Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Док има инспирације, да напишем и ја нешто:

Товали ми шифтера па ми шеф једва апрувао пто да одем код ђађа да платим тикет. Или у преводу: паук ми је однео кола са мануелним мењачем па ми је шеф једва одобрио слободан дан да идем код судије да платим казну. Долар је „бак“ и ако неко каже да је платио нешто 10 бака сви разумеју али ако ја кажем 10 бакица нико ме не разуме. Када сам дошао овде један човек ми рече да кажем 101 (један од аутопутева) а ја кажем стокец и он каже „Значи из Београда си“. Јако је изражена подела на стару и нову имиграцију која је опет подељења на интелектуалце и „шљакере“. Београђани су увек по страни јер су увек прича за себе и у принципу је главни проблем што не жие у ритму купи пиџаму и радно одело јер ће ти такав бити ритам живота. У Финиксу има око 10.000 Срба. Дружимо се са две породице. Ем немаш времена ем неможеш да се уклопиш. Кад смо код живота требало ми је годину дана рада у болници да добијем свој посао у ИТ-у. За то време сам чистио операционе сале ноћу.

Стабилизовали смо се на економском плану јер живимо по мени паметно – српски - ширимо се колико зарађујемо. Приче међу нашима су исте као и код куће, ако не поделиш са људима колико зарађујеш и колики су ти трошкови живота одмах си непожељан.

И политика - јер забога када су у изнајмљеном злату и гардероби били у посети родном крају они су видели како је и шта је и најбоље знају шта је најбоље за Србију. И да из кола обавезно „вире“ лакат и народњаци ....

Друга генерација Срба не обраћа пажњу на те ствари рођени су овде знају одакле су пореклом али се не ложе на кајмак и гибаницу…Када сам био на једној свадби видео сам како бабе и деде (прва генерација имиграната) причају са унуцима (трећа генерација) на српском а деца одговарају искључиво на енглеском. То је реалност. Зато ја мислим да ако хоћеш да стабилно живиш у било којој страној земљи мораш да заборавиш кајмак и гибаницу и клање прасића у дворишту и да прихватиш културу и обичаје и наравно језик…

Али враћам се ја граду, Финиксу. Град је огроман: састоји се од неких 10 општина које су у ствари мали градови са сопственом управом а Финикс као највећи је главни административни центар за све. Нема предње таблице на колима. Слабо има дизела на улицама и све се вози. И мање више је саобраћајна култура далеко изнад наше. Када иде ротација на улици сви стају на месту без обзира на правац кретања јер не знаш где се ротација упутила. Својевремено сам читао у новинама да један лик због гласне музике није чуо ротацију и није стао па су ови морали да успоре, изгубили због тога на раскрсници око 30 секунди – и одмах су га ухапсили! Верујем да више не слуша уопште музику у колима. Толико о психичком профилу окружења. Оно што ме највише фасцинирало је да се од априла до октобра ујутру и увече у исто време могу видети и сунце и месец.

Због положаја града међу планинама у пустињи ваздух је углавном сув и небо је плаво чак и када је температура мало изнад нуле. Од годишњих доба имамо хладно (зима), топло (јесен и пролеће) и паклена лета. Температура није реална у односу на температуре у Србији због сувоће ваздуха, али лети када угреје 50 једноставно не желиш да будеш дуго на улици, а поготову не без воде. Ако осетиш да си жедан на улици на тој температури значи да си већ дехидрирао. Финикс се рекламира као град са 300 сунчаних дана. Паркови су врло чисти и има доста голф терена и палми. Због тог плавог неба и палми увек имам осећај када сам на улици да на следећој раскрсници излазим на плажу…Финикс је 5 пута јефтинији од Њујорка, Чикага, Калифорније и прилично је отворен за дошљаке. То је и био разлог нашег доласка у овај град. Улице су заиста простране и не постоји проблем паркирања, а јавни саобраћај бар у овом делу града где ми живимо као и да не постоји, јер мислим да аутобуси иду на неких сат времена. Стандард је: колико возача у домаћинству толико и кола. У време шпица улице су пуне аутомобила са по једним возачем. Архитектура града је за мене била посебан културолошки шок јер они солитери и гужве на улицама постоје у филмовима и у центрима пар великих метропола. Поента је живети мирно и повучено ван гужве и буке. У центру Финикса има око десет солитера а све остало су приземне зграде до 2-3 спрата, вероватно због конфигурације тла. Зграде су углавном у боји песка. До краја следеће године би требало да проради лаки шински метро.

Постоје планови да у наредних десет година овај град буде највећи пустињски град на свету. Што се тице положаја града, аеродром је због руже ветрова („Аврам Израел ’99“) веома прометан и постоји само једна директна линија за Европу до Лондона и лет траје 11 сати.

Овде живи доста људи из Јужне Америке и шпански је заступљен колико и енглески па на многим јавним местима постоје двојезичне ознаке.

Ето доста набацаних теза у форми састава да вам приближно дочара Финикс мада је тешко описати са даљине свој живот јер свакодневица за мене може бити узбудљива прича за другог – на пример све што купиш уз рачун можеш и да вратиш нема везе чак и ако је коришћено – нпр. на рачуну из ГЕП-а пише да производ можете вратити у року од 90 дана….

Све у свему живот се не враћа и будим сваког јутра радостан (мада неки пут сморен) јер што каже мој тата данас ти је овакав четвртак у животу и никада више, тако да се ја трудим да користим живот а не живот мене, уз мале варијације наравно, али за сада ја водим у тој утакмици.

И поента мог живота тренутно је - увек могу да купим карту у једном правцу.

Влада Марковић, Финикс, САД

[објављено: 15/04/2008]