Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Намеравала сам да пошаљем нов прилог о Јапану са акцентом на здравству, међутим десило ми се нешто што ме је натерало да променим тему и да моје искуство са лекарима и болницама оставим за другу прилику.Јапанцима је форма изузетно важна, можда важнија од суштине; тако сам барем ја често мислила током последњих 17 година проведених у Јапану. Увек сам се чудила како све овде на неки необјашњив начин функционише.  Делује ми да им је важније како се нешто каже, а не шта се каже, како се нешто уради, а не како се уради, да се велике грешке толеришу под условом да су направљене у оквирима прихваћене форме.

Пре неки дан ми је једна, наизглед апсурдна, помало смешна ситуација помогла да поново, после скоро две деценије, посумњам у то колико заправо познајем Јапанце и њихову културу.Сваки почетак и крај је у Јапану обележен церемонијом. Почев од оног најсвакодневнијег, како се скидају и остављају ципеле при уласку у кућу, како се купају и улазе у каду, на који начин се поздрављају и опраштају....од самог рођења до смрти, од уписа у забавиште до дипломирања, почетка и завршетка радног односа итд итд. Све те церемоније су типизиране и ако сте присуствовали једној, свака следећа ће бити иста или слична. Начин како се коме и када поклони,како се са обе руке (ни случајно једном!) прихвата диплома, какво је одело најприкладније за такве свечаности...

Мој син, Дејан, је прошле недеље завршио шести разред (што је овде крај основне школе) али из здравствених разлога није присуствовао завршној церемонији. Искрено речено, само одсуство нас није уопште погодило, чак је и дошло као олакшање након помисли на пар сати укоченог и уштогљеног седењау незагрејаној фискултурној сали и слушање истих, сувопарних говора и безбројна устајања и клањања.

Неколико дана после завршетка школе, назвао ме је разредни старешина да се договоримо око предаје дипломе Дејану. Договорили смо се за време и он ми је овлаш напоменуо да би било згодно да дође и неко од родитеља. Тако смо Дејан и ја лежерно отишли, очекујући да ће му разредни дати диплому у зборници и да ћемо можда мало попричати са учитељима, јер су две ћерке већ завршиле исту школу. На наше велико изненађење у фискултурној сали су нас дочекали сви учитељи,  директор школе и остало особље. Постављена је бина, аранжирано цвеће, наставница музичког је свирала клавир и сви учитељи су певали школску химну. Директор је био обучен у фрак, неколико учитељица је било у кимонима. Само да напоменем да је потребно барем 30 минута да се кимоно обуче и појас 'ОБИ' причврсти и завеже.

Дејан и ја смо били потпуно затечени и збуњени и пошто је очигледно свевећ било организовано и добро припремљено (а тако се махом све овде ради), а насдвоје једини гости, никако нисмо могли да се повучемо или негодујемо. Док су говори трајали, вртеле су ми се разне идеје по глави: како је све то бесмислено, губљење времена за неважне ствари, како они стварно немају проблема и брига кад могу да утроше време на понављање церемоније само за једног ученика који и није њихове горе лист и не хаје превише за такве формалности.

И док сам гледала њихова лица на којима је лебдео само благи осмех, питала сам се шта је заправо у мислима тих учитеља. Сетила сам се свих познаника који су ми рекли да ни они не воле церемоније, али им присуствују због поштовања  традиције. Сетила сам се и колико су овде просветни радници преоптерећени послом и да раде од јутра до сутра. Ипак, одрадили су свој посао до краја. Први пут за 106 ученика и други пут за млађушног Србина!

Све је трајало око пола сата и кад смо се ми испоклањали и захвалили свима, учитељи су сложно склонили столице и часком направили ред. Овде морам да додам да у јапанским школама нема спремачица, кафе-куварица, баштована и сличног особља. Све послове искључиво раде учитељи и ђјаци - од малих ногу их уче да нема прљавог, лошег или недостојног рада.

Питам се на крају да ли је оваквим гестом задовољена само форма или је ипак изасвега доминирала суштина? То је једна од многих недоумица које ме прате намом животном путу у Јапану. Мој син, у јапанској школи, није научио довољно географију, а још мање светску историју, али је научио много важнију лекцију:да је добро урађен посао само онај посао који је одрађен 100% и да безобзира што му се неки посао не свиђа, мора да стисне зубе и да га са осмехом одради до краја.

Весна Белушевић, Цукуба, Јапан