Program | O nama | MEAA u medijima l Prezimena u CG l  Reagovanja, pisma... |  Traže se l   Kontakt

MERAK
Odgovor životu  u njegovoj potrazi za smislom

piše: Ramiz Hadžibegović

    Dok je studirao moj sin Damir, svake godine boravio je po nekoliko meseci u Americi. Povremeno, razmišljao sam o mogućnosti da tamo, po završetku školovanja, nastavi da živi. Nakon svog poslednjeg boravka, radoznao, upitao sam ga da li bi mogao živeti u Americi. Na moje iznenađenje odgovorio je:
«Tata, život je suviše kratak, a ja nemam nameru da svoj merak, koji imam ovde, trampim za malo teško stečenog bogatstva.»

    Ovakav odgovor dao mi je ideju da napišem esej o meraku, pogotovo što se ovom temom, koliko je meni poznato, skoro niko na ovim prostorima nije detaljnije pozabavio, iako je to deo našeg identiteta, karaktera i navika.

    Kao kulturni i društveni fenomen, imanentan čoveku od iskona, želim da merak sagledam u kontekstu pozitivnih emocija koje suštinski determinišu čovekovu egzistenciju i njegov životni smisao. Merak je turski izraz arapskog porekla. U aktuelnim leksikonima i rečnicima stranih reči i izraza, merak se, u svom izvornom značenju, sa turskog prevodi kao uživanje, želja, strast, zanos, žudnja. Ako se prevede sa arapskog (maraqi), onda je to finoća, prefinjenost, suptilnost, delikatnost, mekost, blagost, ali i hipohondrija, volja za nečim, naslada, ugodno raspoloženje.

    Merak nije lako prevesti na neki od svetskih jezika. Kad se pomene merak, engleski ostaje bez teksta, jer je neprevodiv. Ako se u tome i pokuša, izvesno je da prevod ne može sasvim odgovarati njegovom izvornom smislu, jer je to kompleksan pojam, sa puno nijansi koje u sebi nose čitav niz emocija. Kao endemski fenomen, merak ima posebno značenje i izuzetnu vrednost. On se lako piše, dugo pamti i ima svoju lepotu u samom izgovoru. Kada se izgovara, to se radi polako, sa puno strasti, poštovanja i uvažavanja, da bi se sagovorniku stavilo do znanja o kakvoj se vrednosti i kvalitetu radi. Pri pomenu meraka, organizam refleksno šalje mozgu informaciju prepunu emocija koje sa tom rečju dolaze.

    U Bosni, ali i kod nas, u upotrebi je izraz ćeif ili ćef, koji ima najbliže značenje meraku. Čak bi se moglo reći da, ponekad, imaju isto značenje, pod uslovom da ćosanje nije vulgarizovano. U Hrvatskoj je u upotrebi izraz gušt, koji može biti sinonim meraku.

    Poetika tog fenomena, čudesnog karaktera, zasnovana je na hedonističkom principu života, zbog čega se dosta razlikuje od evropskog shvatanja uživanja. On pristaje i priliči senzibilitetu čoveka koji živi opušteno, lagodno, spontano, koji svoje obaveze rešava bez nervoze i ishitrenih reakcija. Ili, kako se u našem žargonu kaže: s merakom prema meraku, koji ima dušu prostu, jednostavnu, i baš zbog toga zaslužuje da se voli, ceni i poštuje. Preko ovog stanja duha regulišemo svoje emocije, tako što sklanjamo sve ono što je «višak», što nas guši i opterećuje, istovremeno puneći svoj organizam sinergijom koja nam je potrebna, koja nam prija i koja do vrha podiže naše raspoloženje, te tako dovodimo sebe u sklad sa prirodnim poretkom stvari. Dakle, merak nije ništa drugo do harmonija sa samim sobom, odnosno ravnoteža svesti i podsvesti.

    Merak ima posebnu matricu, specifičnu priču, ali i opšte i posebno značenje. U opštem smislu, merak je kod nas odomaćen pojam, uobičajen u skoro svakodnevnoj komunikaciji za mnoge postupke koji čak i ne moraju imati direktne veze sa tim fenomenom. Posebno značenje koristi se u svim pojedinačnim postupcima koji se mogu nazvati merakom.

    Iskustvo meraka je najčešće neiskazivo, jer ne postoji emocija u kojoj se kreativnost i originalnost ispoljava u tolikoj meri kao u meraku. U svojoj složenoj punoći, ma kako ga opisivali i definisali, izmiče rečima. Kao takav, on je veština i umeće, ali i  inspiracija za poeziju, muziku, slikarstvo, literaturu, za filozofiju i psihologiju, koje izučavaju razne vidove sreće i ljudskog zadovoljstva. Merak je mera događaja i doživljaj koji se zove život. On nas uznese, povremeno nosi, ali uvek dosta vrednog i lepog donese. On, najčešće, čini trenutak veličanstvenim; diže adrenalin; glorifikuje život; prija svim čulima; magli poglede; zaustavlja reč u grlu; pomera pamet.To je lepota poroka.

    U meraku se neguje i održava život. On ne zahteva ništa izvan sebe samog, ali nam poručuje: nema improvizacije, budi svoj, sledi svoje instinkte.Takođe, merak nikoga ne obavezuje, ali nas na lagodan način suočava sa najintimnijim željama. Zato je i harizmatičan, jer u njemu jedino potpuno uživamo.Merak je, u principu, duboka, intenzivna radost, najpozitivnije uzbuđenje, najsuptilnija emocija; ukras života, emocija i kulture. Upravo zato, svaki pokušaj smislenog definisanja meraka, kao etnološkog, antropološkog, sociološkog  pa i psihološkog pojma, je nemoguće, taman toliko koliko je teško pronaći njegovu logičnu vezu sa prostorom i ambijentom na kome egzistira. Gde naći logičnost, kada merak overava dušu, iz koje se čuje glas radosti? Što bi se reklo: »Merak je merak, i šta tu više ima da se objašnjava i priča»? 

    Merak nije ništa drugo do sam život, a to što nam izgleda tako ili nam se čini da je nešto posebno i da treba tragati za njim, to je osobina same naše prirode. Merak nije odloženo uživanje, nije ni prošlost ni budućnost, to je trenutna radost. On nas uči kako treba živeti život, odnosno, kako treba poštovati sebe pa onda druge i sve  što nas okružuje. On je mera našeg ukusa i izbora («hoće mi se, drago mi je»); stil i način života; stanje duha; afirmacija života. Merak ima vanvremenski smisao i značaj, a ponekad je najbliži dramskim emocijama. Počesto je izvan svih tradicija, običaja, protokola, principa, verovanja. On se ne može ustupiti ni prepustiti drugome. Njega treba otkrivati, negovati i čuvati. Njegova najveća vrednost je što ne upada u živote kad hoće i kako hoće, već samo uz saglasnost naše volje, želje i inspiracije.

    Savremeni čovek živi u komplikovanim, dramatičnim, romantičnim i komičnim uslovima, u vremenu brzih promena, stresnih situacija, brojnih izazova i beskrajnih mogućnosti, zatvoreni u sebe, nesigurni, nezadovoljni, nespokojni, kada je nepoželjno i nepristojno pokazivati emocije. Pokoreni vremenom, koje nam ubrzava život i tumba ritam svakodnevice, ne razmišljamo o tome da čovek može imati sve sem vremena za sebe. Mnogi žive u prošlom, mlađi u budućem, a manji broj u sadašnjem vremenu.Zato svako uzvišeno osećanje radosti, izvan uobičajene svakodnevice, dostojne čoveka i njegova života, zaslužuje da mu se posveti pažnja i ukaže na značaj. Uostalom, i Andrić kaže: «Čudno je to kako je malo potrebno da budemo srećni, i još je čudnije kako nam baš to malo nedostaje».

    Svaki trenutak i svaka odluka čine naš život. Od toga šta ćemo pojesti, popiti, kako se organizovati, s kim ćemo družiti, šta ćemo čitati ili gledati na tv i slično, čine život i ono što smo mi, jednako kao što biramo sve ono što u nama izaziva radost i uzbuđenje: Bosanski pevač Meho Puzić u svojoj sjajnoj interpretaciji to najbolje objašnjava: “Pita Fata Halil mehandžiju:/ “Jel’  moj Meho noćas ovde bio?”/“Jeste, bogme, Mehagince mlada,/ od  akšama do bijela dana./ Do ponoći što je rahat bio,/ pred sabah je sahat polomio./ Polomi mi čaše i sahane,/  a pred zoru ode niz mahale./ Još je rek’o, ko za njega pita,/ nek uzalud za njime ne skita./ On će doći kad ga merak prođe».

    Život, sveden na tren između obaveza i potreba, prelama našu svakodnevicu, a trenutak postaje naša sudbina, koja mu daje onakvu vrednost  kakvu biramo.Razlika između meraka i svakog drugog zadovoljstva je očigledna i neuporediva, zbog čega  je svako poređenje neumesno i neprilično izražavanje nepoštovanja prema meraku. Svakom meraku, koji je racionalan i pragmatičan kontakt sa realnošću i samim sobom,  prethodi doza uzbuđenja, dočim u zadovoljstvu toga nema. Merak je naš izbor, dok zadovoljstva mogu biti potaknuta od drugih. Merak traje duže, dok je zadovoljstvo vremenski ograničeno.On, u svakom pogledu, suvereno dominira u odnosu na puko zadovoljstvo, jer za merak treba imati pozitivnu energiju i emocije. Takođe, postoji i mišljenje po kojem je merak metafora sreće.Treba znati da sreća, kao najveća tema filozofske tradicije, kada nam život iznenada postane bolji, takođe, traje kratko.Ona je okolnost, ili što bi se reklo, sudbina. I, još nešto: ponekad sreća nije dobra za zdravlje, dok merak uvek leči sve bolesti. Njime izbegavamo zamku usamljenosti.

    Dok smo u meraku, mozak je fokusiran na prijatne senzacije, sva naša čula su u harmoniji, pružajući nam zadovoljstvo, mir, opuštanje. Kad su u meraku ljudi su u sadašnjosti, bez senke prošlog i budućeg vremena. On nas čini emotivno i duhovno plemenitijim.To je antistres terapija i lek za dušu. Da bi neko znao njegovu suštinu i smisao, mora dosta toga da prođe u životu. Što bi se reklo:»Ko je probao i doživeo zna»; ili, «merak je merak i nema drugog objašnjenja i značenja sem toga». Ponekad, merak može biti najintimnija molitva, kojoj prinosimo svoje snove i pritajene želje, ili zahvalnost i blagorodni osmeh životu.

    Kao što roštilj, voće i povrće, izleti i kafana ne mirišu više kao nekad, tako ni merak više nije ono što je bio. Novi uslovi, novi sadržaji i tempo vremena diktiraju nove želje i zadovoljstva. Redefinisana priroda meraka pokazuje njegovu kulturnu izdržljivost. Dok ih svakog trena merak mami i priziva, samoživi i razmaženi ljudi slabo primećuju ono što im je zaista važno, što ih relaksira i raduje, a pitanja puno: «ko sam, gde sam, šta ja to radim i dokle tako?» Živeći u svojim zabludama, misle da su im mogućnosti mnogo manje od želja i da ništa ne mogu izmeniti. Susreću se sa hiljadama različitih situacija, informacija i socijalnih interakcija: semafori, reklame, taksisti, prodavci kokica, prosjaci, šetači pasa, ambulantna i policijska kola, ulični svirači, sniženja..Sve je na tacni. Grad je pun svega a čovek – prazan. Očigledno da sreća i tehnologija, bez koje se, nažalost, ne može, nisu komplementarni. U takvim uslovima, ljudi malo vremena provode radeći ono u čemu uživaju, jer evolucija je spora rabota, našem mozgu treba dosta vremena da se na sve to prilagodi, a život je stalno tu, sa nama. Čeka da ga živimo, čeka da mu odgovorimo šta želimo.Ako čovek ne uživa u svakom trenutku, kakav on to život živi? Ako nije srećan u onome što radi, kakav je to posao koji obavlja? Pa ipak, paradoksalna je činjenica da ovaj naš, balkanski, inatni, i svaki pojedinačni merak, ulepšava naš život a  razara ovakvu stvarnost!

    Merak nije iznenadna radost, pa čak ni prvo uživanje u nečemu. On izlazi iz nas samih. To je memorisano i ponovljeno zadovoljstvo, između stvarnog i mogućeg, u kojem se emotivno vezujemo za određeni ritual, običaj, postupak. I, kao što sam napomenuo, i sam ritual može biti nekome merak. Za merak nije potrebno društvo (postoji izreka: «sebi za merak»), muzika, piće, veselje, već samo malo autentične radosti u kojoj će duša uživati. Merači se u malim, sitnim stvarima i situacijama. «Mnogi ljudi gube male radosti, nadajući se velikoj sreći», rekla bi Perl Bak. Često se kaže, ko nije rođen za merak, odnosno ko nema dušu za to, teško će se naučiti, navići na takav vid uživanja: «Nema meraka dok se svoja pesma ne doživi, otpije i odboluje»; «merak je kad duša uživa za tri života»; «kad je merak veći od života»; « kad se oseti miris duše»; «kad se njime hrane snovi»; «merak je nešto posebno u životu, što ti je milije da uradiš, nego da se leba najedeš»; «ovaj čovek je merak svezo, nit govori nit romori»; «sve je dobro dok ti pamet merak vodi»; «da nije meraka život bi bio kao jelo bez začina»; «ako nemaš merak na jedenje, ne se pipaj oko ćevapi»; «ko ne zna šta znači kad duša boluje i odboluje, ne može se radovati meraku»; «jedino u meraku sklapam mir sa sobom i svojim životom»;«gde je merak, tu ne stanuje zlo i mržnja»; «ah, merak, teška muko»; «merak ima veliku sreću što je merak».Meraku se ne prigovara, još manje zamera.

    Izučavajući ovaj fenomen, došao sam do zaključka da su kod nas najpoznatiji: senzualni ili hedonistički, kafanski, intelektualni, duhovni, boemski, poestki, filozofski, muzički,umetnički, nacionalni (najpoznatiji romski), ali i uobraženi merak. Neretko, merak može biti i fikcija i iluzija. Ne postoje dva identična meraka, jer je svaka individualna percepcija posebna i različita. Svako od nas ima svoj intimno iskren merak, svoj trenutak radosti, svoje uživanje (kod nas i mahale i avlije imaju svoj mentalitet, svoj karakter i svoje merake). Iznenađujuće je do koje mere dve osobe mogu da se razlikuju u doživljaju jedne te iste situacije i okolnosti: što je za jedne merak, drugima je potpuno strano  ili čak odbojno. Dakle, svaki merak je subjektivni osećaj i radost za sebe. Za retke pojedince se može reći da je njihov merak jednak njihovom životu u celosti :«Moja draga, moja mila, na vratima bila!/ Od meraka i sevdaha, dućan otvorila./ Po dućanu, po dućanu, biser rasturila./

Da ga kupe, da ga kupe, sandžački bećari.»

    Da bi neko meračio, treba da zna kako se igra  i da bude slobodan. Ako kroz igru sami sebi ne stvorimo smisao, ko će nam ga stvoriti? Uostalom, svako ko se igra nalazi smisao u tome i u njoj uživa. Zato je merak  igra u kojoj se srce potpuno otvara, a duša uživa; kad oči ovlaže; kad se ruke podignu; kad se u zadimljenoj kafani čaše razbiju, nekako same od sebe, a pevač ili svirač «bem li mu ćemane» dobro se opari; kada nam se kosa podigne na glavi.Takvi su srećni, jer znaju da ne treba gubiti ni jedan trenutak svoga života, u ma kakvim uslovima i mogućnostima živeli. To je taj naš balkanski merak zbog koga smo poznati, zbog koga nam Evropljani dolaze na doček Nove godine i razne kulturne manifestacije, ali i na letovanja i odmor.[1]Antun Hangi u svom delu Život i običaji muslimana u BiH, štampanom u Sarajevu 1906. godine kaže:«Merak je nešto posebno, što osim naših muslimana, valjda ni jedan narod na svijetu ne poznaje. Merak je kad se uzneseš u neko bezbrižno carstvo, ne znajući za čas ni da dišeš, ni da kahvu piješ, ili grizeš cigar duvana.»

    Evropljani, «stisnuti u svom svetu», kad dođu sa predrasudama o nama i upoznaju duh našeg prostora i ambijenta, način i slast života, iznenađeni, nađu se u čudu i onda svi u glas kažu: «Nigde nema takve zabave i luđeg provoda». Posebno ih iznenadi činjenica da su narodi na Balkanu, uprkos poznatim sukobima, manje - više, naklonjeni jedni drugima. Od davnina, najumniji ljudi planete tragaju za definicijom o smislu života. Imam osećaj da je na Balkanu, uprkos svim našim vekovnim nevoljama, potraga za tim pitanjem prestala onog momenta kada su ljudi shvatili suštinu meraka, zbog čega su smisao života zamenili traganjem za smislom meraka. Kad pitate našeg čoveka o tome dobićete odgovor da je merak ono što traže, što vole i žele, što ih čini ispunjenim.Ne kaže badava Jovan Dučić: «Život ima onaj smisao koji mu mi damo». Meša Selimović kaže: «Svaki je čovek na gubitku, ako u životu ne nađe ljubav».Ja bih malo ovu Mešinu misao prilagodio ovoj temi, tako što bih rekao da je svako na gubitku ako u životu ne nađe za sebe merak. Jer, ljubav dođe i prođe, u njoj se dešavaju lomovi, razočarenja, dočim u meraku je sve merak. Nije slučajno Balkan meka meraka: na zapadu vam ne dozvoljavaju ni da se čestito naspavate i kako onda možete razmišljati o nekakvom, tamo meraku? Kod nas je uobičajena izreka: «Mogu raditi svuda, ali živeti samo na Balkanu»!

    Tvrdim da smo svi, u nekom trenutku, doživeli merak. Samo, razlika je u tome što neki znaju uživati u sitnim zadovoljstvima a drugi na to gledaju bez emocija. Oni se mogu smenjivati tokom dana, godine, života, ustupajući mesto jedan drugom, ali svaki merak ostaje poseban i originalan. Smisao meraka ne treba otkrivati već ga stvoriti i u njemu uživati. Istina je da su neki rituali zajednička strast većine, kao što svako od nas ima ritualne navike koje su posebne i specifične: prva jutarnja kafa i cigareta, ili što bi rekli «fildžan, džezva i neki agdali kolač», šolja čaja u dobrom društvu, slatkiši, putovanja, muzika - mnogima je merak, drugima navika, trećima samo potreba. Teško je zamisliti veselje na Balkanu bez starih, izvornih narodnih pesama. Žurke, rođendani i raznorazne fešte skoro da se ne mogu završiti bez pesama Tome Zdravkovića, Harisa Džinovića, Ksenije Radojčić, Safeta Isovića..Te pesme od zaborava čuvaju pevači i kafane, ali i pravi ljubitelji dernek-meraka, sevdaha, potisnutog derta i karasevdaha. Zbog toga je merak orijentalna nirvana na balkanski način - čudno stanje naše tihe euforije, pomešan sa stanjem zen mirnoće, melanholije i prikrivene euforije: «Ko da igra? Ko da peva? Ko da žedi?/ Ko da pije? Ko l’ brigu da razbije?/ Umreja batko Đorđija, / Za edna časka rakija,/ Nije umreja od bolest ludo,/  Tuk je umreja od ludost./ On je videja ubavi momi,/ On saka da su negovi.../ Sve što videa, batko Đorđija,/ Se saka da e negovo».

    Meraklije, imaju pozitivan stav prema sebi, drugima i životu uopšte. Oni na pravi način nose život, svakodnevne probleme i teškoće. Intimno, znaju i poštuju svoj merak. Njihova filozofija podrazumeva da se, pre svega, uživa  u malim, sitnim stvarima, koje su svuda oko nas ali ih zbog  ritma života često zaboravljamo ili ne vidimo. Kod pića, jela i još mnogo čega drugog, merakliju je lako uočiti, jer on jede lagano, uživa, merači. Dakle, oni imaju pozu, stil, dostojanstvo u svemu što rade. Neko je nekada rekao: kada bi plakali za svim onim što se oko nas dešava, celi život bi nam prošao u plaču. Zato iz mnoštva dešavanja treba birati ona najlepša i uživati u njima. Od svakog dana treba napraviti praznik, začiniti ga sa malom dozom luksuza; podeliti radost sa drugima; spojiti nezamislive stvari; praviti nemoguće kombinacije; biti kreativan i ispunjen.. Treba poklanjati, davati, pružati, srećiti, a ne samo dobijati.On nam je svakodnevno dostupan. Ne postoji loš trenutak za dobar merak. Ljudska priroda je puna mana i vrlina, tajanstvena i složena, različita i nedovršena. Svesnost je najmoćniji deo svakog bića, ali i veza između mentalnog i emotivnog stanja. Zato i Hipokrit kaže: «Velika je greška razdvajati telo od duše.» U tom kontekstu, merak je sjajna veza između njih, ali i  percepcije i emocije.

    Merak, kao najsuptilnije osećanje, satkan od iskustva, ima samo jednu manu: jedino «uspeva» na Balkanu i ljudima pruža najslađe uživanje. I zbog toga, najgore što može da se desi jednom čoveku koji živi na ovim prostorima, jeste da ga osude na život bez meraka. Merak je sposobnost percepcije, prepoznavanje lepote. Ne moramo nešto da posedujemo, da bi smo bili zadovoljni, dovoljno je da umemo da gledamo, vidimo i uživamo u tom estetskom izletu. On je najdemokratskija pojava na svetu, jer se nalazi svuda, i među najsiromašnijima, bogatima, u svim klasama i kastama. Svako ima pravo i mogućnost na merak.Treba prepoznati, prisvojiti i uneti merak u svoj život i još bolje u svoj dom. Merak je i porodični ritual ali i razgovor o ljubavi dvoje ljudi.Što je čovek stariji, više je sklon meraku i uživanju. Mladi su preokupirani igrom, sredovečni karijerom a stariji hedonizmom. A strac Tadej na to kaže: «Kakve su ti misli, takav ti je život».

     Ego i um su zavladali našim životima. Previše planiramo, sudimo, mislimo, kalkulišemo. Bilo bi katastrofa ako bi takvo stanje vladalo u prirodi. Da li se treba roditi više puta, šta treba naučiti i upamtiti, a šta zaboraviti, da bi naš život imao smisao, lepotu, sadržaj? Ko god da ste, čime god da se bavite, kakvi god da su vam životni ciljevi, najvažnije je da uvek nađete vremena za merak. Na to se svodi i jutarnja kafa i radno mesto i dnevni raspored aktivnosti, profesionalni i porodični život. Cilj života, kojem se merak ironično podsmeva i ruga,  nije da se čovek ubije od posla, već da dopustimo životu da komotno, otmeno i raskošno živi. Ko otkrije dublje značenje meraka potpunije će voleti sebe i druge. I na kraju, uveren da nam ništa više ne prija od meraka, jedna lična sugestija: želite li usrećiti sebe - prestanite da tražite sreću. Umesto nje birajte merak.

   Danas je nivo zadovoljstva vlastitim životom, mnogo manje povezan sa srećnim događajima u životu.Umesto da čekamo da nam neki značajno radostan događaj pozitivno promeni život, potražićemo lepotu dobre stvari u onom životu koji već imamo, tako što ćemo svakodnevno raditi na nečemu što će nas ispunjavati i relaksirati.

     Merak ne može promeniti svet, niti je to njegov zadatak, ali ga može oplemeniti, osmišljajući čovekovo postojanje u kome je ljubav, kako prema sebi tako i prema drugima, najveća vrednost.Život je tren i treba ga u svakom momentu ispuniti merakom, jer on pomera granice uživanja, uspostavlja nova pravila igre, provocira srce i dušu. Ko u životu nađe najkraći put do njega, može se smatrati srećnim, a svoj život smislenijim i ispunjenim. Uživajmo u životu, to je njegov puni i jedini smisao.

-----------------------------------------------
 

[1]  Predlažem balkanskim zemljama i  njihovim institucijama culture (sa željom da Crna Gora u tome bude  preteča i inicijator), da ustanove Balkanski Dan Meraka.  Ovaj dan bi pružio priliku stanovnicima Balkana, da kroz merak reafirmišu smisao života, njegovu suštinu, važnost, vitalnost i istinsko uživanje!