|
Salih Selimović: Muslimani nikada nisu postali Turci!
Društvo, 09:23, 15.05.2013.
Autor: Pečat
Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini
slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi "hteli",
reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla,
navodi istoričar
BEOGRAD - Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali
svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže
istoričar i profesor Salih Selimović kkoji je vrstan poznavalac tema vezanih
za srpsko-muslimanske odnose.
On je objasnio uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske
veroispovesti i Srba pravoslavaca.
"Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog
su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi "hteli", reč je
o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili
neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno
reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod. Ako je
veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli da budu samo
Srbi. Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost, ‚individualitet‘
iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka nacija. Pokušava da se
dokaže da postoji neki istorijski ‚kontinuitet‘. Ako su srpska plemena bila
dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli
i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno,
pa kojeg bi to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka
Osmanlija, od kojih će primati islam?“, navodi Selimović.
On je istakao da su islam prvo prihvatile vlastelinske pravoslavne
porodice.
"U prvom periodu turske okupacije islam su prihvatali pojedinci
iz vlastelinskih porodica, trgovci, zanatlije i stočari vlasi u
brdsko-planinskim predelima gde je delovanje Srpske pravoslavne crkve bilo
slabije. Vlasi su bili slobodniji od zemljoradnika i vršili su
razne pomoćne vojne službe za Turke. Znatan broj hrišćana je islamiziran i
kroz danak u krvi (devširma). Neki roditelji su urezivali krst na čelo
dečaka ili im lomili i sekli prste na desnoj ruci kako bi ih spasili da ne
budu odvedeni u Istambul i postali „Turci“ janičari. Vuk Karadžić je
konstatovao povlašćeni položaj onih koji su prešli u islam sledećom
rečenicom: „Ako se ko od raje poturči, odmah ima sva prava kao i ostali
Turci; ne samo što ga neće prekoriti pređašnjom verom nego će ga još svako
radije pomoći nego rođenog Turčina.“Ko je od srbskih porodica u Staroj
Raškoj među prvima okrenuo leđa pravoslavlju?".
Selimović navodi da, prvi koji su prihvatili islam iz redova krupne
vlastele bili su Isa-beg Ishaković iz srpske porodice Hranušića, Ahmet-paša
Hercegović, treći sin Stjepana Vukčića Kosače, Ahmet-beg Vranešević, sin
kneza Heraka Vraneša, kao i drugi njegov sin Ljubo postavši Ibrahim-beg
Vranešević, Skender-beg Crnojević, sin Ivana Crnojevića, Skender-beg
Mihailović, Jovan-beg Rasovac u dolini Lima po predanju potiče od nekog
potomka kneza Miroslava, Isa-beg Kraljević iz bosanske kraljevske kuće princ
Sigismund Kotromanić i niz drugih.
"Naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci.
Oni su i dalje, bez obzira na to kojem društvenom sloju pripadali i na kojim
položajima se nalazili, čuvali maternji jezik, pismo i mnoge narodne običaje
iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci. Od etničkih
Turaka su se uvek razlikovali. Ni Osmanlije u njih nisu imali poverenja, pa
su na vezirski položaj ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom
pašaluku postavljali Turke koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci,
Bugari, Kurdi, Mađari, a naše su slali u udaljene provincije prostrane
Imperije. Turci su potcenjivali i ismejavali muslimane nazivajući ih
Bošnjacima, što u doslovnom prevodu znači praznoglav, glup, tvrdoglav",
navodi Selimović zaključujući da muslimani nisu tretirani kao pravi Turci, a
da se ni oni sami u duši nisu tako osećali.
Na pitanje koliko greše današnji muslimani, a koliko Srbi pravoslavci,
Selimović kaže da je najveći problem politizacija i kod jednih i kod drugih,
mada ima i mnogo nerazumevanja i nepoznavanja.
"Tu je i onaj fanatični i rigidni verski faktor. Mora se priznati da je
kod velikog broja muslimana prisutan kompleks, a kod nekih, možda, i
osećanje krivice. Vere i ideologije su se menjale i menjaće se dok postoje
ljudi. Za mene je mnogo bitnije kojim se jezikom govori, koje je
etničko poreklo i koje su narodne tradicije, pa da se na osnovu toga zna i
nacionalna pripadnost. Pozitivni građanski zakoni dozvoljavaju da
se čovek kao individua izjasni da je Kinez, Japanac, Nemac, Turčin, Bošnjak,
ali da li se on i stvarno tako oseća, i da li tek tako samo deklarativno
može biti pripadnik tih nacija? Naši muslimani, pa i oni koji se
izjašnjavaju kao Bošnjaci, trebalo bi da vole svoju zemlju, jer su i njihovi
pra, pra dedovi tu ponikli. Nije dobro da se voli tuđa zemlja više
od svoje, jer u tom slučaju Srbin pravoslavac s pravom može da se ljuti i da
kaže:„Pa kad više voliš tuđinsku državu, onda idi tamo. Šta ćeš ovde!“
Selimović navodi i da su se pojedini Srbi muslimanske veroispovesti vratili
svetosavskoj veri.
"Neki su ponovo pristupili pravoslavlju duboko ubeđeni u ispravnost tog
čina, dok su drugi to činili iz nužde ili posle povlačenja Osmanlija sa
nekih naših područja. Po mom uverenju to bi trebalo da bude lični
čin svakog čoveka. Promena vere, u svakom slučaju, neophodno je da
bude svojevoljan čin, jer smatram da tek tada to ima smisla i opravdanja.
Kao jedan izuzetan primer i čin navodim slavnog reditelja, umetnika,
filmskog stvaraoca, i pregaoca na drugim poljima – Emira Kusturicu. On je
izuzetna i samosvesna ličnost, hrabar je i dosledan. Vi branite
istinu, bez obzira na činjenicu što se to ne dopada pojedinim verskim vođama
u Novom Pazaru i Sarajevu. Nije na verskim vođama da određuju šta
je istorija, arheologija i etnologija, i šta te nauke na osnovu materijalnih
i pisanih izvora i narodnih tradicija utvrđuju. Njihov bi posao trebalo da
bude istinski rad sa vernicima, a ne da im vernik bude sredstvo političke
manipulacije", zaključuje Selimović.
Odštampaj stranicu
|
|