Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Читам са занимањем ову рубрику на Политикином сајту о нашим људима у иностранству из два разлога пре свега. Прво, мој покојни отац је био верни читалац Политике и куповао је у време кад је за исту требало избројити целу пензију а и касније кад сте могли да преко везе читате Политику за џаба, ако сте имали везу на киоску где се продавала штампа. Имали смо целу колекцију Политике још од 1946. кад је мој тата као шегрт учећи занат у Београду кренуо да одваја од уста да би купио Политику, јер му је она пуно значила да надопуни рупе у свом образовању… И стајала је та колекција уредно архивирана у подруму све до оног дана 90-их кад смо је продали јер су се станари у згради побунили, у стилу, „држимо запаљив материјал у подруму“ (а исти су ономад ваљали бензин по улицама и претакали га у истим подрумима)… Но било како било продасмо ми нашу колекцију за 2 векне хлеба или тако нешто, не сећам се више, а ни тате нема више живог да га питам….

Други разлог је што ја од 90-их стално боравим у неком иностранству (шатро привремено) и стално се повремено враћам мом Београду, да бих опет отишла, јер тамо/ту су стално неке ситуације и стално неке политичке и економске дилеме. Данас ево имаћу ускоро 45 година и припадам генерацији '63-е која је уживала у благодетима еx-YU, стекла добро образовање бесплатно, пропутовала свет са пасошем с којим се свуда могло…

Но да скратим увод, из Београда сам отишла давне 1990-е и то најпре на Кипар јер су тамо отишли неки ондашњи тајкуни и преселили велике паре, како и чије, то се ни данас још не зна. Но, како нису знали страни језик (читај енглески) тамо је врло лако било наћи посао секретарице или професора енглеског језика. Управо сам то и ономад скужила. Радила код наших нових богатуна током недеље, држала приватне часове енглеског онима који никако да проговоре страни језик, радила домаће задатке њиховој деци, била особа за контакт у свакој прилици, јер ти који имају лову често нису знали шта би и како би да се изразе на страном језику. А стрефиле их велике паре па се може…анегдота је кад сам једној госпођи букирала аранжман у Риму и рекла јој да јој је хотел у самом центру, код Пјаца ди Спања, а она - јужњакиња у души и телу - ме пита мртва озбиљна – е а шта има бре да се пазари на тој пијаци ??? Схватих да ако имаш милионе не мораш да имаш и образовање и да знаш да је Пјаца један тако лепи трг у вечном граду…

И тако пребродих те '90-е мање више безболно, у земљи која има 323 сунчана дана у години (Лимасол). Тамо сам се дружила са себи сличнима, углавном интелектуалцима, који су одрађивали посао код наших великих газда за релативно ситне паре и у слободним тренутцима углавном им се на..али свих ближњих. Збијали смо шале на рачун ограничених Кипрана , који су са магараца ускочили у скупе џипове, који су ценили своју фунтицу више од свега, те би и властиту матер продали за исту… Имали су среће да их после окупације северног дела Кипра, задесе несреће других народа, Либанаца, па Срба, па Руса, сви они им доносили паре, а Кипрани никад нису били гадљиви на ловицу, давали боравишне дозволе на бази донетих милиона, купљених кућа итд.…

Још тада по ко зна који пут схватих да паре и памет не иду заједно и да је важно шта носиш у срцу и у глави. Да је важно оно што си понео из куће и образовање које си добио у неком претходном животу.

После кипарског сунца стицајем околности пут ме одвео у земљу где је киша свакодневна појава и где се грабе за сваки сунчани дан. Погађате: Уједињено краљевство.

Опет нови почетак, опет доказивање, опет прескакање препрека, а ти стално мораш да си у форми и са осмехом на лицу. Првих 6 месеци немаш права да радиш, али како да не радиш кад се сва уштеђевина топи. Онда у теби проради српска сналажљивост па мало решис да изј..., да извините на изразу тај британски систем и да ипак радиш парт-тајм тј. да покријеш своје трошкове. Е кад се избориш за “social insurance number” и радну дозволу, онда се већ дише пуним плућима. И све то време поредиш себе и њих И никако ти није јасно како то да они имају тако сређену државу и живот а глупљи су од нас, мање су вредни од нас, мање су књига прочитали од нас и мање пропутовали…ишчуђавању никад краја али што би рекао један мој друг из детињства – „Ј..е те податак“. Они су ту где су, а Србија је нигде…И занимљива ствар они ни не знају често ко им је премијер а ми стално доказујемо да је садашњи гори од претходног и да кад би био овај, а не онај, Србији би кренуло боље итд.

Не можете да на сваком кораку не поредите себе и њих и увек сте бољи, паметнији, брже капирате ствари. Један ми ономад рече – you know best – ви то знате најбоље. А и знате, без лажне скромности…. знате како да превеслате неког да вам изда документ преко реда јер напросто целог живота у Србији сте се сналазили пред тим пушкарницама од шалтера. И тако знате да ако кажете да сте кипарску возачку дозволу добили на Кипру превођењем српске, а не поновним полагањем возачког испита, тај енглески бирократа ће вам само рећи – sorry, не може, морате поново у ауто-школу да полажете иако возите више од 15 или 20 година. Али ако кажете да сте полагали испит на Кипру (а тај исти енглески систем неће сумњати да ви не говорите истину, те исто неће ни проверавати), онда је енглеска дозвола ваша по аутоматици. Што би ми рекли, док се Власи досете…

Наравно ниједног тренутка не желите да тај исти систем злоупотребљавате, таман посла, заклели сте се на верност енглеској краљици и скидате јој капу на сваком кораку. Јавне службе функционишу without a hitch или што би Срби рекли к’о подмазане. Тражите пасош, пошаљете чек и пасош вам стигне на кућну адресу. Не морате да јурите везу да вам изда држављанство које није старије од 6 месеци, крштеницу, венчаницу…Ако сте неки оригинал изгубили, издаће вам копију, а често и фотокопију прихватају.

Ако вам нешто није по вољи, напишете писмо свом локалном councillor-у (посланику) и добијете извињење и успут решен проблем. Јер господин локални посланик живи од вашег гласа и цени га, јер ви сте његов човек…он би хтео да на следећим изборима ви опет гласате за њега….

Али .... та киша непрестано сипи и пун вам је куфер исте и онда кажете себи, ма дај да пробам још негде, мозда има и преко хлеба погача. Немате проблем папира јер сте већ у поседу британских, свуда признатих. Двоглави орао је у души, али тај вас ни преко једне границе не би пренео лако… И запутите се у Француску јер тамо се ради мање, говорите и њихов језик, хвала богу, заслуга некадашњег система образовања земље Југославије која више не постоји... И певате Vive la France!  застићени сте као поларни медвед, имате пуно годишњег одмора и ако још успете да се увалите у неку јавну службу, онда ћете живети поново онај YU-сан, „не може нико толико мало да ме плати колико ја мало могу да радим“… Јешћете мљац, мљац француску храну и испијати француска вина за која сте у Британији морали да избројите суво злато.

Али... увек има неко али…нема више оне телефонске и интернет комоције у решавању сваког проблема. У Француској важе други закони, много крући и бирократски ригиднији. За све морате да тражите рандеву или састанак. И за банку и за доктора и за фризера…Ако питате јел не може данас или сутра, дочекају вас питањем А што, јел вам ургентно???? Па није али кад ми је до шишања ја би да то обавим одмах…ако зовем зубара значи да имам проблем, зар не...не зовем га да би са њим ћаскала…И шта онда ваља Србину чинити него тврдити да му је све ургентно – зуб га боли, па растура, е то може одмах да прође, али ако хоћете да данас отворите рачун у банци, е па неће моћи. Ако им и запретите да ће изгубити милионе (које немате), ма боле их увце. Ту ви онда схватите зашто су Срби и Французи вековни пријатељи. Исто су компликовани, бирократе, нерадници итд итд. Част изузецима, али је већина и код једних и код других таква.

И ето... прође скоро 20 година од вашег потуцања по свету, а тамо у отаџбини „иста мета исто одстојање“. Стално нека криза и стално вас неки нови на власти позивају на стрпљење…И ви схватате да још увек морате да чекате да се појаве неки бољи и паметнији политичари, а ко за напаст, од злих дођу увек још гори и томе се не зна крај.

И онда ви закључите да је боље да сте тамо где сте, да у Србију можете увек на недељу-две, или и на дуже чак, ако вам се ћефне, али не никако за стално јер имате један живот и ипак вам је најбитније да га проживите као човек. Избор нека буде ваш....

Г.Т. Стразбур, Француска