Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Описујући Сингапур, једном давно, кад нисам ни сањао да ћу живети овде, један мој ортак рече да је Сингапур једна „мућкалица“. Мислио сам тада да је у питању било нешто друго...неподобно за ове странице...О Сингапуру људи најчешће говоре као о економском чуду, комерцијалној престоници Азије, ефикасној и непоткупљивој влади... и тобоже забрањеним жвакаћим гумама. Доста је тога већ рецено и написано. Зато бих овом приликом желео да напишем нешто о етничкој и културној мешавини која постоји на овом малом острвцету.

Сингапур је место са популацијом коју чине људи са најразличитијим етничким и културним баштинама. Да се например, не дај Боже, из неког ралога пробудите са амнезијом у неком од сингапурских тржних центара не бисте знали у ком делу света се налазите. Око вас би било мноштво људи који изгледају као Амери, Европљани, Арапи, НБА кошаркаши, Руси, Кинези и да не набрајам више... Језици се крећу од различитих кинеских и индијских дијалеката, Француског, Шпанског па до неизбежне верзије сингапурског Енглеског који се зове "Синглиш"......и наравно београдског шатровачког.
Прва мисао која пада на памет је, да је за ову мешавину „крива“ нова глобална економија, модерна времена и светски трговински путеви. То је тачно до извесне мере.
Њихови имиграциони закони су веома либерални. Боравишна дозвола може релативно лако да се добије. За држављанство је мало теже али још увек процедура траје краће него у неким земљама запада. Све је то намењено да привуче образовану радну снагу у Сингапур. Међутим ова имиграциона политика је такође и традиција овог острва, традиција стварана вековима.

У Сингапуру постоји неколико, да кажем, локалних етничких група као што су Кинези који су већина, затим Малајци илити Малежани, разне групе са Индијског под-континента као и остатци енглеских колонизатора. Ово су и највеће етничке групе и Сингапур се у главама многих у иностранству и поистовећује са овим народима, вероватно највише са Кинезима.Међутим за Сингапур су једнако важне и друге, за овај део света не тако познате народности, етничке и културне групације. Једна од њих су и Јермени. Јермени су у 19. и почетком 20. века били главни хотелијери у овом делу света. Браћа Саркис су били оснивачи и власници најпознатијег хотела у Сингапуру, хотела „Рафлес“. Једна од најважнијих туристичких дестинација у Сингапуру је такође и јерменска православна црква Светог Грегорија. То је једна од најстаријих хришћанских цркава у Сингапуру која је изграђена 1835. године. Као матори и нажалост не-редовни православац у ову цркву понекад дођем да упалим свећу и размислим о свом животу, стварима о којима је тешко размишљати уз звуке мобилних телефона и осталих алатки електронске комуникације.

У Сингапуру су такође и Арапи, који имају и део града који се зове "арапска улица", а и њихови нераздвојни "пријатељи" Јевреји. Интересантно је и да је први
председник владе независног Сингапура 1955. био Давид Маршал из породице ортодоксних Јевреја.

Међутим, желео бих сада да се посветим најнеобичнијој од свих етничких или у овом случају боље речено културној групи у Сингапуру. Данас су скоро изумрли или су се склопили са другим националностима, али су оставили важан утицај над овим острвом. Они се зову Паранакан или Паранаканци. Ко су Паранаканци?

Прича иде овако: пре више од 300 година, у касном 17. веку први кинески досељеници који су углавном били трговци почели су да долазе у Сингапур и у Малезију и отварају мале трговачке и превозничке фирме које су дефинисале Сингапур још пре доласка енглеских колонизатора. У то време Сингапур је био мало рибарско село настањено углавном црнопутим Малајцима. Кинези су укапирали стратешки значај овог места на раскрсници морских путева и трговине између Европљана и Арапа са једне стране малајског полуострва и Далеког Истока (читај Кине) са друге. Гледано са становишта "рата полова", ти "бизнисмени" су били мушкарци у напону снаге. У Сингапуру су били далеко од своје куће и далеко од својих кинескиња па је било нормално да се спанђају са темпераментним локалним Малајкама. Што рече мој друг Ђоле "Без женско...тешко". Ти Кинези су у поређењу са локалцима били веома богати и то му се некако уклопило у нешто што је својевремено рекао швајцарски глумац Марио Адорф.... "Успешан мушкарац је онај који зарађује више него што његова жена може потрошити. Успешна жена је она која нађе таквог мушкарца". Што рече моја кева "...е нашли су се". Та мешавина малајске ватре и кинеских пара која се касније помешала и са разним европљанима је створила по мом мишљењу најинтересантнију културу у овом делу света, такозване Паранаканце. Ови људи нису само били "мешанци" што се често каже у дерогативном смислу, они су били посебна група, са својом архитектуром, народном одећом, кухињом и посебном уметношћу.

Први Паранаканци су углавном поштовали Будизам и Таоизам као и већина Кинеза. Међутим, у 19. веку већина Паранаканаца је прихватила "страну" веру, веру колонизатора, хришћанство. Верски ритуали су у почетку били помешани, међутим у новијим временима "стара" веровања су потпуно нестала и хришћанство је постало доминантно међу Паранаканцима.

Паранаканци су били једна од најбогатијих група у Сингапуру. Живели су у колонијалним вилама. Боје и комбинација стилова су толико необичне да потпуно одскачу од свега што сте икада знали о Азији или о Европи. Њихова одећа или народна ношња изгледа као чаробна али понекад и комична комбинација европског и азијског.
Једна улица у Сингапуру која се зове Емералд хил (Смарагдно брдо) је права оаза у центру модерног дела овог града. Кад се шетате улицом Орчард (то значи воћњак, али је нешто у ствари тотално супротно од воћњака) најмодернијем "споменику" потрошачке моћи, и скренете на добро сакривено Смарагдно брдо као да сте набасали на тајну оазу.
Одједном наиђете на улицу поплочану калдрмом и на паранаканске куће које изгледају скоро као медитеранске или чак мексичке (ако сте икада били у западном Мексику) али са украсима многих боја које се преплићу од зелене нијансе свеже траве до морско плаве, тиркизне и ружичасте и мирне готово успаване жуте боје. Керамичке плочице којима су капије кућа обложене су направљене у Глазгову у Шкотској, а металне ограде са ренесансним орнаментима долазе из Италије. Неке од кућа су само офарбане у белу боју и дрво је природне тамно браон боје са много мањим и деликатнијим украсима. То су углавном куће Паранаканаца који се више осећају Европљанима. На овим другим "неевропским" кућама украси око прозора имају сличан стил као муслиманска уметност из Малаје и Индонезије а фењери на улазу у куће су без икакве сумње из Кине.

Један од типичних специјалитета локалне кухиње (фото: www.theage.com.au)

Пошто су били мешавина разних националности, Паранаканци су говорили и многе језике, а могли су и да приуште добро образовање за своју децу. Дуго времена су сматрани као дипломате овог дела света. Пошто су знали обичаје и језике разних група увек су коришћени као миротворци. Њихови кулинарски специјалитети су посебна прича. Једна врста клопе се зове Ута. То је рибљи филе умочен у пикантне, љуткасте зачине, замотан у лист банане и испржен на роштиљу. Ма прсте да полижете! Можда то и није за већину наших људи који готиве углавном јела од меса... али ја брате не бирам. Мој најомиљенији паранакански специјалитет је Лакса. То су нудле куване у млеку од кокоса са љутим папричицама, лимуном, рачићима итд... ја ову супу зовем „сингапурска мућкалица“. Мислим да је много калоричнија од оне лесковачке што и показује мој не баш најбољи тест холестерола.

Људи који се изражавају као Паранаканци су мали део данашње сингапурске популације. Утопили су се у кинеску већину али су њихови споменици, уметност, начин живота....и наравно клопа још увек свеприсутни на овом острву. Тај начин живота има у себи помало "зачина" од сваког народа који је дотакао обале овог острва.

Епилог: Пре неки дан школа моје кћерке је направила „глобални пикник“. Типична сингапурска интернационална, мултикултурна егзибиција. Деца и родитељи из преко 50 земаља су донели своја национална јела, украсили штандове и гледали перформансе разних народа света. Много боја, весеља и клопе. Да ли су неки од клинаца били Паранаканци? Не знам али знам да сам по први пут откад живим у Сингапуру упознао и Србе који овде живе. Углавном пилоти који раде за авионске компаније базиране овде у Сингапуру. На српском штанду, испред насмејаних лица наших људи, српских застава, постера Нолета и Ане ту на сред стола, у друштву пребранца, ћевапчића и гибанице, стрпљиво се одмарала у вангли и чекала ме... мућкалица. Ма не, не ова Сингапурска. Она права... лесковачка. Без претеривања, то је била најбоља лесковачка мућкалица коју сам икада пробао. Пријатно!

А.Б. Сингапур