се задржи радно место, у којој агресивност има позитивну конотацију, исцрпљује и улива страх и несигурност. Здравствено осигурање које можеш да имаш само ако си здрав, у противном отпустиће те са посла, а са тиме престаје и здравствена заштита.

А онда, лажни пуританизам без основе у истинској етици, дискусије које покривају углавном поље метеорологије. Политика, религија и финансије спадају у домен непристојности, здравље је ваша приватна ствар, спорт је једина адекватна замена за културу, а књижевност се своди на читање техничких упустава увек нових и унапређених справица. Позив у кућу је туристичка тура кроз барем шест, седам соба и исто толико купатила (бескућници нису укључени), почасте вас изобиљем хране за коју је још Едит Пијаф рекла да мирише "на мокрог пса" и пожеле безбедну вожњу кући док седате за волан препуног стомака и празне душе. Убило се за депресију.

Не желим никог да вређам, част светлим изузетцима, али сам се ужелела оних наших ратоборних дискусија до зоре, од Андрићеве Анике и њених времена па до мужа са којим смо се прошле ноћи посвађали... И кад би ови одавде помислили како смо се силно замерили једни другима за сва времена, а ми се изљубимо и те ноћи задовољни утонемо у дубок сан, без антидепресаната које овде моја пријатељица даје и својој мачки.

Знам, знам... рећићете да тога нема више ни тамо. Јесте, али и ми имамо право на своју "пилулу за спавање". Јер зашто би само они који су тамо остали имали право да мисле да је живот негде другде.

Божана Станић, Бостон, САД