|
|
Равноправна и самостална
Једна реакција на текст «Систем на страни жена»
Страх је највећи непријатељ
Пре десетак година дошла сам у Канаду као економски имигрант, са једва
петсто марака у џепу, али са визијом себе као особе која ће радити добар
посао, путовати свуда по свету и бити све оно што код куће нисам могла бити.
Убрзо сам упознала нашег човека, заљубила се и баш кад се чинило да се врата
моје среће отварају, ствари су се сурвале у амбис. А суноврат је изазвала
ништа друго до - љубомора. Почело је с лаким свађама, сумњама, објашњвањима,
гласнијим свађама, једним шамаром, другим, претњом песницом, чупањем косе.
Није ми дао ни да радим јер тако не би могао да ме контролише. Седела сам
као у кавезу, без пара, без пријатеља, без икога.
Једног дана погледах око себе и помислих – Боже, па нисам ја због овога
дошла у Канаду.
Устала сам и нашла број за помоћ женама жртвама насиља. Упутили су ме на
склониште најближе насељу у ком сам живела а одатле су ме само питали да ли
се осећам сигурно ту где живим а моје плакање уместо одговора било је и више
него одговор. Предложили су да пошаљу полицију да ми помогне да одем, али
пошто је он био на послу, а и јер сам се плашила да увучем полицију у његов
живот, рекла сам им да ћу се спаковати и доћи сама.
Када сам дошла у склониште, у једном врло лошем делу града, изгледало ми је
више као да сам дошла у затвор, са гвозденим решеткама на улазним вратима и
прозору. Касније ми је објашњено да многи мужеви прате своје жене, да многе
наставе да се виђају са њима, те зарад сигурности морају да се обезбеде
решеткама.
Увели су ме у канцеларију да би направили записник. Чинило ми се по
реакцијама да мој случај спада још у лакше категорије, иако је мени наравно
био најмучнији на свету. Онда су ми објаснили кућни ред, као прво да нема
виђања са насилником, да нема ноћења ван склоништа (за то треба тражити
дозволу неколико дана унапред, и то само под условом да је код неког рођака
или врло блиске пријатељице), да пар пута недељно имам обавезу да помажем у
кући, било распремање или кување, и да морам долазити на кућни састанак
сваке недеље. Дали су ми прибор за личну хигијену, недељно следовање новца
(свега 25 долара за случај да желим нешто ситно да купим), и картице за
метро.
Затим су ми показали кућу у којој ћу од тада живети. Веома оскудна, али
чиста и пуна жена свих нација и боја. Жена са модрицама, трудних а
претучених, оболелих од АИДС-а, пропалих проститутки и наркоманки.
Собу сам делила са још њих две, претученом трудницом из Нигерије и ментално
нестабилном и скоро немом женом ко зна одакле. Имале смо по кревет и по
полицу за све личне ствари. У суседној соби је била Тибетанка, избеглица,
вероватно једина која није ту ни спадала, а у соби поред Кинескиња, готово
црног лица од модрица. Све ове жене биле су факултетски образоване и имале
су исто тако образоване партнере. Са њима сам у контакту и данас и оне, баш
као и ја, воде један сасвим другачији живот, са мушкарцима потпуно
другачијег профила него пре.
Пошто сам имала среће да посао какав сам тражила добијем већ колико следећи
дан, мој живот је још ту, на том месту, кренуо узлазном линијом. Све што се
очекивало од мене било је да останем у склоништу док не уштедим довољно
новца да могу да живим сама. Сваког јутра сам добијала уредно припремљен
пакет за ручак и картице за превоз, тако да сам врло лако могла да уштедим
целу плату. А када је требало да одем, добила сам још и чек за продавницу
где сам могла да купим све што ми је било потребно од средстава за хигијену
и одржавање стана.
За тих пет месеци, све те жене, углавном потпуно различите од мене, постале
су ми другарице. Гледале смо филмове заједно, седеле и причале своја
искуства из веза, чак налазиле начина да се смејемо сопственој глупости или
још боље, ономе што нас је плашило код партнера. Да се смејемо свим манама и
страховима својих бивших партнера, чиме смо успевале да одагнамо њихов
утицај над нама. А лако је утицати на некога кога претњом и силом убијеш у
појам и начиниш да се осећа несигурним и безвредним. Али када једном донесеш
одлуку и отргнеш се од тог утицаја, живот почне да изгледа сасвим другачије,
можда не лакше, али свакако лепше.
Управница склоништа била је једна речита и јака жена која нас је окупљала
сваке среде на састанцима у којима нам је заправо давала оно што нам је било
најпотребније – полет. Речима нас је дизала изнад ништавила у коме смо биле,
уливала снагу и храброст, па ми се чинило да сам свет могла да освојим баш
после сваког састанка. Био је то прави судар два менталитета, нашег
имигрантског у ком је жена подређена, и њеног англосасксонског у ком је жена
равноправна, самостална и борбена за своја права. Ту управницу никада нећу
заборавити јер ја сам данас управо та жена – равноправна, самостална и
борбена за своја права.
Од тек пристиглог имигранта, без новца, посла и познаника, тим једним
позивом у склониште добила сам осећај да је цела држава уз мене и да
апсолутно нема везе да ли сам сама, како говорим енглески и одакле долазим.
И када сам у налетима усамљености помишљала да се помирим са тим човеком,
чинило ми се да би тиме сав напор свих жена волонтера из склоништа, а пре
свега оне речите управнице, био узалудан. Захваљујући њима заувек сам
ставила тачку на тај део свог живота.
Свим женама које су у сличној ситуацији желим нешто да поручим: тражите
помоћ. Тражите помоћ било где да сте и причајте о насилнику јер насиље није
ваша већ његова срамота. И не бојте се за свој опстанак јер живот у
сиромаштву је бољи од живота у понижењу. Имајте увек себе на уму, јер имате
само један једини живот и нико није вредан да бисте му га поклонили.
Нико.
М.Ј.,
Канада
[објављено:
11/03/2008]
 Odštampaj stranicu
|
|
