Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Чувени израелски хумориста Ефраим Кишон написао је много духовитих хуморески и кратких прича. Једна од њих, "Долина милиона лептира" ми се, већ годинама, враћа у сјећање и што сам дуже у расијању, има све више смисла.

То је прича о пишчевом путовању на острво у Медитерану, чувено по долини у којој живе милиони најљепших лептира на свијету. До станишта лептира  се тешко долази, а када се најзад стигне пут до те неописиве љепоте и раскоши је дуг и мукотрпан, јер нема путева, а водич није баш најсигурнији како се до долине долази. Након дугих сати хода, туристима исцрпљеним од врућине и напорног пута, водич признаје да та долина у ствари и не постоји, и да је то само варка да се привуку туристи, и узме неки долар, марка, фунта. Сви су, наравно, огорчени и бескрајно љути, и сви се куну да ће, чим дођу натраг кући, разоткрити те гнусне лажи о долини милиона лептира. Али, на повратку срећу нову групу туриста, који их  зајапурено, пуни наде, питају Каква је та долина? Сви ови који се враћају у глас повикаше: "Ма то је нешто предивно, морате апсолутно то да доживите, прекрасно је!!".

Наравно, нисам морао све ово да напишем да бих рекао оно што је наш народ сажео у реченици: "Да комшији цркне крава..."

Ипак, није све тако једноставно као што народ каже. „Долина милиона лептира“ то јест Запад на који сам и ја тако гледао прије него што сам се на њему обрео, је диван сан, сан америчких филмова, кратких одлазака у Европу, и надасве, прича о онима који су тамо успјели, направили каријере, "нешто постигли".

Ти и такви су из иностранства долазили скупо обучени, џепова пуних страних валута, са сликама својих кућа и аутомобила, и без пуно ријечи у нама палили наду да ћемо и ми једном видјети ту долину раскоши и невиђене љепоте, и у њој живјети.

У Канади сам од 1993, прије тога двије и по године у Енглеској, и кажем свима који хоће да чују: долина милиона лептира не постоји. Постоје крв и зној, тежак рад и свакодневна искушења, страх и стрес. Постоје и велике куће, добри аутомобили, кредитне картице, кредити, све што имате дугујете банкама, и трпите свакојака понижења, да вам неко, као наркоману који зависи од дневне дозе, не одузме ту вјештачку, намјештену раскош.

Ми смо све оставили у отаџбини, запуцали у иностранство, са нешто мало пара и два кофера меких ствари. Ушли смо у празан стан, скрпили неку кинту да купимо кревет, сто и столице, од другара добили фотељу, а испред богатих кућа покупили кауч који њима више није требао (трик је да претекнеш „колеге“ из градске чистоће, да га они први не покупе и не одвезу на ђубриште).

И тако неко вријеме, миц по миц, па види чуда: када смо се први пут селили, два дана смо, уз помоћ пријатеља, преносили кофере, намјештај, бијелу технику, кућанске апарате, компјутере и телевизоре. Онда смо почели да тражимо посао.

А посла, нема. Има, али оних најгорих, минималац на сат. Добро, мора да се живи, 'ајде да се ради, било шта. Па опет миц по миц, почели да радимо у струци, неко раније, неко касније, неко никад, неко мање, неко више успјешно. Порасла нам је куповна и кредитна моћ, нису нам више довољна два телевизора, први у подрум, други у спаваћу собу, а за дневну собу велики, огромни, да иде уз кожни намјештај (стару фотељу смо дали другарима који су тек стигли, а кауч избацили испред куће, да узме неко коме треба, и ко је брзи од сметљара). Куће? Наравно.

Аутомобили? Један за мене, за посао, један за жену, за посао и куповину, један за малог Луку за на факултет, један за малу Мају, за... Па треба јој ауто, нек има. Свима мобилни, што за посао, што за не дај Боже. Радње пуне к'о око, свега има, ко да одоли? Вади картице, плаћај на одложено. Ријетки су међу нама који су успјели да се отму тој грозници.

Онда смо подвукли линију, и схватили да немамо ништа. Али онда одемо у Србију. Скупо обучени, џепови пуни долара, еура, фунти, опремљени дигиталним камерама умјесто слике у новчаницима. И тако посјетимо деда Милутина у болници, одемо у СУП да извадимо пасош. Свратимо до општине да видимо гдје је то запело око оне куће у Бањи, на суд да узмемо извод из катастра. Па схватимо да није све тако црно тамо одакле смо дошли, тамо гдје се зна ред, гдје су болнице и клозети чисти, гдје се зна "ко држи висак а ко мијеша малтер". Тамо "код нас" нема гужве на шалтерима, у аутобус се улази у реду, бирократија ради свој посао уз осмијех и снисходљиву љубазност. Тамо, "код нас" полицајац стане да нам помилује дијете и да му лизалицу, а ватрогасци машу из црвених камиона. Тамо, у долини милиона лептира... Чекај, па нема те долине! Каква сад долина, па то је само крв, зној и сузе! Ма јесте, али...

Срдачно ваш,

Бориша (Слободана) Павловић, Сарајево, Ниш, Торонто...

[објављено: 16/02/2008.]

ljilja starcevic, 16/02/2008, 13:00

Svaka cast Borise, rijetko ko od nas hoce da prizna sve sto ima ustvari pod hipotekom i da to otplacije tridesetak godina. Hvala za jedan divan tekst.

sandra , 16/02/2008, 19:52

Svatko od nas u sebi nosi "dolinu leptira",to nam je u prirodi.Problem je Borisa kad od doline milion leptira hoces dolinu od DVA miliona leptira,pa onda tri...i tako u nedogled.Poslije svega sta sam prosla,od rata u Hrvatskoj pa do bombardovanja Srbije i dolaska u GB,moja dolina leptira je zdravlje mene i moje familije.Kuca-zidina,auta,kreditnih kartica ce biti UVIJEK,i poslije nas.A kuci kad idem idem da vidim moje i da se ODMORIM od "cari" doline leptira,a ne da pokazujem nista.Jer ono sto VRIJEDI ionako nije za pokazivanje.A da je dolina leptira puna krvi,znoja i suza u ravu ste Borisa,samo sto to onima "tamo daleko" ne izgleda tako.Dok im ista ta dolina leptira ne udje u kucu.Sjecat ce se tada sa nostalgijom proslih vremena...Kao sto se mi odavde iz doline leptira sa nostalgijom sjecamo "tamo daleko".Da bi nesto cijenili morate to najprije izgubiti.Prokleta ljudska priroda...

Jagodinac , 17/02/2008, 06:01

Bash tako. Zapad je jedna velika sharena lazha. Ima svega i sve mozhesh da imash dok je plastike u novchaniku i dok mozhesh da plachash minimum pejment. Obichan smrtnik u Kanadi da nema kartica ne bi nikada imao priliku da se poveze u iolem boljem automobilu osim u krshevima koji su preshli 250.000 kilometara pa navishe. O kupovini stanova i kucha od 200.000 dolara pa na vishe da i ne pishem. Sve je to lepo zapakovano a kad se shareni papirichi razmotaju ostaje beda, strah, stres.

jugo-tugo pesnik, 17/02/2008, 08:36

Jedan od lepsih literarnih clanaka, posvecen bas svima, oni koji su bili pa se vratili, onim koji su tu i onim koji ce doci.Dolina leptira ipak postoji, ona je tamo gde smo rodjeni. bilo to na Kosovu, Sasndjaku, Sumadiji, na Goliji ili...Na zalost mi napustamo svoju dolinu leptira i trazimo je tamo gde se ona pojavljuje kao duga, pokaze koji minut svoju lepotu i nestane, ne dozvolivsi nam da pomislimo ni neku zelju, ili su nase zelje sve ispunjene...

Dr Janko Stankovich Rabul.PNG , 17/02/2008, 12:56

Postovani Borise!Drago mi je da ste nasli Dolinu Leptira,vrijedi se truditi i naci,jer zivot nije vechan. Ja sam rodjen i odrastao u Papua Novoj Gvineji,a kada je doslo vrijeme za Universitet ,otisao sam u SAD,zatim u Beograd.Sve gore navedeno ,karijera,posao sam proshao,nesto uzivajuci nesto mrzeci dan kada ustanem. Jednoga dana reshim da se vratim u zemlju gde sam se rodijo,sto je izazvalo sok kod moje familije i prijatelja.Sada sam tu i nashao sam Dolinu Leptira bar mislim ,usatjem lak i krijepak.Internt poaze da sam u brzom kontaktu.Za cudo nas nekih 15 dijece Srba koji su ovde rodjeni ili odrasli vratilo se,tj neki su nam se pridruzili.Valda se civilizacija i dvolicnost svima smuchila.Ovde je sve sporije,divljije a narocito opasno zbog socijalnih problijema.Pozdrav svima koji odluce hrabro da zive.

Stevo , 18/02/2008, 18:31

Ne znam kako je sa ostalima koji su citali ovaj tekst, ali meni se neprestano vrzma po glavi, a slika leptira i svih neznih boja, stvara osecanja spokojstva... Vec sam pisao komentar ali verovatno nije objavljen iz tehnickih razloga, zato cu pokusati da ga rekonstruisem. Vi ste stigli u dolinu leptira, Borisa, iskrenoscu da ona (ne)postoji. A iskrenost i dobrota su temelji osecanja srece - biti u dolini leptira. Sretni su samo iskreni i dobri ljudi. Sreca je nagrada za dobrotu, dobrota prozvodi radost u srcu. U dolini leptira nema kuca, vila, automobila, to nije sreca. To je nesto drugo. Majkl Dzekson, Britni Sprajs, Robi viljams, imaju sve to, a nikada nece biti u dolini leptira, jer nisu dobri. Moze li neko da zamisli srecu koju oseca Esma Redzepova, poklanjajuci srce stotinama dece vec decenijama. Mozda bi na njenom primeru potuno otvorili vrata doline leptira!

Nina Simic, 20/02/2008, 07:39

Divan i poetican clanak,podseca na bajke Pabla Kuelja.Mnogo puta trazimo ono sto nam je pred nosom.Danas milioni mladih u Srbiji sanjaju o odlasku i zale sto im neki rodjak koji se tamo otudjio ne posalje iz belog sveta garantno pismo,sanjaju san koji je u stvari vrlo rizican i ne prihvataju ono sto nam je rodjenjem dato.Mislim da je velika stvar govoriti svoj jezik,da svi bez obzira na znanje stranih jezika sanjamo na maternjem,biti svoj na svome,gledati drvece koje je tvoj deda posadio,vocnjak koji ti je otac ostavio,otici majci na grob kad pozelis...Moja baba je bila austrijanka,udala se za mog dedu i promenila veru i ime iz ljubavi.Umrla je od raka a gledale su je svekrva i zaova,majka nije mogla da joj dodje odmah posle rata,u najvecim bolovima je casu vode morala da zatrazi na srpskom i uvek se zahvaljivala i izvinjavala...Mislim da je bila jako nesrecna i da je bez obzira na ljubav prema mom dedi patila sto je daleko od svojih i svoje zemlje,deca nisu znala njen jezik,cuvala je jedan presovan alpski cvet celog zivota,pa ga je cuvao moj otac i danas ja.I zato mislim da je svaka tudjina mnogo teska.Gubi se identitet ,koreni,kidaju se niti sa precima a potomci postaju asimilirani.

Beogradjanka , 25/02/2008, 09:49

Prelepo napisan tekst!Zaista, upravo ste pogodili onu pravu, istinitu nit!Napraviti izbor koji vam najvise odgovara! Hvala vam, odavno nisam procitala nista ovako istinito i iskreno! Proleti po koji leptir, zar ne....cak i u Beogradu!

Milica , 28/02/2008, 12:16

Dolina leptirova zaista postoji, na Rodosu.

zorica nikolic, 03/03/2008, 09:42

dolina leptirova ipak postoji.nalazi se u meksiku.neverovatna lepeza boja koju samo priroda moze da stvori.