Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Или: о склапању бракова "због папира"

Миле и ја знамо се преко жена. Биле су школске другарице, ишле су заједно у исти разред Школе усмереног образовања у једној шумадијској вароши . Моја је Драгана успешно матурирала, а његова Јелена … и ту почиње прича .
Њему школа баш и није ишла, радије је помагао оцу. Није имао стрпљења, маштао је да још као млад вози нов ауто и остало што уз то иде. И тако је с оцем и његовом камп-приколицом од вашара до вашара нудио све са роштиља. Оженили су га с непуних осамнаест. Тако је време било. Да су причекали још неку годину, не би могли више да га наговоре а пропустили би и девојку из добре фамилије и угледне пријатеље. Миле се и није много бунио, познавао је Јелену од рођења. Девојка на месту – млада и лепа, многи су већ бацили око на њу. И би свадба какву село није дотад видело. Миле и Јелена почели су живот у родитељској кући и наставише заједно да раде по вашарима … «волело се двоје младих». За коју годину придружио му се и млађи брат. Оженише и њега.

Наравно, већ како то иде – војска па деца, све један другом до увета. У неколико следећих година, изређаше њих два брата својим родитељима петеро унучади – све мушка деца.
Посао су развили. То више није била мала путујућа камп-приколица већ прави путујући ресторан под шатором са стотињак седећих места. Чак су и друге упослили. Милету се остварио сан, са двадесет и две возио је нову Флориду. Али … дођоше деведесете, године које нам свима занавек остадоше у памћењу. Вашара све мање, где год кренеш – стоп, граница. Посао спласнуо, а ратовати – не,не, то није био њихов рат. Требало је нешто променити и то под хитно.

Као по договору, а није га било – тек, кренуше многи из села, кренуше скоро сви . Кренуше за Немачку, Аустрију и Швајцарску, неколицина тек према Италији. За годину и нешто испразни се село. Остаде само стара нејач и оно нешто сиротиње што се нађе у сваком селу. Свако је понеког имао да му за почетак помогне. Миле и брат му, упуте се за Берлин. Тамо их је дочекала њихова кума која им је крстила децу. Њен је покојни отац крстио њих обојицу браће, а њен деда њиховог оца.
У то је време лако било путовати Европом. Али остати у њој и радити – е то нимало није било једноставно. У Аустрији и Италији још и некако. Као тромесечни туриста нађе се посао, преда се захтев и за неколико недеља већ си свој човек са радном дозволом и боравишном визом. Нарочито ако си стигао са преведеном дипломом. Али у Немачкој или Швајцарској, па још као помоћни радник, мисија је била немогућа.

Но, јунаци наше приче знали су шта их чека па пре но што пођоше на пут , разведу се међусобно од својих брачних другова и другарица. И тако кренуше у потрагу за „папирима“. Преко неких, с којима су их други упознали, пронађоше нове „жене и мужеве“. Није се бирало већ шта ти западне. Цена за „немачког мужа“ била је пет,шест хиљада марака, а за „немачку жену“ дупло више. У Швајцарској све се то множило са два. Женило се по тактици. Најпре су се удавале жене за Немца и то све по међународним прописима. Исплата се вршила преко посредника, пола одмах – пола кад се добију папири. Жена би се потом запослила и након неколико месеци дигла би новчани кредит с којим би се венчавао њен прави муж, са Немицом. Међусобних контаката између „мулти-култи“ супружника није било. Жене су обавезно узимале немачка презимена а радили су то и неки мушкарци, попут Милетовог брата на пример.

Живило се и даље са својим правим партнером али илегално. Но то их није спречавало да и даље воде нормалан брачни живот са нормалним брачним обавезама. Тако су се и нова деца рађала. Прави отац по закону није могао да их призна, већ су деца формално имала „немачке очеве“ и јођ увек носе њихова презимена. Деђавало се да понеки „немачки брачни партнер“ умре, па би жене, ни криве ни дужне, преко ноћи постајале немачке пензионерке. Наравно било је и проблема.

Немац или Немица обично су долазили из доњих социјалних слојева , па када су потрошили или пропили новац добивен од венчања, а социјалне помоћи су им биле ускраћиване јер су ушли у брак, они би кренули у уцењивања ових наших несретника. А неки од њих су признавали неморалну радњу па су покретани дуготрајни и скупи судски спорови због склапања лажних бракова. 

Но, у случају Милета и Јелене, проблема није било. Након пет година од „венчања“ , они су легално раскинули своје лажне бракове и поново су се међусобно венчали. Остала су им сва права на боравак и рад. У почетку радили су све и свашта, она као чистачица а он на „Бауштели“ као помоћни радник. Но Миле је убрзо имао сопствени половни камион и са братом почео нови бизнис. У међувремену преселише се у Минхен јер се у Берлину више није могло дисати од јефтине конкуренције из нових ЕУ-земаља. Од тада се чешће виђамо и то на славама, рођенданима, а често и онако, на чашици разговора. Ту су већ седам-осам година. Уложили су у нове камионе и друге грађевинске машине. Упослили су своје синове и још неке рођаке.

И прича Миле даље – пре месец дана била им је годишњица брака. 25 година како се њих двоје воле, а тек им је четр’ес и која. За ту прилику, купио је себи новог Ауди-8 (аутоматски мењач, кожна седала, електроника на све стране). И тако је Миле поново остварио свој момачки сан... а пре неки дан када су он и његова Јелена дошли до нас, довели су и своју унучицу.

ТоМ, Аустрија

[објављено: 22/02/2008]

iz nemacke , 22/02/2008, 16:43

Bas je lepo nas autor opisao ne samo pravu i istinsku ljubav nego i sve teskoce kojima su izlozeni nasi ljudi u Nemackoj da bi se nekako dokopali tih famoznih "papira". Ali, mi Srbi, takvi kakvi smo "snalazljivi" uvek pronadjemo put i uz pomoc neverovatne akrobatike ipak se na kraju nekako docekamo na noge. Naravno, Nemacka se brani od priliva useljenika, pa je dobiti papire teoretski moguce, ali prakticno skoro neizvodljivo. Da bi dobio dozvolu boravka, moras da imas posao, a da bi dobio posao, moras da imas radnu dozvolu, za koju ti je naravno potrebna - dozvola boravka. I tu se krug zatvara.

Predrag Gastabajter, 22/02/2008, 23:02

Sve se poklopilo samo sto sam ja moje papire platio 30000 maraka,odrala me svabica.