Srpske fantazije i realnost

M. Đorđevic Prizrenac, Može li se pomoći našem narodu u Staroj Srbiji? Objavljeno 1891.godine!!!

Da, šta da se radi? – pitaju me mnogi moji zemljaci. Smatram za patriotsku i čovečansku dužnost da na to odgovorim, onako, kako mi razum kaže. Ja ću da budem iskren i bezobziran. Da li će se to dopasti ovim ili onim političarima, da li će to goditi frazastim deklamatorima, – to me se ni u koliko ne tiče. Oni neka jašu besnog konja visoke politike, ovi neka paradiraju sa šupljim frazama i beskorisnim deklamacijama, – to može goditi političkoj sujeti i larmadžijskom zanosu, – ali sa tim se neće pomoći našim jadnim i samim sebi ostavljenim zemljacima (...) danas valja gledati šta da se radi, te da se bezbrani narod ne ubija na buljuke, da se mirnim i nevinim ljudima ne pale domovi, da im se ne mrcvari čeljad, da se po Staroj Srbiji ne čini pustoš i zgarište. Ako je za vajdu, – a nije bilo za vajdu, – bilo je dosta fantaziranja i deklamovanja, bilo je dosta razbacivanja i – lakomislenog izazivanja, danas valja raditi prema stvarnim činjenicama, valja za ljude – s ljudima računati. (...)

Gloženje sa svetom

Kad kritičkim razborom proučimo političnu istoriju Srbije i Srpstva za ovih skoro devedeset godina, moramo se prosto užasavati kako smo u sadašnjosti veoma malo – iz prošlosti naučili. Naše mlado pokoljenje, (...) u mesto da je srpsku narodnu stvar prirodnim putem kretalo napred, – ono je ometalo i svakako nehotice navodilo na puteve – tuđinskih interesa. To je sušta bogovetna istina, ma koliko ona na prvi pogled izgledala neverovatna. (...) Mi hoćemo da se gložimo sa celim svetom i ako je sa svim blizu pameti, da, kad se već naiđe na gloženje, da je celom svetu svakako lakše i – prirodnije da nas same saglođe, nego da mi sami sve njih saglođemo. I mi onda, kao mala deca, bacakamo se i nogama i rukama, vrištimo da uši zaglunu: kako je ceo svet »dušmanski« raspoložen prema nama, kako nam ne da ni da živimo, a kamo li da se razvijamo i jačamo. Kao da je neko lud, kad mu mi neprestano pružamo pesnicu, da drži da je to limun ili narandža! (...) Sad ili nikad... Šta Evropa! To je turska izmećarka. Mi sa braćom... savez ovamo, savez onamo... Samo napred... kakvi traktati, kakve konferencije, kakve trice. I pošlo se – i vratilo se. Posle dva krvava rata, Srbija mora ponovo, na (...) kongresu, da iskupljuje novim žrtvama cigla četiri okruga! (...) Pa ne samo da uzalud tražimo, već s toga, što ih nepromišljenim načinima tražimo – oni naši zemljaci danas to isplaćuju svojim mukama, svojom krvlju, zgarištima svojih domova. (...)

Ali srpski novi učeni ljudi izdadoše parolu »non possumus!« – sve ili ništa! (...) horilo se na sve strane: kakve pogodbe! Kakvi traktati! Za Dušanovu carevinu – borba na život i smrt! (...) je li dakle čudo što je onda ceo svet gledao s nepoverenjem na nas, što je u našim, težnjama na narodni razvitak gledao neko evropsko strašilo, koje preti da ceo istok zapali? Od jednog pitanja narodne i čovečanske egzistencije, mi smo u larmadžijskom bunilu napravili na našu štetu evropsko pitanje, pitanje evropske ravnoteže! (...) mi smo se bez nevolje predstavljali kao neka sila, koja će protresti svet! (...)

Istočna drama

Evropska diplomacija, i da je bila voljna da se u našu korist obaveštava, nije imala kad da se naknadno obaveštava istorijskim i etnografskim dokazima. Ona je pravila politiku prema prilikama i činjenicama sa kojima je odpočeta ova istočna drama. Mi smo, pokraj sviju uobraženih dobitaka, izgubili! (...) To je bio prvi gorki plod novovremne vajne srpske »državničke mudrosti« i sokačkog patriotizma, – koji su jedni u svojoj uobraženosti i naduvenosti, a drugi sa svoga lakoumlja držali, da će pred srpskim fanfaronadskim »Quos ego« ceo svet človiti na glavi!
Srpski Pijemont! Koliko smo nebrojeno puta slušali ovu frazu, koliko se sa njom terala zloupotreba, koliko je ona pomutila pojmove i pomogla odnegovati zablude, za koje danas ceo srpski narod skupo plaća! Ljudi sa malo pameti, a bezgraničnom sujetom, cčtali po novinama o maloj kraljevini Sardiniji – Pijemontu, – koja je uzela na se gigantsku zadaću oslobođenja i ujedinjenja u nekoliko drzžva i državica raskomadane Italije; čitali nešto o Manciniju, Kavuru i Garibaldiju, (...) i to lepo sve preneli u novinarskim člancima na obale Save i Dunava! Gledaj narode srpski Pijemont, obožavaj srpske Mancinije, divi se srpskim Kavurima (...) još je samo Garibaldi falio, ali ga na veliku žalost nije bilo! A u samoj stvari sve je to bila jedna kolosalna obmana, sračunata na lakovernosti srpskog naroda, na besvesno titranje sa njegovim najsvetijim osećajima od strane uobraženih i samoljubivih političara. Misleni su ljudi odavna kazali da svako sravnjenje ramlje, – ali u ovom slučaju ne samo da sravnjenje ramlje, ono prosto ubija u pojam! Apeninsko Poluostrvo i – Balkansko Poluostrvo, kakva grdna i neizmerna razlika! Tamo jedan narod od 30 miliona, jedne vere – ovde nekoliko raznih narodnosti, od kojih ni jedna ne broji više od 5 miliona (...) Onamo svesna, bogata, tradicionalna, rodoljubiva, samostalna inteligencija koliko skoro ceo srpski narod, (...) ovamo u zemljici od jednog miliona tek jedna generacija nešto školovanih ljudi, koji ako nisu državni činovnici, ono su prosjaci! (...) I nama je sve to još bilo malo, mi smo u našoj zavrzanosti, (...) još povrh svega toga izazivali i omalovažavali celu zapadnu Evropu! Za nas je, n. pr. »turkofilska« Engleska bila predmet podsmeha i preziranja! (...) Srpskom Pijemontu nije trebalo evropskog blagovoljenja i evropskih saveza, on ce u »prirodnom savezu« sa (...) a uz moralnu pomoć ostale slovenske braće ne samo diči – krst na Aja Sofiji, no još ćemo potražiti i samu Sent-Andreju! Pa bar da su nas gorko stečena iskustva i tolike prema dobicima nesrazmerne žrtve naučile pameti, pa da se ne uljuljkavamo sa sravnjenjima, koja lice kao gajde na muziku. Aja! Još se nalaze ljudi koji hoće da proparadiraju sa tim lažnim sravnjenjima, još se nalaze naivni slušaoci koji tome na slovo veruju. (...)
Ko hoće na silu da gleda u sunce sa golim okom, – taj će najzad da onakazi očnji vid. Ko hoće glavom da probije zid, taj će izvesno probiti – sebi glavu. Sila se prema sili odmerava u matematičnoj srazmeri. (...) Rezultati politike novijeg doba Srbije pokazuju: da se ova osnovna pravila zdrave državne politike ili nisu razumela, ili ako su se razumela, da se nisu sledovala iz prostog razloga, što nisu godila ličnim sujetama. (...) I to nas ni malo ne osvešćuje, mi onako »tradicionalno« – teramo i dalje vetar kapom. (...) Pretimo (...) ismevamo (...) Bilo je političara od visokog položaja, koji su videli svu opasnost u koju se srlja, koji su pokušavali da obuzdaju manitu struju, ali se poveo poznati »svatovac« i nije se imalo kud! Valjalo je živeti za – popularnost, a ne za državu! (...) Mi smo se samo starali da dobijemo pristanak Rusije na sudelovanju u ratu (...) i »Njegovo je Veličanstvo milostivo odobrilo, da Srbija može sudelovati, ako hoće!« Može sudelovati! A zašto? Šta se iz toga dobija, ko šta dobija i dokle, o tome se nije imalo crno na belo! (...) Do juče nismo hteli da čujemo za Evropu, – a sad, za nekoliko pedalja zemlje idemo, moljakamo, obijamo pragove i pristajemo na sve moguće žrtve, samo da bi mogli ugoditi trenutnoj narodnoj sujeti. (...) Do rata se bagatelisao ceo svet, posle dva rata išlo se na davu celom svetu, a u prvom redu onima, koje smo gore mrzili no same Turke! (...) I srpski ministar morao je strpljivo da sluša lekcije, koje mu daje g. A. s rečima: »Ukazivati potporu Srbiji za mene nije lasno ni prema javnom mnjenju u mojoj otadžbini, koje Srbiji nije naklonjeno, ni prema velikim silama; jer dokle Crna Gora nalazi u Evropi vise simpatije, Srbija nije tako srećna da kod sviju odziva nalazi!« (...) Prema ovome nije teško predstaviti u kakvom bi položaju bila Srbija, da je (...), pružila ruku izmirenja i u saveza za odbranu zajedničkog zemljišta zajednički zasela za sto (...) Ova misao nije tek sada izmišljena, – ja imam uverenja da je u ono vreme bila sinula u Beogradu, – ali da se ona sa užasom suzbila; jer za boga, kako bi se takovim »izdajstvom« izašlo – pred narod, koji je toliko žrtava podneo za svoju – nezavisnost. Samo nek je nezavisnost i proširenje, – samo neka se trenutno pijemontizira, ma i na štetu budućnosti Srpske! (...) Dakle, opet ponavljam, da se imalo patriotske kuraži, da se učinio onakav obrt odmah posle (...), a pre no što se pošlo na prosjačenje u (...), i da se kod tolike nevolje, nije još većma dražilo sa nepromišljenim proterivanjem Arnauta (...) izvesno (je) da bi danas Srbija bila snažna i odlučujući faktor na Balkanu; (...) A izvesno je da danas ne bi stajalo pitanje: čija će biti Stara Srbija (...) jer bi neosporno tamo danas bilo takvo stanje, koje o tome ne bi dovodilo ni nas u očajanje ni ostali svet u sumnju. (...)

Žrtve

I u toliko nam je teže, u toliko nas više srce boli, što su tolike žrtve u samoj stvari koristile svakom drugom, – samo ne narodu, radi koga su se podnosile. Jer na žalost, uspesi u državnoj politici ne odmeravaju se i ne postizavaju se isključivo količinom žrtava. Žrtve su samo građa, materija, iz koje tek vest majstor može da stvori što hoće. Slušao sam priču o onom terziji-nevezi, kome je mušterija doneo čoju, koliko je trebalo, da mu »majstor« napravi džube. Terzija-neveza kroji... kroji... kad vide da je – prekrojio, te da mu iz čoje ne može da izađe džube, nego ćurče. Siroma mušterija, šta će, pristane na ćurče. Kad posle ne može ni ćurče, nego – jelek. Ajde i jelek. Kroji majstor, kroji, pa... ne može ni jelek, nego tozluci. Najzad, od džubeta ispade samo – duvankesa. Tako je to i u politici. (...)

Da se ne bi krivo razumeli, ja smatram za dužnost da ovde izjavim izrično: kako je daleko od mene da s ovim zameram ovoj ili onoj stranoj diplomaciji, što nije uzimala u zaštitu interese Srbije i srpskog naroda. Strana diplomacija, bila ona »bratska« ili »nebratska«, udešava svoj rad prema svojim državnim interesima, – i to je sa svim prirodno i ne treba nikog da začuđava. Neprirodno je i mora svakoga da začudi kad mi sami napuštamo naše narodne interese, da se sa njima – tuđinski interesi potkusuravaju. (...) Ali kad je Srbija izolirana zagazila u rat 1... i kad je posle bez ugovora opet zagazila u rat (...) onda je li se imalo sigurnosti zašto se ratuje? Nije! Ja imam pozitivnih uverenja pa i dokaza, da je kod nas bilo političkih ličnosti, koje su predviđale da ako se tako radi, kao što se radilo, da će neminovno nastupiti ono što je nastupilo. Nisam ovlašćen da te dokaze iznosim, jer bi to bilo na uštrb državnih interesa, ali između mnogog čega, mogu tek nešto naglasiti, n. pr. da su jednoj od srpskih država, pred drugi rat, bili nuđeni i zajamčavani veći politički dobici i dvaput veće zemljiste no sto se posle rata dobilo! (...) Ali za Srbiju je 1... godine malo bilo onolikih nevolja i nesimpatija, koje su srpsku stvar sa sviju strana sretale – no još stvara sebi nove ogorčene neprijatelje, baš tik novih granica Srbije! U Toplici se naišlo na Arnaute, – i nije se imalo preče šta raditi, no da se ti ratoborni, ali inače vredni ljudi, oteraju s njihovih ognjišta. U mesto da im se, kao pobeđenima, izašlo na susret i da se gledalo da se izmire sa srpskom državom, – oni su bez ikakve nevolje oterani preko nove granice... da se nastane s one strane granice, kao krvni neprijatelji svega što je srpsko, kao osvetnici prema onima, koji su ih oterali sa njihovog ognjišta. Arnautin će izginuti za obraz, i ko mu obraz pogazi, teško njemu! Arnauti drže »besu« – i kad je dadu, poginuće – izdati neće. Takav elemenat oteran je bio bez nevolje u emigraciju, i to je elemenat, koji ima svojih sunarodnika u Staroj Srbiji! Kakvom se dobru mogao naš narod u Staroj Srbiji nadati od takvog elementa? Svaki pokret, koji bi se iz Srbije učinio i koji bi se samo mogao tumačiti kao mešanje Srbije preko granice, – neće li Arnauti uzeti kao da se s time na to ide, da se Srbija još dalje pomakne, i da ih opet otera sa njihovih ognjišta? A kad se uz to pridruže tuđinski nagovori i burgijanja, – šta onda? Onda nastaje ono, što je danas nastalo u Staroj Srbiji, nastaje istrebljenje srpskog naroda! To sam ja znao vrlo dobro, i za to sam i lane i ove godine odvraćao od praznih demonstracija koje našem narodu ne mogu pomoći, već samo škoditi! (...)

Tradicija i budućnost

Ali, tradicija! Ah, ta tradicija, koliko nam je u prošlosti pomogla, toliko nam, kao ono rak, nevidovno podgriza budućnost, dok je, bojim se sa svim ne urniše! (...) Pravo stanje bilo je takvo, – ali ona naša fatalna tradicionalna groznica navukla nam belilo na oči – pa mi sami nikako da vodimo računa o pravom stanju stvari i o konsekvencijama koje iz njega proističu. Mi smo istina osećali svu nesnosnost položaja, jer nas je on tištao, i kao ono usamljeni putnik, kad za tavne noći ide kroz neprohodnu šumu, pa daje od sebe glasa, đoja da pravo zverje zaplaši, pa ga baš na sebe navuče, – tako je i s nama bilo, koji smo kao veliki narodni rodoljubi u jedno isto vreme pretili svima »vekovnim« dušmanima. (...) Nekoliko larmadžija, novinarskih političara, i po koji agent-provocateur, svi skupa koji žive na pristojnoj daljini od arnautskih dževerdara i jatagana, natociljavaju naivne Staro-Srbijance (...) Da, toj gospodi je dobro; oni su se podžapali po zborovima, »ovekovečili« svoja »slavna« imena na telegramima, i sada sede mirno te pijuckaju svoje pivce i vince... Ali tamo preko Javora lije se danas krv, tamo se puše zapaljeni domovi, tamo se razleže piska, i jauk nevinih mučeničkih žrtava! (...)
Mi smo svi vremenom bili zašli na političke puteve, sa kojih je se bilo teško vraćati, nešto iz zaslepljenosti, a nešto iz narodne sujete. (...) Nalazio sam, da bi najmanja nesreća bila, da se cela stvar svodi na ciglo »brukanje srpskog oružja« – jer sam osećao da to ima dubljeg korena u prošlosti, a da može biti od sudbonosnih posledica po budućnost. (...) Tako sam došao do zaključka: (...) da ako se iskreno želi dobra i pomoći srpskom narodu u celini onda se treba okaniti sviju dosadanjih fanfaronada, jer je upravo samoubistvo pretiti celom svetu i izazivati ceo svet; – da valja voditi računa o stvarnim prilikama i mogućnostima, – a pre svega da valja jednom pojmiti, da Evropa nije naša poturica, njene odluke nisu odluke jednog našeg seoskog zbora, koje se mogu prevrnuti našom dževom i našim glasanjem; i da valja težiti za onim, što se prema danim prilikama može postići, a ne za onim što bi se htelo da postigne. U prvom redu, da se valja okaniti apelovanja na silu, već da valja pozivati se na svoje pravo, – pri čem naravno valja respektovati i tuđe pravo... (...) Ispravljanje jednog političkog gledišta, prema danim resultatima, nije nedoslednost, već patriotska dužnost. Protivno tome bio bi – zločin. (...)
Odavno je kazano, da protiv gluposti uzalud se i bogovi bore; ali protivu pustolovstva uzalud se bore i bogovi i ljudi. Tu kad se navre, ide se bez razbora, bez obzira, prosto za to, što ljudi hoće svoj ćef i svoju bolesnu sujetu da proture pod etiketu razuma. (...) Naučilo se da se praska i da se diže pleva na vetar, i onda, razume se, nije moglo da izađe drugo do ono – što se zadimilo iz vašarske dževe po pivnicama i kafanama u Beogradu i na drugim mestima... I kad se politički probancilo, – konta se podnela na isplatu onom jadnom narodu, koji danas, kao i uvek treba da se moli milostivom Bogu: »sačuvaj me Bože od namet-prijatelja, a od neprijatelja sam ću se čuvati!« (...) Onaj narod tamo ne može se činiti odgovornim za politička smetenjaštva nekolicine krakelera po pivnicama i kafanama u Beogradu i drugde. Sve što ovi rade – rade na svoj račun i njihova je odgovornost. (...)

Ima li pomoći

Ja sam pokušao da rasvetlim taj proces lučem istine, i držim da sam jasno dokazao: da baš ono, što je davalo ton srpskoj politici, i što i danas izaziva nepoverenje (...) prema srpskoj narodnosti, – baš to je ono, što je fatalno u srpskoj politici, i što je onakazilo tako, da je od velike politike – džubeta, ispao patuljak – tozluke! I kako danas stoji opšta politička situacija, svaki dalji sukob između nas i »tradicionalnih neprijatelja« ispašće samo na našu obostranu štetu, – a u korist onih, koji su i do sad na nas račun carili, a sve pod firmom »bratstva«, »prijateljstva« i zaštite nekakvih »evropskih« i »svetskih interesa«! †...‡ Neka i Srbin i Turčin i Arnautin pozna da je ta zemlja zajednička otadžbina, koju valja svi podjednako da ljube i – podjednako da brane od strane najezde! (...)
S ovim završujem, – i s tim držim da sam odgovorio na stavljeno pitanje: može li se pomoći našem narodu u Staroj Srbiji? Po mom shvatanju može se pomoći, ako se uopšte želi da se spreči dalje tuđinsko prodiranje na Balkansko Poluostrvo, ako se želi da istinski ostane Balkan – Balkanskim narodima.

M. Đorđevic Prizrenac, Može li se pomoći našem narodu u Staroj Srbiji? Odgovor na suvremeno pitanje s pogledom na opšti politički položaj, Beograd, 1891. Manojlo Đorđevic (Prizren, 1851–Beograd, 1896), pesnik, dramski pisac, novinar i prevodilac. Oprema redakcijska.