Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Смејем се, а плакати бих хтела када се сетим својих првих неколико година у емиграцији. Дошла мала „дивљакуша” из Србије и жели да живи исто као и тамо. Може, али у сновима. Имала сам утисак да ми неко ломи кичму, а мозак извлачи сламчицом.

По први пут нисам туриста већ живим у другој култури. Култури? Требало ми је неколико година да схватим да то јесте овдашња култура, ма како ја то другачије видела. Језик сам добро знала, струку сам имала и посао није био проблем. Све остало јесте био проблем. Клима. Киша пада између 6 и 9 месеци. Мање или више. Премало сунца. Храна. Пластична и бљутава. Где нема сунца нема ни слатког воћа које много волим.

Менталитет. Англосаксонски. Емоције се не показују, влада се фразама и поштапалицама, правила понашањса су веома јасна. То се односи на социјални зивот: на послу, са познаницима, комшијама у продавницама..

Након неколико месеци почињем да осећам да сам се опустила. Да имам неки мир који ми је до тада скоро био непознат. Редовно пишем писма, дуга и детаљна, својим пријатељима и родитељима. Онако како сам ја то лично доживљавала. Покушавала сам да све окренем на шалу, али данас знам да је то било болно прилагођавање које сам желела да поделим са себи блискима. Причала сам им о томе како ме овај део Канаде у коме живим, веома подсећа на бившу Југославију када су се радна места креирала без икакве потребе и смисла. Послова за 9-15$ на сат има колико волиш. Довољно да једеш од првог до првог. Данас радиш на пумпи, сутра у продавници хране, а за месец дана у некој корпорацији слажеш папире и одговараш на телефонске позиве које усмераваш на небројене телефонске секретарице јер нико нема времена да одговара на исте.

Писала сам им о томе како све завршавам телефоном или факсом, данас компјутером и да у неке институције, банке на пример, не улазим месецима, па ни годинама. О чистим улицама, лифтовима, аутобусима.

О томе како се нико не гура и не ускаче преко реда. Сви су љубазни и предусретљиви иако дистанцирани. Причала сам им о томе како на послу постоји поштовање и професионализам чак и према онима који нису много вредни или способни.

Знали су имена мојих нових познаника којих је било много; како се мучим да кувам са старим рецептима и новим производима и мерама; како заједно славимо рођендане, правимо роштљијаде и помажемо једни другима приликом селидби које су овде честе; знали су како се на филипинском или вијетнамском каже добар дан; знали су како је овде за децу и старе мали рај на земљи…Све су сазнали из мојих писама која воле и дан данас да примају. Кажу да их читају као мале „репортаже са пута око света”.

Оно што нису знали, јер о томе нисам желела да им причам, су непроспаване ноћи, проливене сузе и туга која се полако, али сигурно, увуче у сваку пору. Да ли због приче о нечијем оцу који је умро, а на сахрану му син не може стићи; да ли због песме коју сада певам са неким новим пријатељима, док су стари далеко; можда због кише која тако дуго и упорно лије и не дозвољава сунцу да улепша свакодневицу.

Разлога увек има. Деца која матерњи језик својих родитеља једва говоре и тешко се споразумевају са бакама и декама који дођу да их чувају. Због година које пролазе, а мој народ нема мир који заслужује.

О многим стварима им нисам писала јер одлазак је био мој избор.

Емоције су једно, а стварност друго.

Ту прича о томе да ли је неко "успео" или није почиње да губи значај. Сви ми који смо отишли, свако из својих личних разлога, често веома различитих, смо "преломили" породице. И поред сталних телефонских разговора, дугих писама и повремених посета, блискији су нам неки, за које до пре десетак година нисмо знали ни да постоје. Родитеље посећујемо годишње, или ређе, и не стигнемо да чујемо ни које нове болести су их напале, а већ се враћамо. Та иста породица у коју се кунемо, коју традиционално поштујемо и волимо, се разишла. Једно дете у Аустралији, друго у Енглеској. Унуци расту тако што чују по неку причу о блискости, другарству и летовањима са својим вршњацима које им родитељи испричају. Деца расту и живе као и сви њихови вршњаци у земљи у коју су их родитељи довели, те све остаје само на причама и повременим посетама Србији. Одласци се проређују како одрастају и имају све више обавеза.

Зато желим да се моја Србија што пре опорави и почне да живи у стабилном систему и омогући својој деци да стварају и живе солидним животом у својој земљи. Увек ће неко одлазити зарад жеље за авантуром, новим сазнањима или искуствима. Само не желим да се понављају егзодуси који распршују, сада већ мали број Срба, по целој планети . Да би што мање родитеља било жељно да загрли своју децу и унуке, да би, што више нас, своју снагу и памет остављали у својој земљи и својим покољењима.

Поздрав свим емигрантима и онима који то никада неће бити :)

А. Марковић, Ванкувер, Канада
[објављено: 04/03/2008]

Komentari:

Ljiljana , 04/03/2008, 03:31

Sjajan tekst, odlicno napisan. Cestitam! Ono sto je jos vaznije, mislim da bi ogromna vecina emigranata od Kanade do Australije potpisala svaku rec, svaku emociju i svako vidjenje izneseno u tekstu. Ipak, zanimljivo je da postoje i oni drugi, kao sto je gospodja Sabljak ("Na kraju sveta") koji ama bas sve vide i dozivljavaju iz sasvim druge, uglavnom suprotne perspektive. Zbog cega je to tako? Da li smo zaista toliko razliciti, ili je nesto drugo u pitanju? Pokusavam vec godinama da shvatim kako dve osobe koje su napustile isto okruzenje i dosle u novo, takodje isto, sve, ama bas sve, i staro i novo, dozivljavaju toliko razlicito? Zbog cega jedni placu i pate za "svojom" zemljom, porodicom i prijateljima, a drugi "ponosno" isticu kako im je novo okruzenje toliko bolje i da je to sad ono sto je "njihovo"? Zasto je meni lose tu gde sam i, ni posle 15 godina, ne mogu da se naviknem na "kulturu" i zivot u Australiji (iako priznajem da su priroda i hrana neuporedivi), a mojoj prijateljici (stecenoj po dolasku ovde), iako ima mnogo losiji posao, manju platu (sto u ovoj zemlji automatski znaci losiji zivot), ima stare roditelje u Srbiji, a jedinica je (dok je moja cela porodica ovde), njoj je ovde sjajno, a u Srbiji je izvor svih zala na zemljinoj kugli? Mozda je razlog to sto sam ja ovde sticajem okolnosti, ne svojim izborom, a ona je dosla ovde jer joj tamo nije valjalo? Mozda je tesko priznati da joj ni ovde ne valja, jer bi onda mozda mogla da se upita da li mozda razlozi leze ne u okruzenju nego negde drugde, mnogo blize? Zato, svi koji su po svom izboru napustili Srbiju ("mrzeo ih sef", "smetao im rezim", "morali da cekaju u redu za vizu za put u inostranstvo"...) imaju mnogo veci problem nego izbeglice i oni koji nisu imali drugog izbora nego da odu. Oni moraju da ubede i sebe i druge da su napravili dobar potez birajuci da odu iz Srbije. To je tek teret koji nije lako podneti. Kako li je tek njima kad su sami i kad se pogase svetla...

marta , 04/03/2008, 08:32

Clanak je odlican, istinit pre svega. I drago mi je da je neko opisao kako je to zaista biti emigrant.Ali dragi nasi treba da se setite zbog cega ste otisli iz ove zemlje i necete osecati bas toliku tugu vise. Kad si daleko, sve se multiplikuje, sve postaje izrazenije, sve sto smo imali a vise nemamo. S obzirom da nam u ovoj zemlji nisu dali da zivimo i da smo tretirani kao gradjani drugog reda, zasto bi od neke duge zemlje ocekivali neko dobro.Ali sto je najinteresantnije tamo i pocinju da nas cene i da nas vole, a ovde nece nikada.Tamo ima poslova da se prehranis kao sto su rad na pumpi, kasirka, postar.I ovde ima poslova sa kojima mozes da se prehranis - lekar, inzenjer, pravnik. Nostalgija je jedna stvar, ali razlozi koji su doveli do nje su potpuno druga i u nasem slucaju izgleda trajno neispravljiva. Zato je vase osecanje nostalgije lepo i deo vase duse, ali ako ste i jednoga momenta pomislili da ce ovde stvari ikada biti drugacije nego kada ste otisli za Kanadu, grdno ste se prevarili.Veliki pozdrav i ako vam je to za utehu imate domovinu koja vas uvek ceka. Koliko vam je pametno da se vratite u nju - ne znam.

deveti mart, 04/03/2008, 11:59

Jeste, tako je, i ja sam se osecao tako prvih nekoliko godina dok nisam poceo da cesce dolazim u BG. Kada sam kukao svojim drugovima o nostalgiji, Beogradu ...itd samo su me cudno gledali. Posle sam i ja ukapirao da taj moj Beograd vise ne postoji, taj duh i mentalitet su nestali. zamenili su ih krimosi, turbofolkeri , grandovi, novopeceni bogatasi dziberi, zaostali popovi koji se vise brinu o politici nego o "duhovnom" zivotu naroda, idiotski politicari....itd Video sam da se opet igraju "patriota" i "izdajnika" i jos uvek se trude da svi Srbi postanu i bukvalno "nebeski narod". Pa, dobro , ja bih mozda i mogao da sve to podnesem (opet) zbog nekih dragih ljudi ali zasto moja deca i buduci unuci i praunuci ...zasto??? necu da idu na mitinge i kontra-mitinge, da ih u skoli pljuju sto ne idu na veronauku, da im razne tome i velje kroje zivot i buducnost, da ne mogu da zive normalno od svog rada. Cini mi se pored svega da ovi ljudi ovde ipak imaju posteniji i otvoreniji odnos prema zivotu, prijateljima, radu, porodici pa i drustvu, koliko god ih mi predstavljali kao hladne i otudjene. Nemojte me pogresno shvatiti, najvise na svetu bih zeleo da Srbija najzad postane normalna i prosperitetna drzava, da se okrene svojoj deci i buducnosti i da ne zivi u "nebeskoj" proslosti, ali kako to Englezi lepo kazu "ne vidi se svetlo na kraju tunela''
 

Umesto komentara , 04/03/2008, 14:25

Pre vise godina imao sam priliku da cujem Jeffrey Simpson-a, jednog od najobrazovanijih i najuticajnijih ljudi u Kanadi, kad je rekao da je njegova baka dosla u Ameriku iz BiH. Detalji o njemu se mogu naci na internetu ako to nekog zanima. Uvek sam se pitao kako je ta zena dozivljavala svoj zivot u Americi i uspeh svog unuka. Svako ko ista zna o emigrantskom zivotu, morao bi da zna kako je tesko preziveti, a kamo li kako je tesko iskolovati decu tako da postanu nesto izuzetno u novom drustvu. Da li je ta zena kukala sto je otisla u inostranstvo i sto joj deca i unucici zive bez korena (korenja?)? Da li je htela i jedno i drugo, da zivi u svojoj zemlji i da ima sve pogodnosti i uspehe koje je imala u Americi, i da je bila nesrecna sto nije mogla imati oba? Nesrecna sto Bog nije napravio ovaj svet po njenim zeljama? Pretpostavljam da je bila nesrecna jer se vecina ljudi koja dolazi sa Balkana tako ponasa. Sta vi mislite?
 

Miljan Radonjic, 04/03/2008, 15:30

sve je to lepo i krasno i istinito - ja ne sumnjam ni u jednu zapetu u tekstu ali, kao i uvek ima ALI. Saberes i oduzmes pluseve i minuse i doneses odluku.Postavis ciljeve i realizujes ih.Nema kukanja - plati cenu koja mora da se plati za ono sto zelis. Hocu novac - zaradi ali nemoj da kukas da ti fale sarme ili ti deca ne mogu da se sporazumevaju sa babama i dedama. Pitanje je izbora - sta hoces, koliko to kosta i da li spreman da platis. Ja sam u inistranstvu 8 godina. Imam cilj i realizujem ga polako. Koliko radim, koliko spavam, koliko imam prijatelja, koliko ucestvujem u drustvenom zivotu - ma koga briga. Pa ako i ne realizujem, sta da se radi, pokusao sam. Ponekad gubis, ponekad dobijas - to je zivot,to je rock'n'roll. Bitno je da se covek trudi i da ne trazi u teskocama opravdanje za svoje slabosti,nezadovoljstva i neuspehe. I meni su krenule suze od ovog teksta, iskreno,nisam od kamena ali mi razum uvek govori samo jedno - radi, cuti, trpi i izdrzi i sve ce doci na svoje mesto. I dolazi polako ali sigurno. Sreca pojedinca ne zavisi od okruzenja nego od stanja duha unutar coveka. Prost primer - Danas imam poslovni problem i u narednih nedelju dana cu problem anulirati zato sto radim na tome, mogu i da puknem, ali sam se potrudio i nije mi palo na pamet da se predam. U svakom slucaju drugi put necu upasti u takvu situaciju. Rad i stav su osnov svega. Tracenje emocija vam samo smeta da volite svim srcem one koje ste izabrali da volite i kojima zelite sve najbolje. Ne odajte se mlakim emocijama i losim navikama. Sve vas voli mili moji. Miljan
 

miki djukic, 04/03/2008, 23:51

U sustini, ovaj tekst je relativno dobar mada sadrzi nekoliko netacnih informacija. Recimo,to da je hrana bljutava i voce neslatko je vrlo diskutabilna tvrdnja. Ovde je tako veliki izbor hrane i prakticno ne postoji nista na ovoj zemaljskoj kugli sto ovde ne mozete da kupite. Zato me cudi zakljucak da je hrana bljutava i neukusna. Sve zavisi koliko ste spremni da platite kvalitetnu hranu i koliko vam je dubok dzep. Cak i super kvalitetna hrana koja je neprskana (ovde je zovu organic) se moze kupiti po relativno pristojnim cenama. A domace voce i povrce koje dolazi iz suncem obasjanog Okanagan podrucja Britanske Kolumbije (najzapadnija provincija Kanade) je kvalitetno kao i u Srbiji. Sto se tice srpske dece koja su rodjena ovde ili koja su imigrirala u ranim godinama, i to je diskutabilna informacija. Deca skolskog uzrasta koja su provela ovde 3 ili vise godina govore uglavnom tecno engleski jezik. U velikom broju slucajeva njihovi roditelji treniraju sa njima svoj uglavnom los engleski. To je glavni razlog zbog cega odredeni broj dece ne govori ili slabo govori srpski, jednostavno nemaju od koga da nauce. A ko je kriv za to, naravno njihovi roditelji koji da bi popravili svoj engleski izbegavaju komunikaciju na srpskom. Ja takve roditelje nazivam poltronima. Medutim, ja koliko znam a znam veliki broj nasih ljudi u Vankuveru, vecina nase dece govori srpski jezik bez problema. Deca od mog prijatelja koji je ozenio Kanadjanku (starosti 7 i 5 godina komuniciraju sa mojim prijateljem samo na srpskom, a sa majkom na engleskom. Sve je ovo stvar odgoja i kulture. Sto se tice tvrdnje da posla ima koliko hoces za 7-15 dolara po satu, i to je pogresna informacija. Posla za 7-8-9 dolara ima, ali za 15 nema. Satnica od 7-9 dolara vam ne moze pokriti ni osnovne troskove zivota i ti poslovi su rezervisani za tinejdzere koji su jos kod tate i mame na hrani. Nisam jos upoznao odraslu osobu da radi za 7-9 dolara po satu (stalni posao) pa cak ni privremeni Pozdrav svim citaocima iz BC-ja

Jagodinac , 05/03/2008, 02:30

Vankuver je grad u kome je zaista lepo zhiveti ako imate pristojnu kolichinu novca na bankovnom rachunu ili ako imate iznad prosechne mesechne prihode. Sve ostalo je grcanje i drzhanje brade iznad vode i to hladne okeanske. Da mi je samo znati po cemu je Vankuver najbolji na svetu za zivot? Malo malo pa nekog srecnog zitelja ovoga grada ubiju na ulici hladno metak u ledja u glavu. Klosari setaju po ulicama gurajuci kolica puna djubreta. Drogirani klinci razbijaju glave ako ih popreko pogledate. Sreca je ako vam ne razlupaju staklo na kolima ako kojim slucajem parkirate u problematichnom kraju. Ici opasnim krajevima sa prvim mrakom postaje avantura i to opasna. Gomila nekulture uvezene iz celog sveta a i domace. Nije neuobicajeno videti kako kulturni stanovnici Vankuvera pljuju po ulici ili izduvavaju nos. Voznja gradskim saobracajem je dozivljaj mirisa manje prijatnih. I tako dalje. Kakvi li su ostali gradovi ako je Vankuver najbolji na svetu a Britanska Kolumbija najbolje mesto za zivot po tvrdjenju njihove vlade.

blue diamond , 05/03/2008, 06:16

Avion svaki dan polazi iz Kanade za Srbiju.Sta je problem?Bez placa!

Suzana , 05/03/2008, 19:58

Iznenadjena sam koliko ljudi se javilo sa slicnim problemom. Posle toliko godina zivota u novom gradu-zemlji, da li je moguce da nemozete da pronadjete nista lepo i pozitivno. Za cim vi zapravo patite? Pogledajete samo kada odete u Srbiju, kakve porodicne probleme ljudi imaju zato sto sede jedni drugima na glavi. Taj zivot za kojim zalite vise ne postoji. Mislim da vi patite za prosloscu a ne za mestom, rodbinom, prijateljima. Tuzno je da vam zivot prolazi u tome. Pa vama se pruza prilika da zivite u tako lepom gradu i vi ne mozete da to prihvate, probate novu hranu, sretnete nove ljude, upoznate nove kulture. Srbija je bila u izolaciji tolike godine i ljudi su zeleli da zemlja izadje iz toga a vi sami sebe stavljate u izolaciju iako ne morate biti. Dopao mi se komentar koji je poslo “bora” I pismo koje kruzi internetom, kako dete opisuje svoju porudicu u emigraciji. Ukratko, ovo sto ste opisali nije “tuga” ili “nostalgija” vec neka vrsta depresije. Mozda bi bilo dobro popricati sa vasim doktorom i pomoci sebi, a ne da vam zivot ovako prolazi bez zadovoljstva i uzivanja. Ako ne zbog sebe urdite to zbog svoje dece, da bi bar oni imali srecne roditelje i uzivali vise u svom zivotu, ma gde se odvijao na ovoj planeti.

Vasa Ladački, 05/03/2008, 20:59

Nostalgija je je vezana za vreme, ne za prostor, pročitao sam u jednom od najboljih komentara na ovom sajtu, i tu se ne može ništa. A to što većinu nas ovakvi, iskreni, tekstovi pogadjaju u samu srž, ni tu mi ne možemo ništa. I nije to ni urodjena "negativnost" ni "sklonost pljuvanju" što nas tera da svoje nove domovine poredimo sa onim što nam se čini da smo izgubili i ostavili. Isčupali smo se, isčupali su nas. Korenje smo ostavili tamo negde, i sada živimo idealni život zdravog, čvrstog, holandskog, kanadskog paradajza sa patrljkom korena u cevčici sa hranljivim rastvorom. Sanjamo da bi se sa onim korenom iz rodne grude vratio i miris u naše živote, a nećemo da poverujemo da je taj koren davno istrulio ili se okamenio u mraku. Plamen ljubavi i topline koji su nam rodiltelji usadili nas zavarava da svoj koren još možemo naći, samo kada bi se vratili. Oni u kojima se taj plamen ugasio ili ga nikada nisu ni imali u sebi koračaju lako kroz hidroponsku budućnost. Njima pripada svet, ali kome pripadaju oni?

Gordana C., 08/03/2008, 11:56

"Ljudi koji su napustili svoja ognjista su izgubljeni???!!!!! Covek odlazi u beli svet kada ne moze da nadje sebe pod rodnim nebom. Nada se lepsem i boljem, ali jednog dana shvata da mu sve to sto nije njegovo, RODJENO, nije ni bilo potrebno. Dusa oseca spokojstvo samo u rodnom domu!!!!!!! Kome je dusa spokojna u svome domu taj spokojne duse putuje po svetu i spokojno se vraca kuci!" Kada sam to procitala shvatila sam da ne mogu ja biti jedina koja se ovako oseca i to je ta granica koja se gubi vezana za uspeh o kojoj pises. Ja i muz smo napustili nasu majku Srbiju i bio je to nas izbor i ceznuli smo da se vratimo , ali znali smo sta nas ceka, zato smo se smejali i salili da smo "cardak ni na nebu ni na zemlji", prosto cekamo bolja vremena...a kada sam saznala da smeh kroz suze izaziva rak(?!), promenio se moj pravac misli i pocela sam da zovem stvari i cinjenice svojim imenom. Pa ipak sam plakala citajuci tvoje pismo i komentare... Za necim svojim, rodjenim... ZELIM TI SRECAN 8.MART!!!!!!!! TEBI I SVIM NASIM ZENAMA U SVETU!!!!!!!!!!!! ZDRAVLJA, RADOSTI, LJUBAVI I USPEHA U SVEMU!!!!!!!!!!!

Srdjan, Ceska , 14/03/2008, 21:21

ima nas dosta, koji zivimo neki svoj Roman u Londonu!! I koliko god se on nekima cinio stran, neshvatljiv... on je ipak deo nas.