Hajde prvo da definišemo ko spada pod definiciju „Crnogorci u Beogradu“. Rekla bih da su to oni ljudi koji se tako izjašnjavaju na popisu stanovništva, ili javno – bez ograda i bez ali. Njihov položaj je, da iskoristim najblaži mogući termin – katastrofalan. Podsetiću na brojke sa popisa u Republici Srbiji: 1981. godine nas je bilo oko 150.000, 1991. brojka se smanjuje na 110.000, 2002. je Crnogoraca bilo 70.000. Poslednji popis, onaj iz 2011. kaže da se u Srbiji oko 38.000 ljudi „piše“ kao Crnogorci od čega je 10.000 u Beogradu. Naši sunarodnici u glavnom gradu su najviše izloženi govoru mržnje iz medija i sa društvenih mreža, skarednim grafitima sa zidova prestonice, a na kraju krajeva jedino je u Beogradu paljena zastava na ambasadi Crne Gore. 

 

Pre nego što se bilo ko brecne, svesna sam da se isti mediji mogu videti u celoj Srbiji, ali jedino u Beogradu imate priliku da neki novokomponovani istoričar tog jutra vama oduzima pravo na postojanje, a da to isto popodne sedne u kafić tik pored vas. Ja redovno stojim u redu na kasi pored dva-tri najprominetnija glasnogovornika negiranja crnogorskog identiteta. Jasno je, ne smete reagovati jer je na njihovoj strani država, a samim tim i javnost, dok smo mi sa druge strane potpuno sami. Ova situacija je mnoge uplašila i pokolebala, ne žele da ispolje svoju nelagodu ili gnev, pa tako u poluglasu govore da su Crnogorci. Među ljudima je zavladao strah, i to je normalno.

 

Ovo nije novo stanje, mi smo imali faze u „netrpeljivosti“ – prvu bih definisala kao laganu, kad se Crna Gora izvlačila iz Miloševićevih kandži, druga je ona u periodu pred referendum kad su se počeli pojavljivati anticrnogorski sentimenti i među tzv. građanskim društvom, ali smo poslednje dve godine u etapi gde se sa svih medija u Srbiji, Crnogorcima oduzima pravo na identitet, istoriju, jezik... Stvara se atmosfera u kojoj deluje kao da nas 40.000 imamo šizofreni rascep. Izjašnjavam se na popisu kao Džedaj. Super, to je prihvatljivo jer oni barem postoje u filmovima „Ratovi zvezda“, ali ako si Crnogorac – sa tobom nešto nije u redu. Ovaj pritisak postoji od ujutru do uveče, od toga koji naslovi su u izlozima knjižara, ko su gosti u popularnim emisijama, ko šta piše na društvenim mrežama… To je temeljna i dugotrajna kampanja koju je neko davno smislio, i nije bila sprint nego je maraton, kompletna negacija identiteta jedne nacije nije nikakav impulsivni projekat ili spontanitet. Odgovor matične države je bio ne trom, ne spor, nego nikakav.

 

Da parafraziram, posle četiri decenije života, zaista ne mogu da zaspim kao Crnogorka, a da se probudim kao Srpkinja, ali mlađi ljudi, oni koje neko 24/7 ubeđuje da im je nacionalnost konstrukt, takvi lako potpadnu pod ovaj uticaj. To je još jedan razlog zašto su brojke na popisu takve kakve jesu.

 

Moja majka je Jevrejka, a otac Crnogorac i evo već dve i po decenije oko vrata nosim dva simbola: grb naše dinastije Petrović i Davidov štit. To su kao mama i tata na lančiću. Prvi put kad me je neko pitao „šta će ti taj grb Crnogoraca?“, ta osoba nije bila ni iz radikala, ni iz neke desničarske stranke. To je bio moj poznanik, tada poslanik Demokratske stranke u Skupštini Srbije. U famoznom „krugu dvojke“ gde i sama stanujem postoji prežvakani mit o Crnogorcima (ali i Ličanima, Hercegovcima…), koji ulaze u salonske stanove posle rata i stavljaju „svinju u kadu“ ili „kopita na klavir“, sve zavisi „kome je deda pričao“. Te skaske po slavama uvek plasiraju ljudi koji sebe predstavljaju kao da su Beograđani stota generacija, a u stvari kad malo pročeprkaš i oni po babine ili dedine linije dolaze iz nekog sela gde lisice donose poštu. Njih je zbog toga jako sramota, pa se onda kao prasad, možda deca one „svinje iz kade“, uvaljuju u taj antikomunistički narativ koji je zapravo morbidno ksenofobičan. I otpor prema Crnogorcima jeste metastazirao kako je Srbija sve više išla ka reviziji istorije, kad se više nije znalo ko je pobedio, a ko je poražen u Drugom svetskom ratu, dok se kod nas u Crnoj Gori to uvek znalo do proteklog avgusta. Tema za jedno raščlanjivanje i analizu. Uvek govorim da građanski Beograd prestaje tu gde počinje crnogorski nacionalni identitet, jer na prstima jedne ruke možemo izbrojati intelektualce koji nam ne negiraju istoriju.

 

Kad me pitaju odakle sam, nikad ne počnem priču da mi je familija ona jevrejska, iz romana „Na Drini ćuprija“, nego kažem da sam iz Vukovaca u Zeti. Jer jesam. Ja sam i to i ovo, to je komplementarno – pripadam i jevrejskoj i crnogorskoj kulturi, a kad se Jugoslavija raspala, nastavila sam da živim u Beogradu. Još jedan primer dvostrukih aršina – predstavnica Francuske na Evrosongu je devojka čija je majka jevrejsko-iranskog porekla, a otac srpsko-alžirskog, ona živi u Parizu. Za javnost u Srbiji to je fenomenalno, egzotično i tu niko ne vidi ništa neobično, jer ona ne živi tu, sa njima. Meni se i poznati i nepoznati posprdno obraćaju sa tim da izmišljam crnogorsku naciju i da je moje poreklo neka smicalica, fantazija. To je famozna „sabornost“ u kojoj je nacija, religija i pasoš jedno, a po „sabornicima“ je svaki izlazak iz ovog zgloba znak dijagnoze, želje da se izdvaja.

 

Zanimljivo je i ovo: posle avgustovskih promena u Crnoj Gori, mnogi pripadnici  „građanskog Beograda“ (koji inače nemaju nikakve dodirne tačke sa Crnom Gorom, osim što tamo ponekad letuju) su se potpuno detonirali u anticrnogorskoj histeriji. Kao da su promenom vlasti dobili odobrenje, neki ausvajs da konačno kažu ono što su dugo potiskivali. E, onda to nije bilo dovoljno, nego su ovi ljudi, inače etnički Srbi, počeli nama – etničkim Crnogorcima – da objašnjavaju šta je dobro za NAŠU državu, koji političar, koja stranka… Njihovi komentari na društvenim mrežama su tumačeni kao „interesovanje za regionalnu politiku“, dok su naši odgovori bili „nacionalizam“. Jedna mala, nekad simpatična politička partija, je brže bolje proglasila Abazovića za luču i heroja „zelene politike“ i to bez ikakvog konteksta, bez okulara… Taj isti čovek, koliko god da voleo šumu, zeku i reku, sedi u vladi sa negatorima genocida, sa ultra nacionalistima, sa svima onima protiv kojih se ta pomenuta srpska partijica ovde bori. To je apsurd.

 

Svi vole pobednike, a kad je svetosavska opcija pobedila u Crnoj Gori, mnogi dojučerašnji prijatelji su počeli da me izbegavaju. Nismo mali i bilo im je jasno da vidim koliko sladostrasno lajkuju sve što je usmereno protiv moje otadžbine i samog fundamenta njene nezavisnosti. Evo jedan skorašnji primer koji je kopiran iz mog inboksa na Fejsbuku: poznanik mi je 21. maja poslao vest kako se velika zastava na Lovćenu pocepala i napisao doslovce ovo „zamisli da je vatromet zapalio zastavu ahahahaha“.  To je beogradska građanska svest. Tu, ispod te zastave su bili moji drugovi i drugarice, neki članovi moje porodice –  ali to njemu nije bitno. Kao što rekoh, mi smo za njih IZMIŠLJEN narod, a negacija identiteta je zapravo prvo i najopasnije kršenje osnovnog ljudskog prava na život. To znam iz iskustva ove druge grane mog porodičnog stabla.

 

Ne treba zaboraviti i da je većina nevladinog sektora i „nezavisnih intelektualaca“ zapravo svezana sa vlašću pupčanom vrpcom i da im je vlast potrebna da bi disali i platili Infostan. Ne očekujem da će neko da seče granu na kojoj sedi, nego u ovoj ili onoj formi ponavljaju to što je tog jutra rečeno na Hepiju ili Novoj, svejedno. Nezavisnih medija ionako nema.

 

Na harangu koja se godinama vodi ne reaguju ni političke partije. Kada smo jesenas Mirko Zečević i ja progovorili na ovu temu napali su nas sa svih strana: od zvaničnih „umerenih“ medija, preko ovih državnih megafona, do ljudi na društvenim mrežama. Izdvojiću da mi je jedan pripadnik LGBT manjine, onih za čija se prava i sama godinama borim, napisao da ja nisam ugrožena jer „imam stan“. Zamislite da sam tako rezonovala kad sam određivala da li da se uključim u neku kampanju za Prajd ili slično. Tada sam shvatila da su Crnogorci i tu jako ekskluzivni – u našem slučaju ne važi osnovni postulat: ako neka nacionalna, verska ili seksualna manjina tvrdi da se oseća ugroženo, hajde da im verujemo, a ne da mi iz pozicije većine određujemo stepen njihove ugroženosti.

 

Možda bi se taj stav promenio kad bi sutra neko počeo da nas postrojava i vodi na stadion, mada ni to nije sigurno.

 

Ima građana koji su oprostili Crnoj Gori nezavisnost, zaboravili, nastavili dalje i njih Crna Gora uopšte ne zanima kao tema. Tu su, zatim, ljudi koji nisu oprostili, voleli bi da je drugačije, mada neće baš mnogo to da ističu. Naravno, tu je i nemali procenat onih koji bi svašta uradili da se Crna Gora vrati nazad, pripoji Srbiji i postane 27. izborna jedinica. Paradoksalno, sa ljudima koji su otvoreni nacionalisti i ne kriju svoje namere imam najmanje problema u komunikaciji, jer su karte na stolu. Najgori su ovi pritvorni, koji igraju kako padne i ponašaju, ne kao ljudi, već kao ona reč koja počinje na P, a nije paradajz.

 

 

Jelena Đurović