----------------------------

O Kucima opsirniji prilog:

Kuci


Кучи су етнички мjешовити црногорско-албански род коме припада највећи дио становништва истоименог племена у Брдима на подручју данашње Црне Горе. О називу рода постоје различите теорије од којих је најчешћа она да потиче од албанске ријечи куч која се преводи на наш језик као црвен. Презиме Куч се први пут спомиње 1330. године на сјеверу Албаније, док се Кучи као племе први пут спомињу 1455. године у Зети.
До сада је уврђено да роду Куча припада чак 13 група сродних братстава из самог племена која имају различита предања о поријеклу, а то су Мрњавчићи, Дрекаловићи, Бонкећи, Џукелићи, Никићи и Нуцуловићи, Љухари, Пераловићи, Нилејићи, Бакечевићи, Пуришићи, Јововићи и Јокановићи у Кучима, као и исељени Лапи из Фундине.
Овом роду припадају и поједина братства у Црној Гори, Херцеговини и Србији која имају предање о поријеклу из Куча, али за која се не зна од ког тачно братства и места потичу, као и неких братстава која уопште немају предање о поријеклу из Куча.
Међу првима се по бројности издвајају Меховићи из Бихора, а међу другима Бакићи у Васојевићима, Каљићи из Доњег Колашина, Љаљевићи из Бјелопољске области и Бандери и Цириковићи у Плавско-Гусињској области.

О Кучима као територијалном племену су детаљно писали многи аутори, а најзначајнији су радови војводе Марка Миљанова Поповића, Јована Ердељановића и Миљана Јокановића који су вриједан извор информација о братствима из Куча иако у то вријеме није било познато да већина Куча припада истом роду. У овом чланку су по први пут коришћени ДНК резултати као основ за разумијевање и откривање прапоријекла огромне већине припадника овог племена за које се, насупрот предањима, испоставило да је проистекло од истоименог рода. Упоредном анализом племенских предања, родослова, историјских извора и генетике братстава из Куча се данас може доћи до битних закључака до којих споменути аутори нијесу могли да дођу на основу њима доступних података. Управо то и јесте циљ овог чланка који се превасходно бави расвјетљавањем поријекла, миграција и гранања рода Куча, а не племеном Куча. Сходно томе, о братствима из Куча која не припадају овом роду, племенској историји и сличним темама овдје неће бити пуно ријечи.
Кучи припадају грани E-V13>Z5018>Z16661>BY165837 којој, на основу досадашњих резултата, не припада ниједан други род на нашим просторима. Братства која припадају овом роду чине убједљиву већину становништва у племену Кучи, док су исељеници из Куча бројни у Рожајској области, Бихору, Бјелопољској области и Васојевићима. Кучи су најбројнији род у Црној Гори са 7,18% заступљености према анонимном истраживању.

Историјски помени
Презиме Куч се први пут спомиње у 1330. године катуну Љеша Туза у катуну Арбанаса у селу Кушеву, смјештеном на граници Зете са Купелником (данашња сјеверна Албанија). Наиме, један од становника тог катуна био је и Петар Куч. Кучи (Cucci) се као село у области сјеверно од Скадра спомињу први пут у Скадарском земљишнику за 1416. годину, међутим у том селу није забиљежено истоимено презиме (Cucci) за разлику од неколико села сјеверно од Скадра: Santo Auracio, Egressi soto Podegora, Sordani soto Podegora, Ibardi, Bolsa и Rapisti. Да презиме Куч није специфично само за сјеверну Албанију, показује и податак да је 1431. године забиљежено село Кучи код Валоне. Јужно од Скадра такође постоји село Кучи, а нешто јужније у Задрими и село Бушати што упућује на то да се ради о исељеницима из катуна Љеша Туза имајући у виду да су у њему живјели и Бушати. Не може се са сигурношћу тврдити да су Кучи из околине Скадра основали племе Кучи у Брдима, али тако нешто се основано може претпоставити на основу истог правца миграција које су имали и други родови који се спомињу у катуну Љеша Туза. Кучи се на подручју у Брдима које настањују већ вековима први пут спомињу 1455. године у уговору који је Млетачка Република потписала са представницима зетских села и племена којим су јој се обавезали на вјерност.

За истраживање поријекла рода Куча, као и других родова који су формирани у позном средњем вијеку, од изузетног су значаја подаци из турских дефтера (пореских пописа). Турске дефтере су преводили Селами Пулаха (на албански језик) и Бранислав Ђурђев (на наш језик), с тим што је Пулаха за разлику од Ђурђева преводио и имена пописаних лица. Како род Куча настањује готово сва села на подручју истоименог племена. Поједина села на истоку племенске области Куча, попут Медуна и Фундине, тада су припадала граду Подгорици, због чега је мало вјероватно да су Кучи тада становали у њима. С друге стране, нахија Кучи се простирала источније него племе Кучи и обухватала је поједина села која данас припадају Албанији.

Ђурђев наводи да су сва насеља 1485. године пописана као села, а 1497. као катуни изузев Брођина и Радоне (или Радуна) који су и тада били пописани као села. Пулаха је за разлику од Ђурђева за дефтер из 1485. превео и имена пописаних пореских обвезника, али их је у великој мјери албанизовао. То посебно долази до изражаја код имена којима је додавао слово “и” те је рецимо име “Веселин” записао као “Веселини”. Међутим, упркос томе, већина имена су или типично наша или типично албанска, те албанизована имена представљају проблем само када су у питању календарска имена која су заједничка и нама и Албанцима јер је тада на основу његовог превода немогуће утврдити имена у оригиналу. Оно што се на основу имена пописаних може примијетити јесте да су Кучи још у XV веку били етнички мјешовито племе. Најбитнија промјена до које је дошло између дефтера 1485. и 1497. године јесте што је некадашње село Пантаљеш подијељено на три засебна села (Љешевићи, Павловићи, Петровићи), као и настанак села Бањовићи, Лопари и Коћи.
Банкећи су село које под овим именом данас не постоји, али постоји истоимени род који је најбројнији у Затријепчу. Матица овог рода је у Мужечкој (на албанском Мужечк) одакле су се најприје проширили на Рудине и Никмараш са којима Мужечка чини Доњи Затријебач. То је уједно и подручје на које се село Банкећи највјероватније односи.
Бањовићи су село названо по данашњем истоименом братству које је према предању најприје живјело у Лопарима, селишту које данас припада Коћима, да би одатле прешли у садашње село Лопари које припада Фундини гдје и данас живе. Село је забиљежено једино 1497. године. Иако Фундина у XV вијеку није припадала нахији Кучи, већ Подгорици, могуће је да се село Бањовићи ипак односи на Лопаре у Фундини јер се ради о издвојеном засеоку на крајњем истоку подручја које данас припада Фундини. Друга могућност је да се под Бањовићима подразумијевало некадашње село Лопари које је данас у атару Коћа.
Бардањи и Брштан су некадашња кучка села на десној обали Цијевне из којих су се према предању Мрњавчићи доселили у Орахово. Ова села већ пар вjекова припадају Климентима, а приликом разграничења Црне Горе и Албаније 1913. године припала су Албанији и налазе се одмах иза границе наспрам Попрата у Затријепчу. Села сe налазе на стрмини и изузетно су неповољна за живот те је њима у данашње врijеме преостало свега пар кућа. Пулаха у свом преводу турског дефтера Брштан наводи као Стани, а на албанском се Брштан данас зове Рштани.
Битидоси су село названо по истоименом роду који је забiљежен још 1314. године у катуну Љеша Туза сјеверно од Скадра. Како се у истом катуну помиње и Петар Куч, највероватније су били дио исте миграције са Кучима из околине Скадра ка Брдима. Роберт Елси наводи да се село Битидоси налазило на мјесту гдје је данас село Дељани (Delaj).
Броћине су село за које Ђурђев и Јокановић, аутори који су анализирали турске дефтере, нијесу успјели да утврде гдје се налазило. Међутим, како су се границе нахије Кучи простирале источније него границе племена Кучи, највјероватније је у питању село Броје у Климентима које се налази на лијевој обали Цијевне преко пута Брштана и Бардање.
Лазорце је село које и данас постоји под тим називом у Орахову. Како је приказано одвојено од села Пантаљеш 1485. године, може се закључити да Перићи који су грана Мрњавчића-Петровића тада нијесу живјели у том селу. Огроман пораст броја кућа између 1485. и 1497. године (са 5 на 30) указује на то да су се Перићи управо у том периоду доселили у Лазорце, исто као и Џукелићи.
Лопари су село у Фундини, али уједно и селиште у Коћима. Није познато на које од два Лопара се односи ово село са турских дефтера.
Пантаљеш је село које је највјероватније добило назив по Панти, претку Мрњавчића. Матица Мрњавчића на данашњем простору Куча је предио Орахово који се састоји од села Подград, Берова, Кути и Лазорце, а како је једино Лазорце засебно приказано на свим турским пописима из тог периода, може се закључити да се села Љешевићи, Павловићи и Петровићи готово извјесно односе на преостала три села у Орахову. Према предању Панта је имао синове Петра, Ђурђа, Тиха, Љеша и Мара, тако да су Љешевићи и Петровићи по свему судећи добили своје називе по двојици његових синова Петру и Љешу. Како је Матица Љешевића село Кути, а матица Петровића село Берова, захваљујући овом попису можемо са великом сигурношћу рећи да су то старији називи ових села. Село Павловићи се вероватно односи на Подград, матицу Ђурђевића, а име је могло добити по Павлу Ђурђевом који се спомиње у дефтеру из 1485. године у селу Пантаљеш.
Радона или Радун је село за које се не може поуздано тврдити гдје се тачно налазило, али како је по величини друго насеље у нахији и притом једино у којем је било и муслимана који су по правилу живјели у најплоднијим селима, може се основано претпоставити да се ради о најжупнијем дијелу племена који чине Косор, Лијешта и Убли. На подручју сјеверно од Орахова се налази катун Радан који су могуће основали становници ових села.
Марјан Грбичић Болица у свом опису Скадарског санџака из 1614. године спомиње Лала Дрекаловог и Ника Рајичева као војводе веома ратоборних Куча Албанаца католичке вјероисповијести којих је било 490 кућа и који су имали 1500 ратника: N. 490 Chuzzi Albanesi commandata Lale Drecalov et Neco Raizcov, gente bellicosissima et valorosissima 1500. На основу овога могло би се закључити да су сви Кучи били католици и уједно Албанци, то сигурно није био случај, али сва предања говоре о томе да је још у том периоду племе било дијелом православно. Међутим, имајући у виду да је Лале Дрекалов рођен као католик и да му је прва жена била Албанка из Кастрата, као и да је тек у другој половини XVII века прешао на православље, овај податак заиста наводи на закључак да су Кучи тада били већим делом католици, а уједно и Албанци.

Предања
Најстарија забињежена предања наших аутора о Кучима потичу од Томе Ораовца. С обзиром да род Куча чини велики број братстава са различитим предањима, за сваку групу братстава ће бити наведена предања о њиховом поријеклу.

Мрњавчићи према предању потичу од Гојка Мрњавчевића, брата краља Вукашина. Гојкова породица је након његове смрти морала да напусти Скадар због доласка Турака, а одатле су се преселили у Брштан (према Ораовцу) или Бардању (према војводи Марку Миљанову) на десној обали Цијевне. Оба села се налазе на крајњем југу данашње племенске територије Климената, међутим у то вријеме су оба села припадала Кучима што потврђују турски дефтери из XV века. Ту су боравиле двије генерације и примили католичку вјеру јер није било православних свештеника, а у исто вријеме су почели да говоре и албански, јер су живјели искључиво са Албанцима. С обзиром на лоше услове живота селе се у Орахово у Кучима одакле су убрзо протјерали старосједиоце. Из Орахова су се даље ширили по другим селима у Кучима.  Мрњавчићи сматрају да су Мрњавчевићи старином из Бјелопавлића гдје је према њиховом предању живио родоначелник Мрња. Према устаљеном предању које су забиљежили војвода Марко Миљанов и Ердељановић, Гојко је имао сина Ненаду, Ненада је имао сина Грчу, а он је имао сина Панту од чије петорице синова Мара, Петра, Леша, Ђурђа и Тиха потиче пет основних грана Мрњавчића:
• Никезићи (по Никези Марином) са матицом у Безјову (славе Никољдан)
• Петровићи (по Петру Пантином) који се дијеле на Дедиће, Љачевиће и Паљевиће са матицом у Берови, Периће са матицом у Лазорцу, Мартинљаковиће са матицом у Безјову и Бојовиће са матицом у Ублима (у Орахову славе Јесењи Јовањдан, а у Безјову и Ублима Никољдан)
• Љешевићи (по Лешу Пантином) који се дијеле на Главатовиће са матицом у Кутима у Орахову, Љуљановиће са матицом у Кривом Долу, Жиковиће са матицом у истоимном селу у Ублима и Љушовиће са матицом у Колашину (славе Митровдан сем Главатовића у Фундини који славе Никољдан и Љуљановића у Фундини који су муслимани)
• Ђурђевићи (по Ђурђу Пантином) са матицом у Подграду у Орахову (славе Митровдан)
• Костровићи (по Костру Тиховом) са матицом у истоимном селу у Ублима (славе Никољдан)
Битно је споменути да се у народним предањима не спомињу Петровићи и Љешевићи, већ само братства  која су од њих настала. Међутим, на основу турских дефтера се јасно види не само да су постојала та два презимена, већ да су се по њима и звала села која су потомци Петра и Леша настањивали. Војвода Марко Миљанов наводи и да је Грча имао двојицу браће или ближих рођака који су се звали Крсто и Шако, те да од њих потичу албанска племена Кастрати и Шаљани. Према истом предању, од Грчиних потомака који су се иселили у околину Ђаковице потичу Берише са којима су се Кучи највише рођакали од ова три албанска племена.
Према мање прихваћеном предању које је записао Ораовац, Гојко је имао Гаврила и Марка, Гаврило је имао Ненада, а Марко Гојка. Ненад је имао пет синова Мара, Леша, Тиха, Петра и Панту, док је Гојко имао Ђурђа.
Ердељановић је грешком међу старинце сврстао неколико братстава која су према предању од Мрњавчића, а то су Бојовићи, Нељевићи и Гољевићи у Ублима, Цикнићи у Фундини и Мартинљаковићи у Прикаљу који су досељени из Безјова. Ердељановић за Гољевиће и сам наводи да неки сматрају да су од досељених Мрњавчића, у шта он лично није вјеровао, док за остала братства не наводи ништа слично, највјероватније јер је о њима податке прикупио од већих братстава у окружењу. Најбољи доказ за то су Мартинљаковићи за које наводи да су “живјели у Безихову под брдом Мартиником, и народ можда с правом доводи њихово презиме у везу с именом тога брда” иако они презиме носе по свом родоначелнику Мартину Љакову, о чему имају чврсто предање. Ово је уједно и сасвим логично јер је конструкција презимена Мартинљаковић (изведеница од имена сина и оца) типична за албанска братства. Како су брдо и католичко гробље у Безјову названи по претку овог братства, овдје имамо још једну потврду да су Мрњавчићи у Куче дошли као католици, како им и гласи предање. Богишић је 1894. године у свом раду о Кучима за Бојовиће и Нељевиће у Ублима и Мартинљаковиће у Безјову забиљежио да потичу од Петра Пантова и да су сва три братства дошла из Берове у Орахову гдје су досељени из Албаније. Миљан Јокановић, који је поријекло Куча истраживао у другој половини XX вијека, за Нељевиће тврди да су огранак Љуљановића из Кривог Дола. У сваком случају се ради о братству које потиче од Мрњавчића били они огранак Беровјана или Криводољана.
Ердељановић ни Љуљановиће није сматрао за Мрњавчиће, већ за досељенике из Диноше у Грудама, а занимљиво је да је он под тим братством сматрао само Ледињане и дио Криводољана насупрот предању по коме сви Криводољани потичу од Љуљана Гојковог, унука Љеша Пантиног. Пасови Љуљановића су према Јокановићу следећи: Гојко Мрњавчевић-Ненад-Гаврило “Грча”-Панто-Алекса “Љешo”-Којко-Љуљан-Јован-Иван. Иван је имао петорицу синова: од Вучице, Која (звани Каљо) и Ђурице су Криводољани и Јусуфрамићи у Диноши, од Вука су Нељевићи у селу Прелевићи у Ублима, а од Ћетка су Ледињани. Према предању, Која и Ћетко су се преселили у Љуљан у Диноши, одакле су због сукоба са Грудама прешли у село Ледине у Фундини гдје је остао Ћетко, док се Која вратио у Криви До. Ердељановић је на основу податка да су Ледињани и дио Криводољана дошли из засеока Љуљан у Диноши закључио да Љуљановићи одатле потичу, док се заправо ради само о дијелу Љуљановића из Кривог Дола који су добили земљу у Диноши. Тако он не наводи да су Која и Ћетко имали браћу, те сматра да су се прибратили Криводољанима. Ердељановић очито није знао за ово предање о миграцији Криводољана у Диношу и одатле у Ледине и назад у Криви До које спомиње и Стеван Дучић у свом дјелу о Кучима. На основу резултата Николића из Кржање који потичу од Које, може се закључити да Љуљановићи тј. Криводољани у цјелости припадају роду Куча.
Од Мрњавчића су према предању између осталих и Јанковићи у Доњој Морачи, Мицановићи из Пљеваљске области, Затарја и Доњег Колашина, Ђурђевићи из Затарја и Дракуловићи, Колиновићи, Муратагићи и Радоњчићи из Плавско-Гусињске области. За Кликовце у Зети је утврђено да насупрот устаљеном предању нијесу од Мрњавчића и да припадају грани R1a-YP417, већ да су највјероватније од Тихомира који су једно вријеме живјели у Орахову по доласку из Груда, како гласи друго предање које наводи Јокановић. Такође, за Мекиће из Колашина који су према предању од Мрњавчића-Ђурђевића се испоставило да припадају грани  I2-S17250. Већина Мрњавчића слави Митровдан, док Костровићи и Никезићи славе Никољдан, а Беровјани и Перићи Јесењи Јовањдан.

Дрекаловићи су најбројнија група братстава у Кучима, а потичу од Дрекала који је живио у XVI веку и о чијем пореклу постоји неколико различитих предања. Према устаљеном предању самих Дрекаловића њихов родоначелник је син Јована и унук Ђурђа Кастриота Скендербега. Јован је након смрти свог оца побјегао у Италију, док је његова трудна жена најприје отишла у свој род у Кастрате, а одатле према једној верзији прешла у Селце у Климентима, а према другима у Брштан (данас такође у Климентима, а у то вријеме у Кучима) гдје се родио Дрекале. Одатле је Јованова жена прешла са Дрекалом у Куче гдје се преудала за Никезу Марина из Безјова, родоначелника Никезића.  С друге стране, Мрњавчићи су одувијек тврдили да су Дрекаловићи њихов огранак и да је Дрекале рођени син Никезе Марина. Према трећем предању Дрекалова мајка је била ћерка Мартина Ђона, војводе из Селца у Климентима, која се удала за неког Мрњавчића у Скадру одакле је побјегла пред Турцима назад код оца у Селца. И тамо су је наводно пронашли па је отишла у Брштан гдје се родио Дрекале. Далеко је вероватније да је Дрекале заиста био рођени син Никезе Марина. Занимљиво је да Мугоше из Љешкопоља, који себе такође сматрају потомцима Кастриота, имају предање да је родоначелник Дрекаловића оженио ћерку њиховог родоначелника који се у Љешкопоље доселио из Кастрата преко Куча.  Дрекале је према предању био у добрим односима са Турцима у Скадру, те је једном приликом издејствовао да над Кучима не изврше одмазду због неког сукоба. Дреца Дедин из Орахова, који је у то вријеме уз Жија Пералова био кучки војвода, у знак поштовања према Дрекалу препустио му је војводску титулу. Од Дрекала па све до војводе Марка Миљанова Поповића, војводе најприје источног дијела племена, а касније и свих Куча, ће бити биране из рода Дрекаловића.
Према предању Дрекаловићи потичу од петорице синова Лала Дрекаловог – Вука, Вујоша, Илика, Чеја и Мија и деле се на следеће гране:
• Турковићи
• Вујошевићи
• Иликовићи
• Чејовићи
• Мијовићи
Сви славе Никољдан сем Турковића који су муслимани.
Од Дрекаловића према предањима су између осталих и Анђелићи у Васојевићима, Ђаловићи и Чампари у Коритима, Ђуровићи код Рожаја, исламизирани Рожајци (Бећирагићи, Ганићи, Кардовићи, Фетаховићи и други) и Вишњићи, Дуровићи и Мулићи у Бихору. Кад су Рожајци у питању, о Алији Кучу и његовој браћи од којих сви потичу постоји више предања, а свима је заједничко да су дошли из Медуна. Нека братства сматрају да потичу од Поповића који тамо живе, док исељени Рожајци у Ђерекарама на Пештеру сматрају да потичу од Хасана Главатовића из Медуна. У самим Кучима не постоји предање код Дрекаловића о томе да ова братства потичу од њих, већ их једино својатају Милићи из Орахова који су грана Мрњавчића-Ђурђевића. Од кога тачно потичу Рожајци вјероватно никада неће бити утврђено, али генетика јесте потврдила да припадају роду Куча.
С друге стране, за поједина братства која су према предањима поријеклом од Дрекаловића је утврђено да не припадају роду Куча. То су  Драгошевићи из Грахова, Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца, Барјактаровићи из Васојевића, као и исламизирани Растодери из Бихора и Калачи из околине Рожаја.

Бонкећи из Затријебача су албанска католичка група братстава која према устаљеном предању води поријекло од Бона Кећија. О Кећију постоји више верзија предања од којих ће овдје бити наведене двије најпознатије. Према првој верзији предања коју наводи Ј. Хан, Кечи (како он назива Кећија) је бјежећи од Турака дошао у словенски предио, који је касније постао познат као Пипери, и тамо је добио шесторицу синова са следећим именима: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипери. Због сукоба са старосједиоцима, петорица браће су побјегла у Затријебач, док су остали једино Кечи и Пипери од кога потичу данашњи Пипери. Лазар, Кастер, Вас и Меркот су убрзо потом отишли из Затријепча и од њих потичу Хоти, Краснићи, Васојевићи и Мрке, док је Бан остао у Затријепчу и од њега потичу Бонкећи.
Према другој верзији овог предања коју је Н. Радовановић послао војводи Марку Миљанову 1893. године каже се Кећо Понтин дошао низ корито реке Цијевне са шест синова: са првом женом је имао Оздра, Васа, Краса и Пипа, а са другом коју је довео са собом Ота и Бона.
Четворица Кећових синова из првог брака су се убрзо раселили на разне стране и од њих потичу Озринићи, Васојевићи, Краснићи и Пипери, док су Ото и Бон остали са родитељима у кориту Цијевне. Касније је Бон отишао у Мужечку у Затријебач и од њега су Бонкећи, а Ото у Гвозден у Трабоин и од њега су Хоти. Бонкећи и Хоти су, за разлику од осталих родова, имали предање о поријеклу од Кећа Понтиног. Притом Озринићи, Васојевићи и Пипери за разлику од Хота, нијесу сматрали Бонкеће за рођаке. Богишић такође спомиње да сви ови родови потичу од Кећа Понтина, међутим наводи за њега да се доселио из Куршумлије.
Бонкећи се дијеле на Дацаите, Ђокиће, Ник-Ђерковиће, Никмараше, Дуке, као и неколико братстава из Стјепова. За Цацевиће који су према сопственом предању огранак Никмараша се сматра да су досељени из Љешанске нахије и да су сродни православним Ћушарима из Сјеница и муслиманима Оручевићима у Подгорици. Од Бонкећа су Никочевићи и неколико других братстава у околини Гусиња гдје су сви прешли на ислам. Бонкећи у Затријебачу славе Малу Госпојину, а у даљој прошлости су славили Никољдан.

Џукелићи из Лазорца у Орахову и Стјепова у Затријепчу важе за старинце у Кучима. Родоначелник Џукелића се према родослову звао Ђуро, због чега ова братства себе називају и Ђуровићима. Од Деде Ђурова су Перишићи у Лазорцу, док од Цаме Ђурова потичу Вуљевићи (са огранком Митровићима) у Лазорцу и поарбанашени Ђонлекићи у Стјепову у Затријепчу. Ердељановић је забиљежио да се у племену мисли да су Џукелићи у Лазорце дошли из Затријепча. У Лазорцу је према турском дефтеру из 1485. године било пет кућа, а међу пописаним домаћинима се не спомиње Ђуро нити било ко од његових потомака. Како је у Лазорцу 1497. године пописано чак 30 домаћинстава, Џукелићи су се највјероватније доселили у то село управо у споменутом периоду (између 1485. и 1497. године). Да ли су се доселили из Затријепча, или је дио братства тек касније тамо прешао из Лазорца, за сада остаје непознаница. Сви Џукелићи славе Никољдан, док су Ђонлекићи као и остали Затријепчани крајем XIX века узели да славе Малу Госпојину (Зоју).

Никићи и Нуцуловићи су према предању које је забиљежио Павле Ровински је 1894. године поријеклом из Радетине код Селца одакле се доселио Гога са синовима Ником, Ђељошем, Љуљашем и Дедом. Ника је остао у Лазорцу и од њега су Никићи и њихов огранак Пајовићи који такође набрајају пасове до Нике, а остала браћа су прешла у Коће од њих су Нуцуловићи који су једини остали католици и Албанци. Свега деценију касније, Ердељановић је забиљежио нешто другачије предање по коме су преци ових братстава досељени у Лазорце средином XVIII вијека из села Бар код Селца у Климентима, а да су поријеклом из Кастрата. Према тој верзији су касније из Лазорца, након што су се намножили, четири брата Ник, Ђелош, Љуљаш и Деда прешли у Коће и од њих потичу Нуцуловићи. Никићи и Пајовићи су се према свим предањима прешли на православље и преузели славу Јесењи Јовањдан од Перића. Нуцуловићи су све до средине XX века су славили Стевањдан, док данас славе Св. Антонија. Никићи и Пајовићи су дуго одржавали односе са Климентима о чему говори и предање да су Кучи једном приликом због непријатељства са Климентима натјерали једног њиховог угледног братственика да погуби двојицу заробљених Климената због чега су прекинуте пријатељске и родбинске везе које су ова братства са Климентима деценијама по доласку у Лазорце чувала. Јокановић наводи да Брацовићи са Косора сматрају су у сродству са Никићима и Пајовићима, као и Нуцуловићима, а томе иде у прилог и предање које Ердељановић наводи по коме су Брацовићи такође из Радетине код Селца. Међутим, то предање је вероватно новијег датума и представља покушај Брацовића да се вежу за већа братства која такође потичу из Климената јер је Богишић претходно за њих забиљежио да су досељени из Вукли, а не из Радетине.

Мартинићи-Љухари из истоменог села у Фундини су албанско братство које према предању потиче од досељених Мартиновића са Бајица, што с обзиром на припадност роду Куча свакако није случај. Ердељановић је забиљежио да су се досељени Мартиновићи измијешали са старосједјелачким братством Љухарима који су преузели њихово презиме. Дијеле се на католике Ђоловиће и Перковиће и муслимане Муховиће. Од Љухара су и исламизовани Шабовићи из Плава којих има и у Доњем Бихору. Већим дијелом су католици и славе Никољдан, а мањим дијелом муслимани.
Пераловићи из Косора се сматрају за старосједиоце, а ово братство је неколико генерација давало војводе у племену. Жијо, син родоначелника Перала, је први познати племенски војвода из овог братства. Њега је наследио син Рајич, а њега син Нико кога 1614. године Болица спомиње као једног од двојице кучких војвода. Славе Никољдан. Од Пераловића су муслимани Коленовићи из Гусиња и околине.

Нилејићи из Безјова, односно Нилевићи како се данас презивају, важе за старосједиоце у Кучима, а од њих потичу Бојовићи у Грнчару код Гусиња, као и муслимани Љуце из Никшића који су прешли у Бјелопољску област. Захваљујући резултату Љуца је утврђено да Нилејићи такође припадају роду Куча. За Радовиће који су најстарије и уједно најбројније братство из села Братач код Невесиња се сматра да су најближи рођаци са Љуцама, тако да највјероватније такође потичу од Нилејића. Према сопственом предању су поријеклом из Куча одакле су се доселили преко Риђана.  Сва православна братства која потичу од Нилејића славе Никољдан.

Бакечевићи из Косора и Коћа су старосједиоци у племену. Сви су раније били православци, али су се у Коћима временом поарбанасили и прешли на католичанство и тамо се данас презивају Ђељошевић (Ђељошај на албанском). У Косору славе Никољдан, а у Коћима су некада славили Стевањдан, док данас славе Антоновдан.

Пуришићи и њихов огранак Ивачевићи (или Ивановићи, а на албанском Иванај) из Коћа су поријеклом из сусједног селишта Јабуке. Како су дуго времена у племенској зајединици са Марима у Коћима, Пуришићи су се временом поарбанасили и прешли на католичанство. Славили су Стевањдан, а сада славе Антоновдан.

Јововићи су према сопственом предању које спомиње Јокановић поријеклом са Чева у Озринићима одакле су се доселили најприје у Косор, да би одатле прешли у Момче. Из тог мјеста је дио братства касније прешао у Горњу Кржању. Ердељановић их је сматрао за старинце што се испоставило као тачно с обзиром да припадају роду Куча. Славе Никољдан.

Јокановићи-Доброшани су братство из Врбице у Кучима гдје су досељени из Бањкана у Затријепчу. Према предању које наводи Јокановић за своје братство, у Бањканима су живјела браћа Ђуро и Гашо Јокановић па се Ђуро иселио у Врбицу, а од Гаша потичу Гашовићи у Бањканима. Јокановићи се рођакају са неколико братстава истог презимена у Херцеговини, међутим како припадају роду Куча, таква предања се могу одбацити. Јокановићи славе Никољдан, а Гашовићи који су се албанизовали и постали католици славе Малу Госпојину, племенску славу Затријепчана.

Лапи или Љапи су исељено староседелачко братство из Фундине о коме нема много података. На основу презимена се може претпоставити да су били Албанци. Од њих потичу Лапчевићи из Александровачке Жупе захваљујући чијем резултату је утврђена припадност овог исељеног братства роду Куча. Лапчевићи славе Никољдан, а може се претпоставити да је исту славу славило и братство Лапи.

Меховићи су муслиманско братство из Бихора. Милисав Лутовац је забиљежио да су према предању поријеклом из Куча, а у Бихор су досељени као православци и славили су Никољдан. Рођакају се са Фетићима из Краденика, Пепељцима из Годијева и Смајиловићима из Дуге Пољане на Пештеру. Међутим, за Фетиће је утврђено да припадају грани I2-L1229, тако да су очигледно преузели предање Меховића.


Крсна слава
Крсну славу имају не само сва православна, већ и сва католичка албанска братства у Кучима. Најчешћа крсна слава у Кучима је Никољдан који славе сва братства у оквиру овог рода која важе за старосједјелачка, сви Дрекаловићи, дио Мрњавчића и католици Љухари. Друга по заступљености слава је Митровдан, слава већег дијела Мрњавчића, а трећа слава по бројности је Јесењи Јовањдан кога слави део Мрњавчића и Никићи. Готово сва католичка братства у Затријепчу, укључујући и Бонкеће који припадају роду Куча, славе Малу Госпојину коју они називају Зоја. Братства у Коћима су до половине XX века славила Стевањдан, а данас славе Св. Антонија. Неколико братстава је промијенило славу у прошлости. Тако су Беровјани и Перићи некада славили Митровдан као и већина Мрњавчића, па су према предању почели да славе Јесењи Јовањдан да би могли они и Кућани једни другима да иду на славу. Љуљановићи су раније славили Никољдан, а према предању почели су да славе Митровдан да би могли да се посјећују са Дрекаловићима на славама. Сва албанска братства у Затријепчу су некада славила Никољдан, да би касније почели да славе Малу Госпојину.

Међу исељеним Кучима су ријетки случајеви гдје су у новим срединама преузимали друге славе. Један од таквих примјера су Чампари из Корита који славе Св. Агатоника због чега постоје мишљење да нијесу сродни Ђаловићима, још једном братству из Куча у Коритима, како им гласи предање.

Поред крсне славе, сви Кучи прослављају и племенску славу која се још назива и прислужницом, а то је Стевањдан, односно Шћепандан, како ову славу називају у Брдима. Сматра се да су Кучи ову славу узели за племенску јер на дан Светог Стефана побиједили Турке у бици на Малом Орљеву 1688. године.

Породице које се везују за братства рода Куча
За поједина братства која имају предања о пореклу од братстава која припадају роду Куча се испоставило да то ипак није случај.
Агићи су муслимански род из Бишева код Рожаја. Чешће се називају Фејзагићима по родоначелнику Фејзи Агићи за кога се сматра да потиче из Бачевца и да је сродан тамошњим Кучима који имају предање да потичу од Поповића из Медуна који су грана Дрекаловића-Иликовића. За разлику од Куча из Бачевца и Рожаја који заиста припадају роду Куча, то није случај са Фејзагићима који не припадају роду Куча. Дијеле се на  Омеровиће, Муковиће, Реџовиће и Чоловиће.
Алићи, Кујовићи и Хоџићи су сродна муслиманска братства из околине Бијелог Поља која према предању потичу од Мицановића из Пљеваљске области. Како се за Мицановиће сматра да потичу од Мрњавчића из Куча, предање ових братстава из околине Бијелог Поља вјероватно није тачно јер би Мицановићи требало да припадају роду Куча.
Барјактаровићи из Петњика и Калудре у Васојевићима према предању потичу од Поповића са Медуна који су грана Дрекаловића-Иликовића. Како је за њихов исламизирани огранак Дудиће из Биохана код Тутина утврђено да не припада роду Куча, споменуто предање се може одбацити. Барјактаровићи славе Никољдан.
Драгошевићи из Грахова према већини предања потичу од Дрекаловића из Куча. Њихов родоначелник Драгоје (или Драгош, зависно од извора) се због убиства Турчина након увреде на прослави крсне славе Св. Никола избегао најприје на Чево у Озринићима, а одатле са породицом долази испод Дврсника у Кривошијама гдје је погинуо у свађи са хајдуцима. Његова жена са четири сина одлази на Граховско поље, а како им Матаруге нијесу дозволе да се тамо насели, одлазе у Клобук. Даковићи, који су се одвојили од Вујачића у првој половини XIX вијека, имају предање да су од Шороја Булајићи, од Бороја Вујачићи, а имена преостале браће не знају. Булајићи имају предање да су од Шороја Вујачићи, од Бороја Булајићи, од Луке Вучетићи и Маја Вујовићи и Радовићи у Херцеговини. Од свих споменутих братстава једино Радовићи из Невесиња као и Дрекаловићи припадају роду Куча и грани, на основу чега се може закључити да је предање Драгошевића о поријеклу само дјелимично тачно и да је дошло до прибраћивања. По свој прилици су досељени Радовићи из Куча донијели то предање које су прихватили старинци са којима су живјели. Сви славе Никољдан.
Кликовци у Махали и другим селима у Зети су према устаљеном предању од Вујошевића из Подграда у Орахову који су грана Мрњавчића, док постоји и мање прихваћено предање по коме потичу од Тихомира. Како је за Кликовце установљено да за разлику од Вујошевића не припадају роду Куча и грани, може се закључити да Кликовци ипак потичу од Тихомира досељених у Орахово. Огранак Кликоваца су Радовићи из Матагужа у Зети. Оба братства славе Ђурђиц.
Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца према предању које је забиљежено почетком XX вијека такође потичу од Дрекаловића, али за разлику од Драгошевића, имају нешто прецизније предање и сматрају да су њихови родоначелници Лако и Средан од братства Љаковића. Од Лака потичу Рогановићи, Марковићи, Биговићи, Стевовићи и Ћосовићи, а од Стева потичу Томановићи. Међутим, према предању које је забиљежено свега двије деценије раније крајем XIX вијека, Мало-Цуце воде поријекло од Лака Медуњанина Куча који је због турског насиља са четири сина избјегао из Куча и населио се у Риђанима код Никшића. Одатле су прешли у Броћанац у Никшићким Рудинама гдје се такође нијесу дуго задржали. Лако је са синовима Станојем (кога су по оцу такође звали Лако) и Срданом прешао у Трњине и од њих су Лаковићи и Томановићи. Трећи Лаков син је отишао у Херцеговину и од њега су Делибашићи и Радовићи, а четврти је отишао у Грахово и од њега су Вујачићи. Како је предање о поријеклу Мало-Цуца од Дрекаловића оборено, сличност презимена Љаковић и Лаковић јер највјероватнији разлог настанка овог нетачног предања. Старије предање о њиховом сродству са Драгошевићима из Грахова се испоставило као тачније. Исељених Лаковића има у Голији, Никшићким Рудинама и Пјешивцима. Сви славе Никољдан.
Мекићи-Колашинци су муслиманско братство које је почетком XX вијека живјело у Стричини и Папама у Доњем Колашину гдје су се доселили из Колашина након ослобођења 1878. године. Према предању потичу од Меке капетана који је од Ђурђевића који су грана Мрњавчића. С обзиром на хаплогрупу Мекића, то предање се може одбацити.
Милачићи из Куча према предању потичу од седмог сина Илика, родоначелника Иликовића који су грана Дрекаловића. Њега је према том предању у ванбрачној вези са Иликом родила Милача по којој се презивају. Међутим, за муслимане Калаче из истоименог села код Рожаја који према предању потичу од Милачића је утврђено да не припадају роду Куча. Како и Милачићи сматрају да Калачи потичу од њих, највјероватније ни они не припадају роду Куча. Милачићи славе Никољдан.
Нурковићи су муслиманско братство из Сеошнице код Рожаја које према предању потиче од Нурка Храстодера из Бихора, док Храстодери сматрају да потичу од Дрекаловића. Међутим, оба предања су оборена, тако да не само што Храстодери не потичу од Дрекаловића, већ ни Нурковићи нијесу сродни Храстодерима.
Ћемани су муслиманско братство из Горње Врбице у Бихору које према предању потиче од Поповића из Медуна који су грана Дрекаловића-Иликовића. Како Ћемани не припадају роду Куча, већ су исти род са Мурићима и неколико других братстава из Бихора, то предање се може одбацити.
Храстодери, односно Растодери како се данас презивају, су муслиманско братство из Радманаца и Савиног Бора у Бихору. Према устаљеном предању потичу од Дрекаловића из Куча, док према другом предању потичу од Петровића из Дупила који су старином из Врања у Зети. За тестираног Растодера из Петњице је утврђено да припада овом роду, док тестирани Растодер из Савиног Бора припада грани E-BY3880 и нема ближе сроднике у Црној Гори.



Географска присутност рода
Род Куча је највише присутан у истоименом племену гдје чини преко 90% становништва. Овај род на племенској територији, укључујући и ужа племена Коћи и Затријебач, не чини апсолутну већину једино у четири насеља која званично имају тај статус: Раћи, Коћи, Бањкани (Бенкај) и Дељани (Делај). Племенско седиште је у Ублима, месту које је уз Орахово и Фундину највеће у овом племену. У периоду након Другог свјетског рата су кучка насеља Дољани и Маслине постала најнасељенија јер се налазе у непосредној близини Подгорице којој су 60-их година XX вијека и припојена. Братства која припадају овом роду су веома бројна у Плавско-Гусињској области, Бихору, Рожајској области и Пештеру гдје су припадници овог рода највећим дијелом муслимани, а исламизирани Кучи су били врло бројни и у Пљеваљској области и Доњем Колашину све до 20-их година прошлог вијека када је завршен процес исељавања у Турску који је започет након Балканских ратова. Исељених братстава која према предањима потичу од братства која припадају овом роду у већем броју има у Васојевићима, Доњој Морачи и Зети.
 

Истакнуте личности
Из рода Куча је проистекло доста истакнутих личности о којима би се могло доста писати, међутим овде ће бити ријечи само о неколико најпознатијих припадника овог рода.
Лале Дрекалов (XVI вијек-XVII вијек) – кучки војвода у првој половини XVII вијека и предак свих Дрекаловића. Његов отац Дрекале такође је био кучки војвода који је на том мјесту наслиједио свог таста Жија Пераловог. Као што је већ споменуто, Марјан Грбичић Болица 1614. године спомиње Лала Дрекаловог као једног од двојице војвода ратоборног племена Куча Албанаца. Лале се женио два пута – прва жена му је била Албанка из Кастрата, а друга наша из Братоножића која је била сестра или ћерка братоношког војводе Пеја Станојева. Другом женидбом Лале у договору са митрополитом цетињским Рувимом прелази у православље, а након тога је огромнна већина католика у Кучима, сем у Затријепчу и Коћима, следила његов примјер. Са првом женом је имао сина Вука који је био католик и који се одселио са мајком у Кастрате, а касније прешао у Подгорицу и прешао на ислам, а синове Вујоша, Илика, Чеја и Мија је добио са другом женом. Слободно се може рећи да је одлука војводе Лала да пређе на православље најдалекосежнија у историји Куча јер су након тога, са изузетком ужих племена Затријепча и Коћа, Кучи постали већински православно племе. Да је Лале којим случајем остао католик, Кучи би данас највероватније и данас већински били не само католици, већ и Албанци.
Васа Чарапић (1770-1806) – војвода Грочанске нахије и војсковођа устаничке Србије познат и као Змај од Авале. Рођен је у подавалском селу Бели Поток, а Чарапићи из тог села су према предању поријеклом од истоименог братства из Убаоца у Кучима који су грана Дрекаловића-Вујошевића. Због тога што славе Ђурђевдан, постоји и мишљење да потичу од дробњачких Чарапића. Презиме су према предању добили тако што је њихов предак случајно убио пса од неког Турчина, па кад му је плаћао накнаду, новац је послао у чарапи због чега су прозвани Чарапићима. Васа Чарапић је као фрајкор (припадник аустријске добровољачке милиције састављене од Срба) учествовао у  Аустријско-турском рату 1788–1791 када је привремено ослобођено подручје око Велике Мораве познатије као Кочина Крајина. Том приликом се истакао великим јунаштвом звог чега је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Избјегао је сјечу кнезова 1804. године, али Турци су му том приликом убили брата Марка након чега Васа одлази у хајдуке. Од почетка је учествовао у Првом српском устанку у коме је био један од главних војсковођа и најоданијих сарадника вожда Карађорђа. На Васин наговор, Карађорђе одлучује да нападне Београд, иако већина устаничких првака није вјеровала у успјех. Васа је са 3000 устаника предводио напад 29. новембра 1806. године, а тешко је рањен куршумом пред Стамбол-капијом када је повиком “За мном, браћо!” започео јуриш на турске положаје. Умро је истог дана у Карађорђевом шатору, а по сопственој жељи је сахрањен у манастиру Раковица. По наредби краља Петра 1910. године подигнут му је споменик у Београду, а улица у строгом центру Београда која води од Народног позоришта до Калемегдана је названа по њему. Васа је био познат је био по великој нетрпељивости према Турцима, а у народу је упамћен прије свега по великом јунаштву и херојској погибији приликом ослобађања Београда.
Марко Миљанов Поповић (1833-1901) – кучки и црногорски војвода и народни књижевник. Рођен је у Медуну у Кучима, матици Поповића који су грана Дрекаловића-Иликовића. Као перјаник улази у службу књаза Данила 1856. године, исте године када је извршена друга похару Куча, недјелу црногорске војске о којем је војвода Марко касније писао у дјелима осуђујући злочине који су тада почињени против Куча. Истакао се јунаштвом у многим борбама против Турака, а књаз Никола га је наградио положајем судије. Због рада на присаједињењу Куча Црној Гори, за његову главу су Турци расписали награду. Изабран је у Црногорски сенат 1874. године који ће касније постати Државни савјет. Командовао је црногорском војском у чувеној бици на Фундини 1876. године када су турци претрпели тежак пораз, а Кучи у потпуности ослобођени од турске окупације. Након оштрог сукоба са књазом Николом, 1882. године напушта Државни савјет и враћа се у родни Медун. Иако је до тада био неписмен, као и скоро све тадашње војводе из Црне Горе, почиње да се бави књижевношћу након што је научио да чита и пише. Иако његов стил писања није имао неку велику литерарну вриједност, његова дјела су по значају одмах након Његошевих. Његов стил писања је био фактографски, тако да се држао чињеница често наводећи изворе. Најпознатија дјела су му “Примјери чојства и јунаштва”, “Племе Кучи у народној причи и пјесми” и “Живот и обичаји Арбанаса”. У првом раду је препричао бројне анегдоте из свакодневног живота Црногораца којима је изнад свега идеализовао моралне вриједности, док је његов рад о Кучима један од најзначајнијих о овом племену. Књигом о Арбанасима је покушао да приближи овај народ и истакне прије свега њихове добре особине. Тако је васпитавао и своје три ћерке од којих је Милица Миљанов као добровољац учествовала у борбама током цијелог Првог свјетског рата. Војвода Марко се у историјским изворима углавном наводи по имену оца, а не по презимену, због чега се често погрешно сматра да се презивао Миљанов.
Душко Вујошевић (1959-) – најуспешнији кошаркашки тренер у историји КК Партизан. Рођен је у Подгорици, а његова породица потиче од Вујошевића из Куча. Од своје пете године живи у Београду. У домаћим клупским такмичењима је са Партизаном освојио 12 титула првака државе и 5 националних купова, док је у регионалној АБА лиги освојио 5 титула првака. На европским такмичењима је освојио Куп Радивоја Кораћа са Партизаном (1989) и титулу првака Европе са јуниорском репрезентацијом Југославије (1988). Тренирао је више клубова у инсторанству, између осталих и ЦСКА из Москве, али у више наврата се враћао у Партизан. Водио је репрезентацију Црне Горе од 2007. до 2010. године у периоду након отцепљења. Од 2011. до 2015. је упоредо са тренерским послом обављао и функцију председника ЈСД Партизан. Против свог матичног клуба је поднио тужбу због неисплаћених дуговања 2017. године због чега су блокирани рачуни клуба. Познат је по оштром језику и честим испадима на терену. Истиче се по југословенству и осуди национализма, и то прије свега српског, као и ставу да је Србија највише одговорна за ратове 90-их који је изнео убрзо након што је постао селектор репрезентације Босне и Херцеговине 2017. године. Већ следеће године је постао почасни грађанин Сарајева. Вујошевић се изјашњава као етнички Црногорац.

Особине рода
Оно што су свакако најбитније особине Куча, јесу ратоборност и спремност да се и по цијену живота боре за своју слободу. Православни Кучи који су промијенили католичку за православну вјеру у данашње вријеме су уз Васојевиће и Пивљане окосница српства у Црној Гори када су у питању племена. Католички Кучи, иако су често долазили у сукобе са својим православним комшијама, увијек су заједнички наступали са њима према сусједним племенима што је посебно дошло до изражаја у сукобу са Хотима око Корита и десне стране долине Цијевне код данашње границе са Албанијом. Заједништво, упркос вјерским и етничким разликама, је дакле такође једна од битних особина Куча.
Војвода Марко Миљанов је у својим дјелима препричао доста занимљивих анегдота о Кучима, а једна која се тиче његовог братства је посебно упечатљива. Кад је један стари Поповић питао Ђаку, жену војводе Чубра с Медуна из овог братства која је раније била удата за неког Божовића из Пипера, које је братство од та два боље, онда му је одговорила: “Ви сте, Поповићи, и бољи и гори од Божовића.”. На питање збуњеног Поповића како је то могуће, одговорила му је следеће: “Ево овако: код вас има и добрих да их можеш поред цара ставити и да ти не буде жао што си их ту поставио, али има и оних да их поставиш поред најгорег Циганина и да те не заболи душа што му ниси дао мјесто које је достојно њега. Код Божовића нема, као код вас, људи који би могли ни код цара ни код Циганина, него се они држе заједно да не знаш који је од кога бољи. Они ни на кога не личе, него само на себе! Ево, зато сте ви и бољи и гори.”. Ово је вјероватно најбоља анегдота икада испричана не само о Поповићима, који су иначе најугледније братство у племену, већ и о Кучима у цјелини јер погађа у срж када је у питању њихов менталитет.

Код Куча је карактеристична и појава да су православци и католици, а у последњих пар вјекова и муслимани, живјели и даље живе у релативној слози и миру у племену. Међу Љуљановићима рецимо има муслимана у Лединама у Фундини који одржавају односе са православним рођацима у Кривом Долу, док католици и муслимани Љухари у истоименом селу у Фундини живе заједно у непосредној близини православних и муслиманских братстава која потичу од Мрњавчића и Дрекаловића. Није забиљежено да су православци икада наметали вјеру католицима у племену, нити обратно, већ је до преласка из једне вјере у другу долазило на добровољној бази. Тако су Мрњавчићи и Дрекаловићи према предањима изворно били православци, па су касније прешли на католичанство, да би се касније поново вратили на православље. Свакако најпознатији случај је масовни прелазак са католичанства на православље за време војводе Лала, а бројни су појединачни случајеви исламизације православаца и католика који су углавном живјели у Медуну одакле су касније протјерани од стране Дрекаловића. Поједина муслиманска братства у Кучима су се вратила на православље или католичанство по слабљењу турске власти. Међу исељеним Кучима има велики број муслимана на сјеверу Црне Горе и у Рашкој области у Србији. У данашње вријеме се православни Кучи претежно изјашњавају као Срби, а мањим дијелом као Црногорци, католици се изјашњавају као Албанци, а муслимани већином као Бошњаци, а мањим дијелом као Црногорци и Албанци.

Оно по чему се Кучи такође истичу јесте јак племенски идентитет који су држали и по исељењу из племена. Поносно су истицали да су Кучи чак и по преласку на ислам, што није случај са исељеницима ни из једног другог српског племена који би се по правилу одрицали не само српског, већ и племенског идентитета. Колико су исламизирани Кучи држали до свог племенског поријекла, најбоље говори и следећа прича коју је забиљежио Андрија Јовићевић говорећи о претку Ганића у Плаву који је од Ганића из Рожаја: “Један пут се у његову присуству хвалио неки Турчин, да је убио једнога Куча, па се изразио погрдно: да је убио Кучкића, (мјесто Куча). Ово је увриједило Ганића, и ако је био муслиман, па убије Турчина и утече у Плав, гдје његово потомство и данас живи”.

Закључна разматрања
За утврђивање поријекла рода Куча нијесу довољна само предања, исто као што нијесу довољни историјски извори који су у великој мјери оскудни. Иако су историјски извори свакако релевантнији од предања, њима се могу надомјестити празнине и одређени историјски подаци ставити у одговарајући контекст.
Најстарија матица рода Куча је највероватније катун Љеша Туза у коме се спомиње Петар Куч и који се налазио у подручју данашњих племена Кастрата и Шкреља. Одатле су прешли у данашње село Кући сјеверно од Враке и околна села у којима се Кучи спомињу 1416. године да би се преко Кастрата доселили у Брштан и Бардању на Цијевни. Одатле је већи дио прешао на данашњу територију Куча, а мањи дио у Селце у Климентима, одакле ће касније дио или сви такође прећи на племенску територију Куча. Као што је већ речено, и Брштан и Бардањи већ вјековима припадају Климентима, а у XV и XVI вијеку су припадала Кучима. О томе да су Кучи на простор истоименог племена досељени низ Цијевну јасно говоре предања четири највеће групе братстава која чине род овај о њиховим миграцијама:
• Мрњавчићи (из Брштана или Бардања у Орахово)
• Дрекловићи (из Климената у Брштан и одатле у Безјово)
• Бонкећи (низ Цијевну у данашње истоимено село у Затријепчу, а одатле у Мужечку)
• Никићи и Нуцуловићи (из Климената у Лазорце у Орахову)
Овдје наравно нису узети у обзир дјелови предања о старијим миграцијама које су готово извјесно плод маште и покушаја да се Грча и Дрекале вежу за Мрњавчевиће и Кастриоте. Како ове четири групе братстава немају предање о међусобном сродству, сем што Мрњавчићи својатају Дрекаловиће, може се закључити да је матица Куча из Црне Горе заиста долина Цијевне која данас чини јужни дио племенске територије Климената. Да ли су Дрекаловићи огранак Мрњавчића или су дио другог таласа миграције није од неког значаја када је у питању географско поријекло овог рода јер се предања што се тога тиче поклапају. Исто тако, одговор на питање од кога тачно потичу остала мања братства из Куча која припадају овом роду не би допринио разјашњавању поријекла рода Куча, већ само утврђивању њговог родослова.

Етничко поријекло Куча је тема о којој је доста писано и о којој постоје различита мишљења и међу најугледнијим етнографима. Тако је Јован Цвијић сматрао Куче за  Албанце што се може видјети и на његовој етничкој карти Балкана из 1913. године.

Како се Петар Куч спомиње у арбанашком катуну Љеша Туза заједно са Битидосима и Бушатима који су касније живјели у Кучима и сусједним Пиперима, може се основано претпоставити да је у питању родоначелник рода Куча. Други најчешћи аргумент да су Кучи изворно Албанци је што родовски назив Куч вероватно потиче од истоимене албанске ријечи која у преводу на наш језик значи “црвен”.  На основу турског дефтера из 1485. године, јасно се може видјети да су Кучи још тада били етнички мјешовито племе иако је род Куча и тада у њему чинио већину становништва што данас знамо на основу ДНК резултата потомака тадашњег становништва. Албанска имена су преовлађивала у пет насеља (Банкећи, Бардањи, Битидоси, Брођине и Лазорци), црногорска у два (Брштан и Радун), а једно насеље је имало приближан број наших и албанских имена (Пантаљеш).
Занимљив је податак да су Кучи у првих пар вјекова постојања овог племена имали двојицу војвода што потврђују и предања и историјски извори. До те подвојености је највероватније дошло усљед тога што су у западном дијелу племена живјели претежно православци, а у источном католици. Тако су једно вријеме војводе били Жијо Пералов са Косора и Дреца Дедин из Орахова.  Пераловићи живе на Косору и важе за старинце, а Дреца је син родоначелника Дедића из Берове у Орахову који су грана Мрњавчића. Оно што је куриозитет овде јесте да данас знамо да су и Пераловићи и Дедићи исти род иако су први тада били православци, а други католици. Дреца Дедин је касније војводско звање на племенском збору пренио на Дрекала, а њега је наслиједио син Лале за кога је Болица забиљежио 1614. године да је био један од двојице војвода Куча Албанаца. Други војвода је тада био Ника Рајичев, унук Жија Пералова, због чега се може одбацити Боличина тврдња о томе како су сви Кучи били Албанци је су Пераловићи још тада били православни. Може се закључити да је Ника био војвода православног дијела Куча, а Лале албанског при чему су католици били бројнији. По преласку Лала и њему лојалних племеника на православље, преостали католици у Затријепчу и Коћима формирају истоимена ужа племена у оквиру ширег племема Куча и од тада су имали своје војводе, док војводство код Пераловића након Ника престаје и Дрекаловићи од тада постају војводско братство свих православних Куча. Колико је овај догађај преласка војводе Лала на православље утицао на етничку и верску слику Куча, показује и то што су Албанци почетком XX вијека према Ердељановићевом истраживању чинили свега нешто више од једне седмине становништва у племену.


Да би размотрили етничко поријекло цјелокупног рода из свих углова, неопходно је анализати његове основне гране појединачно.

1) Мрњавчићи су доласком у долину Цијевне постали католици и диелом се албанизовали. Овом предању у прилог иде то што су у селу Пантаљеш (данашње Орахово), које је названо по претку Мрњавчића, српска и албанска имена била готово подједнако заступљена. Такође, у прилог овој могућности би ишло то што се за Пераловиће са Косора, за које нема назнака да су икада били Албанци, испоставило да су исти род са Мрњавчићима, те су вјероватно дио тог првог таласа досељавања Куча. Ако су Мрњавчићи изворно били Срби, то би значило да су и остала братства рода Куча изворно српска, али да су се албанизовала јер су дуже боравила у албанском окружењу у долини Цијевне. Друга могућност је да су се Мрњавчићи доселили као Албанци и да су се временом посрбили, исто као што се то касније догодило са Дрекаловићима, Никићима и Пајовићима.

2) Дрекаловићи су према предању досељени као католици из Албаније. Љ. Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка о Кучима наводи да су Дрекаловићи досељени као Албанци и да су Дрекале и Лале типична албанска имена из тог периода. У прилог томе наводи да се савременик Лала Дрекаловог који је био војвода у Крајини звао Лале Дрекин. Ако имамо у виду да је Лале Дрекалов рођен као католик, може се констатовати да су Дрекаловићи заиста досељени у Куче као Албанци били они огранак Мрњавчића или не.

3) Бонкећи су досељени у истом периоду кад и Мрњавчићи, међутим нешто другачијим путем иако им је матица иста као Мрњавчићима. Према предању су одувијек Албанци и католици, те су због своје бројности предводили мања албанска братства у племену. Како се у Фундини 1485. године спомињу само наша имена, јасно је да Љухари не могу бити старосједеоци у том селу, а како су католици и Албанци и притом припадају роду Куча, једино могу бити од Бонкећа иако не постоји такво предање.

4) Никићи и Нуцуловићи су се последњи доселили и са њиховим доласком је завршен процес насељавања овог племена од стране рода Куча. Предања говоре да су се доселили из околине Селца у Климентима, с тим што први кажу да су из Радетине, а други из села Бар, те је врло могуће да и дан данас у Климентима има братстава која припадају роду Куча. Никићи и њихов огранак Пајовићи имају чврсто предање да су се временом прешли на православље, док су њихови рођаци Нуцуловићи из Коћа остали Албанци и католици.

На основу ових података може се закључити да су се Кучи досељавали у најмање три етапе, а можда и у четири што је ипак далеко мање вјероватно. Оно што се поуздано може рећи јесте да су преци три од четири највеће групе братстава која чине род Куча досељени као Албанци , док се за Мрњавчиће засигурно зна једино да су досељени као католици. Занимљиво је да Кучи мијешају слово Л изговарају га као меко Љ, што је иначе типично за Албанце, тако да се та два слова често мијешају па многа братства имају по два презимена зависно од тога како су званично пописивана (са Л или са Љ) о чему је писао Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка Миљанова.