Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Кад сам пре 10 година, у својој 53. години, одлучила да се отиснем у свет, оставивши иза себе посао, кућу, пријатеље, фамилију и велико разочарење због, пре свега, страшног моралног пада узрокованог Милошевићевим ратовима као и сиромаштвом које је захватило све слојеве поштених грађана, нисам имала велика очекивања нити сам мислила да је овде "долина лептира", како рече наш земљак из Канаде. Доста сам путовала па сам имала неку преставу како изгледа живот у цивилизованим земљама и то што сам очекивала управо сам и нашла овде.

Оно о чему наши људи готово да и не размишљају кад одлуче да се иселе је питање језика. Углавном мисле, по нашем обичају „снаћи ћемо се“ и да ће нам у кратком времену страни језик ући у главу сам од себе. То је велика заблуда и велика препрека. Сваки страни језик је толико комплексан да захтева мукотрпно учење, читање, писање, конверзацију, нарочито са домаћим становништвом, да би се језик после неколико година савладао али само до одређеног нивоа. Изузетак су деца и јако млади који га науче као матерњи, свима осталима акценат остаје до краја живота. Следећи проблем наших људи је прихватање овдашњих строгихправила и дисциплине на радном месту: нема кафенисања, пушења, препричавањасиноћних ТВ и осталих политичких догађаја.

Резултати на послу се сумирају свакодневно и све је важно: лична презентација (уредност и пристојна одећа),љубазност са странкама (пацијентима, нарочито) и колегама. На пример, један наш млади стручњак, који је имао срећу да добије добар посао, био је врло арогантанса странкама. Супервизори му ништа нису рекли већ су поставили камеру уканцеларији и после извесног времена дали му касету да види себе и свој односпрема клијентима. Добио је после тога још једну шансу јер је прихватио критику исад су сви задовољни.

То су нека моја лична искуства. А сада да мало о томе како изгледају ове две земље "на крају света":

Аустралија је већ неколико година у самом врху листе најбољих земаља на свету за живот, према извештају Уједињених нација. Канада, Норвешка а однедавно и Исланд, су у истом друштву. Нови Зеланд је корак иза Аустралије по богатству али има других квалитета који га изједначавају са њом. Обе земље су, као британске колоније, прихватиле и наставиле културу и традицију и демократију матице земље а Аустралија је и претекла у многим аспектима живота.  Живећи наизменично у обема земљама (зими у Аустралији а лети на Новом Зеланду) сагледала сам много тога што не престаје да ме одушевљава и могу само да жалим што је наша Србија јако далеко од свега тога. Сам евентуални улазак у Европску унију неће донети велико побољшање уколико сваки становник Србије лично не допринесе томе.

Прва ствар која овде падау очи је ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА. Нико овде не коментарише законе нити му пада напамет да сам одлучује да ли ће га поштовати. Свакоме је остављено да поштује закон добровољно а ако се огреши, биће сачекан на разним местима и нивоима и кажњен. Примера је безброј и за наше прилике све су на ивици невероватног: свакодневно ћете видети ренџере како крстаре улицама и контролишу да ли се вода троши на поливање башти или прање кола што је строго забрањено у Аустралији, и кажњава се хиљадама долара;  Да ли неко нестручан и невезан поправља кров, да ли су комшије обавештене о извођењу радова(!),  да ли је бука већа од дозвољене,  да ли се резиденцијални квартови користе као пословни што је строго забрањено чак и кад је нека тиха делатност у питању. Овде се контролише и јавна хигијену, да ли неко малтретира животиње, нарочито угрожене врсте, да ли води пса на ужету и да ли покупи псећи измет,  да ли носи шлем док вози бицикл, да ли баца празне флаше и, чак, да ли носи бритву, што је строго забрањено! Незамисливо је да неко отвори кафић, продавницу или ординацију у резиденцијалном кварту или да на било који начин омета мирно становање. Сви грађани се охрабрују да пријаве сва непоштовања закона и они то чине са поносом, нико то не сматра цинкарењем као у Србији. Овде је врло јака свест о томе да се закон мора поштовати јер ако га сви не поштују никоме неће бити добро. И локалне и више власти веома брзо реагују на све жалбе и притужбе. Основна разлика ове демократије овде од демократије и власти у Србији је та што се овде власт боји народа а у Србији се народ боји власти. Нећете чекати годинама да се поправи асфалт у вашој улици или замени сијалица на бандери или посече и уклони дрво после олује. Изношење ђубрета је посебно занимљиво: свако домаћинство добије бесплатно три велике канте са точковима, за рециклажу (папир, пластика, стакло, одећа) , зеленило и остало ђубре и онда се у одређеним данима оно износи испред куће. Велики камиони грабе и убацују ђубре а возач истовремено контролише путем огледала садржај канте и ако није одговарајући прво оставља опомену и то евидентира а ако се понови прекршај, неће вам однети ђубре следећи пут. Занимљиво је да овде постоје лица која су плаћено да проналазе ђаке који беже са часова и окупљају се у шопинг центрима, плажама, железничким станицама и да их враћа у школе. Да ли можете замислити како би то изгледало код нас у Србији? У болницама ћете видети „пинк лејдис“,  волонтерке у пинк одећи које свакодневно доносе болесницима новине, слаткише, разговарају са њима и чине им ситне услуге. Волонтери и иначе дају изузетно важан допринос у многим сферама живота, нарочито у бризи о старима и непокретнима, болеснима, сиромашнима. Такође постоји институција "meal on the wheel" - оброк на точковимаза оне који не могу сами да припремају храну.

Ово све описано ће вам изгледати као ситнице али су то ситнице које веома олакшавају свакодневни живот. Међутим, оно што је најбоље и што после живота у ратом захваћеној Србији прво долази до изражаја је емпатија, брига за туђе муке и жеља да свако, колико може, помогне. Новозеланђани ће вам на пример рећи да не могу поднети да виде сиромаштво. Незапослени имају социјалну помоћ, постоје социјални станови, врло пристојни и јефтини и који се дотирају јер социјална помоћ није довољна, јефтина одећа и чак социјалне службе помажу да купите ципеле или вам на пример дају новац ако имате госте а немате могућности да купите храну!!

Овде људи углавном не лажу и зато вам верују кад им се пожалите, али ако вас ухвате у лажи, тешко вама. Наравно да свуда има злоупотреба и криминала али се овде веома ефикасно боре против тога.  

Ни у једном тренутку се нисам сусрела са тзв. суровим капитализмом,  како у Србији воле да плаше народ. Истина је да здрави и способни морају да раде и да у бизнису нема милости; опстају само способни и вредни али зато деца, малолетни, болесни, стари имају сваку могућу помоћ државе. Неко мора да заради за сва социјална давања и често ћете чути изреку да "нема бесплатног ручка". Живећи у овако добро организованим државама где се осећам сигурном јер знам да ћу добити помоћ ако ми затреба и да нема нерешивих проблема, и да се сви, у администрацији,здравственим установама, самоуслугама, транспорту, где год хоћете, труде давам угоде, врло брзо по доласку сам се ослободила горчине накупљене током ратау бившој Југославији. Посебно истичем успех мог сина који је са 17 година дошаоовде и без икаквих тешкоћа дипломирао на „Викторија универзитету“ у Велингтону као један од двојице најбољих студената и захваљујући томе одмах добио посаоу парламенту Новог Зеланда у коме и данас ради за годишњу плату коју ја каодипломирани правник нисам зарадила за цео мој радни век.

Оно што овде недостајесвима нама је начин дружења; пријатељства су овде сасвим друкчија али, будући да не можемо имати све у животу, укупан утисак овде је позитиван. Ни уједном моменту нисам осетила дискриминацију због тога што сам из Србије или штоми енглески језик није савршен па зато никад нисам зажалила што сам одлучила да дођем и радикалнопроменим свој живот.

Мирјана Сабљак, Аустралија/ Нови Зеланд

[објављено: 01.03.2008.]

29/02/2008, 23:04

Прво, госпођи Сабљак честитатам на храбрости. Друго, последњи став текста мало је набацио мрену на ружичасте наочаре. Треће, лепо би било кад би сви - успешни и неуспешни емигранти - изоставили компаративно помињање своје бивше, сиромашне, ојађене, никакве, непоправљиве и заслужено пропале отаџбине. Наша срећа је мала - мени је, рецимо, чудо што се, свакодневно, мурдави контејнери с ђубретом празне - толико да лети, каткад, сачекам ђубретаре - углавном Роме, или, по старински и без увреде - Цигане, али Србе ко и ја, па им дам за пиво и захвалим. Не знам да ли други у улици то чине - већина не, јер ваљда једва намичу за живот. А био сам, својевремено, и у Аустралији, и немам ништа против. Једино што не бих да компарирам. Сигуран сам да Кинези, највећи емигранти у историји, то не раде, а понајмање критикујући и црнећи своју отаџбину.

Dusan Milosevic, 01/03/2008, 05:37

Pa nisam bas siguran da ste korektno izneli cinjenice o zovotu u Australiji, neke stvari su bolje organizovane nego u Srbiji ali ima dosta i nedostataka u odnosu na Srbiju, u koliko se zadovoljavate sa materijalnim stanjem, to je OK, sve drugo bi se moglo diskutovati.

Milisav , 01/03/2008, 08:21

Bravo gospodjo Sabljak, niste jedini, evo i ja sam otisao sa 50 godina, i ta moja odlika je bila manjim delom i potkrepljena mojim odgovorom na ocevo pitanje " Sta mogu da kupim za moju penziju"-bilo je to vreme teske inflacije- ja sam mu rekao eto dva jajeta. Nisam zeleo da docekam istu sudbinu, otisao sam da me ne bude stid sto sam inzenjer. Jezik je bio najveci problem, u nasim godinama se ne moze savladati , godine su teski razocaravajuci faktor. Moze se upornoscu i vezbom dosta toga uraditi, ali se nikad ne mogu dostici nasa deca. Ja sam isto ponosan na svoje sinove koji su advokati ovde. Bice i u Srbiji bolje kroz 20-tak godina, jer procesi ljudskih promena idu sporo, ali sam siguran i to ce doci, naravno sa sledecom generacijom, sa nasim potomcima. Pozdarv iz Kalifornije

Mirko , 01/03/2008, 11:58

Odlican i verno prikazan tekst ali prvi komentar je uzas.Pa znaci treba da zabijemo glavu u pesak i cutimo da u Srbiji SVE,ama bas sve radimo naopako.Ma kako nam bre uspeva da sve upropastimo to mi nije jasno.Cilj iskustava iz civilizovanog sveta i jeste da nesto naucimo od pametnijih i primenimo.Pa treba se uciti od uspesnih,budale se uce na sopstvenim greskama.Zasto mi ne mozemo da zivimo u Srbiji,zasto moramo da bezimo iz nje? Sta nemamo? Zemlju,vodu,vazduh,losu klimu...Mi nemamo Ljude,ne valjamo kao ljudi,sve ostalo imamo.Nikada u svojoj istoriji mi Srbi nismo imali demokratsku i civilizovanu drzavu u kojoj bi ljudi ziveli kao evropski narod,a evropi pripadamo nismo afrikanci.I jos treba da cutimo o tome?!I kazu:"pljujes po svojoj zemlji",ma nije moguce,po cemu to pljujem? Po Kopaoniku,Dunavu,Sumadiji...Pljujem po onima koji jadnu Srbiju vode uvek u pogresnom smeru,kao da voze autoputom u pogresnom pravcu.Pa zar ne mozete bre makar jednom da vidite kuda treba i u kom pravcu voziti brod koji se zove Srbija?!Naravno da ne moze,u pravu su Tarabici.Ima da nas ostane za pod jednu sljivu pa da nas gledaju kao pande.Jednostavno mi smo narod koji nisakim ne moze i koga svi mrze na kugli zemaljskoj,i uvek je drugi kriv za nas los zivot.Ako je tako,a jeste tako,onda ne valjamo MI.Ako to ne shvatimo Srbija kao zemlja nece ni postojati za npr.100 godina.Nece nprmalan Evropski narod da trpi budale u svom komsiluku a u dvoristu ni slucajno.To je zivotna istina i jako mi je zao sto se nece svideti "patriotama" kojima je to zivotno zanimanje i jedina profesija.Nizasta drugo i nisu sposobni.

Sir Oliver , 02/03/2008, 01:31

Tacno je da je Australija lepa i dobra zemlja za zivot, ali mislim da ste po nesto malo 'presladili'. Tacno je da se zakoni dosta postuju, ali nije bas na nivou koji opisujete. Npr. da li ste procitali The Age proslog vikenda i problem policije da izadje na kraj sa izgredima pijane omladine subotom uvece? O licima koja su placena da nalaze djake sto beze sa casova nikad cuo - ali sam cuo za slucajeva da skole ne obaveste roditelje da dete ne pohadja redovno nastavu. Mislim i da prica o rendzerima koji krstare ulicama i proveravaju da li se voda rasipa preuvelicana (mislim da prenosite reportazu sa medija kada su restrikcije uvedene) - bar u Melburnu je za par goidna naplaceno svega nekoliko kazni, a poznato je da nepostovanja restrikcija ima mnogo vise. Takodje proveravanja tipa "Да ли неко нестручан и невезан поправља кров" su isto malo preuvelicana - procitajne nalaze udruzenja arhitekata o procentu nestrucno izvedenih radova... Takodje, da li znate da kad kupite novu kucu, pokriveni ste garancijom od 7 godina, ali ne i ako kupite stan? I pored svega navedenog, Australija jeste u mnogo cemu primer kako drzava treba da funcionise, bas kao sto se vi rekli i zbog postovanja zakona. Medjutim kad poredite Australiju i Srbiju, ne zaboravite da poredite zemlju koja se 200 godina izgradjuje bez rata i zemlju kojoj se ratovi namecu bar svakih 50-ak godina.

Бранислав , 02/03/2008, 07:58

Мора да гђа Сабљак живи у некој другој Аустралији од мене. Ја сам дошао 1989 и живео у свим главним градовима а посетио сам и Н. Зеланд о коме се не бих изјашњавао јер тамо нисам радио. Гђа Сабљак рече да овде нема лажи и да су у радним односима врло коректни. Може ли онда да објасни због чега је влада г. Хауарда катастрофално поражена крајем 2007 и да ли је бивши министар за индустријске односе, Џо Хоки, јавно рекао да су ти закони лоши и да су били један од главних узрока тог пораза. И поред обећања садашња влада није ни после 100 дана повукла војску из Ирака. Толико о одсуству лажи у овој земљи. Поменуто је и одсуство криминала, али није поменуто присуство дроге по школама и уопште у друштву. Лепо је када неко овде нађе срећу, али то није општа појава па као и свуда могло би се рећи да овде има колико добрих толико и лоших ствари. Највећа предност је рудно богатство и релативно слаба образованост домаћег становништва.

Misko , 02/03/2008, 14:57

Gospodjo Sabljak svaka cast sto ste u ranim pedesetim skupili petlju i krenuli u novi zivot i sto ste uspeli da se prilagodite Downunder. Ja sam pre dvadesete krenuo na put, bez nekog cilja i bez znanja jezika. Za otprilike godinu dana sam se obreo u Americi gde sam prve nedelje krenuo na vecernji kurs Engleskog. Tu sam upoznao moju buducu devojku koja je radila kao predavac imigrantima koji su bili advanced. Bili smo zajedno nekih godinu i po. Na svim kursevima kroz koje sam prosao nije bilo ni jednog zemljaka iz tadaslje Jugoslavije. Sto kazete Vi razmislajju ljudi “ma snaci cu se”. Posle par meseci moja devojka je resila da me upozna s majkom i odvezli smo se na njenu farmu nekih 400ml udaljenu i tamo proveli pet dana (long weekend). Gospodja mama mi otprilike cetvrtog dana pridje videvsi da citam casopis Science od pre dvadesetak godina koji sam nasao negde u kuci. Pocnemo da pricamo, do tada smo se samo smeskali i izmenjivali Please – Thank you fraze, ona kulturno Bostonski gde se skolovala a ja rukama i nogama. Objasnim ja njoj sto i sta ja to citam a ona meni da su svi ti casopisi njenog pokojnog oca i da je on bio jedam vrlo ucen i pametan covek. Ja i dalje ne shvatam sta je poenta a onda mi gospodja nacrta da je ona bila iznenadjena sto ja citam Science i da je (uz gomilu izvinjenja) mislila da nisam bas najinteligentiji decko koga je cerka dovela u kucu (ovo je bilo lepo umotano a sigurno je mislila “de nadje ovog retardiranog”). Na moje insistirajne da mi kaze kako je to zakljucila, bez mnogo ustrucavanja valjda pod uticajem vina koje se pilo rekla je nesto u smislu pa govor vam je jako siromasan i bazican (Tarzan english bez dranja) ucinilo mi se da ste i vi takvi, ali … onda ide gomila izvinjenja. Ne pravdam njeno plitko razmisljanje ali ga navodim kao cinjenicu. U svim anglosaxons-kim drustvima Engleski je merilo i klase i obrazovanosti. Sto pre Srbi to shvate bice im lakse da odlicno znanje jezika po prioritetu izjednace sa diplomama fakul

Max Radovic, 04/03/2008, 00:49

Citam sve pohvale na ovaj tekst i morao sam da napisem nesto. Prvo bih postavio pitanje gospodji kako je sa 53 godine dosla na NZ? Granica da se dojde na NZ je 45 godina (ako se dolazi na redovan nacin). Drugo pitanje kako je njen sin zavrsio sa 17 godina Univerzitet? Ziveo sam zadnjih deset godina (do 2005) u Wellingtonu i nisam cuo za taj slucaj. Takodje je napisala da sin radi u Parlamentu i ima veliku platu. Koliku? Plate na NZ za pocetnike su skoro 20-30% manje nego u Australiji.Ja sam radio deset godina u Wellington City Council i pocetnici inzenjeri nisu imali vise os $25-30K.Verovatno gospodja nije nikad radila pa zna sve o socijalnoj pomoci na NZ, a izgleda i u Australiji."NZ ne voli siromasne pa im kao sve daje" gde to moze da se vidi.Ako je neko ziveo u Wellingtonu zna kako izgleda Nae-Nae i Canon Creak u Porirui. Smestaj u NZ Housing je ispod svake diskusije. Akos se zivi u gradu u apartmanima ili u predgradjima gde NZ Housing ima kuce koje ziveo tamo video je kako izgleda.Ako neko vec opisuje neke slucajeve, radi na "faksu" ili Parlamentu, zasto je tesko da se napise sta radi u kojoj se kompaniji to desilo i tako to.Svi pisu nesto cuo sam, radio sam, radim ..zasto je tesko da se sve to opise i pomogne ljudima sa savetima.Ovde se zakon postuje, i o tome nema sta da se diskutuje. Australija je pravna drzava i zakoni se postuju, ali nije bas tako strogo.Ako se diskusuje o zdravstvu, decijoj zastiti, treba biti posten i reci da kako je sistem radio u bivsoj Jugoslaviji sedamdesetih i pre, ovde mogu samo da sanjaju o tome. Svaki dan je na TV o krizi zdravstva, nema obdanista, a svi smo zaboravili vreme kada smo isli u bivsoj Jugoslaviji kod doktora, zubara ostavili zdravsvenu knjizicu i cekali da nas prozovu. Ist je bilo i za obdanista, porodiljsko. Samo sam toliko hteo da kazem, da i ovde nije sve prfektno, i sistem i te kako moze da se vara(preko 300 000 ljudi je na socijali)a vecina vara sistem.

Mirjana Sabljak, 05/03/2008, 03:38

Postovani g. Max Radovicu, lepo vas je neko ispravio, niste pazljivo citali. Ja sam dosla u family kategoriji kad je moj sin napunio 20 godina. On je celih studija radio u prodavnici "Dick Smith" i tako je mogao da mi bude sponzor. Kad sam ja dosla zasukala sam rukave i radila tri posla a takodje bila i full time student engleskog jezika. Uopste nije bilo lako ali ja sam bila spremna na to. O radu u struci nije bilo ni govora jer je za pravo potrebno perfektno znanje jezika, ne mozete se pojavljivati pred sudovima i pisati dopise broken engish-om. Radila sam u jednoj galeriji pa u parfimeriji pa u prodavnici cipela a posle ucila i pisala "domaci" koje su nam zadali na studijama jezika. Uzgred, ja sam jedna od troje studenata iz velike grupe koji su dobili diplomu o savladanom jeziku, ostali nisu dosegli nivo koji se trazio iako su bili mnogo mladji. Apsolutno je netacno to sto govorite o city council stanovimaa, upravo smo mi stanovali u jednom u Adelaide Road-u, dva bedruma (trosoban stan, sto bismo mi rekli),balkon sa pogledom na Okean, ugradjeni plakari, kompletna kuhinja a cena trecina u odnosu na takav stan na trzistu. Poznajem dosta nasih koji su stanovali ili stanuju jos uvek tamo i ne zale se. To je trajalo oko 4 godine a onda smo moj muz, Australijanac, i ja kupili kucu u Paraparaumu gde se i sada nalazimo. U Australiji je on vec imao kucu pa tako provodimo vreme u obe drzave. Moj sin, koji sada vodi samostalan zivot, zaista ima veliku platu a ako ste ziveli ovde morali biste znati da vam niko nece reci kolika mu je plata, to je jako nepristojno pitanje. Moj sin je sad 29 godina i nije vec duze vremena pocetnik i u medjuvremenu se izborio za dobru reputaciju pa je sad senior adviser. I ne samo to, dobio je stipendiju od japanske vlade da zavrsi master studije u trajanju od dve godine. Ja sam veoma srecna sa mojim Australijancem, putovali smo i oko sveta, po Australiji i Novom Zelandu. Ni u snovima nisam to mogla zamisliti. Pozdrav, Mirjana Sabljak

stanko nikolic, 05/03/2008, 16:56

Proveo sam osam godina u Oklandu na Novom Zelandu,ne davno sam se vratio.Gospođa irjana uglavnom tačno opisuje život na Novom Zelandu.Čini mi se da jeipak izostavila neke bitne činjenice.Kao na pr.šta može čovjek, pravnik iz Srbije ili Crne Gore, koji je tam došao sa 53 godine da radi na Novom Zelandu. Dužna je bila,kad se već javila,da nam kaže da ima dosta naših ljekara(specijalista) koji rade kao ljekarski pomoćnici ili laboranti.Da ima inženjera koji rade na parkingu, pravnika koji čiste stanove ili u boljem slučaju ustanove itd. Isto da ima kriminala na pr.krađe kola ili namjerno razbijanje stakala na kolima na parkingu.Ne treba se zamjeriti maorima itd. Socijalna pomoć za nezapslene je oko 200 evra mjesečmo plus plaćen stan.Dodat će još ponešte ako čovjek ide i kukumače što je ravno prošnji.Ako prma čovjek socijalnu pomoć ne smije drugo ništa raditi a da ne bude kažnjen.Isto ako je ostvario penziju kod nas,što je moguće kao inv.i slično za taj iznos penzije če mu smanjiti soc.pomoć,sem ako to sakrije što je riskantno. Mislim da trebamo prikazivati stanje u inostranstvu što je moguće realnije.A ne agitovati da se ide kud bilo jer je svud bolje nego kod nas. Sve to nije idealno kao što mnogi žele da prikažu. Hvala