Šta bi Sloba bez srpske intelektualne elite
strana 100

Ali, da sc vratimo u 1992. godinu. Sa relativnim smirivanjem situacije u Hrvatskoj, pažnju građana Srbije ponovo su počeli da zaokupljaju problemi u sopstvenoj kući. Ti problemi sada su bili i veći i brojniji, a postojalo je i ogromno nezadovoljstvo zbog neostvarenih želja vezanih za Hrvatsku. Spas i izlaz iz te situacije Milošević je pronašao na isti način kao i prethodne (1991.) godine - interesovanje svojih građana ponovo je skrenuo sa problema u Srbiji, koristeći i stvarajući probleme u nekoj susednoj jugo-republici. Ovoga puta za to mu je poslužila Bosna i Hercegovina. Najveću pomoć u obavljanju tog posla Slobodan Milošević je ponovo dobio od "srpske intelektualne elite". Krajem marta 1992. godine u Sarajevu je održan Kongres srpskih intelektualaca na kome se razgovaralo na temu "Jugoslovenska kriza i srpsko pitanje". Prema pisanju štampe, na ovom "veličanstvenom skupu" učestvovalo je oko 500 "najuglednijih srpskih intelektualaca". Akademik Pavle Ivić, predsednik Srpskog narodnog sabora, pozdravio je Kongres i "predao etničke karte koje su izrađene kada je stvoren Srpski sabor". Akademik Dobrica Ćosić, koji je tokom 80-ih godina govorio o ugroženosti srpskog naroda ne samo na Kosovu nego i u drugim delovima Jugoslavije, a u BiH posebno od Muslimana, nije prisustvovao ovom kongresu. Ali je zato poslao pismo u kome je objasnio da se "uvažavanjem istorijskih iskustava i sadašnjeg stanja među nama, moramo što pravednije razdeliti i razgraničiti sa Muslimanima i Hrvatima", jer su "Srbi raspadom Jugoslavije primorani da pronađu državno-političku formu rešenja svog nacionalnog pitanja". Dobrica Ćosić je rešenje video u "federaciji srpskih zemalja". Po njegovom mišljenju, u tu federaciju nije trebalo da uđu "svi Srbi", nego "sve srpske etničke oblasti". Pošto je jedan broj Srba morao da ostane van granica te srpske federacije, Dobrica Ćosić je još ranije predložio rešenje i za taj problem "planska preseljenja i razmena stanovništva". Bio je svestan da je to "najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju".'' Na ovom kongresu srpski intelektualci su usvojili Deklaraciju u kojoj je iznet zaključak da je jedino rešenje za Bosnu "trodelna zajednica u kojoj će Srbi suvereno stati na svoje međe".

Samo nedelju dana nakon ovog skupa započeo je rat u Bosni i Hercegovini. Slobodan Milošević je mogao da odahne na duže vreme, jer je bilo izvesno da će ratna dešavanja u BiH biti krvavija i trajati duže od onih u Hrvatskoj. Ovaj rat omogućio je Miloševiću i drugim "patriotama" da sve one koji bilo šta kažu protiv njega i njegovog režima nazovu izdajnicima, nepatriotama, narodnim neprijateljima. Jer, kome je do priče o ekonomiji, demokratiji, političkim razlikama dok se trudimo da "odbranimo" svoj narod u Bosni? Bosanski rat je imao i jednu mnogo važniju ulogu - da opravda ogromnu inflaciju koja je poslužila Miloševiću i političkoj vrhušci da najveći deo srpskog naroda temeljito opljačkaju. Narod je uglavnom ćutao i trpeo. Jedni zato što su mislili da se tu zaista vodi borba za srpske nacionalne interese, a drugi što su se plašili da strahote iz Bosne ne pređu i u Srbiju. Jedna od najčešće izgovaranih rečenica u to vreme glasila je: "Ćuti, nek smo mi samo živi i zdravi. Vidiš šta se dešava u Bosni."

Naravno, "mozgovna pomoć" stizala je Slobodanu Miloševiću i iz crkvenih redova. Poput patrijarha Pavla, koji je 1991. ustvrdio da za hrvatske Srbe "trećeg nema", nego ili oružje u ruke ili put pod noge, tako je i glavni i odgovorni urednik "Pravoslavlja" Dragan Terzić tvrdio da bosanski Srbi "ne žele da žive u džamahiriji sličnoj Libiji i da bi oni pod vlašću mudžahedina imali isti status koji imaju hrišćani u islamskim zemljama, tj. bili bi robovi, što su već iskusili tokom petovekovne islamske okupacije".132  U "Pravoslavlju" od 15. marta 1992, dakle tri nedelje pred početak rata u Bosni, teolog Božidar Mijač je objasnio čitaocima patrijaršijskog lista da određivanje pravog značenja pojmova "rat" i "mir" nije tako jednostavno. "Stvar je mnogo komplikovanija. Nije sve što miruje dobar mir, i nije sve što ratuje zao rat. Može mir, kao takav, da bude zlo, a može rat, kao takav, da bude dobro - zavisno od sadržaja kojim su jedan i drugi fenomen ispunjeni." "Ako je mir, ili težnja za njim, ispunjen nepravdom", onda je on "kloaka i establišment dušegubstva i bogogubstva, ali i činilac mnogih socijalnih nedaća i osunovraćenosti." (Upravo na takav mir pozivali su episkopi SPC Srbe u njihovim međusobnim sukobima tokom 90-ih godina.) Posle ovakvih tumačenja, srpski narod je mogao mnogo spremnije da dočeka sva iskušenja koja su uskoro usledila.

Vladika Atanasije Jevtić sam protiv svih
strana 103

U tim sveopštim naporima da se Slobodanu Miloševiću pomogne u raspaljivanju strasti pred rat u Bosni, jedan događaj je izazvao veliku pažnju srpske javnosti - bio je to legendarni nastup vladike Atanasija Jevtića na NTV (Nezavisnoj televiziji) Studio B. Te večeri, 12. marta 1992. godine, mnoge ličnosti iz političkog života Srbije mogle su dobro da osete svu oštrinu jezika vladike Atanasija. Tadašnjeg predsednika Skupštine Srbije Aleksandra Bakočevića vladika je optužio za šikaniranje ljudi, a ministra prosvete Daču Markovića (sećate li se još svih tih likova) nazvao je polupismenim čovekom, "koji bi se, da ima makar malo obraza, povukao što pre. Dokle će nas zamajavati i zalagivati on i njemu slični." Za Vojislava Šešelja je rekao da je "zalutao tamo gde je" i da bi trebalo da "što pre ustupi mesto boljem od sebe". "Bolje bi bilo gospodinu Šešelju da što pre ostavi na miru ovaj narod i da gleda svoja posla", poručio mu je vladika..

Vladika Atanasije nije zaobišao ni Željka Ražnatovića Arkana. U to vreme pripadnici Arkanovih jedinica pružali su zaštitu patrijarhu Pavlu, pa se vladika Atanasije Jevtić potrudio da okonča priču o Arkanu kao patrijarhovom telohranitelju i patrijarhu kao Arkanovom vrhovnom komandantu. * Na pitanje novinara Studija B zašto je 9. marta ujutro uklonio "obezbeđenje koje se nalazilo pred Patrijaršijom", vladika Atanasije je odgovorio: "Nažalost, ja nisam uklonio, ali sam rekao da ja neću da idem s Patrijarhom. Došao je Arkan sa svojima da ga brani''. Rekao sam: 'Molim Vas, recite mu da ide. Patrijarh je gledao, ja sam uzeo inicijativu. Rekao sam gospodinu Arkanu: ''Ostavite patrijarha na miru.'' 'Mi ga branimo', odgovorio je. Od koga ga brane? Oni su otišli, čuo sam da se uvredio. Zašto? Zato što se i u svetu manipuliše tim. Zna se ko je Arkan. Ne može Arkan da bude amblem pod kojim će srpski patrijarh da ide u Svetosavsku crkvu. Svaka mu čast što se bori tamo za srpski narod, ali ne može ni on, niti jedna partija, a najmanje vladajuća, biti ona koja će patrijarha da štiti i koja će njime da manipuliše."

Ipak, najveću pažnju, odobravanje i negodovanje, izazvali su napadi vladike Atanasija Jevtića na predsednika Srbije Slobodana Miloševića. "Milošević je osion, opak čovek. Opasan čovek", govorio je vladika pred zgranutim gledaocima. "Što pre ode, biće bolje ovom narodu. To mu je moja poruka. Kao Srbina, kao čoveka, kao monaha. Baš me briga šta će oni da kažu (...)." "Upravo zato što je sposoban i što je u momentima pokazao sposobnost, a onda je postao izdajica srpskog naroda - svestan sam šta govorim - jer je produžio i produbio tragediju srpskog naroda. Daj Bože da što pre ode da nam bude bolje..."

U ovom intervjuu vladika Atanasije je podsetio Srbe šta se u Beogradu dešavalo pre tačno godinu dana (mart 1991): "Prošle godine Milošević je izveo tenkove na srpsku decu. To mu nećemo zaboraviti. To se ne zaboravlja. Hteo je da pokaže da je šef vojske. Neka izvede sada tenkove, ja ću prvi leći, jer će to biti poraz. I ovako je poraz." Ipak, vladiku Atanasija najviše je pogađala činjenica da su avnojevske granice ostale nepromenjene i da je već tada moglo da se nasluti da od Velike Srbije neće biti ništa. "Mi ne znamo šta se s nama dešava. Mi ne znamo šta vojska sprema, kao što ne znamo kakav je rat i zašto ga vodimo". "Da zaštitimo Srbe", prokomentarisao je novinar. "Jesu li zaštitili Srbe? Svaku ću sa patosa reč olizati ako oni budu zaštitili Srbe. Srbi su ostavljeni na milost i nemilost Tuđmanu. Spremaju se da mole aboliciju u Zagrebu."

Naravno, glavni krivac za sve to bio je Slobodan Milošević, ali vladika je očekivao da će se bar ostatak onih koje je srpski narod izabrao ponašati drugačije: "Kada je potpisao nepromenjive granice Hrvatske, Bosne, avnojevske nažalost, zašto Skupština Srbije, bilo kakva, nije donela poništenje avnojevskih odluka, u kojima nije učestvovao srpski narod? Ne priznajemo, tražimo sve iz početka. U mutnu Maricu svaka Jugoslavija!" grmeo je vladika Atanasije s vrha "Beograđanke".

Od svih koje je napao u svom govoru vladika Atanasije je zatražio ostavku, a za uzvrat je ponudio i svoju: "Ja sam gotov da svoju ostavku dam večeras za dobro svog naroda", rekao je vladika. "Kad oni budu na to gotovi, bezuslovno, onda će moći razgovarati sa mnom." "Moju ostavku držim na gotovo, iako episkop to retko čini. Ako bi ovom narodu moglo da bude bolje, da se uklonim, da dam drugom mesto'' " Vladika je imao spreman odgovor i za one koji su mu zamerali da se i suviše meša u politiku: "Neka to okarakterišu kako hoće, neka kažu da se bavim politikom. Šta bi hteli, u epruvetu da me stave?"

Intervju vladike Atanasija Jevtića izazvao je brojne reakcije i komentare. Vojislav Koštunica, budući predsednik Jugoslavije, nazvao je govor vladike Atanasija "potresno poštenim kazivanjem". "Ništa se tim rečima ne može ni dodati ni oduzeti, ni prigovoriti, ni odgovoriti", smatrao je gospodin Koštunica.'' Za Antonija Isakovića sve to "nije priličilo jednom hrišćanskom i pravoslavnom veledostojniku". Jovan Rašković, pak, bio je mišljenja da nema ničeg lošeg u priči "o političkom zlu: tiraniji, despotiji i diktaturi", ali da je vladika to trebalo da uradi sa "više finese, a manje agresije, više mere, a manje ekskluzivnosti..." Jovan Rašković je od vladike Atanasija očekivao mnogo više "blagosti i mudrosti". "Čini mi se da je ulaskom u studio mogao ostaviti negde pred vratima svoj temperament", zaključio je Jovan Rašković.

Najžešća reakcija došla je od Vojislava Šešelja. Pošto je raspolagao sličnim rečničkim bogatstvom kao i vladika Atanasije, vojvoda Šešelj je ceo slučaj ovako prokomentarisao: "Emisiju nisam gledao, ali su mi neki detalji odmah bili preneti. Ja tvrdim da vladika Atanasije Jevtić nije častan čovek i da su sve njegove izjave bile u skladu sa mojom osnovnom konstatacijom o njegovoj ličnosti. To je, naime, čovek koji pokušava da zloupotrebi svoju crkvenu funkciju u političke svrhe i to čini služeći izdajnicima srpskog naroda." "Sve to, ipak, dolazi od čoveka koji je nedavno držao govor na sahrani jednog beogradskog kriminalca, a koji je, navodno, poginuo kao komandant izvesne Srpske garde, pa nisam iznenađen", rekao je Vojislav Šešelj. "Okivao ga je u zvezde i time, pored ostalog, dokazao da je nedostojan crkvene funkcije koju obavlja."'

Ipak, komentar "biser" dao je Momo Kapor, kolega vladike Atanasija po peru i čovek koji se tih godina predstavljao kao "četnik - početnik" i veliki dušebrižnik srpskog naroda: "Ne znam ništa o tome. Nisam gledao tu emisiju, a ni čitao novine. Ne znam ni ko je Atanasije Jevtić. Ja sam umetnik."'

* Podsećamo da je Arkan govorio kako je patrijarh Pavle njegov vrhovni komandant.
*Vojislav Šešelj je mislio na Đorđa Božovića-Gišku, komandanta paravojne organizacije "Srpska garda" koju je osnovao Srpski pokret obnove.


Ćutanje i prikrivanje
strana 107

Momo Kapor nije bio jedini "umetnik" koji tih krvavih ratnih godina nije "ništa znao o tome". I njegove kolege književnici pokazale su kako se okreće glava na drugu stranu pred vapajima za pomoć koji su stizali od dojučerašnjih prijatelja. Kada je rat u Bosni počeo, na adresu Udruženja književnika Srbije stigao je telegram: "Poštovane kolege, u BiH već danima vodi se bespoštedan građanski rat koji je danas po svemu sudeći dosegao sam vrh podnošljivosti. Informacije o pravoj prirodi, uzrocima i posljedicama tog rata teško dopiru do ušiju građana vaše republike, štaviše većina informacija spada u arsenal lažne ratne propagande. Uvjeravamo vas mi, književnici Zenice svih vjera i nacionalnosti, da najveći dio svih naroda i narodnosti u republici BiH ovaj rat ne želi. Iza današnjih krvavih događaja u BiH krije se volja malog broja ekstremista željnih vlasti. Pozivamo vas, poštovane kolege, da dignete svoj glas i pomognete nam u širenju te istine kako bi miroljubivi građani, posebno djeca i sve druge praktično bespomoćne kategorije stanovništva naše lijepe BiH bile pošteđene daljeg stradanja i razaranja. Molimo vas da se obratite svojim čitaocima i građanima svoje republike da ne nasjedaju ni na kakve lažne poruke i propagandne trikove, te da pomognu građanima BiH u ovim odsudnim trenucima. Vrijeme će pokazati da vaš trud nije bio uzaludan. U to ime zahvaljuje vam se grupa zeničkih književnika i poziva vas na dalje druženje, kao što je to i do sada uvijek i u svim prilikama činila. Napominjemo da smo telegram iste sadržine uputili i našim kolegama u Društvu književnika Hrvatske i (Društva književnika, prim. aut.) Srbije". Pečat: Beograd 11. april 1992. godine. U potpisu: Zenički književnici.

Ovaj telegram nikada nije objavljen ni u jednom od beogradskih dnevnih i nedeljnih listova, ali ni u "Književnim novinama", glasilu Udruženja književnika Srbije kome je ovaj vapaj i poslat. Telegram se nalazi u arhivi UKS-a i ne nosi nikakav broj, što znači da čak nije ni zaveden.

U ovom poslu ćutanja i prikrivanja književnicima su se pridružili i episkopi Srpske pravoslavne crkve. U saopštenju sa vanrednog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, održanog u decembru 1992. godine, oni su odbacili optužbe na račun Srba u BiH da "drže u logorima 40.000 žena Muslimanki za svoje iživljavanje i silovanje". (...) "U ime pravde Božje, na osnovu svedočenja naše sabraće arhijereja iz Bosne i Hercegovine i drugih pouzdanih svedočenja, izjavljujemo sa punom moralnom odgovornošću da takvih logora u Republici
Srpskoj Bosne i Hercegovine, kao ni u Srpskim Krajinama, niti je bilo niti ima." Ali zato, "što se tiče žrtava nasilja na srpskoj strani, posedujemo mnogobrojna proverena svedočenja o pojedinačnim i grupnim silovanjima i nasiljima nad ženama, čak i devojčicama. Najstrašniji su, za moralnu odgovornost i ljudsku savest samih žrtava i svih nas, mnogi slučajevi žena Srpkinja koje su pod takvim nasiljem ostale u drugom stanju." Takođe, sve zločine u Bosni koje su činili pripadnici srpskih oružanih jedinica episkopi su objašnjavali gnevnom osvetom, izbezumljenošću i raspamećenošću pojedinaca (vladika Atanasije Jevtić) i ostrvljenošću pojedinaca';' (patrijarh Pavle). Međutim, u ruskom listu "Izvestija" od 25. novembra 1992. godine objavljen je tekst o jednom Rusu plaćeniku koji je u trenažnom kampu u Erdutu prošao obuku pod vođstvom Željka Ražnatovića Arkana, a uz podršku srpske policije. "Filozofija brutalnosti je utuvljivana u glave boraca - 'Srpski patriota je nemilosrdan prema neprijateljima, on nema pravo da poštedi njihovu decu, žene, ili starce' - zgražavao se naš (ruski) bandit", kaže Evgenij Vostrukov u svom tekstu "Umreti u Jugoslaviji". *

Prećutkivano je i da je u Banjaluci, gradu na čijem području nije bilo ratnih dejstava, srušeno svih 16 džamija i pet turbeta (mauzoleja), kao i Sahat kula, prvi javni sat u Bosni i Hercegovini. Ovakva dešavanja nagoveštena su i pre početka rata u Bosni. Krajem februara 1992. godine bačen je eksploziv i oštećeni su najvrednija banjalučka džamija Ferhadija i obližnje Ferhad-pašino turbe. Ovo je, međutim, bila samo uvertira. Pravo rušenje je počelo 9. aprila 1993. godine paljevinom džamije u Podpećinama. A onda su na red došle i dve najpoznatije džamije, Ferhadija i Arnaudija, od kojih je Ferhadija bila prava lepotica i nalazila se pod zaštitom UNESCO-a. Banjalučani su je smatrali najlepšom džamijom u BiH, ponajviše zbog njenog vitkog minareta. Obe su srušene miniranjem u zoru 7. maja 1993. godine. Poslednje džamije spaljene su 6. i 8. septembra 1993. i tako je za manje od pola godine svih 16 banjalučkih džamija bilo zbrisano sa lica zemlje.''

U novembru 1994, u takvoj "čistoj i bezminaretnoj" Banjaluci okupili su se srpski arhijereji i održali vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. U poruci koja je objavljena nakon zasedanja, episkopi su nas podsetili da je Banja luka "mučenički grad stradanja Sveštenomučenika Platona, * anđela Crkve Božije banjalučke, čiji je Saborni hram pre 50 godina takođe stradao, kao i mnogi drugi u ovim krajevima sa hiljadama pravoslavnih vernika". Pedeset godina kasnije na banjalučkim prostorima nisu stradavali pravoslavne crkve ni srpsko pravoslavno stanovništvo. Ali zato, džamije i muslimansko stanovništvo jesu. Oni su, međutim, kao i u drugim zvaničnim dokumentima Srpske pravoslavne crkve, i u ovoj poruci bili bezimeni. Episkopi su smatrali da je sasvim dovoljna jedna uopštena, toliko puta ponovljena fraza kojom se osuđuje "razaranje svetinja i bogomolja, pravoslavnih, rimokatoličkih i muslimanskih". Ipak, najrečitije je bilo episkopsko ćutanje povodom nasilno sprečenog polaganja kamena temeljca za Ferhad-pašinu džamiju u Banjaluci (6. maj 2001). Iako su srpski demonstranti kamenjem gađali (i pogađali) prisutne goste, zapalili pet autobusa kojima su neki od gostiju stigli, skinuli i spalili islamsku zastavu sa sedišta Rijaseta islamske verske zajednice u Banjaluci, i umesto nje postavili srpsku, sve je to ostalo bez elementarne, jasne i oštre osude od strane zvaničnika SPC.

* Preuzeto iz "Genocidc in Bosnia", Normana Cigara. Za vreme NATO bombardovanja, na dnevniku italijanske televizije (RAJ) objavljen je video zapis (snimljen '91. godine, tokom borbi oko Vukovara) u kojem Arkan kaže da njegovi ratnici ne smeju imati ni milosti ni zarobljenika.
* Iako je na početku Drugog svetskog rata doneta odluka da svi koji su rođeni u Srbiji moraju napustiti Bosnu, episkop banjalučki Platon (Jovanović) nije želeo da ode iz svoje eparhije. Bolesnog episkopa ustaški zločinci su uhapsili noću između 4. i 5. maja 1941, ubili ga i telo mu bacili u reku Vrbanju. Prvobitno je bio sahranjen na vojničkom groblju u Banja Luci, a 1973. godine prenet je u novu Sabornu crkvu u Banja Luci.

Titoisti brane pravoslavlje
strana 110

Dok su episkopi SPC ulagali velike napore da ubede svoj narod u ispravnost i opravdanost borbe koja se vodila u Bosni, pa čak i u ispravnost onih koji su je vodili, od jugoslovenskog i srbijanskog rukovodstva došao je novi udarac. Dvadeset sedmog aprila 1992. godine proglašena je Savezna Republika Jugoslavija. Bilo je to definitivno prihvatanje "avnojevskih" granica zbog čijeg je početnog nepriznavanja Srbija i pokrenula ratnu mašineriju kako bi druge ubedila da se cepanje ne može izvesti po "šavovima", kao što je to urađeno u SSSR-u i Čehoslovačkoj. Najljući protivnik "avnojevskih" granica bila je upravo Srpska pravoslavna crkva, posebno njeni pojedini episkopi. Zato je na redovnom zasedanju Sabora, održanom od 14. do 28. maja 1992. godine, donet dokument nazvan "Memorandum SPC". U njemu je ponovljeno da je srpski narod "posle rata postao žrtva komunističke tiranije" i da je "stanje u našoj zemlji, pre svega, posledica komunistićke tiranije". Opet je istaknuto da međurepubličke granice "presecaju živ organizam srpskog naroda, razdvajaju mu vekovna ognjišta, svetinje, grobove, manastire i spomenike kulture" Srpski episkopi su sa žaljenjem konstatovali "da partije na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, nasleđujući strukture i organe, sredstva i načela posle ratnog komunističkog sistema, ni danas ne omogućuju ravnopravan demokratski dijalog u društvu, niti podelu odgovornosti i saradnju sa svima ostalima". Zbog toga, "Srpska crkva se otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca, kao i od njihovog bez naroda donetog Ustava i od pripremanih izbora, koji ne ulivaju poverenje kako svojom iskrenošću tako i načinom na koji se pripremaju".

Ogradivši se od rukovodstva u Srbiji, vrh SPC je postao izuzetno blizak sa rukovodstvom bosanskih Srba na Palama. Sve nade Srpske pravoslavne crkve, posebno "tri A" (mitropolita Amfilohija, vladike Atanasija i vladike Artemija), bile su položene u "tri K" (Karadžića, Krajišnika i Koljevića) i, naravno, Biljanu Plavšić, "novu Kosovku devojku", kako je nazva mitropolit Amfilohije. Dragomir Ubiparović, sveštenik iz Sarajeva, u jednom od brojeva časopisa "Hrišćanska misao", opisao je kakav je bio odnos Crkve u ratnim godinama prema čelnicima Srba iz Bosne: "Crkvene prostorije i svečanosti su poslužile za promociju čelnih ličnosti SDS-a i njihovu preporuku narodu. U toj bezmjernoj podršci se najbolje iskazala naša sklonost ka pretjerivanjima. Išlo se dotle daleko, da su se i sami prvaci stranke zbunjivali ukazanom pažnjom i previše laskavim ocjenama o njima samima - o tobože Bogom predodređenim im mesijanskim ulogama. Kako i ne bi kad su im se sveštena lica obraćala sa nečuvenim slavopojima u kojima ih tu pred narodom podsjećaju: 'da ih je sami Bog poslao da spasu rod srpski'... Takvo neodmjereno služenje Crkve politici i pomoć Crkve da ta politika zadobije povjerenje naroda, ta previše vidljiva simbioza i taj zajednički rad na istom polju, apsolutno podrazumjeva, nakon svih događaja, i zajedničku podjelu uspjeha i neuspjeha! Stoga je za očekivati da Crkva od novih vlasti bude i obilato nagrađena. Ali ako se povede pitanje odgovornosti za ratne posljedice (razaranja i žrtve) pored političkih i vojnih subjekata, za očekivati je da bude spomenuta i Crkva."

"Laskave ocjene" i "nečuveni slavopoji" sveštenih lica i velikodostojnika SPC na račun prekodrinskih Srba i njihovih rukovodstava ostavljali su traga na mnogim srpskim dušama, posebno onim mladim, još nedozrelim. Pod uticajem pojedinih svojih profesora na Bogoslovskom fakultetu, kao što su mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije Jevtić, vladika Atanasije Rakita i drugi, studenti su slavopoje pretvorili u obožavanje, a kritike na račun drugih naroda i njihovih prvaka urasnu netrpeljivost. To se dobro videlo i iz časopisa studenata Bogoslovskog fakulteta "Logos". U tekstu "Herojska borba Srba", urednik Predrag Milošević između ostalog je pisao: "Stratezi novog svetskog poretka u Vašingtonu i Njujorku i njihovi lakeji izdajnici Evrope iz Evropske unije su dali mig austrougarskirn slugama, Hrvatima, da krenu u stvaranje ustaške države do Zemuna. Međutim, srpski krajišnici su pomrsili račune ustašama i njihovim mentorima te u istrajnoj i junačkoj borbi stvorili srpsku državu Republiku Srpsku Krajinu koja zaokružuje vekovne srpske prostore. Hrvatska je umesto NDH do Zemuna dobila komičan izgled banane. Vašingtonski potpaljivači ratova su svoje nade da zagospodare ovim prostorima i opljačkaju bogatstva pokušali da realizuju preko bosanskih muslimana - poturčenjaka, pa su im obećali islamsku džamahiriju i na srpskim teritorijama, na tlu drevne Evrope. Aprila 1992. EZ i SAD su priznali 'suverenu' državu BiH, a islamski fanatik Alija Izetbegović je naredio opšti oružani napad na srpski narod. Povampirile su se ustaške horde i handžar-divizija. Kako Hrvati i Muslimani nikad nisu mogli izaći na kraj sa srpskim borcima oni su se sadistički iživljavali nad srpskim civilima, upadali bi u sela, klali, silovali, derali i palili žive ljude, nikoga nisu štedeli, ni žene, ni starce, ni decu, pa čak ni bebe. U svojim logorima imaju razvijene čitave sisteme mučenja, tako da žrtva izdrži dnevno i po 10 sati mučenja da ne umre. U Sarajevu su decu bacali izgladnelim lavovima u zoološkom vrtu. * Sadizam i zversta su osobine tih podljudskih vrsta koji hoće svoje 'suverene države', a jedino su sposobni da se obračunavaju sa decom i starima preko 70 godina, koje uhvate i svežu. Srbi su naprotiv stvorili Republiku Srpsku koja je snažna i vitalna država." (Ovo je objavljeno samo nekoliko meseci pre totalnog raspada Republike Srpske Krajine i gubitka velikog dela teritorije Republike Srpske.)

Radujući se iskreno što "u borbama uvek pogine deset puta više muslimana nego Srba", mladi autor teksta hvali generala Mladića, celi oficirski kadar vojske RS i srpske vojnike. "Danas u doba sentimentalizma i humanizma koji truju masovno ljudske duše i ljude pretvaraju u mlitave čovečuljke, još ima ljudi sa gvozdenom voljom, bistrim umom i usredsređenim pogledom od kojih drhti zlo i haos. To su borci Republike Srpske i Republike Srpske Krajine za koje možemo slobodno reći da su plemići, vitezovi i heroji. Njih ništa ne može pokolebati i omesti, ni brojnije snage neprijatelja, ni besomučna arlaukanja beogradskih pacifista. I ranije smo imali te srpske izrode i izdajnike zvane pacifisti koji su pljuvali po srpskim vojnicima i pravednom ratu. Danas su se zaista nakotili i postali još bezobrazniji i ciničniji." "Oni neće da priznaju da mir nastupa pobedom jednih i porazom drugih. Oni hoće da mir nastupi srpskom kapitulacijom i pristajanjem na ropstvo. Mir na Balkanu bi odavno bio da Alijini i Franjini mentori neprestano ne huškaju ustaše i poturčenjake na Srbe. Ovako, mir će nastupiti potpunom pobedom Srba i stvaranjem jedinstvene slobodne srpske nacionalne i pravoslavne države", zaključio je student Bogoslovskog fakulteta.''

Dakle, i ovako su razmišljali budući sveštenici, možda i episkopi, oni koji bi trebalo da podučavaju decu veronauci po školama Srbije i da prenose drugima Hristovu nauku. Ali, i da im usput objasne da postoje i "podljudske vrste", da se neki "kote", poput srpskih pacifista, a posebno da ih nagovore na odbacivanje razuma i logičnog razmišljanja. Jer, svakome razumnom bilo je jasno šta će se desiti u RSK i RS, tj. da će tok događaja biti suprotan onome u šta je student Bogoslovskog fakulteta pokušao da ubedi svoje čitaoce. Puna krivica za stavove iznete u citiranom tekstu ne ide samo na dušu ovog mladog čoveka. Sve se to moglo čuti i od episkopa Srpske pravoslavne crkve, ali u nešto rafiniranijoj formi. Tako je mitropolit Armfilohije, komentarišući odluku rukovodstva RS da odbaci Vens-Ovenov plan (1993. godine), i ovo rekao: "U ovom trenutku, našu dušu, kao što je naš jezik čuvao i sačuvao Vuk Karadžić, jedan njegov prezimenjak sa Plavšićkom, novom kosovkom djevojkom, sa Krajišnikom - čuvaju nas i našu dušu, jer su ove noći krenuli svetolazarskim putem. Opredijelili su se, kao i car Lazar... za carstvo nebesko."

Povodom ove izjave mitropolita Amfilohija, posebno onog dela o Biljani Plavšić, Ilija Radulović, nekadašnji potpredsednik SPO-a, oštro je reagovao: "I u nedelju 25. 4. ove godine u Peći, mitropolit crnogorsko-primorski rekao je da je Biljana Plavšić nova kosovka devojka, a da je odluka srpske Skupštine u Bijeljini otkrila dušu naroda. Biljana Plavšić je najveći ubica u istoriji srpskog naroda, jer niko nije ubio šest miliona Srba. Ona je javno u jednoj televizijskoj emisiji ubila šest miliona Srba i nonšalantno ponudila ovu žrtvu za očuvanje njene vlasti i vlasti Radovana Karadžića, i ostalih bezbožnika,oholnika i upropastitelja srpskog naroda u Bosni i Srbiji. * Doživljavam je kao cara ljudskog zla - dakle, kao Gorgonu ili kao Ledi Magbet, a jedan od prvih arhijereja naše Srpske pravoslavne crkve je doživljava kao novu kosovku devojku. Između ova dva doživljaja postoji udaljenost od svetlosne godine. Prvi put ću da izgovorim da Rista Radovića doživljavam kao najvećeg mogućeg svog neprijatelja. a ne protivnika. Crnja mu je misao i crnja mu je duša od  njegove mantije i zato ga doživljavam kao Mefista u mantiji. Satana se oblači u mnoge haljine, ali nisam znao da mu je omiljena boja crna i da se najčešće javlja u crnim mantijama." (Srpska reč, 10. maj 1993)

Episkopima SPC se pričinilo da bi ljudi poput Radovana Karadžića i generala Mladića, čiji su mozgovi godinama bili modelirani komunističkom ideologijom, hteli i mogli da stvore i očuvaju "pravoslavnu" Republiku Srpsku. Pomislili su, izgleda, da je kod generala Mladića, kada je na glavu stavio čuvenu šapku vojvode Mišića, promenom onoga na glavi došlo i do promene u glavi. Međutim, hvalospevi na račun ovih "branilaca pravoslavlja" ubrzo su se pokazali u svoj svojoj komičnosti. Između vođa bosanskih Srba nastale su svađe i međusobna podsećanja na stara, dobra komunistička vremena. Na jednom od zasedanja Skupštine RS, analizirajući kadrove u vojsci svoje države, predsednik dr Radovan Karadžić je zaključio da najveći problem predstavlja njihova nepopravljiva komunistička prošlost. Za generala Mladića je rekao da, i pored njegovih dokazanih vrednosti, u svom karakteru nosi jasnu titoističku crtu. Strpljivo saslušavši predsednika Karadžića, general Mladić je zatražio reč i za skupštinskom govornicom, sa papira koji je izvadio iz džepa, pomalo teatraino pročitao sledeće: "Dragi i voljeni druže Tito. Povodom Vašeg 85. rođendana želim da Vam uputim izraze divljenja, za veličanstvenu borbu i blistavo izabran put kojim nas vodite, vjerujući bezrezervno u svijetlu budućnost s Vama na čelu..." "Pa šta?" pitao je Karadžić. "Je li to tvoje pismo?" "Nije moje, nego tvoje, Radovane. Pisao si ga 1977. godine, kad sam ja bio Titov oficir." Tako su, dakle, sami o sebi govorili oni koje je mitropolit Amfilohije nazvao čuvarima Srba i srpskih duša. Kakvi čuvari - dobro su prošli i Srbi i duše im. Shvatili su to valjda kasnije i srpski episkopi, ali za ispravljanje grešaka šansi više nije bilo.

*Tokom rata u Bosni i Hercegovini u beogradskoj štampi je objavljeno da je i Davorin Popović. pevač poznate grupe "Indexi". u sarajevskom zoološkom vrtu bacao srpsku decu lavovima. Kasnije, Davorin Popović i njegova grupa bili su prvi muzičari iz BiH koji su napravili koncert u Beogradu. Niko se više nije sećao gluposti objavljivanih radi stvaranja što veće međusobne mržnje. Da li bi i novinari i urednici listova koji su objavljivali ovakve laži trebalo krivično da odgovaraju?
* Ilija Radulović je mislio na izjavu Biljane Plavšić da ne treba prihvatati zahteve i mirovne planove međunarodne zajednice, jer bi i pored smrti 6 miliona Srba u ratu ostalo bar još 6 miliona da uživa u plodovima borbe, tj. velikoj srpskoj državi. Tezu o "6 miliona mrtvih Srba" prokomentarisao je i Slobodan Milošević, rekavši da zastupnicima takvih mišljenja mesto nije u politici nego u bolnici.

Hiljadu i jedna sarajevska noć
strana 116

Sarajevo je 28. januara 1995. godine izbrojalo 1000 dana opsade. Prema nepotpunim podacima do tada je poginulo više od 10.000 ljudi, ranjeno je oko 50.000, a samo u 1994. godini bez oba roditelja ostalo je 500 dece. Vođa ovog "veličanstvenog" poduhvata bio je pesnik* i predsednik Republike Srpske gospodin Radovan Karadžić. Jednom prilikom on je objasnio zašto su Pale izabrane za "prestonicu" RS, a ne Banja Luka: "Pale ne postoje. Pale su malo mjesto i trenutno sjedište državnih organa... Razlog što se tamo zadržavamo je što moramo biti na prvoj liniji. Moramo biti na isturenom komandnom mjestu i moram vam reći da je vrlo važno to što držimo i što smo držali Sarajevo. Da ne držimo Sarajevo, ne bi bilo države... Zmija se ne drži nikada za rep, nego za vrat i mi smo to morali postići."

I dok je Karadžić držao Sarajevo za vrat kao zmiju i blago ga davio, patrijarh je i dalje slao pisma svetskim zvaničnicima, skrećući im pažnju na muke srpskog naroda, pa i onog koji živi u Sarajevu. U pismu koje je 1992. godine uputio Butrosu Galiju, generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, ali i drugim međunarodnim ličnostima i institucijama, patrijarh Pavle poručuje da je od predstavnika pravoslavnih Srba iz Sarajeva primio dramatičan apel sa molbom za spas "preostalog srpskog naroda zatočenog u dijelu Sarajeva koji kontrolišu muslimanske snage". Evo kako su sarajevski Srbi u tom apelu opisali svoj položaj:

"Naočigled čitavog svijeta odbrojavaju se poslednji dani agonije desetine hiljada ljudi, Srba pravoslavne vjere, koji su se zatekli u muslimanskom dijelu Sarajeva. Kao zatočeni taoci onemogućeni su da miču iz svojih stanova i kuća i da dođu do minimuma prehrambenih proizvoda od međunarodne pomoći... Već na aerodromu ta pomoć biva oteta u iznosu od dvije trećine, a ostala jedna trećina ne dopire do pravoslavaca.

Rijetki i hrabri očajnici svih kategorija, pa i profesori fakulteta probijaju se do crkve, i plaču za koricu hljeba. Crkva je nemoćna, jer je i sveštenstvo u istoj situaciji, pa, ako kad i uspijemo da dopremo do njih, gorko nam poručuju: 'Mi smo na samrti, pustite nas da umremo!' Muslimanske vlasti ne odgovaraju ni na kakav prijedlog o pregovorima za pravljenje koridora kojim bi narod prelazio iz jednog dijela grada u drugi. O masovnoj zvjerskoj likvidaciji ovako izluđenog i izgladnjelog naroda već ste dovoljno upoznati. Rijetki pojedinci koji su zadnjih dana uspjeli da izbjegnu iz grada već su poremećeni pameću od gladi, straha i svakodnevnog uznemiravanja. Ne postoji institucija političkog rješenja na zadovoljstvo svih strana u sukobu ukoliko će jednoj strani biti dozvoljeno da pomori desetine hiljada nedužnih civila. Neće nas pred Bogom i tim jadnim ljudima ništa oprati, ni na ovom ni na onom svijetu, ako ne podignemo cijeli svijet na noge da svim sredstvima prekratimo njihovo stradanje i agoniju."

Posle citiranja ovog apela koji su mu uputili predstavnici srpskog pravoslavnog naroda u Sarajevu, patrijarh dodaje da je nešto ranije dobio apele i jedne grupe Hrvata i Muslimana koji su takođe opisali svoje patnje izazvane ratom u BiH. U želji da se situacija za sve njih popravi, Njegova svetost moli Butrosa Galija da upotrebi "sav svoj ugled i uticaj i sva moralno opravdana sredstva političkog delanja i diplomatskog pritiska na sve činioce u Bosni i Hercegovini u čijim je rukama usredsređena politička vlast i vojna sila". Takođe, patrijarh moli da se "pod nadzorom međunarodnih mirovnih snaga i međunarodnog Crvenog krsta, obezbedi dostavljanje lekova, hrane i ostale humanitarne pomoći celokupnom ugroženom i namučenom stanovništvu Sarajeva, ne samo srpskom nego, u istoj meri i na isti način, i hrvatskom i muslimanskom"; da se spreče "ubistva i zločini koje vrše pojedine vojne jedinice, bez obzira na to koje su i čije su"; da se obezbede "koridori za prelaženje iz dela grada u drugi i za izlaženje iz grada", itd.

Kao što se vidi, patrijarh Pavle nije bio za celovito rešenje sarajevskog problema, nego za polurešenje. Preciznije rečeno, Njegova svetost nije želeo da Karadžić "zmiju" prestane da davi, nego da joj se samo obezbede ishrana i lekovi da bi ostala živa, a da je Radovan i dalje drži za vrat, dok je ne izdresira i dok ona ne počne da radi ono što hi hteli i on i episkopi SPC. Jer, zašto su stanovnici jednog evropskog grada kakav je Sarajevo, bez obzira na to koje su vere i nacije, na kraju XX veka morali da jedu hranu iz humanitarne pomoći i da kroz koridore prelaze iz jednog dela grada u drugi, u "spasonosnom" rešenju za koje je patrijarh "molio i preklinjao" svetske uticajne ljude?* Zar nije bilo bolje da žive slobodno kao građani u svim gradovima Evrope, tj. onako kako su živeli nekada i kako danas žive? Nije valjda da se Njegova svetost nije setio jednog takvog rešenja, baš kao što se prethodne godine (1991.) nije setio da "trećeg ima" za Srbe u Hrvatskoj?

Zašto patrijarh Pavle nije zamolio Butrosa Galija da preduzme sva legitimna sredstva kako bi se prekinule patnje Sarajlija, a ne samo ''sredstva političkog delanja i diplomatskog pritiska?''. Postojao je i onaj vid pritiska o kojem je patrijarh govorio u pismu lordu Karingtonu objašnjavajući mu da svoju braću ''iste vere i krvi'' koja žive u Hrvatskoj ''srpska država i srpski narod moraju zaštititi svim legitimnim sredstvima, uključujući i oružanu samoodbranu''. Ipak, Njegova svetost nije pozvao svetske moćnike da upotrebe oružje u cilju zaštite građana Sarajeva, kao što je pozvao srpske moćnike da oružjem zaštite Srbe u Hrvatskoj. Zna se, naravno, i zašto. Da bi grad prodisao, da bi bio oslobođen, da bi se skinula omča oko vrata, silu je trebalo upotrebiti protiv onih koji su sa okolnih uzvisina posmatrali plen. Protiv onih koju su ''zmiju držali za vrat''.

Poznato je da su velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, poput nekakvih supervizora, bili prisutni na skoro svim zasedanjima Skupštine Republike Srpske. Episkopi SPC, ali i političari i generali iz rukovodstva bosanskih Srba, isticali su izuzetno dobru međusobnu saradnju. Krajem aprila 1993. godine, mitropolit dabrobosanski Nikolaj Mrda dao je intervju u kojem je izjavio da general Mladić prihvata sve njegove predloge. Predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić, početkom 1994. ocenio je odnose između Crkve i države kao izvanredne. "Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta", rekao je Radovan Karadžić." Znači, umesto pisma Butrosu Galiju, koje je moralo da putuje čak do Njujorka, patrijarh i ostali srpski episkopi mogli su u svojstvu "najvišeg autoriteta čiji se glas sluša" da zatraže od rukovodstva RS uklanjanje teškog naoružanja kojim je više od hiljadu dana Sarajevo držano u opsadi. Na taj način, izbegli bi se dodatni gubici u ljudskim životima i materijalnim dobrima, a uradi lo bi se ono što je svako iole razuman znao da će na kraju morati da se uradi.

* U drugoj strofi njegove poznate pesme "Vuksan", koju je posvetio ocu, kaže se: "Spusti se u gradove / da bijemo gadove / Vuksane, blagdane / lepo ti je ime".
* U ''Apelu'' koji je '93 godine vanredni Sabor SPC uputio Savetu bezbednosti UN, a povodom ekonomskih sankcija, embarga i izolacije Jugoslavije, između ostalog se kaže:''Naša Crkva i svi mi blagodarni smo od srca za svaki oblik humanitarne pomoći koja nam stiže iz sveta, ali ne možemo da i ovde ne postavimo pitanje: u trenutku kada je čitav jedan narod, zbog grešaka domaćih i stranih političara, prikovan na stub srama i lišen mogućnosti da brine sam o sebi, da normalno živi, radi i stvara, ne liči li i sama humanitarna pomoć na pokušaj umirivanja sopstvene savesti i samoopravdanja?'' (Glasnik SPC, novembar 1993.)

Čuvari srpskog obraza i duše
strana 120

Umesto da zamole rukovodstvo bosanskih Srha da ukloni tenkove, topove i drugo teško naoružanje oko Sarajeva, episkopi SPC su od njih tražili upravo suprotno. Na zasedanju Skupštine Republike Srpske na kome se u julu 1994. godine odlučivalo o prihvatanju mirovnog plana Kontakt grupe o BiH, * episkop Atanasije Jevtić preneo je poslanicima poruku SPC da se ne može ponovo pristati na "desetkovanje srpskog naroda") i da ne treba prihvatiti ponuđeni plan. Mitropolit Amfilohije je tom prilikom uputio telegram podrške u kojem je stajalo: "Obnovivši u sebi vjeru u pravdu Božiju, obnovili ste Svetu Lazarevsku vjernost narodu, uspravi li dostojanstvo srpskog naroda. Vaša odluka razobličiće svu lažljivost demokratije takozvanog "Novog Svetskog Poretka, ali i otkriti ko stvarno skriva svoje vlastoljublje iza brige o narodu i pozivanja na narod. Neka vam Bog bude na pomoći."

Srpski episkopi su izgleda verovali (pokazalo se pogrešno) da će Srbi iz Srbije i Crne Gore na njihov mig pojuriti u pomoć Srbima u Bosni. "Sa punom odgovornošću pred Bogom i svojim narodom i ljudskom istorijom pozivamo sav srpski narod da stane u odbranu vekovnih prava i sloboda, svojih vitalnih interesa nužnih za fizički i duhovni opstanak i opstanak na svojoj očevini i dedovini", kaže se u Apelu upućenom sa episkopske konferencije SPC od 5. jula 1994. godine. Srbi se, međutim, nisu odazvali na ovaj pastirski poziv. Pošto je bilo leto, ogromnoj većini bilo je važnije razmišljanje o tome kako provesti godišnji odmor sa ono malo novca što se ima. Zbog toga je mitropolit Amfilohije, u svom žestokom saopštenju od 8. avgusta 1994. godine, kritikovao Srbe što su "već brigu na veselje udarili", i što su se hvalili "turistima po primorju i banjama, koje odjekuju od našeg lakoumlja i bezumnih naših zabava".

Za razliku od ovih i ovakvih Srba, kaže dalje mitropolit Amfilohije, "narod i Skupština Republike Srpske danas čuvaju i obraz i dušu srpskoga naroda pravoslavnog, ne praznim riječima i nečasnim kompromisima, nego sopstvenom krvlju i sopstvenim životima, koje zalažu pred čitavim svijetom za odbranu svega čestitoga i svetog u ovom narodu, za odbranu svekolikog Pravoslavlja. U Bosni i Hercegovini danas se bije bitka za slobodu zlatnu i obraz časni čitavog Pravoslavlja, za pravdu i dušu čitavog svijeta, za svetinju bogolikog ljudskog dostojanstva. (...) Neka našoj braći u Bosni i Hercegovini Bog poda svaku pomoć u dobru i snagu da odole pritiscima svijeta, koji je naš Gospod Isus Hristos već pobijedio. Nek takvu pomoć i snagu poda i braći našoj u Republici Srpskoj Krajini, a nama nek daruje snagu i mudrost da dušu zauvijek ne izgubimo."

Ovako je grmeo mitropolit Amfilohije sa Cetinja u avgustu 1994. godine. Ali, kao što već rekosmo, većina stvari za koje su se tokom 90-ih godina zalagali episkopi Srpske pravoslavne crkve bila je osuđena na propast. Bog nije pružio pomoć i snagu srpskoj braći iz Bosne da "odole pritiscima svijeta". O onima iz Republike Srpske Krajine da i ne govorimo. Njihova "država" nestala je sa lica zemlje za manje od četiri godine. A da li su bosanski i krajiški Srbi sačuvali "obraz i dušu srpskoga naroda pravoslavnog", da li su odbranili sve čestito i sveto u srpskom narodu i svekoliko Pravoslavlje, i da li su izborili bitku "za pravdu i dušu čitavog svijeta" (!), e, o tome bi mitropolit Amfilohije verovatno mogao da govori nadugačko i naširoko, i da nas raznim argumenatima iz svog arsenala, koje smo dobro upoznali tokom 90-ih godina, pokuša i ubediti u nešto takvo. Baš kao što je i Miloševićeva televizija pokušala da nas ubedi da je pobeda ono što se srpskom narodu dogodilo na Kosovu 1999. godine.

Dakle, po mišljenju srpskih pravoslavnih duhovnih pastira, patnje ljudi u Sarajevu i po drugim mestima BiH bile su opravdane i trebalo ih je produžavati sve do postignuća onoga što su oni smatrali ciljevima srpskog naroda, države i Crkve. Možda upravo zbog toga bosanskim Srbima Bog i nije bio na pomoći, kako im je pože!co mitropolit Amfilohije u svom telegramu. Ili, možda, jeste? Zavisi, naravno, iz kog se ugla gleda. Ako cenimo kroz kvadratne kilometre Republike Srpske, koji su Srpskoj pravoslavnoj crkvi bili od izuzetnog značaja, onda im je poprilično odmogao. Umesto 70 odsto teritorije BiH, koliko su tokom rata držali, morali su na kraju da se zadovolje sa "samo" 49 odsto. Ako, pak, cenimo po činjenici da Bosanci svih vera i nacija danas slobodno šetaju ulicama svojih gradova (osim nekih "junaka" koji su se pozavlačili u mišije rupe), Bog je onda svima u Bosni, pa i Srbima, bio na pomoći.

* ''Kontakt grupa" (Velika Britanija. Francuska, Nemačka, Rusija i SAD) predložila je plan po kojem je BiH trebalo da se podeli tako da Republici Srpskoj pripadne 49% teritorija, a Hrvatsko-muslimanskoj federaciji 51 %. Hrvati i Muslimani su prihvatili ovaj plan, dok su ga Srbi, koji su držali oko 70% BiH, odbacili nakon sprovedenog referenduma.

Uz "tomahavk" sve se može
strana 123

Zašto episkopi SPC nisu mogli da pristanu na plan Kontakt grupe? Zašto je po njihovom mišljenju i dalje trebalo ratovati i žrtvovati živote i svog i drugih naroda? Odgovor se nalazio u istom onom apelu koji je 5. jula 1994. srpskom narodu i svetskoj javnosti poslala episkopska konferencija Srpske patrijaršije. U tom apelu se između ostalog kaže: "... kao narod i Crkva, duboko ukorenjeni u mučeničkoj zemlji Bosni i Hercegovini, mi danas ne možemo pristati, niti možemo nametnute nam u Ženevi odluke o procentima i mapama prihvatiti, te da ostanemo bez svojih: Žitomislića na Neretvi ili Saborne crkve u Mostaru ili crkve Sopotnice na Drini, Manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji, Ozrena ili Vozuće u Bosni, Prebilovaca u Hercegovini ili Jasenovca u Slavoniji."

Šta li su to episkopi mislili tvrdeći da ne mogu da ostanu bez svojih crkava i manastira? Da li se ostaje bez nekog hrama samo zato što se on nalazi u drugoj državi koja se ne zove Srbija; Republika Srpska ili Republika Srpska Krajina? Da li je SPC danas ostala bez crkava i manastira koji nisu porušeni, a koji se nalaze u Republici Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ili su to još uvek njene crkve i njeni manastiri? I, naravno, kako rešiti taj problem ako i Hrvati ne mogu da ostanu bez svojih crkava i manastira, a Muslimani bez svojih džamija na prostorima koji pripadaju srpskoj državi? Za svaki slučaj, dve godine kasnije, na svom redovnom zasedanju održanom u maju 1996, Sveti arhijerejski sabor je doneo sledeću odluku: "Bez obzira na raspad versajske, odnosno Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, jurisdikcija Srpske pravoslavne crkve i dalje se prostire na sve pravoslavne na toj teritoriji."175  Znači, bila je dovoljna samo jedna rečenica da bi SPC i dalje imala sve svoje crkve i manastire u bivšoj Jugoslaviji. Nije li onda logično pitanje: zašto ta rečenica nije izgovorena i ispisana mnogo ranije. Na taj način bili bi spaseni životi velikog broja ljudi koji su stradali radi postizanja ciljeva postavljenih od strane Srpske pravoslavne crkve.

Ali, nisu crkve i manastiri bili jedino o čemu su brinuli srpski episkopi, jer kao što smo videli, i pored onako dramatičnih izjava, SPC nije ostala bez njih. Po planu Kontakt grupe trebalo je da se ostane bez nečega drugog o čemu nije bilo umesno da govore duhovni pastiri. Zato je na naslovnoj strani "Pravoslavlja", u broju od 1. februara 1995. godine, dato objašnjenje ministarstva informacija Republike Srpske u kojem se navodi da bi po planu Kontakt grupe Muslimansko-hrvatskoj Federaciji trebalo da pripadne 100 odsto ruda olova i cinka, 62 odsto boksita, 68 odsto rude gvožđa, 100 odsto ležišta žive itd. Zatim, 78 odsto hidroenergetskih potencijala, a pripalo bi joj i 13 gradova koji su se u tom trenutku nalazili u RS. Tu su i ozrenska i kupreška visoravan, koje su Srbima bile bitne zbog dominantnog vojno-strateškog položaja, čistih voda i stoletnih šuma.

Možda i zbog ovih materijalnih vrednosti, a ne samo duhovnih, episkopi su i svetu i svom narodu odrešito dali do znanja: "Svesno i odgovorno izjavljujemo da ćemo rađe pristati i da ne živimo, nego da svoj narod, koji vekovima duhovno vodimo krstonosnim putem Hristovim, izdamo i od njegove današnje i sutrašnje sudbine ruke peremo." * Najžešći među episkopima vladika Atanasije Jevtić u onom svom legendarnom intervjuu na NTV Studio-B, rekao je i ovo: "Čast onima koji su poginuli. Daj Bože da sam poginuo. Išao sam do prve linije fronta, i sutra ću ići. Daj Bože da me pogodi, bilo šta. Ne što sam sadista i mazohista, nego što ne mogu da podnesem stradanja ovog naroda."177  Dve godine kasnije, u avgustu 1994, vladika Atanasije je na svoj herojski način dao komentar povodom plana Kontakt grupe: "Suverenitet Republike Srpske se mora ostvariti, a dok se to ne desi moramo trpeti. Neka nas i bombarduju, ali ne možemo potpisati presudu i nećemo prihvatiti karte Kontakt grupe koje predstavljaju novo sakaćenje srpskog naroda."

Međutim, sve se izdešavalo suprotno željama i zahtevima vladike Atanasija Jevtića. Suverenitet Republike Srpske nije se morao ostvariti. Jedino ako vladika Atanasije nije smatrao suverenitetom ono stanje u kome se posle rata našla Republika Srpska: predstavnici međunarodne zajednice imali su pravo da po svojoj volji smene predsednika RS, njene ministre, da poništavaju zakone koje donese Skupština RS, da na spavanju hvataju najuglednije članove srpskog rukovodstva u Bosni (Momčilo Krajišnik) itd. Bosanski Srbi, koje je mitropolit Amfilohije toliko nahvalio, upoređujući ih sa knezom Lazarom, sve su to gledali i pokorno ćutali. Nije se moralo ni trpeti radi ostvarenja ovakvog jednog suvereniteta. Goli život je bio važniji i draži od svega. Na kraju je i presuda potpisana, a prihvaćene su i karte, ali ne onakve kakve su želeli vladika Atanasije i drugi episkopi SPC.

Kada je NATO pomoću aviona, "tomahavka" i srbijanskog rukovodstva uspeo da ubedi čelnike bosanskih Srba da prestanu sa davljenjem Sarajeva, nestala je i potreba za onakvim dramatičnim pismima kakvo je patrijarh Pavle dobio od predstavnika pravoslavnih Srba u Sarajevu. Posle više od hiljadu dana opsade, Sarajiije su mogle slobodno da izađu na ulice, da se ne kriju od snajperista, da ne očekuju kada će im pasti granata na glavu. Dobili su struju i vodu, gradski prevoz je proradio, a za prelazak iz jednog dela grada u drugi nisu im više bili potrebni koridori. Kratko rečeno, počeli su da žive kao Evropljani XX veka.

Tokom i nakon 80 dana NATO agresije na Jugoslaviju mogli smo mnogo da slušamo i čitamo o posledicama koje je ta agresija ostavila i koje će tek ostaviti na fizičko i mentalno zdravlje ljudi. Podsećamo da pri tome nije bilo snajperista, nije bilo gladi i žeđi, ljudi su išli na posao, sedeli po kafanama, šetali parkovima. I pored toga, naših 80 dana bilo je strašnije od sarajevskih hiljadu. U srpskim medijima, a posebno u crkvenim, za opis naših 80 dana upotrebljene su hiljade i hiljade reči. Za opis sarajevskih hiljadu dana, nije utrošeno ni 80 reči. Nije li možda i to razlog što Gospod nije uslišio skoro nijednu molitvu srpskih episkopa tokom 90-ih godina? Naravno, osim one da napokon i Srbima skine s vrata čoveka kome su tokom 80-ih godina upravo neki budući episkopi, u saradnji sa bivšim komunistima, utabavali stazu kojom će on povesti srpski narod u poraz i propast.

* I pored ove zadivljujuće spremnosti na žrtvovanje, iz ratova su svi episkopi izašli i živi i zdravi. (Izuzev nepažljivog vladike Atanasija Jevtića koji je pao sa visine i povredio vrat). To se, međutim, ne bi moglo reći za veliki broj Srba i pripadnika drugih naroda sa prostora bivše SFRJ.

Siroti vladika Atanasije Jevtić
strana 126

Što je rat u Bosni više odmicao, postajalo je sve jasnije da se ciljevi ne ostvaruju nimalo časnim i humanim sredstvima. I pored toga što su državni mediji Srbije prikrivali zločine i progone nad muslimanskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini, u čemu su imali iskrenu i zdušnu pomoć Srpske pravoslavne crkve, istina je na kraju morala izaći na videlo.

Dešavanja u BiH početkom 1993. godine, rušenje džamija, pljačke, izgoni i pokolj Muslimana, bili su povod za sukobe između vladike Atanasija Jevtića i onih sa kojima su se on i još neki značajni ljudi iz SPC tokom 80-ih upustili "u jeftinu dnevnopolitičku avanturu", kako je to rekao mitropolit Jovan. Dobrica Ćosić, tadašnji predsednik SR Jugoslavije, koji je još 1991. godine sam predložio "planska preseljenja i razmenu stanovništva", objasnivši da je to "najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju", valjda nezadovoljan načinom na koji su neki shvatili ovu njegovu ideju, posebno onaj deo o bolnosti, tražio je od vladike Atanasija Jevtića da mu razjasni šta to Srbi rade tamo u Hercegovini (konkretno Trebinju). Zahtev za objašnjenjem o hercegovačkim dešavanjima vladici nije podneo lično predsednik Ćosić nego ministar Momčilo Grubač. Na samo sebi svojstven način, izbegavši da precizno i detaljno odgovori na pitanje o zločinima nad muslimanima u Trebinju, vladika je ministru Grubaču rekao: "Vas ne poznajem. Gospodina predsednika dobro poznajem, kao i on mene. Gospodin predsednik je u jednoj svojoj izjavi, ne tako davno, rekao da mi iz Crkve ne treba da se bavimo politikom. Zašto gospodin predsednik sada mene pita u ovoj ne jedinoj sramoti nanetoj srpskom narodu odozgo, sa Dedinja, Pala i Trebinja? Ko pita sirotog vladiku hercegovačkog za bilo šta o srpskom narodu u Hercegovini?"

Odgovor predsednika Jugoslavije nije trebalo dugo čekati. U svom pismu od 16. februara 1993. godine Dobrica Ćosić se ovako obratio svome kolegi po peru: "Sirotom vladici zahumsko-hercegovačkom gospodinu Atanasiju Jevtiću. Učiniti nedostojno delo, može biti lakomislenost, trenutna slabost i greh; hvalisati se takvim činom kako se Vi, Siroti Vladiko, u "NIN"- u hvališete svojom hrabrošću za nesavesnost i dostojnost jednog vladike, odista je i sramota. A sramotu srpskom narodu ne nanosi samo njegova politička vlast sa Dedinja, Pala i Trebinja, kako kažete, nego i crkvena vlast iz vladičanskih dvorova i domova, kako ne govorite. Znamo takvu vlast obojica. Žalim samo što se Vi u monaškoj bogougodnosti ne upitate: niste li i Vi među takvim grešnicima i nesrećnicima? Ja bezbožnik, moliću se Tvorcu da se u Vašem srcu mržnja potisne ljubavlju i oholost smernošću."

Dakle, kada su zajednički snovi o velikoj srpskoj građevini počeli da se raspršuju i "projektanti Velike Srbije" su počeli da prebacuju krivicu jedni na druge. Pričalo se da su neki ljudi bliski Dobrici Ćosiću i vladici Atanasiju pokušali da izglade nesporazum, ali se taj pokušaj završio neuspehom. Vladika je, što u ono vreme za njega nije bilo nikakvo čudo, odmah odgovorio na pismo predsednika Ćosića. Dao je svom dojučerašnjem istomišljeniku do znanja da je njegovo pismo shvatio kao "samoodbranu, ironijom i moralističkim dociranjem nekadašnjeg komesara":" Osim što ga je podsetio na njegove partizanske i komunističke dane, koji vladici Atanasiju nekada nisu smetali (ili to bar nije pokazivao), optužio je predsednika Ćosića "zbog katastrofalne politike vlasti" na čijem se čelu nalazio i zbog pomoći pružene Slobodanu Miloševiću da "produži komunističku tiraniju, verovatno do potpunog pokopa Srpskog naroda u avnojevsku grobnicu, iz koje nema vaskrsa..."

Odgovor na pitanje Dobrice Ćosića o dešavanjima u Hercegovini, vladika Atanasije je sasvim jasno dao godinu dana kasnije (aprila 1994) u jednom svom pismu Božidaru Vučureviću, tadašnjem gradonačelniku Trebinja, pod čijom su dirigentskom palicom izvršeni mnogi zločini u Hercegovini. Protestujući što Vučurević prihvata pakete humanitarne pomoći od adventista, vladika Atanasije Jevtić ga je upitao: "Ako izigravate 'demokratu' onda vas pitam zašto ste uopšte progonili muslimane i rimokatolike iz Trebinja i ostale Hercegovine, jer i to su nekada bili Srbi - možda bolji od ovih unesrećenika kojima sada dozlaboga humani američki adventisti kupuju veru za večeru..."

Šampanjac se točio kada su proterivani Muslimani
strana 128

Sledeća "žrtva" vladike Atanasija Jevtića bio je opet jedan od njegovih nekadašnjih istomišljenika i kolega po peru - Vuk Drašković. Vladika je prebacio Draškoviću što je podržao Vens-Ovenov plan (1993. godina) za rešenje bosanskog problema i što je time praktično hteo da stavi "Srbe u BiH pod zatvorski protektorat Zapada". Po mišljenju vladike bilo je to "lakejsko" ponašanje i pored pokušaja da se ostane u "tobož dostojanstvenom stavu". Svako ko je prihvatio taj plan pružao je pomoć Slobodanu Miloševiću, "srpskom tirjaninu sa Dedinja" koji, kako vladika reče, ceo srpski narod "davi kao zmija žabu i tera da potpišemo sve ono što nam zapadni krojači naših sudbina na Balkanu određuju i nameću". Ovu svoju stilsku figuru
vladika Atanasije je kasnije ponovio i na jednom od zasedanja Skupštine Republike Srpske. Ponovo je rekao za Miloševića da je "jedan takav tiranin, jedan takav despot, koji nikoga ne pita, nikog ne konsultuje i nikom ne polaže račune". (Jasno je, dakle, šta je vladiku najviše bolelo.) "Taj čovek će jednostavno izvlastiti da opstane sa svojim sistemom, a nas će kao zmija žabu. Našli su jednog, drugog, trećeg, Draškovića i ne znam još koga kao varijante."

U svom odgovoru koji je bio nešto "finiji" od odgovora Dobrice Ćosića, Vuk Drašković je pismo vladike Atanasija nazvao "koncentratom svih dosadašnjih optužbi i smicalica" protiv njega od strane režimske propagande. "Jedino Vam je promaklo da kažete da sam agent CIA i da imam vilu na Ženevskom jezeru", primetio je Vuk Drašković."

Objašnjavajući zašto je prihvatio Vens-Ovenov plan, Vuk Drašković je napisao: "Taj plan je, koliko - toliko, sprečavao legalizaciju etničkog čišćenja i bio solidna osnova za neke nove, ljudske, prilaze i mostove. U svakom slučaju, Vensove nov projekat je polazio od prestanka rata i polaganja oružja. Sve ostalo smešteno je bilo u pozadini za kasnije." "Rat koji tamo traje (u BiH, prim. aut.) najmanje je rat vojnika sa vojnicima i vojski sa vojskama. To je, pre svega, ubijanje i proganjanje civila, rušenje i paljenje čitavih naselja, bogomolja, grobalja... To je kao pakao nečoveštva, moralnog posrnuća, pljačke i bestijalnosti koji će osramotiti i one koji još nisu rođeni. Tome zlu stati na put, za mene je vrhunski i nacionalni i ljudski interes. Ali, kako? Tako što će vojska Ujedinjenih nacija da oduzme oružje od svih istovremeno i bezuslovno. Tu silu bi trebalo da sačinjavaju vojnici iz Rusije, Francuske, SAD i Velike Britanije."

Očigledno, vladici Atanasiju Jevtiću i Srpskoj pravoslavnoj crkvi stajanje "tome ZLU na put" nije bio "vrhunski i nacionalni i ljudski interes", bar ne na način zamišljen Vens-Ovenovim planom. Ideja o oduzimanju oružja za njih je bila neprihvatljiva, jer se znalo da su ga Srbi imali najviše i da je njihovo bilo moćnije od protivničkog oružja. Po mišljenju većine episkopa SPC, Srbi bi tako jedini bili na gubitku. Zato su oni, ponavljajući istovremeno frazu da "ceo svet nije vredan nijedne dečije suze" i njoj sličnih, uprkos svim strahotama, smatrali da treba nastaviti rat sve do postignuća željenog cilja. Za njih je velika srpska država bila vredna i dečijih suza i dečije krvi.

U svom pismu vladika Atanasije je kolegi književniku zamerio i što uopšte ne navraća u Hercegovinu. Vuk Drašković mu je odgovorio da su ga neki Hercegovci posle objavljivanja romana "Nož" i dve "Molitve" proglasili "ludakom", "čovjekom noža" i "razbijačem bratstva i jedinstva". Zbog toga je u svoj zavičaj, u posetu roditeljima, dolazio krišom, noću. "Jedini komšija koji se, tih dana, usudio da ustane u odbranu mojeg romana bio je Zaim Ćimić, a jedini koji se rukovao i poljubio, javno, sa mnom zvao se Azim Kažinić", tvrdi Drašković. Hercegovački Srbi su svom zemljaku i sunarodniku zabranili i da kao predsednik SPO-a govori u Bileći i Trebinju i poručili mu: "Ne dolazi, ne zavađaj nas sa braćom Muslimanima!"

"Onda su ti isti 'razumni' i 'umereni' Srbi, odlučili da zavire u jame, da zakorače u crkve i crkvišta", kaže Vuk Drašković. "Tada sam se uplašio. Ne zbog toga što na svetkovine kraj jama (oni su to pretvorili u svetkovine, u vašare ) nisu pozivali mene i što su poručivali i tada da nipošto ne dođem, već zbog toga što sam znao ko su i kuda će ih, tako naglo posrbljene i tako naglo osokoljene njihova naglost da odvede. Nije, u tom 'preobražaju', bilo ničeg spontanog i sazrelog. Jednostavno, stizale su 'ozgo' i komande o nacionalnom interesu i sva propratna uputstva i oružja. O Svetom Savi su najgrlatije zagangali oni koji ništa o njemu nisu znali, i u odbranu ugroženog pravoslavija digli se duhovno nepripremljeni ljudi, koji nisu umeli čestito ni da se prekrste i od kojih većina nikada ni rukama nije dotakla Jevanđclje. Tako se, jedino tako, i moglo desiti sve ono što se desilo i sve ovo što se još dešava. Šampanjac se, čujem, točio i pevalo se i kolalo do zore, kad su Muslimani proterani iz Trebinja i kad su lagumirane tamošnje džamije."

Dakle, čak je i Vuk Drašković još sredinom 1993. godine govorio ono što su episkopi Srpske pravoslavne crkve uzalud pokušavali da sakriju. Iskopavanje kostiju iz jama, koje su oni inicirali, pre"tvorilo se u "svetkovinu", u neukusnu paradu koja je, pokazalo se to kasnije, za cilj imala jedino da krv ionako "violentnih, silnih, ognjevitih ljudi" dinarskog tipa (Jovan Cvijić) još više proključa. Kada je krv bila dovoljno zagrejana, "ozgo" su stigle komande o nacionalnom interesu, ali i propratna uputstva i oružje. Tako su na kraju, uz piće, pesmu i igru pobijeni i proterani Muslimani iz Trebinja, a njihove bogomolje porušene. Takvo nešto, naravno, nije se desilo samo u Trebinju. Ideju Dobrice Ćosića o "planskom preseljenju" mnogi su u Bosni prihvatili i sa zadovoljstvom je sprovodili. Muslimani iz Gackog, Draškovićevog rodnog mesta, doživeli su sudbinu Trebinjaca. I to je bio jedan od razloga, po rečima Vuka Draškovića, zbog kojih nije odlazio u Hercegovinu. "Kako da navratim u Gacko, kad ne znam gde su mi komšije? Ne prihvatam da su raseljeni i da to tako treba. Sa njima je raseljena i moje detinjstva, moji školski dani, moja prva kafenisanja kod Naze, toliki dragi događaji i uspomene."I'XJ

Vuk Drašković nije prihvatao činjenicu da su mu raseljene komšije i "da to tako treba". Ipak, nikada nije javno reagovao na priče Dobrice Ćosića o "planskim preseljenjima i razmenama stanovništva". Nikada nije svoga kolegu po peru upitao kako je on to zamislio da Srbe koji ostanu van granica "federacije srpskih zemalja" doseli u tu novu srpsku državu. Da bi se Srbin uselio trebalo mu je napraviti mesto, a to se moglo samo odlaskom nekog nesrbina. Ali, šta ako se tom nesrbinu nije odlazilo, ako mu se nije napuštala očevina, dedovina, pradedovina? Kako ga je trebalo privoleti na to, nagovoriti? Da li se podrazumevalo korišćenje iste "argumentacije" kao u Trebinju i mnogim drugim gradovima i selima BiH?

Dirljive reči o "prvim kafenisanjima kod Naze" Vuk Drašković je ispisao sredinom 1993. godine. Krajem 80-ih, međutim, Drašković se zalagao za temeljno preuređenje zemlje i rušenje svih "suvišnih i neistorijskih pregrada". Postavljao je pitanje i sebi i drugima: "Gde su, dođe li do deoba i razlaza, zapadne granice Srbije?" I odgovarao: "One su tamo gde su srpske jame i grobovi'' Hrvatima je poručio da se ne zanose iluzijama da će u slučaju podele Jugoslavije opstati postojeće avnojevske granice prema Srbiji, a novu srpsku državu protegao je od Kninske do Negotinske krajine. Naravno, teško je poverovati da je Vuk Drašković, dok je iscrtavao granice buduće srpske države, mislio da se one na balkanskim prostorima mogu ostvariti bez nasilja, krvi, pokolja. Ipak, za Vuka Draškovića se može reći da je uvek bolje pričao nego što je radio. * On je prihvatio sve mirovne ponude međunarodne zajednice: "Hašku deklaraciju, Vensov plan za rešenje rata u Hrvatskoj, Vens-Ovenov plan za Bosnu, Oven-Stoltenbergov plan i, konačno, pružio punu podršku Miloševiću prilikom njegovog mirovnog zaokreta i sukoba sa Karadžićem u avgustu 1994."103** Kako reče Slobodan Inić, politička karijera Vuka Draškovića predstavljala je metamorfozu od komuniste, preko ultradesničara nacionaliste do građansko-reformističko-pacifističke opcije.19'

Crtati granice Velike Srbije i određivati nacionalne ciljeve srpskog naroda nije bilo teško, ali kada se videlo kakva je klanica nastala u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini radi ostvarenja tih ciljeva, kod mnogih se stvorila želja da se ograde od svega toga, pa i od svojih prvobitnih planova. Tako je i Vuk Drašković od žestokog rušitelja avnojevskih zidova postao zagovornik međunarodnog protektorata u Bosni i Hercegovini. U želji da skine odgovornost sa svog supruga, Danica Drašković je u jednom televizijskom nastupu optužila i pripadnike Srpske garde, paravojne formacije koju su organizovali upravo Vuk Drašković i Srpski pokret obnove, za masakr počinjen nad Muslimanima u Gackom, rodnom mestu njenog supruga. Kasnije, na vanrednoj sednici Glavnog odbora SPO, sazvanoj zbog svega onog što je izrekla tokom svog televizijskog nastupa, Danica Drašković je proširila spisak mesta u Hercegovini u kojima je vršeno nasilje nad Muslimanima, pridodavši Gackom i Nevesinje, Trebinje i Foču. Tvrdila je da bi njen suprug sprečio stradanje Muslimana u svom rodnom mestu da je bio tamo kada se zločin desio. Posebno je istakla da ti zločini nisu bili izazvani, jer na tim prostorima nije bilo ustaških noževa, sukoba, niti je bilo ko vršio pokolje nad Srbima. Rekla je i da je čula neke pripadnike Srpske garde dok su pričali "o tome kako su silovali 13-godišnju Muslimanku njih 20, pa je onda stavili na tenk i vozili i smejali se kako je od nje ostao samo skelet". * I mada je pokajnički zaključila da je sve što je rekla došlo prekasno i da niko nema pravo da bilo šta prećutkuje, posle zasedanja rukovodstva SPO-a situacija se stišala, a Danica Drašković je ipak ućutala. Na sahrani komandanta "Srpske garde", Đorđa Božovića-Giške, Vuk Drašković je rekao: "To je vojska duše devojačke, ponašanja svešteničkog, a srca Obilića. To je vojska koja brani svoje, a ne otima tuđe". (SSR, Dubravka Stojanović, Traumatični krug srpske opozicije).

* Shvatili su to izgleda i glasači, pa je njegov SPO na saveznim i republičkim izborima 2000. godine dobio samo jedno poslaničko mesto u Saveznoj skupštini.
*' Istovremeno, Demokratska stranka je bila protiv prihvatanja Vensovog plana, davši '91. i '92. godine punu podršku Milanu Babiću, a '94. Zoran Đinđić je čak učestvovao na legendarnom pečenju vola na Palama, podržavši rukovodstvo bosanskih Srba u odbijanju plana Kontakt grupe.

Svi su krivi i niko nije kriv
strana 133

Godinu 1993. mogli bismo da nazovemo godinom pilatovskog pranja ruku mnogih tada moćnih Srba. Osim Vuka Draškovića, i lideri drugih srbijanskih parlamentarnih stranaka su poručivali da nisu odgovorni za ono što se dešavalo u Bosni, prebacujući krivicu na druge. Kratko rečeno, svi su bili za rušenje avnojevskih zidova, a onda su se tobože začudili što je pod tim ruševinama stradalo toliko ljudi. Zato su krajem 1993. godine, pred decembarske izbore, * u Srbiji počela žestoka međusobna optuživanja. U predizbornoj kampanji Slobodan Milošević, Vuk Drašković i Zeljko Ražnatović Arkan za sva zlodela su optuživali Šešeljeve dobrovoljce, tj. pripadnike Srpskog četničkog pokreta. Šešelj im, međutim, nije ostajao dužan. Optužio je ljude iz vrha SPS-a da su bili umešani u sistematsko pljačkanje na frontovima. Tvrdio je da su "policijske jedinice iz Srbije učestvovale aktivno u ratnim dejstvima i da su one najviše pljačkale. "Konvoji šlepera sa ratnim plenom slivali su se preko Dunava, Save i Drine u Srbiju, unovčavali švercerskim kanalima, a krvavi profit sklanjan je u strane banke. Posebno su 'crvene beretke', specijalne jedinice Službe državne bezbednosti Srbije, zverski pljačkale i otimale sve što im je bilo na dohvat ruke." Taj plen je uglavnom završavao u džepovima i na računima najistaknutijih državnih funkcionera, "uključujući i Slobodana Miloševića, i sve ostale!", objašnjavao je dr Vojislav Šešelj.

Ali, po Šešeljevim rečima, državno rukovodstvo Srbije i drugi srpski moćnici nisu bili povezani samo sa ratnim kriminalom nego i sa ratnim zločinima. Vojin Vučković 'Žuća', koji je do septembra 1991. godine bio radikalski dobrovoljac, pod pokroviteljstvom policije (MUP-a Srbije) formirao je organizaciju 'Žuti mravi' koja je počinila brojne zločine nad civilnim stanovništvom na području opštine Zvornik. Kada je vojna policija RS uhapsila njega i još '36 kriminalaca' i sprovela u Bijeljinu, iz Beograda je odmah stigao zahtev da ih puste jer je Žuća radio "po instrukcijama MUP-a Srbije", kaže dr Vojislav Šešelj. Predsednik srpskih radikala optužio je i Savez komunista-Pokret za Jugoslaviju, u to vreme stranku Mirjane Marković, za mnoge ratne zločine, ubijanja i pljačkanja civilnog stanovništva.

Željka Ražnatovića Arkana, vođu Srpske dobrovoljačke garde i predsednika Stranke srpskog jedinstva, Šešelj je često nazivao "poznatim kriminalcem", a njegovu stranku "strankom kriminalaca". Optuživao ga je za učešće u sistematskoj pljački i iznošenju ratnog plena sa teritorija Hrvatske i BiH, navodeći da je u septembru, oktobru i novembru 1991. Arkan otpočeo "sa velikim pljačkama u Istočnoj Slavoniji" i da je u to vreme bio "uveliko pod kontrolom policije." "Dešavalo se da su i naši dobrovoljci pojedinačno nešto uzimali", priznao je Vojislav Šešelj, "ali mi ništa nismo sistematski iznosili."

Na pitanje šta misli o mogućnosti da ga Slobodan Milošević izruči Međunarodnom sudu za ratne zločine, Vojislav Šešelj je odgovorio: "Odavno nisam putovao u inostranstvo i to bi bilo baš lepo s njihove strane. Ali, ne verujem da bih samo ja mogao da idem, bez Miloševića. Morao bi i on da krene sa mnom." Šešelj je imao želju da se u društvu njih dvojice nađe još jedna osoba, koju je on smatrao pravim centrom vlasti i mnogo opasnijom od Sobodana Miloševića gospođa Mirjana Marković. "Samo se nešto ne sećam da li je Gledstoun najavio i suđenje Mirjani Marković ili nju tretira kao sitnu ribu, sitnu a debelu. Možda istraga još nije doprla do zločina koje je ona neposredno inspirisala i naredila, pa posle maskirala i prikrivala."

I pored ovakvih međusobnih optužbi direktnih i indirektnih učesnika u krvavom bosanskom ratu, vrh Srpske pravoslavne crkve je i dalje odbacivao sve priče o organizovanoj pljački i genocidu nad muslimanskim stanovništvom tvrdeći da su to bili samo slučajni i pojedinačni ekscesi. (Rezultat tih "slučajnih" i "pojedinačnih" ekscesa bile su desetine hiljada mrtvih i stotine hiljada opljačkanih i raseljenih civila). Kao što krajem 1991. godine nisu ni videli ni čuli kako JNA i srpski dobrovoljci kasape Vukovar, srpski episkopi su i sada pokušavali da pred svojim narodom stvore i očuvaju sliku o pravednosti i odbrambenosti rata koji se vodio u Bosni i Hercegovini. Pošto je bila neistinita, ta slika se krunila i raspadala, baš kao i dve srpske "države" (RS i RSK) u koje su episkopi SPC ulagali velike nade. A kada se sve raspala, izašle su na videlo dana velike nesuglasice među srpskim arhijerejima, posebno kada je u pitanju odnos prema ratu i prema režimu Slobodana Miloševića. *

* Prevremeni izbori za Narodnu skupštinu Srbije održani su 19. decembra 93.
* Svi citati su iz knjige dr Vojislava Šešelja 'Crveni tiranin sa Dedinja', ABC Glas, Beograd 1995.



Vladika Artemije podučava patrijarha Pavla [I deo]
strana 135

Uprkos postojećim razlikama, moglo bi se reći da su na početku 90-ih godina odnosi većine episkopa Srpske pravoslavne crkve bili na nivou pastirske idile. Videlo se to dobro i iz besede koju je arhimandrit dr Artemije (Radosavljević) održao prilikom svog hirotonisanja (rukopoloženja) za vladiku Raško-prizrenske eparhije, na čijem čelu se pre njega nalazio patrijarh Pavle. * Obraćajući se prisutnima, vladika Artemije je rekao da prima "na svoja slaba pleća teški krst pastirstva", jer se povinuje Duhu svetome, "koji je blagoizvoleo" da ga upotrebi "na svoje služenje i delanje" i "za mudro pastirovanje". Novom vladici je bilo jasno da mudrog pastirovanja nema ukoliko se ne steknu i neka znanja. Zato se obratio prisutnoj "braći" i "sapastirima" i zamolio ih da ga "takvom pastirstvu" nauče. Posebnu molbu vladika Artemije uputio je upravo patrijarhu Pavlu: "Dajte mi pravila takvog pastirstva, naročito Vi, Vaša Svetosti, koji ste skoro 35 godina mudro napasali i čuvali istu ovu pastvu, koju sada predajete meni na staranje. Napasali ste i mene u broju svojih slovesnih ovaca punih 14 godina. Činite to i nadalje, pastiru dobri, jer sam ja gotov da Vas slušam i pratim i da budem vođen Vašom pastirskom, visokom i božanskom rukom. Naučite i mene svojoj ljubavi prema pastvi, svome staranju i blagorazumnosti, budnosti i neuspavljivosti, pokornosti Vašega tela s kojom je ono ustupalo duhu, blagom izrazu lica Vašega koje svedoči o pastirskim trudovima, svojim borbama za pastvu i pobedama koje ste odnosili u ime Hrista i sa Hristom. Pokažite mi pašnjake duhovne na koje da vodim stado, pokažite mi bistre izvore gde da ih napajam, kao i štetne vode i livade od kojih ih treba čuvati. Pokažite mi koga treba pasti palicom, a koga sviralom, kada izvoditi stado na pašu i kada ga vraćati sa paše, kako se boriti sa vukovima koji nasrću na stado bilo u vidu jeretika ili u vidu genocidno nastrojenih neprijatelja, kako posrnu le podizati, a pale uspravljati, zabludele povraćati, a izgubljene tražiti i sabirati.

Osobito pokažite mi kako sve to naučiti i sačuvati saglasno sa istinitim i uzvišenim učenjem o dužnosti pastira, kako ne bih postao rđav pastir i najamnik koji stado samo muze i šiša i koji samo sebe napasa, a za ovce ne mari, kao što su nekada bile vođe Izrailjeve (Jez. 34, 2-4)."

Tako je, dakle, govorio novoizabrani vladika raško-prizrenski Artemije u junu 1991. godine; poput nekog skromnog pastira šegrta koji moli svog majstora da ga nauči tajnama pastirskog zanata. Međutim, nisu prošle ni pune tri godine njegovog boravka u visokim krugovima Srpske pravoslavne crkve, a vladika Artemije se već osetio sposobnim da on počne da podučava svog učitelja. Naime, odgovarajući na pitanje jednog od čitalaca časopisa "Sveti knez Lazar", jeromonaha Simeona, da li je "sa pravoslavne tačke gledišta" održiva tvrdnja Njegove svetosti da "smo svi mi deca Božija", * vladika Artemije je vrlo jasno i izričito ustvrdio da nije. "U novije vreme", rekao je vladika Artemije u svom odgovoru, "kada god se govori o toj nemiloj i tragičnoj stvarnosti izazvanoj ratom na prostoru bivše Jugoslavije, mogu se često čuti, u ovoj ili onoj formi, slične izjave i od drugih naših arhijereja, koje teže nekoj 'uravnilovki', čak i pred Bogom, a očigledno sa veoma prizemnim ciljevima. Sve u nameri da ispadnemo 'širokogrudi', 'demokrate', da se nekome ne zamerimo."

Optuživši tako patrijarha Pavla, ali i neke druge episkope Srpske pravoslavne crkve, da vođeni "veoma prizemnim ciljevima" teže izjednačavanju ljudi, što je za pravoslavno hrišćanstvo neprihvatljivo, posebno izjednačavanje pred Bogom, vladika Artemije je objasnio da se tu, zapravo, više radi o političkim izjavama nego o ispovedanju vere i da takve izjave deluju uspavljujuće i umrtvljujuće na "pravoslavno osećanje naših vernika". Na taj način, po rečima vladike raško- prizrenskog, pojedini episkopi SPC, a među njima i patrijarh, svakim danom su sve više dovodili pravoslavne Srbe u opasnost da "izgube osećaj razlikovanja Istine od laži, prave i lažne vere".

U svom odgovoru jeromonahu Simeonu, vladika Artemije je takođe podsetio da su se stavovi slični patrijarhovom mogli čuti i od srpskih episkopa posle Drugog svetskog rata. Ali, poput vladike Artemija u devedesetim godinama XX veka, i tadašnjim srpskim pastirima imao je ko da skrene pažnju na moguće štetne posledice širenja ovakvih ideja. Doduše, sa udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara, to jest iz Amerike, ali bolje i tako nego nikako. Naravno, radilo se o vladici Nikolaju Velimiroviću. U pismu iz februara 1950. godine, upućenom jednom tadašnjem srpskom episkopu, a povodom sinodske poslanice za Božić, vladika Nikolaj ga je upitao: "Ali, recite mi, sme li Sveti Sinod da greši u tumačenju Jevanđelja narodu? Ja sam često imao prilike da ispravljam svoje sveštenike kada su govorili narodu: Bog je Otac sviju ljudi. Nije tako. Bog je Tvorac sviju ljudi. A Bog je Otac samo onih ljudi koji veruju u Sina Božijeg i u sinovstvo. 'Koji se god odriče Sina, taj ni Oca nema, a ko priznaje Sina, taj ima i Oca' (I Jn. 2, 23)." Dakle, "svi su ljudi stvorenja Božija i potencijalno sinovi Božiji". "Ova razlika između hrišćana i nehrišćana, tj. između rođenih i stvorenih, mora se naročito isticati u naše vreme vulgarne propagande da su sve vere jednake, snižujući planinu u doline, a ne dižući doline u visinu planine", zaključuje vladika Nikolaj Velimirović. Shodno tome, i vladika Artemije je izveo zaključak da stav Njegove svetosti patrijarha Pavla da smo "svi mi deca Božija" nije održiv sa pravoslavne tačke gledišta.

Patrijarh Pavle je odgovorio na ovakve tvrdnje vladike Artemija. Svoje pismo upućeno uredništvu časopisa "Sveti knez Lazar"; Njegova svetost je započeo navođenjem da se "već u Starom zavetu, na prvim stranicama knjige Postanja, vidi da se ljudi nazivaju sinovima Božijim (1 Moj. 6, 2). Na drugom mestu Gospod naziva sinovima svojim ceo narod Izrailjski (2 Moj. 4, 22). Prorok David u Psaltiru iznosi reč Božiju: 'bogovi ste i sinovi Višnjega svi' (Ps. 81)." Podsetivši vladiku Artemija da i apostol Pavle govori o "dva sinovstva", patrijarh Pavle kaže: "Svakako, dakle, da rob greha ne može imati istu čast sa slobodnim od greha, te je jasno da bi izjednačavanje dva sinovstva bilo krivo shvatanje i tumačenje Evanđelja, i da posle vaskrsenja i vaznesenja Gospodnjeg, 'svaki čovek koji odriče Sina, ni Oca nema, a koji poznaje Sina, ima i Oca' (1 Jov. 2, 23)." Nastavljajući da navodi argumente, Njegova svetost takođe podseća vladiku Artemija da "vaskrsli Gospod naziva svojom braćom ne samo Apostole, nego i sve paćenike i stradalnike u ovom svetu (Mt. 28, 10; 25, 40). Još i ovo. Da naše obraćanje ljudima kao braći po Bogu uvek je u potencijalnom smislu, kao mogućnosti da to budu, ali da li će tu mogućnost i ostvariti? Pa i hrišćanima, da li će kao iskreni sinovi i kćeri Božje, i oni i mi, održati se do smrti? Jer samo ko izdrži do kraja taj će se spasiti (Mt. 10, 22).''

Posle razmatranja ove teološke dileme, patrijarh Pavle je odgovorio i na političke ocene koje je vladika Artemije uputio na njegov račun. "Sagledavajući stradanje naroda u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, sve unesrećene i ponižene i pred Bogom i pred ljudima, osobito one najnemoćnije i najnevinije, ne samo među Srbima, nego i Hrvatima i Muslimanima, i govoreći o tome sa žaljenjem, da li sam to činio iz poze i želje da sebe, srpski narod i Pravoslavnu veru prikažem pred svetom boljim nego što jesmo, kao što mi pojedini Hrvati i Muslimani pripisuju; ili to činim iz želje da ispadnem širokogrud, da se nikom ne zamerim, prepuštam suđenju svih ljudi dobre volje, a konačno sudu sveznajućeg i svevidećeg Boga." Završavajući svoje pismo, patrijarh Pavle je vladici Artemiju poručio: "Da li su moje reči daleko pre političke izjave nego ispovedanje vere, ostavljam da to procene oni koji imaju više političkog smisla nego što ga imam ja. I onima koji ne smatraju da je 'politika sve', što god čovek kaže ili učini nego za koje važi princip Sv. apostola Pavla: 'Ako jedete, ako pijete, ako šta drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1 Kor. 10, 31) i koji i u politici tako postupaju."

I šta reći posle cele ove priče? Dva suprotstavljena mišljena dvojice velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve. Mada su bile protekle 1994 godine od rođenja Isusa Hrista, ovo pitanje je u SPC još uvek izazivalo rasprave i polemike. I patrijarh Pavle i vladika Artemije, to je sasvim sigurno, imaju velika teološka znanja. Obojica su doktori teoloških nauka (patrijarh Pavle, doduše, počasni). Kome onda od njih dvojice da poveruje jedna obična neupućena ovčica iz njihovog srpskog pravoslavnog stada? Kome li je poverovao jeromonah Simeon čije je pitanje bilo i povod da se razvije ova rasprava između dvojice srpskih episkopa? Da li je, možda, vladika Artemije, posle objašnjenja koje mu je poslao patrijarh Pavle, promenio svoje mišljenje, prisetivši se reči (obećanja) koje je uputio Njegovoj svetosti kada ga je ovaj rukopoložio za episkopa raško-prizrenskog: "... gotov (sam) da Vas slušam i pratim i da budem vođen Vašom pastirskom, visokom i božanskom rukom." I na kraju, ko je vrhovni sudija (naravno, na zemlji) u ovakvim sporovima koji nastanu između episkopa Srpske pravoslavne crkve?

Odgovor na poslednje pitanje je jednostavan i daje nam ga Ustav SPC, a glasi - Sveti arhijerejski sabor. Ovo telo je "najviše jerarhijsko predstavništvo" i "crkvenozakonodavna vlast u poslovima vere, bogosluženja, crkvenog poretka (discipline) i unutrašnjeg uređenja Crkve, kao i vrhovna sudska vlast u krugu svoje nadležnosti". Izgleda da je još jednostavniji odgovor zašto se Sabor posle ovog teorijskog spora između patrijarha Pavla i vladike Artemija nije oglasio i razrešio ga imao je mnogo važnijeg posla. Nikome nije bilo do teorije u godini u kojoj se odlučivalo kolika će biti kvadratura Velike Srbije i gde će biti granice livada namenjenih srpskom pravoslavnom stadu. Iznalaženje odgovora na strateška vojno- politička pitanja za episkope SPC bilo je važnije od odgovaranja na pitanja teološkog karaktera.

* Sakupljajući materijale za ovu knjigu pročitao sam dosta izjava, pisama, apela, beseda, itd., episkopa Srpske pravoslavne crkve, ali mislim da reči nijednog od njih nisu toliko bile ispunjene poniznošću, skromnošću i izrazima poštovanja prema patrijarhu Pavlu kao što su to bile reči vladike Artemija u ovoj njegovoj besedi.
* Pitanje je postavljeno povodom jedne patrijarhove besede u kojoj je on, govoreći o stradanju naroda u Bosni i Hercegovini, između ostalog rekao da tamo podjednako stradaju Srbi, Hrvati i Muslimani, te da je mir svima potreban, "jer smo svi mi deca Božija".

Ima li vlasti da nije od Boga
strana 140

Iza ovog neslaganja oko teoloških problema krio se zapravo dubok rascep u vrhovima Srpske pravoslavne crkve po najvažnijim političkim pitanjima. Posle "blještave" i "olujne" 1995. godine* usledilo je relativno zatišje. Ipak, bilo je jasno da će se uskoro razgoreti žarište koje je predstavljalo početnu tačku na putu jugoslovenskih stradanja - Kosovo i Metohija. Govoreći 27. septembra 1997. na prvom simpozijumu lista "Sloboda", * * održanom u crkvi Sv. Simeona Mirotočivog u južnom Čikagu, vladika Artemije je rekao: "Pitanje Kosova i Metohije već dugo vremena čeka na svoje rešenje i njega očekuju kako Srbi koji na Kosovu žive tako i Albanci. Od nas Srpski narod koji živi na Kosovu i Metohiji očekuje da tu istorijsku misiju uspešno privedemo kraju na dobrobit i zadovoljstvo celog našeg naroda."

Kako je ta istorijska misija privedena kraju svima je poznato. Ponovo su se, kao i pre četiri godine, duge kolone Srba slivale ka "užasu" (užoj Srbiji - ovo je izraz vladike Arteri1ija iz istog njegovog govora održanog u Čikagu). Rušene su i paljene srpske pravoslavne crkve i izgledalo je da na Kosmetu nema više mesta ni za šta što je srpsko. Ipak, vladika raško-prizrenski Artemije nije odlazio iz svoje eparhije, a ni ostalo sveštenstvo i monaštvo. U pomoć su im došli i patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić koji je, mada bolan i zdravstveno malaksao, "herojski putovao po Kosovu i Metohiji". Zbog svega ovoga, Sinod SPC je u junu 1999. objavio saopštenje u kome je zatražio ostavku Slobodana Miloševića. Isti zahtev ponovljen je dva meseca kasnije sa Savetovanja episkopa SPC. Čak je i patrijarh Pavle javno zatražio od Miloševića da podnese ostavku. Dakle, Kosovo i Metohija su bili kap koja je prevršila čašu. * * *

Ali onda, u novembru 1999. godine, patrijarh Pavle se ponovo našao na jednoj proslavi koju je organizovao Slobodan Milošević. U društvu svoje braće u Hristu, vladike bačkog Irineja Bulovića i vladike mileševskog Filareta, Njegova svetost je otišao da slavljeniku stisne ruku. Ovaj patrijarhov postupak na mnoge je delovao poražavajuće. Jedan od takvih bio je i gospodin Vladan Batić, predsednik Demohrišćanske stranke Srbije, a kasnije srbijanski ministar za pravdu. Pošto ga je nekoliko dana razdirala "moralna dilema: da li je jeres pisati svom Patrijarhu? Da li običan smrtnik ima pravo da ukaže, da moli vrhovnog poglavara svoje Crkve?", gospodin Batić je, ipak, odlučio da to učini. Objasnivši da je povod njegovog pisanja patrijarhovo "pojavljivanje na prijemu koji je povodom 29. novembra upriličio Slobodan Milošević", on je opisao sliku koja je iznenadila sve pobornike smene predscdnika Miloševića. "Ta slika, koja je preko državne televizije nebrojeno puta obišla zemlju i na kojoj jedan antihrist raskrečenih nogu, s ciničnim pogledom i podrugljivim osmehom, kao nevaljalom školskom drugu jedva pruža, odnosno prihvata ruku svog patrijarha, a njegova žena prilikom rukovanja gleda u drugom pravcu, verujte, Sveti oče, porazila je čitavu pravoslavnu Srbiju."

"Božje jagnje obrelo se pred očima celog sveta u vučjoj pećini. Svetac koji hoda našao se među demonima", iznosio je Vladan Batić svoje utiske u pismu upućenom patrijarhu Pavlu. I mada svestan da je Njegova svetost uvek spreman na praštanje, "čak i takvom čoveku", "koji nije kršten, koji ne slavi slavu, koji se nije prekrstio u srpskoj svetinji Hilandaru", gospodin Batić je ipak podsetio patrijarha da je "pre samo par meseci" i on sam zatražio da "taj čovek, kao glavni generator zla koje nas je snašlo, odstupi". Napomenuvši da su ga "ljudi bez časti" zloupotrebili "nebrojeno puta", ne birajući sredstva, na kraju svog pisma gospodin Batić je patrijarhu Pavlu uputio molbu: "Preklinjem Vas da to više ne činite, da ne dozvolite bezbožnicima i idolopoklonicima da skrnave sve što je sveto. Da nas guraju van sveta, istorije i Boga. Jer, nije od Boga vlast koja u Boga ne veruje. Rab Božiji i sluga ponizni, Vladan Batić."

U poslednjoj rečenici gospodina Batića. koji se potrudio da Njegovoj svetosti objasni koja je vlast od Boga a koja nije, sadržana je suština problema. Videli smo kako su patrijarh Pavle i vladika Artemije različito tumačili jednu te istu stvar, dovevši svoje vernike u nedoumicu kome od njih dvojice da veruju. I Vladan Batić je stavio vernike pred dilemu: da li da veruju njemu ili apostolu Pavlu? Evo štaje rekao apostol Pavle o odnosu prema vlasti u svojoj Poslanici Rimljanima (13,1-2): "Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti - protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu". Apostol je, čak, dao i detaljna uputstva šta se od podanika konkretno očekuje: "Zbog toga plaćajte i poreze; jer su služitelji Božiji koji baš na tome rade. Svakom dajte ono što ste dužni: kome porez - porez, kome carinu - carinu, kome strah-strah, kome čast -čast". (13, 7).

Pomenimo i 84. pravilo svetih apostola u kome se naređuje da: "Ako ko protuzakonito uvrijedi cara, ili narodnog starješinu, neka podlegne kazni, i to, ako je klirik, neka bude svrgnut, ako li je svjetovnjak neka se odluči."; Komentarišući ovo pravilo Nikodim Milaš kaže: "Za uvrijedu carskoga veličanstva i zakonite vlasti uopće pravilo ovo naređuje teške kazne, kao i za najveće crkvene prijestupe. Prema tome, pokornost i poštovanje carske vlasti i drugih zakonitih vlasti Crkva je svagda smatrala jednom između najsvetijih dužnosti svojih članova. Treba još opaziti, da i apostolske poslanice i apostolsko ovo pravilo govore o carevima svoga doba, koji su tada neznabošci bili i čak gonioci hrišćana. Pa ako je vlast i veličanstvo takvih careva bilo sveto za hrišćane, i crkvena su pravila strogim naredbama gledala da tu vlast i veličanstvo obezbijede od svake uvrijede, to kakva li se pokornost i poštovanje ne mora odavati hrišćanskim carevima u hrišćanskoj Crkvi, koje su oni sinovi i glavni čuvari?" Nakon ovakvog tumačenja 84. apostolskog pravila, a
posebno nakon prethodno pomenutih reči apostola Pavla, postavlja se pitanje da li je njegov imenjak, patrijarh srpski, pogrešio kada je otišao kod Slobodana Miloševića na prijem ili kada je zatražio da on ode sa vlasti.

* Dve operacije hrvatske vojske. "Bljesak" (maj '95.) i "Oluja" (avgust '95.), označile su kraj rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
** Zvanična publikacija Srpske narodne obnove (SNO) u Americi.
*** O ovome će biti više reči u nastavku knjigu.



Zbunjeni patrijarh i zbunjeni episkopi
strana 143

Kao i za neke druge postupke patrijarha Pavla, uskoro je iz crkvenih krugova stiglo objašnjenje i za njegovo prisustvo na proslavi 29. novembra. Ovoga puta, međutim, objašnjenje se razlikovalo od onih prethodnih, tj. nije se tvrdilo da je Njegova svetost tu bio samo "po dužnosti", ili zato što je "u svoj svojoj dobroti" po ko zna koji put "izmanipulisan" - ne, sada je patrijarh bio zbunjen! U jednom intervjuu mitropolit Amfilohije je to ovako predstavio: "Patrijarh je čovjek kome je na srcu i duši jedinstvo Srbije i Crne Gore. On je otišao bona fide, smatrajući da je to neka svečanost kojom se obilježava zajednica Srbije i Crne Gore. Međutim, zna se da je ta zajednica, ako idemo malo dublje u istoriju, ustanovljena 26. novembra 1918. godine, a ne 29. što je datum jedne države koja je bila i koje više nema i koja ne postoji. I tu je očigledno došlo do jedne zabune koja je izazvala nedoumice kod mnogih. Ali, patrijarh je čovjek koji nije rimski papa, koji nije bezgriješan." Na pitanje novinarke: "da li je patrijarh bio izmanipulisan tom prilikom", mitropolit je odgovorio: "To bi trebalo njega da pitate. To je pitanje koje treba njemu uputiti."

Mada je u istom intervjuu rekao da "Crkva nikoga ne uči da bude kao brav u stadu, nego da jeste hrišćanin, da pripada stadu hrišćanskom, ali slovesnom, razumnom", nuđenjem jedne ovakve priče Srbima, mitropolit Amfilohije nije pokazao baš veliko poštovanje umnih sposobnosti pripadnika svog naroda. A osim toga, stvorio je i prilično rđavu sliku o pojedinim episkopima SPC. Prema mitropolitovom objašnjenju, na prijem kod predsednika Miloševića patrijarh Pavle je otišao smatrajući da je reč o proslavi 26. novembra 1918, dana kada je crnogorska skupština odlučila da svoju državu ujedini sa Srbijom u Kraljevini SHS. Međutim, ni u komunističkoj SFRJ ni u socijalističkoj SRJ nikada nije proslavljan 26. novembar, već isključivo 29. novembar 1943, dan kada su udareni temelji tzv. jačanje Jugoslavije. Bila je to Jugoslavija u kojoj je Njegova svetost proživeo skoro pola veka i koju je sam toliko puta pomenuo zbog njenih "nepravednih avnojevskih granica". Ali, i pored toga patrijarhu ništa nije bilo sumnjivo (to bi trebalo da poverujemo na osnovu priče mitropolita Amfilohija) i nije proveravao o čemu se tu zapravo radi. Ili se možda raspitao, ali su mu svi upitani rekli, iz neznanja ili namerno, da SC proslavlja 26. novembar?!

Dragan Tomić, predsednik Skupštine Republike Srbije, informisao je sve građane preko televizije, radija i novina da se za razliku od svih dotadašnjih 1999. godine ne proslavljaju odluke AVNOJ-a iz 1943, nego odluke skupštine DFJ održane 29. novembra 1945. godine. A to je datum kada je nova država zvanično ukinula monarhiju i uspostavila republiku. U Patrijaršiji, međutim, niko nije gledao televiziju, niko nije slušao radio i niko nije čitao novine, pa nije mogao ni da upozori patrijarha "čiji" rođendan ide da čestita predsedniku Miloševiću. Sa patrijarhom su na proslavu otišla još dvojica arhijereja SPC - vladika bački Irinej (Bulović) i vladika mileševski Filaret. Ni njih dvojica nisu ni videli, ni čuli, ni pročitali, a ni od drugih nisu bili obavešteni koji dan se tu zaista proslavlja. Dakle, i oni su bili "zbunjeni". Ili su, možda, znali, ali su iz određenih razloga namerno "zbunili" patrijarha?

Osim objašnjenja koje je dao mitropolit Amfilohije, jedno je stiglo i iz kabineta Njegove svetosti, mada nezvanično. Za njega smo saznali od gospodina Dragomira Boškovića, sekretara Beogradske organizacije Ravnogorskog pokreta. U svom pismu, objavljenom u kragujevačkom listu "Srpski pogledi", gospodin Bošković kaže da mu je šef kabineta Njegove svetosti, na traženje komentara patrijarhovog odlaska kod predsednika Miloševića, telefonom rekao sledeće: "Ne. Patrijarh ne daje nikakve komentare. A što se tiče odlaska kod predsednika Republike, patrijarh bi otišao i da ovde vlada turski sultan. Ovim činom nije prekršen Ustav Srpske pravoslavne crkve."

Pojedini zvaničnici SPC i ovakvim objašnjenjima su pokazivali nepoštovanje prema vernicima i prema javnosti uopšte, i svoje shvatanje da nisu obavezni da daju prave odgovore na postavljena pitanja. Niko od onih koji su se javno obratili patrijarhu Pavlu nije toliko zamerio što je Njegova svetost otišao kod Miloševića (mada je i to imalo značaja), nego zbog povoda njegovog odlaska. Dakle, glavni problem nije nastao oko toga kod koga je patrijarh bio nego zbog čega (tj. kojim povodom) je bio. Zvanični susret patrijarha Pavla sa predsednikom Franjom Tuđmanom, u martu 1999. godine, nije pretrpeo javne kritike, iako se radilo o čoveku pod čijim "poglavništvom" se dešavalo ono za šta nam je sam patrijarh rekao da je drugi "genocid i izgon" Srba u XX veku. Ako patrijarhu nije zamereno što je posetio predsednika "nove Nezavisne Države Hrvatske" (opet po rečima samog patrijarha iz pisma lordu Karingtonu), zašto bi mu bila zamerena poseta bilo kojoj drugoj osobi. Ipak, da je Njegova svetost otišao kod predsednika Tuđmana na proslavu, recimo, 10. travnja (aprila), dana kada je ustanovljena NDH, mora se priznati da bi takav čin imao sasvim drugačiji značaj i težinu.

Vladika Artemije podučava patrijarha Pavla [II deo]
strana 146

U svojoj knjizi "Život po jevanđelju" Njegova svetost patrijarh srpski g. Pavle kaže i ovo: "Svaki greh koji činimo, činimo iz sujete. Donekle u tome igra ulogu i neznanje, naivnost. Zato se od nas traži da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Potrebno nam je oboje. Ne valja ni oštroumije bez bezazlenosti, koje je zlo, niti bezazlenost bez mudrosti, koja je glupost." Postavlja se pitanje da li je jedan čovek koji razmišlja na ovakav način, i koji se sasvim sigurno i ponaša po ovim jevanđeljskim pravilima, mogao biti tako lako i tako često "manipulisan" i "zbunjivan", u šta su crkveni zvaničnici hteli da ubede srpsku javnost. Ili.je iza tih priča o silnim "manipulacijama" stajalo nešto drugo, nešto što je trebalo da ostane skriveno od očiju i ušiju običnog sveta?

Odgovor na ovo pitanje dao je vladika raško-prizrenski Artemije u svom otvorenom pismu od 6. decembra 1999. godine. U tom pismu vladika je izneo svoje uverenje da "na javne postupke javnih ličnosti treba javno i reagovati". Podsetivši da je i ranije bilo povoda koji su ga navodili da, "gonjen svojom savešću", izražava otvoreno neslaganje sa pojedinim patrijarhovim stavovima ili postupcima, vladika je istakao da je zbog toga "ne retko bivao napadan i kritikovan naročito od pojedine braće arhijereja kao onaj 'koji ne poštuje svoga patrijarha". "Bilo mi je dosta toga", kaže vladika Artemije. "Stoga nisam očekivao da će mi se nametnuti još jedna takva prilika. (...) A eto, ta se potreba ipak nametnula. Bolje reći, Vi me, Vaša Svetosti, i ovoga puta prisiljavate da Vam po savesti napišem i ovo otvoreno pismo."

Vladika Artemije je predočio patrijarhu Pavlu da su njegov "odazov na poziv i odlazak Miloševiću na noge" da mu čestita "rođendan države koja je umrla pre deset godina", a koji se 1999. pretvorio u "praznik kojim je ukinuta monarhija", zapanjili i doveli u nedoumicu "mnogu braću arhijereje, časno sveštenstvo i monaštvo, i ogromnu većinu pravoslavnog srpskog naroda". Vladika je i zamolio Njegovu svetost: "Preklinjem Vas živim Bogom, ne dovodite nas više u situaciju da ne možemo pred svoj narod i svoju pastvu da izađemo." "Danas, kada se ceo narod trudi i zapinje iz petnih žila da se oslobodi ovog gubitničkog i nenarodnog režima, da Srbiju izvuče iz provalije u koju je gurnuta rukama 'mudrog Vođe', Vi, pastir naroda, duhovni otac i učitelj, okrećete leđa svome narodu i svojim odlaskom na 'proslavu 29. novembra' učvršćujete rasklimatani presto upropastitelja srpskog naroda, produžujući mu predsmrtnu agoniju na ko zna koje još vreme." *

Od vladike Artemija smo konačno saznali šta je stajalo iza priča o čestom "manipulisanju" patrijarhom Pavlom. Obraćajući se Njegovoj svetosti, on kaže: "Ovaj Vaš postupak konačno izbacuje na videlo dana do sada uspešno skrivanu i negiranu činjenicu o podeli i neslaganju u vrhovima Srpske pravoslavne crkve, bar kada je odnos prema režimu g. Miloševića u pitanju. To više niti se može, niti treba kriti. Istina je važnija od svega. Sud naroda je nepogrešiv, jer je 'glas naroda glas Božji'. Očigledno je da ovo učešće u 'proslavi' nije stav Crkve. To je privatno delo Vas, Vaša Svetosti, i onih koji su sa Vama tamo bili, iako nepozvani."**

Zahvaljujući vladici raško-prizrenskom, jednom od najuglednijih i najpoznatijih episkopa SPC, potvrđeno je ono o čemu se u javnosti i ranije govorilo: da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje neslaganja oko najvažnijih pitanja i za samu Crkvu i za srpski narod. Potvrđeno je i da su episkopi SPC, verovatno sa dobrim namerama, koristili i laži i sakrivali punu istinu od pripadnika svoga stada. Doduše, "skrivanje i negiranje činjenica" vladika Artemije je pomenuo samo u vezi sa unutar srpskom problematikom, tj. u vezi sa režimom Slobodana Miloševića. Na pitanje da li je bilo, i koliko, laži i sakrivanja vezanih za rat u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, vladika Artemije nije odgovorio. Ali je zato postavio jedno izuzetno važno pitanje koje glasi: "Kako odgovoriti mnogima koji okrivljuju Srpsku pravoslavnu crkvu da je preko osam godina podržavala zločinački režim g. Miloševića i da je zatražila njegovu ostavku tek kada je postala nezadovoljna njegovim uspehom u vođenim ratovima?"! Zaista, kako? Za odgovor na ovo pitanje verovatno ćemo morati da sačekamo da se nekom srpskom episkopu ponovo ogadi gledanje i slušanje laži i licemerja i da jednoga dana, kao što je to učinio vladika Artemije, objavi da je istina, ipak, važnija od svega. (Osim od ljubavi, naravno.)

* Po mišljenju mitropolita Amfilohija "možda način na koji je vladika Artemije to pismo svoje saopštio javnosti nije bio uputan".
* Već smo rekli da su na proslavi kod predsednika Miloševića bili i vladika mileševski Filaret i bački Irinej Bulović. Jeromonah dečanski Sava Janjić, jedan od najbližih saradnika vladike raško-prizrenskog Artemija, ovako je ocenio čitav događaj: "U celoj toj priči treba spomenuti ključnu ulogu episkopa Irineja (Bulovića) koji je glavni eksponent Miloševićeve politike u SPC i njegovo nastojanje da ostvari direktan uticaj na patrijarha Pavla i da i onako osramoćenu i obrukanu SPC još više unizi. Taj isti episkop za sve vreme srpskog stradanja na Kosovu ni jednom nije došao kod nas ili da nas bar telefonom pita kako nam je. Irinej je, međutim. stigao da ode kod Miloševića i rado se odaziva na sve skupove gde se okupljaju ljudi koji su odgovorni za stradanje našeg naroda. Sramne fotografije patrijarha Pavla i Irineja Bulovića sa predsednikom Miloševićem ostaće najsramnije fotografije u istoriji SPC i smatram da srpski narod i Crkva moraju najodlučnije izraziti svoj protest i protivljenje takvim nerazumnim postupcima". (Sloboda, 10. januar 2000.)
 

Braća u Hristu smenjuju mitropolita Jovana
strana 149

I pored pokušaja zvaničnika Srpske pravoslavne crkve da u javnosti stvore što lepšu sliku o međusobnim odnosima "mirnih i dostojanstvenih" episkopa, bilo je jasno da je tokom devedesetih godina među njima nedostajalo i mira i dostojanstvenosti. O među episkopskim sukobima, o smenama u Srpskoj patrijaršiji i načinima na koje su one vršene, moglo se ponešto saznati i pre 29. novembra 1999. godine i otvorenog pisma vladike Artemija. Jedan od izuzetno vrednih izvora podataka o tome jeste i intervju koji je Njegovo visoko preosveštenstvo mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije g. Jovan dao "Logosu", časopisu studenata pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.'" U tom intervjuu mitropolit Jovan je izneo brojne pojedinosti vezane za njegovu smenu sa nekih funkcija u Patrijaršiji, ali i mnoštvo drugih zanimljivosti.

Jedno vreme mitropolit Jovan je obavljao dužnost direktora patrijaršijske štamparije, a od 15. februara 1992. do 1. decembra 1994. godine bio je i član uređivačkog odbora "Pravoslavlja", novina Srpske patrijaršije. Međutim, po mitropolitovim rečima, za sve vreme svog bavljenja u "Pravoslavlju" on nije "imao uticaja na uređivanje" ovog lista, a od jednog trenutka njegovo ime je samo "formalno stajalo u impresumu". Razlog je, kako sam kaže, bio u tome što se "uređivački odbor nije sastajao da bi pregledao tekstove i zaključio sadržaj svakog broja". Pošto je bio onemogućen da na uobičajen način učestvuje u uređivanju patrijaršijskih novina (na sastancima uređivačkog odbora), mitropolit je odlučio da se pismeno obrati Svetom arhijerejskom sinodu. Učinio je to dva puta prvi put 8. juna 1994, a drugi put 29. novembra iste godine. U obema svojim "predstavkama" mitropolit Jovan je izneo brojne primedbe, kritike i predloge vezane za organizaciju celokupne izdavačke delatnosti, ali sa posebnim osvrtom na probleme oko "Pravoslavlja". Problema u tom listu bilo je na pretek. "Situacija u 'Pravoslavlju' je bila sve gora, kvaliteta članaka se stalno srozavao kao i broj čitalaca." I što je najvažnije, tiraž patrijaršijskog lista sveo se na "tiraž manji od tiraža pojedinih fabričkih listova".

Mitropolitove primedbe počinjale su od 639. broja "Pravoslavlja" (1. novembar 1993. godine), što nije bilo slučajno. Upravo od tog broja Sveti arhijerejski sinod je na mesto glavnog urednika postavio gospodina Miladina Bojića, čoveka kojeg je mitropolit Jovan označio kao glavnog (mi ćemo dodati - javnog) krivca za stanje u kome se "Pravoslavlje" našlo. U vreme izbora gospodina Bajića (pomenimo i taj vrlo važan podatak), u Sinodu je za resor misije, a tu spadaju i crkveni mediji, bio zadužen mitropolit Amfilohije. Kritike na račun Miladina Bojića bile su brojne, počev od onih tehničke prirode ("ne zna se ni gde koji tekst počinje ni gde se završava"), pa sve do tvrdnji da gospodin Bojić "ispoljava i elementarna neznanja o životu i ličnostima Crkve".

Posle ovako oštrih ocena, neminovno se postavljalo pitanje: po kojim su to kriterijumima birani ljudi u SPC na tako važnu funkciju kao što je glavni urednik lista "Pravoslavlje" i kakve je kvalitete trebalo imati da bi se moglo doći na jedno takvo mesto. Znanje, očigledno, nije bilo od presudnog značaja. Gospodin Miladin Bojić je, pomenimo i to, Crnogorac, kao i mitropolit Amfilohije koji je u Sinodu bio "glavni" za crkvene medije prilikom Bojićevog izbora. Ipak, teško je poverovati da bi sa (ne )znanjima kakva je mitropolit Jovan pripisivao gospodinu Bojiću i "crnogorska veza" bila dovoljna da Bojić nije imao neke druge kvalitete - snalažljivost i dovitljivost, na primer.

U to ćemo se najbolje uveriti iz sledeće primedbe mitropolita Jovana: "U broju 653 od 1. jula 1994. godine, na naslovnoj strani, iznad zaglavlja lista, objavljena je vest da je počelo ovogodišnje redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, uz koju je data velika, izrazito mutna fotografija članova Sabora." Ispod fotografije je pisalo samo - Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve. U svemu ne bi bilo ničega lošeg da neke cepidlake, i pored toga što je fotografija bila "izrazito mutna", nisu na njoj prepoznale i episkopa braničevskog Savu Andrića koji je umro prethodne (1993.) godine. Dakle, u nedostatku fotografije sa članovima Sabora iz 1994. godine, gospodin Bojić je jednostavno uzeo onu prošlogodišnju, snimljenu na kraju zasedanja Sabora 1993, kada je episkop braničevski Sava Andrić još bio živ, i koristeći se prednostima savremene tehnike "izrazito je zamutio" (zar to nije dovitljivost?!) nadajući se, valjda, da niko neće kvariti oči zagledajući ko se sve na toj fotografiji nalazi.

Povodom toga mitropolit Jovan je dao sledeći komentar: "Nema nikakve sumnje da je ispod fotografije objavljene u broju od 1. jula 1994. godine morala stajati precizna legenda koja bi jasno stavila do znanja iz koga doba potiče snimak koji se objavljuje i koji su arhijereji na njemu. Ovako su mnogi ostali zbunjeni, jer su, iako su smatrali da pored vesti o početku rada Sabora vide fotografiju srpskih arhijereja sa ovogodišnjeg zasedanja (1994. godina), na snimku prepoznali i blaženopočivšeg episkopa braničevskog Savu Andrića." Ovaj postupak gospodina Bojića može da posluži i kao metafora, tj. iz njega se dobro vidi kako su nam prezentovane brojne "istine" koje su tokom 80-ih i 90-ih godina dolazile od pojedinih ljudi iz Srpske pravoslavne crkve. Bilo je potrebno "zamućivanje" slika i predstava o mnogo čemu da bi oni neupućeni mogli lakše da ih prihvate i poveruju u njihovu "istinitost".

lako gospodin Miladin Bojić možda i nije bio tako dohar glavni urednik, nešto drugo mu se moralo bez pogovora priznati - da je bio dobar muž. Svojoj supruzi Kseniji omogućio je da u "Pravoslavlju" objavljuje jedan poduži feljton, pa čak da se ogleda i kao pesnikinja. Jedino je ostalo nejasno zašto je supruga gospodina Bojića svoje radove u "Pravoslavlju" potpisivala prezimenom Pejović. Budući da je gospodin Bojić Crnogorac, postoje samo dva objašnjenja (Trećeg nema - što bi rekao patrijarh Pavle): ili je on slobodouman Crnogorac, poput Slobodana Miloševića, pa je svojoj supruzi dozvolio da ne nosi njegovo prezime, ili je to prezime korišćeno samo za potpisivanje radova objavljenih u "Pravoslavlju"- da se Vlasi ne bi dosetili. Kako god bilo, kritički raspoloženi mitropolit Jovan nije imao razumevanja za ove izraze supružanske ljubavi i oštro je prokomentarisao: "Ovo je manir nepotizma i prisvajanja porodičnog monopola u novinama Srpske patrijaršije."

Pošto mu je pristup "Pravoslavlju" bio sprečen (za razliku od urednikove supruge), mitropolit Jovan je svoje primedbe pismeno poslao Svetom arhijerejskom sinodu. Na osnovu njih situacija je bila sasvim jasna: stanje u patrijaršijskom listu - vrlo loše; tiraž - manji od tiraža nekih fabričkih listova; glavni urednik - neznalica, neozbiljan, neodgovoran, mada po našem mišljenju snalažljiv i dovitljiv, i odveć slab prema svojoj supruzi. Osim toga, iako je, vojnički rečeno, bio "redov", gospodin Miladin Bojić je sebi dozvolio takvu drskost da u obavljanju dužnosti onemogućava jednog od najuglednijih "generala" crkvene hijerarhije, mitropolita zagrebačko- ljubljanskog g. Jovana. Pri ovakvom stanju stvari svako razuman je mogao da pomisli samo jedno - Sinod će što je moguće pre odgovoriti svome bratu u Hristu mitropolitu Jovanu i preduzeti sve mere da se u listu izvrše neophodne promene i isprave nedostaci na koje je mitropolit ukazao. Međutim, članovi tadašnjeg Sinoda mitropolita Jovana nisu udostojili bilo kakve reakcije, pa ni najmanjeg znaka da su njegove "predstavke makar pročitane".

Ipak, mitropolitov trud nije bio uzalud. Brojne kritike i primedbe koje je u dva navrata poslao crkvenim vlastima urodile su plodom. Pošto su pročitali sve ono što je mitropolit Jovan imao da im kaže o uređivanju "Pravoslavlja", članovi Sinoda su u decembru 1994. doneli i odgovarajuću odluku smenili ga sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije i uklonili iz uređivačkog odbora patrijaršijskih novina. Po njihovom mišljenju, bio je to najbolji način da se situacija u listu popravi. O postupku svoje braće u Hristu mitropolit Jovan kaže: "Umesto odgovora na moje reagovanje, ili ma kakvog znaka da su moje predstavke makar i pročitane u Sinodu, desilo se nešto neprimereno životu i radu jednog kolektiva ili zajednice ako tako hoćete. U 'Pravoslavlju' br. 668 od 15. januara 1995, u članku 'Reč čitaocima', od novopostavljenog urednika, protosinđela Atanasija Rakite, saznao sam da sam smenjen sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije, a da o tome nisam prethodno dobio nikakvo zvanično obaveštenje. Takođe, na sednicu koja je o tome raspravljala nisam bio ni pozvan ni obavešten o njenom radu."

Smena mitropolita Jovana više je podsećala na partijsku čistku nego na odnos onih koji su od Isusa zavetovani na međusobnu ljubav i poštovanje (pogledati Jv. 13, 33-35). Čak bi se moglo reći da su komunisti sve to radili sa mnogo više uviđavnosti prema svojim posrnulim drugovima, posebno onima iz najviših partijskih krugova. Pozivali su ih da učestvuju u radu skupova koji su o njima raspravljali (kongres, plenum, sednica ili najobičniji sastanak), pa su im čak davali i mogućnost da kažu koju reč u svoju odbranu, iako se unapred znalo šta im sleduje. Dobar primer za ovu tvrdnju je i legendarna Osma sednica CKSK Srbije. Mitropolitu Jovanu od njegove sabraće nije bila pružena nijedna od tih mogućnosti.

Vest o svojoj smeni mitropolit Jovan je zvanično saznao iz štampe! U već pomenutom članku "Reč čitaocima", čiji je autor bio novoizabrani glavni urednik "Pravoslavlja" protosinđel Atanasije Rakita, mitropolit Jovan je mogao da pročita da je 30. decembra 1994. godine održana sednica uređivačkog odbora "Pravoslavlja" "koju je vodio Njegova Svetost patrijarh srpski G. Pavle uz učešće Njegovog Visokopreosveštenstva mitropolita crnogorsko-primorskog G. Amfilohija". Na sednici je odato "dužno poštovanje dotadašnjem uređivanju ovog lista", ali je odlučeno da se "u njega unesu značajne i veoma potrebne promene". Sve ovo, kaže se dalje u članku, bilo je u skladu sa odlukom koju je devet dana ranije, 21. decembra, doneo Sveti arhijerejski sinod. (Tada u sastavu: patrijarh Pavle, kao predsednik, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i vladike valjevsko-šabački Lavrentije, niški Irinej i banatski Hrizostom.)

Najznačajnije ličnosti pri donošenju odluke o smeni mitropolita Jovana bili su patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije. Najznačajnije zato što je patrijarh Pavle, po samom svom položaju, predsednik Sinoda i njegov stalni član, a mitropolit Amfilohije zato što je u to vreme bio zadužen za resor koji se između ostalog bavi i problemima crkvene izdavačke delatnosti. Iz navedenih razloga njih dvojica se mogu smatrati i najodgovornijima što mitropolit Jovan nije "dobio nikakvo zvanično obaveštenje" o svojoj smeni i što na sednicu na kojoj se o tome raspravljala nije bio "ni pozvan ni obavešten o njenom radu". S druge strane, gospodina Miladina Bojića, glavnog urednika i samim tim glavnog krivca za stanje u "Pravoslavlju", kome su bila data takva prava da je mogao da sprečava u radu jednog mitropolita SPC i da istovremeno angažuje svoju suprugu, iz lista nisu uklonili. Naprotiv, za njega su smislili i novu funkciju koja u "Pravoslavlju" nikada nije postojala, bar ne pod tim nazivom. Postojali su i glavni, i odgovorni, i tehnički, i grafički, ali do gospodina Miladina Bojića nije postojao nijedan operativni urednik.

Na primedbu studenata Bogoslovskog fakulteta, koji su sa mitropolitom Jovanom obavili intervju za časopis "Logos", da njegova smena nije prvi slučaj da se "u Patrijaršiji vrše smenjivanja preko noći i iza leđa, bez ikakvog obrazloženja", mitropolit je odgovorio: "Doista se pokazuje da postoje izvesni krugovi uticajnih faktora, da se tako izrazim, koji žele da utiču na život Crkve odbacujući 'nepouzdane' i birajući ljude koji više slušaju no što misle svojom glavom s ciljem što potpunijeg obavljanja poverenog im posla. Toga ne sme da bude u Crkvi, jer naše je da pišemo i branimo Istinu na svakom koraku, a ne interese ovih ili onih pojedinaca ili partija. Samo ako to budemo radili, rukovodeći se istinskom ljubavlju prema Istini i čoveku, imamo razlog svog postojanja kao misionari Gospoda Isusa Hrista."

Mada mitropolit Jovan nije rekao ko su ljudi iz tih "izvesnih krugova uticajnih faktora", nije bilo teško primetiti jednu "konstantu" u svemu onome što se dešavalo oko njegove smene. Naime, jedna ličnost je tu bila stalno i svuda prisutna; jedan drugi mitropolit - mitropolit Amfilohije. Kada je 1. novembra 1993. gospodin Miladin Bojić postao glavni urednik "Pravoslavlja", mitropolit Amfilohije je bio član Sinoda i to zadužen za resor misije, u koji spadaju i crkveni mediji. I sledeće (1994) godine, kada je doneta odluka o smeni mitropolita Jovana sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije, mitropolit Amfilohije je još uvek bio njegov član Sinoda. Zatim, onoj sednici uređivačkog odbora "Pravoslavlja" na kojoj se raspravljalo o mitropolitovoj smeni i koju je vodio lično patrijarh Pavle (što se ne dešava tako često), prisustvovao je, naravno, i mitropolit Amfilohije. (Mitropolit Jovan nije bio pozvan, kao ni na mnoge druge do tada.) Umesto uklonjenog mitropolita Jovana, jedan od novih članova uređivačkog odbora postao je mitropolit Amfilohije koji je kasnije postavljen i za predsednika uređivačkog odbora "Pravoslavlja".

Na kraju intervjua studenti Bogoslovskog fakulteta su zamolili mitropolita Jovana da im kaže "neku reč pouke i ohrabrenja". Mitropolit im je, naravno, izašao u susret: "Svi oni koji slede za Hristom noseći svoj krst imaju slične probleme. Apostol Pavle je zbog toga rekao: 'Ko živi pobožno u Isusu Hristu biće gonjen.' Istovremeno i srpski narod kaže: 'Ko se boji Boga ne boji se ničega drugog, a ko se ne boji Boga boji se svega.' Zbog toga jedini kriterijum u vašem radu treba da vam bude vernost Istini i Pravdi, što se postiže kroz nepokolebljivu vernost učenju Svete Crkve. To neka vam bude jedino merilo, a Istina će pobediti ako ne pre, na Strašnom sudu - sasvim sigurno." Iako "Istina" (ona sa velikim "I") još uvek nije bila pobedila, a ni Strašni sud se još nije bio desio, pet godina nakon što je smenjen sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije i uklonjen iz uređivačkog odbora "Pravoslavlja", mitropolit Jovan je dočekao svojih pet minuta. Sada je on smenjivao one koji su prethodno smenjivali njega.

Mitropolit Jovan smenjuje braću u Hristu
strana 156

I pored pretnji bombardovanjem od strane NATO-a, jedan deo građana Srbije (onaj "ponositi",  "dostojanstveni", "rodoljubivi" itd.) izašao je na referendum i izjasnio se protiv međunarodnog prisustva na Kosovu. Istu odluku doneli su i još ponositiji poslanici Skupštine Srbije, odbacivši zahteve da na Kosovo dođu strane oružane trupe. A onda, 24. marta 1999. godine, ispaljivanjem projektila sa jedne britanske podmornice koja se u tom trenutku nalazila u Jadranskom moru, započela je NATO agresija na Jugoslaviju. Tim povodom Njegova svetost patrijarh Pavle objasnio je Srbima da je ovaj rat za njih "odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven". I mada je posle Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine Bog još jednom bio na našoj strani, za srpski narod se sve završilo kao i u prethodna tri rata - potpunim porazom.

U junu 1999. potpisan je Kumanovski sporazum. Po tom sporazumu, vojnici i policajci Savezne Republike Jugoslavije morali su da napuste prostore Kosova i Metohije da bi umesto njih došle međunarodne vojne snage. Nažalost, nisu odlazile samo srpska vojska i policija. Sa njima su odlazili i brojni kosovski Srbi. Bio je to više nego dovoljan razlog da se Srpska pravoslavna crkva, u kojoj je od kraja 1995. vladalo relativno zatišje, ponovo oglasi i to možda žešće nego ikada. Iako su iz Crkve i ranije dolazile kritike na račun režima i zahtevi za odlazak postojeće vlasti, nikada oni nisu bili tako jasni i izričiti kao u leto 1999. godine. Čak je i patrijarh Pavle, prvi put, poimenično zatražio od Slobodana Miloševića da vlast preda nekome drugom, sposobnijem, ne bi li izveo srpski narod iz teškoća u kojima se našao.

Petnaestog juna 1999. godine Sveti arhijerejski sinod je izdao saopštenje u kome je zatražio da "aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost". Dva meseca kasnije (10. avgusta), sa Savetovanja episkopa SPC održanog u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu, upućen je Apel u kome je rečeno da se očekuje "od sadašnjeg predsednika SRJ i Republike Srbije da ukoliko, zaista, ne žele da svoj narod i svoju državu pretvore u sopstvene taoce, vodeći ih u sigurnu propast, da što pre omoguće drugim ljudima kako bi preuzeli kormilo države i izveli narod iz ćorsokaka u koji je doveden". Takođe, episkopi SPC su podržali "sve demokratske i narodoljubive snage u našoj zemlji i njihove zahteve za što hitnijim i korenitim promenama u našem društvu", napomenuvši da te neminovne promene treba sprovesti "isključivo mirnim i demokratskim putem, bez bilo kakvog nasilja".

Iz ovih poruka upućenih srpskoj javnosti videlo se da jedan broj episkopa SPC otvoreno daje podršku opozicionim snagama u Srbiji. Susreti patrijarha Pavla i pojedinih arhijereja (posebno vladike Artemija) sa predstavnicima "demokratskih i narodoljubivih snaga" postajali su tih dana sve učestaliji. Na opozicionom mitingu održanom 19. avgusta 1999. godine ispred savezne skupštine, velikom broju prisutnih obratio se gospodin Atanasije Rakita, nekadašnji glavni urednik "Pravoslavlja", a tada već episkop hvostanski i vikar Njegove svetosti. (Pričalo se da će na miting doći i patrijarh Pavle, ali od toga nije bilo ništa.) Takođe, zbog novonastale situacije na Kosovu osnovana je i agencija "Pravoslavlje-Pres" čiji je zadatak bio da svakodnevno informiše o dešavanjima na kosovskim prostorima. Njen idejni tvorac bio je mitropolit Amfilohije, a za direktora i glavnog urednika agencije postavljen je gore pomenuti episkop Atanasije Rakita.

A onda, kao grom iz vedra neba: u štampi se pojavila vest da jedan velikodostojnik SPC poslednje odluke Svetog arhijerejskog sinoda, a samim tim i zahtev za ostavku predsednika Miloševića, ne smatra legalnim, pošto su se tokom njihovog donošenja u Sinodu nalazili episkopi kojima je bio istekao dvogodišnji mandat. Ova informacija je potekla iz Kragujevca, pa se mislilo da je njen inicijator bio episkop šumadijski Sava. Međutim, uskoro je postalo jasno da iza svega toga stoji jedna druga visoka crkvena ličnost - Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit zagrebačko-ljubljanski gospodin Jovan.

Primedba mitropolita Jovana o isteku dvogodišnjeg mandata nekim članovima Sinoda bila je tačna. Naime, svake godine na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora određuju se dva episkopa i postavljaju na mesto onih koji su na toj dužnosti proveli dve godine. U zvaničnim saopštenjima koja se izdaju posle zasedanja Sabora jedna od uobičajenih rečenica glasi: "Sveti arhijerejski sinod će u narednom sazivu raditi u sledećem sastavu...", i onda se navedu imena četvorice episkopa, aktuelnih članova Sinoda. (Patrijarh, kao predsednik i stalni član Sinoda, se podrazumeva.) Međutim, u saopštenju sa redovnog zasedanja Sabora održanog od 13. do 15. maja 1999. godine ova rečenica je izostala. * Zato je mitropolit Jovan ponovo, kao i 1994. godine, "presavio papir" i obratio se i svojoj braći i srpskoj javnosti. Ovoga puta braća ga nisu ignorisala - odgovor je vrlo brzo stigao. Tako su uskoro usledile smene i odlasci nekih episkopa sa određenih dužnosti. Samo što sada mitropolit Jovan nije bio "smenjeni" nego "onaj koji smenjuje".

Od 13. do 18. septembra 1999. godine u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu održano je vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. Na tom zasedanju urađeno je ono što je trebalo uraditi pre četiri meseca - izabrana su dva nova člana Sinoda, mitropolit Jovan i episkop šumadijski Sava, a sa četiri meseca zakašnjenja crkveno upravno telo su napustili episkop raško-prizrenski Artemije i episkop braničevski Ignatije. Ostavku je dao vladika zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić. On sam to nije nazivao ostavkom, nego "dobrovoljnim povlačenjem sa položaja i službe eparhijskog arhijereja, iz zdravstvenih razloga". Po objašnjenju Njegovog preosveštenstva, arhijerejsku službu nije napustio zato što je bio razočaran radom bilo kojeg od "očeva i braće arhijereja", nego zato što je bio "zdravstveno malaksao".

lako je zbog problema sa vratnim pršljenom nosio ortopedsku kragnu (po kojoj je postao prepoznatljiv), objašnjenje vladike Atanasija je delovalo neuverljivo. Razlog te neuverljivosti bila je činjenica da je vladika i posle svoje ostavke "herojski putovao Kosovom i Metohijom", kako se kaže u jednoj od vesti agencije "Pravoslavlje-Pres", Znači, dok su brojni Srbi, u punom zdravlju i snazi, bežali glavom bez obzira, "zdravstveno malaksali" vladika Atanasije Jevtić krstario je Kosmetom, obilazeći preostalo srpsko pravoslavno stado. Zbog toga je mnogima daleko uverljivija bila pretpostavka da su razlozi povlačenja vladike Atanasija njegovo nezadovoljstvo stvarnošću (koja nikako nije odgovarala njegovim željama) i činjenica da kod većine braće episkopa njegove radikalne ideje više nisu imale podršku.

Ali zato, nakon punih devet godina, u sastavu vladajućeg crkvenog tela i u mogućnosti da direktno utiče na dešavanja u SPC ponovo je bio mitropolit Jovan. Jedan od prvih poteza koje je Njegovo visokopreosveštenstvo povukao bio je zahtev za ostavku vladike hvostanskog Atanasija Rakite sa mesta direktora i glavnog urednika agencije "Pravoslavlje-Pres". Istog onog Atanasija Rakite od kojeg je pre pet godina, iz članka "Reč čitaocima", saznao da je smenjen sa mesta direktora patrijaršijske štamparije i da je uklonjen iz uređivačkog odbora "Pravoslavlja". Za razliku od svog imenjaka Atanasija Jevtića, vladika Atanasije Rakita nije bio ni bolestan ni malaksao, pa zbog toga nije nameravao ni da daje ostavku niti da se "dobrovoljno povlači" sa tog položaja. Jedini način da se on na to privoli bio je da mitropolit Jovan ovog mladog i neposlušnog vladiku malo "pogura". Zato je već na prvoj sednici novoizabranog Sinoda, 17. septembra 1999, mitropolit zatražio smenu vladike Atanasija Rakite. Njegov predlog, međutim, nije prošao.

Mitropolit Jovan je, videlo se to u više navrata, izuzetno uporan i strpljiv čovek koji zna da sačeka svojih pet minuta. U slučaju vladike Atanasija Rakite nije morao mnogo da čeka. Jedna vest agencije "Pravoslavlje-Pres" od 30. septembra 1999. godine sadržavala je informaciju koja, po mišljenju mitropolita Jovana, a pokazaće se kasnije i većine članova Sinoda, nikako nije smela biti objavljena. Osim toga, mitropolit Amfilohije, koji je vladiku Atanasija Rakitu i predložio za mesto direktora i glavnog urednika "Pravoslavlje-Presa", sredinom oktobra boravio je u Sjedinjenim Američkim Državama. Sve su to bile pogodne okolnosti koje je mitropolit Jovan iskoristio i pred Sinod ponovo podneo zahtev za smenu vladike Atanasija Rakite. Govorilo se da je mitropolit nastupio ultimativno, rekavši da ukoliko se vladika Atanasije Rakita ne smeni on "neće moći da obavlja dužnost člana Sinoda i zahtevaće istragu po ovoj stvari na Svetom arhijerejskom saboru". Ovoga puta zahtev mitropolita Jovana je prihvaćen - vladika Atanasije Rakita je uklonjen sa mesta direktora i glavnog urednika "Pravoslavlje-Presa", a na toj funkciji ga je zamenio onaj koji ga je i smenio - mitropolit Jovan.

O želji i upornim pokušajima mitropolita Jovana da ga smeni govorio je i sam vladika Atanasije Rakita. Po njegovim rečima, njih dvojica su se razlikovali "u shvatanjima Crkve, njene uloge u srpskom narodu i njene misije u svetu", ali je dodao da su tu postojali i razlozi lične prirode, tj. netrpeljivost koja je trajala duže vreme.222  Pošto je mitropolit Jovan upravo od vladike (tada protosinđela) Atanasija Rakite saznao da je smenjen sa funkcije direktora patrijaršijske štamparije, mnogi su mitropolitovo ponašanje tumačili kao najobičniju osvetu, tj. "vraćanje mila za drago". Međutim, ukoliko se ovde i radilo o osveti, ona je očigledno bila posredna. Mitropolit Jovan je dobro znao da je protosinđel Atanasije 1994. godine bio samo "telai", tj. da ga je on samo obavestio o smeni koju su mu drugi pripremili i izglasali. Takođe je znao i ko su ti, kako ih je nazvao, "izvesni krugovi uticajnih faktora", i ko je najviše poradio na njegovoj smeni.

Koliko je vladika Atanasije Rakita zaista bio nebitan u celom slučaju pokazali su i odgovori dvojice glavnih aktera svih ovih sukoba, mitropolita Jovana i mitropolita Amfilohija, na novinarska pitanja vezana za njegovu smenu. Mitropolit Jovan je smatrao da toj smeni "ne treba davati toliki publicitet", jer se radi o "čisto crkvenoj, unutrašnjoj stvari" S druge strane, mnogi su od mitropolita Amfilohija, po njegovom povratku iz Amerike, očekivali neku žestoku i njemu svojstvenu reakciju, u skladu sa njegovim dinarskim, crnogorskim temperamentom. Međutim, da li zbog trenutnog i kratkotrajnog uticaja američkog kontinenta koji je nadjačao ono dinarsko i crnogorsko, ili zbog nečega drugog, mitropolit Amfilohije je bio savršeno "cool". Poput mitropolita Jovana i on je na pitanje novinara odgovorio: "Mislim da tome ne hi trebalo pridavati baš suštinski značaj. Promjena uvijek ima. One su nekad bolje, nekad su gore, i to je prirodno.''

Iako je mitropolit Amfilohije zadržao mir i ničim nije pokazao da je uzdrman poslednjim dešavanjima u vrhu Crkve, to nije značilo da mitropolit Jovan neće biti žestoko napadnut u javnim medijima. U tekstu "Slučaj mitropolita Jovana" ("NIN" 4. novembar 1999.), koji je potpisao izvesni Konstantin Trojicki, na račun mitropolita zagrebačko-ljubljanskog iznet je čitav niz žestokih optužbi. Između ostalog je optužen da se od 1989. godine, "kada je patrijarh German iznenada oboleo", pa sve do izbora patrijarha Pavla u decembru 1990, "crkvenim finansijama loše upravljalo. Nastao je pozamašan dug (u markama) za štampariju koja potom nikada nije rentabilno radila, a od duga se Crkva teško godinama oporavljala." (I pored ovakvih optužbi iznetih u članku Konstantina Trojiekog, u novoizabranom Sinodu mitropolit Jovan je bio "zadužen za finansije.") Ipak, glavna zamerka je bila to što u vreme "kada je po srpskim zemljama (...) oduševljenje za predsednika Miloševića bilo na vrhuncu, jer 'narod niko ne sme da bije', mitropolit nije krio i svoje simpatije koje ga do danas nisu napustile". Naravno, naglasak je bio na tome "do danas", jer su, kao što rekosmo, 80-ih godina svi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi imali "simpatije" za Slobodana Miloševića, a posebno vladika Atanasije Jevtić koji ga je najviše hvalio, pa čak i vodio svoje studente na njegove mitinge.

Ovakvi napadi na mitropolita Jovana i njegove istomišljenike u srpskoj štampi nisu bili nikakva retkost. Te poslove obavljali su ljudi koji su se sjajno snalazili i u uslovima komunističke, potom socijalističke, a onda i vlasti nekadašnje opozicije. Kao što ni partizanske vođe, oslobodivši Beograd, nisu otpustile dame koje su svoje stručne usluge prethodno pružale nacistima, tako nijedna vlast nije menjala onu vrstu ljudi koja je svoj posao uvek obavljala profesionalno i po želji nalogodavca.

* Sastav Svetog arhijerejskog sinoda nije menjan ni na redovnom zasedanju Sabora '90. godine. Predsedavajući Sinoda tada je bio mitropolit Jovan koji je zamenjivao obolelog patrijarha Germana. U obrazloženju tog postupka stajalo je da su članovi Sinoda ostali isti "zbog izuzetnih prilika". (Glasnik SPC, jun 1990).

Dobri momci i loši momci
strana 162

Borba između mitropolita Jovana i "tri A" nije se vodila oko jednog konkretnog čoveka (Josipa Broza, Slobodana Miloševića), ili oko komunizma (boljševizma, titoizma), zato što je on tobože nekima u SPC bio drag, a nekima nije. Razlike su bile principijeinog karaktera i ticale su se odnosa prema bilo kakvoj vlasti i odnosa prema političkom angažmanu ljudi iz Crkve. Na jednoj strani nalazili su se mitropolit Jovan i njegovi istomišljenici koji su smatrali da treba poštovati onaj već pominjani zahtev apostola Pavla iz poslanice Rimljanima (13, 1-2) koji glasi: "Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti - protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu."

Tumačenje ovih apostolskih reči dato je i u jednom od brojeva "Pravoslavlja" (1. januar 1974), u rubrici "Sveto pismo u pitanjima i odgovorima". Tu se kaže da apostol Pavle ne razmatra način na koji je vlast nastala (nasleđem, izborom ili uzurpacijom), i kakva je ona, nego samo njeno božansko poreklo. Moguća je, jasno, i zloupotreba vlasti, ali čak ni to ne umanjuje činjenicu da je ona božanskog porekla. Za hrišćane treba uvek da važi načelo da se pokoravaju ne samo dobrim nego i zlim vladarima, tj. ne samo onima koje je Bog postavio nego i onima koje je dopustio. Uostalom, i sam Isus Hrist je odvraćao svoje jevrejske sunarodnike od pobune protiv rimskih okupatora. Dakle, "Bog preko vladara kao svojih oruđa čas nagrađuje narod šaljući mu dobre vladare, čas kažnjava šaljući mu tirane. Stoga: ko se protivi vlasti u onome za šta je ona postavljena od Boga, protivi se naredbi i volji Božijoj".

Drugačijeg mišljenja bili su "tri A" i njihovi sledbenici. Njihov stav po tom pitanju najbolje je izrazio mitropolit Amfilohije: "Isključivanje Crkve iz politike vezano je za period u kome se smatralo da je to monopol jedne partije. Mitropolija crnogorska se i te kako upuštala u sve oblasti ljudskog života. Ako bi to oduzeli Svetom Petru, * Petru Drugom, Mitrofanu banu onda šta bi od njih ostalo?" Zbog ovih razlika i nesuglasica među najuglednijim ljudima SPC, u javnosti je napravljena pojednostavljena podela na "antikomuniste", tj. "opoziciono opredeljene episkope", dakle one koji su protiv vladara (Slobodana Miloševića), i na "sloboljupce", tj. "crvene mitropolite i vladike". Oni prvi smatrani su "pravim braniocima srpskih interesa", a oni drugi "davaoeima legitimiteta upropastitelju srpskog naroda".

Razlike među srpskim episkopima nisu postojale samo oko odnosa Crkve prema vlasti nego čak i oko shvatanja i poštovanja pravila bontona. Mitropolit Jovan je isticao da su "trpeljivost i smirenost neophodne" i da "odmerena i kulturno-kritična reč ne sme ustuknuti pred neumerenim i zadrtim istupima kakvi su 'krasili' ateiste i druge necrkvene ljude i organizacije". Tokom 90-ih godina takvih "neumerenih i zadrtih istupa" Srbi su se ponajviše nagledali, naslušali i načitali od strane vladike Atanasija Jevtića. Podsetimo se reči Jovana Raškovića koji je smatrao da bi javni nastupi vladike Atanasija trebalo da budu sa "više mere" i "manje agresivnosti", a on sam da pokazuje "mnogo više blagosti i mudrosti". Čak je i sam vladika Atanasije, svestan svoje prirode, govorio da je "čovek nečistih usta" i da ima jezik koji je "mala vatra što velike stvari zapali". "Ja ne znam da li ću u raj, imam nezgodan jezik, osoran sam i imam mnogo ogrešenja, i svojih ličnih, i prema Bogu, i prema svom narodu", rekao je vladika Atanasije jednom prilikom. Zbog svega toga nije teško pretpostaviti ko je bio glavni akter incidenta koji je mitropolit Jovan pomenuo u jednom svom intervjuu. Evo šta je mitropolit o tome rekao: "Kada je Milošević posetio Patrijaršiju (bili su još Karadžić i Babić, ta poseta se odvijala u strogoj diskreciji) jedan od arhijereja je žučno napao predsednika. Patrijarh nije reagovao niti je reagovao neko od episkopa. Bilo je nedopustivo da kao domaćini u svojoj kući gosta tako napadnemo, jer su svi argumenti mogli na miran, pristojan način da se kažu. Patrijarh je kao domaćin morao da interveniše."

Mitropolit Jovan i episkopi koji su mislili slično njemu prednost su davali diplomatiji, razgovoru i blagoj reči. Upravo je mitropolit Jovan, u želji da se problemi reše na miran način, već 1991. godine izdejstvovao susret patrijarha Pavla i kardinala Kuharića u Sremskim Karlovcima. Zahvaljujući prvenstveno njegovim naporima patrijarh je u martu 1999. godine posetio Ljubljanu i Zagreb i susreo se sa najznačajnijim crkvenim i državnim funkcionerima Slovenije i Hrvatske. Patrijarh Pavle je u obe republike bivše SFRJ dočekan i primljen kao državni gost najvišeg ranga, sastavši se tom prilikom sa predsednikom Slovenije Milanom Kučanom, premijerom Janezom Drnovšekom, predsednikom Skupštine Janezom Podobnikom i slovenačkim nadbiskupom Francom Rodeom. U Hrvatskoj su patrijarha Pavla primili predsednik Franjo Tuđman i nadbiskup zagrebački Josip Bozanić. Dok je hrvatski predsednik ležao u bolnici, mitropolit Jovan mu je poslao poruku sa željom za što brže ozdravljenje. (Ovaj postupak Njegovog visokopreosveštenstva, začudo, nije izazvao javne reakcije i komentare, iako se njime izložio opasnosti da osim što je "crveni mitropolit" postane i "ustaški mitropolit".) I na kraju, mitropolit Jovan je organizovao i uzvratnu posetu nadbiskupa zagrebačkog Josipa Bozanića Srpskoj patrijaršiji i patrijarhu Pavlu. Bili su to pokušaji da se zacele rane nastale tokom jednodecenijske vladavine "tri A" i preovladavanja njihovih ideja u vrhovima Srpske pravoslavne crkve.

* Naravno, Petru Cetinjskom, a ne apostolu Petru.
* Povoda za pravljenje ovakvih podela davale su i izjave pojedinih episkopa. Atanasije Jevtić je govorio da "nije Crkva ta koja se dodvorava", nego da u njoj "ima pojedinih ljudi" koji to čine. (Borba 14.15 mart 1992.)

Od izvora dva putića
strana 165

Ukoliko ne postoji kolektivna odgovornost, tj. odgovornost i krivica celog jednog naroda za zločine koji su počinili pojedini njegovi pripadnici, mogu li onda postojati kolektivni ponos, čast i dostojanstvo? Može li obraz celog jednog naroda biti osvetlan ili ukaljan postupcima njegovih pojedinaca? Da li je trebalo pozivati narod, kao što su to činili pojedini srpski episkopi tokom 90-ih godina, da se zbog zajedničkog obraza, ponosa i dostojanstva suprotstavlja mnogostruko jačem neprijatelju i ulazi u avanture za koje je svako razuman znao da se mogu završiti samo porazom i propašću? I konkretno, koje pastire bi trebalo da prate srpski pravoslavni vernici na svom putu u treći milenijum? Da li se prepustiti vođstvu ljudi poput mitropolita Jovana i vladike Save šumadijskog, diplomatski nastrojenih arhijereja, ljubitelja blage reči, koji su spremni na razgovor, ili nastaviti hod za onakvima kao što su mitropolit Amfilohije, vladika Artemije i Atanasije Jevtić, čiji su stavovi tokom 90-ih godina preovladavali u određivanju pravca srpskog crkvenog i nacionalnog broda i koji su dali svoj pažnje vredan doprinos njegovom tragičnom potonuću?

Moglo bi se reći da je srpski narod kroz istoriju trpeo dve vrste vođa svoje krvi i vere. Jedni su bili čvrstog stava, nesavitljive kičme i teško popustljivi pred jačima od sebe. Reči obraz, ponos i dostojanstvo koristili su kao poštapalice. Drugi, pak, skloniji diplomatiji, znali su da se sagnu i bez tuđe pomoći, izbegavajući tako dodatne i nepotrebne neprijatnosti. Oni prvi, koji su iz ne sasvim razjašnjenih razloga Srbima uvek bili draži, obično su završavali na tri načina - ginuli su, poput kneza Lazara, ostavljajući narod na milost i nemilost protivniku; posle poraza bežali i spasavali živu glavu, poput Karađorđa, takođe ostavljajući narod na cedilu; i naknadno se saginjali, poput Slobodana Miloševića, pružajući narodu zadovoljstvo da uživa u plodovima njihovog prethodno izraženog ponosa i dostojanstva.

Kada je Stefan Nemanja, utemeljitelj srednjovekovne srpske države, u jednom trenutku odlučio da se usprotivi tada izuzetno moćnoj Vizantiji, vizantijski car Manojlo I Komnen krenuo je da ga urazumi. Evo kako je naš poznati istoričar Vladimir Ćorović opisao ponašanje srpskog velikog župana nakon što mu je postalo jasno da u borbi nema nikakvih šansi: "Sklonio se stoga u planine svoje države i poručio otud caru da je voljan pokoriti mu se ako ima imalo nade da će biti nekih obzira prema njemu. Kad je razabrao da kod cara ima milosti, on mu je došao sav unižen, gologlav i bosonog, sa konopcem o vratu, donoseći caru mač, kao glavodužnik o krvnom miru. Kao što nije imao nikakvih obzira da dobije vlast, tako ih nije imao ni sada da je održi; vlastoljubivost je kod njega bila glavna crta i jača od ponosa. Pavši ničice pred cara, Nemanja je molio i dobio milost. Car ga je poveo u Carigrad da mu, krupan i naočit kakav je bio, ukrasi pobedni triumf'. (...) "Posle ovog lošeg iskustva Nemanja više nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije dok je bio živ car Manojlo. Šta više, bio je ispravan vazal; godine 1176. učestvovali su i srpski odredi u vizantijskoj vojsci u Maloj Aziji, u borbama protiv Turaka."

Ne znajući za zavet kneza Lazara i izborne parole srbijanskih socijalista ("Srbija se saginjati neće."), Stefan Nemanja je mogao bez griže savesti da savije kičmu i prihvati poniženja. U epizodi sa carem Manojlom "ose ća se prvi put, pored avanturističkog i borbenog, jasan potez stvaralačkog", kaže Vladimir Ćorović. Ali,  Nemanja se saginjao samo pred jačima od sebe. Prema bogumilima koji su živeli na njegovim prostorima nije bio tako uviđavan. Protiv njih je pokrenuo čitavu vojsku i sproveo brz i efikasan genocid i izgon. "Bogumile je Nemanja gonio nemilosrdno; plenio im je imanja, kažnjavao ih je, čak i spaljivao; njihovu učitelju dao je odrezati jezik. Uništavao je i njihove knjige, koje bi danas predstavljale najstarije i svakako dragocene spomenike raške i možda maćedonske škole. Gonjeni bogumili bežali su iz Srbije na sve strane, a najviše ih se spasio u susednoj Bosni."2.n  Većina Bogumila koji su prebegli u Bosnu pred Nemanjinim terorom, ili tačnije rečeno njihovi potomci, po dolasku Turaka primili su islam. I baš po Hristovom zakonu - ono što je rešavao silom Nemanja nije rešio, nego je stvorio "problem" koji će trajati vekovima, a ono što je rešavao saginjanjem rešio je i nakon četiri decenije strpljivog rada postavio temelje velike srpske srednjovekovne države kojoj će zidove podići kralj Milutin, a krov postaviti car Dušan.

Dva veka nakon Nemanjine smrti, knez Lazar je demonstrirao drugačiji način ponašanja prema jačem i brojnijem neprijatelju. Njemu nije padalo na pamet da učini isto što i Stefan Nemanja - da se ponizi, zatraži primirje, i da bez uzaludnih gubitaka prihvati uslove moćnijeg protivnika. Na kneževu odluku da se suprotstavi Turcima nisu delovali uznemirujući izveštaji srpskih "izviđača" koji su ga obaveštavali da je turska vojska ogromna i da "svi mi da se u so premetnemo, ne bi Turkom ručka osolili". Čak ni Isusove reči iz Novog zaveta, za koje je knez sasvim sigurno znao, nisu ga navele da promeni mišljenje. Objašnjavajući apostolima da pre ulaska u neki poduhvat treba dobro razmisliti može li on biti uspešno završen i doveden do kraja, Hrist je dao primer kralja koji bi bio nerazuman ako bi pošao na protivnika koji ima duplo veću vojsku. "Ili koji kralj", govorio je Isus, "kad krene da zarati na drugog kralja, neće prvo sesti i posavetovati se - da li može sa deset hiljada da iziđe u susret onome što ide na njega sa dvadeset hiljada? Ako ne može, poslaće poslanike dok je onaj još daleko, i moliće primirje (Lk, 14,31-32)." Ne slušajući savete ni samoga Gospoda, knez Lazar je za samo jedan dan do propasti doveo državu koju su njegovi prethodnici gradili dva i po veka.

Pred samu borbu, ne pokazujući ni trunke straha, knez je mirno i dostojanstveno poručio srpskim ratnicima: "Bolje nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom živeti. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim. Mnogo smo živeli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalnički, da poživimo večno na nebesima."2.13  Ove kneževe reči naišle su na oduševljen prijem kosovskih vitezova. Videvši kakva je situacija, i procenivši kako će se bitka završiti, kneginja Milica je zamolila kneza Lazara da joj ostavi bar jednog od devetoro braće, "sestri od zakletve". Lazar joj tu želju, naravno, nije mogao odbiti. Ali sutradan, dok je stajala na gradskim vratima i molila braću da bar jedan ostane, od svih je dobijala sličan odgovor. Najmlađi brat joj je rekao: "Idi, sestro, na bijelu kulu;/ Ne bih ti se junak povratio/ Ni careve jedeke pustio/ Da bih znao da bih poginuo.! Idem, sejo, u Kosovo ravno/ Za krst časni krvcu proljevati/ I za vjeru s braćom umrijeti!" Ovako su se ponašali i ostali kosovski junaci. Čak i knežev sluga Goluban, koji je dobio gospodarev blagoslov da ostane u Kruševcu, "svome srcu odoljet ne može", nego je požurio da sa ostalima pogine i zasluži Carstvo nebesko.''

Uporedimo li ponašanje srpskih vitezova sa ponašanjem samoga Isusa Hrista pred raspeće, reklo bi se da je Sin Božiji sa manje oduševljenja prihvatio žrtvu za celo čovečanstvo nego hrabri Srbi za svoje otačastvo. Oni su bili tako dostojanstveni, i reklo bi se čak sa nekom veselošću odlazili u smrt. Nigde se tu nisu pominjali strah, potištenost, pa čak i znojenje uplašenog čoveka. Za razliku od njih, Isus Hrist nimalo nije bio ravnodušan. Jevanđelista Luka kaže: "I izašavši ode po običaju na Maslinsku goru; a za njim pođoše i učenici. I kad stiže na to mesto, reče im: molite se Bogu da ne dođete u iskušenje. A sam se povuče od njih koliko se može kamenom dobaciti, te kleknu na kolena i moljaše se govoreći: Oče, ako hoćeš, ukloni ovu čašu od mene; ali neka ne bude moja volja nego tvoja. I pojavi mu se anđeo s neba i krepio ga je. I našavši se u smrtnom strahu, molio se još istrajnije. A znoj mu je bio kao kapi krvi, koje se slivaju na zemlju (Lk, 22, 39-44)."

U vreme Isusa Hrista, prostori na kojima su živeli Jevreji bili su okupirani od strane Rimskog carstva. Dakle, Rimljani su bili za Jevreje isto što i Turci za Srbe. Pa i pored toga, Gospod nikada nije pozvao pripadnike svoga naroda, kao knez Lazar Srbe; da krenu u boj protiv rimskih vojnika, da prime "smrt od mača" i da ne daju pleća neprijateljima svojim. Naprotiv, iako bi za Jevreje to bio "pravedan rat", jer su bili "svoji na svome", Isus ih je od toga odgovarao. Protivio se "zelotima", jevrejskoj grupi koja je pozivala na oružanu pobunu protiv Rima. Štaviše, proričući razorenje jerusalimskog hrama, Isus je Jevrejima objasnio šta treba da rade kada rimska vojska krene na njih. O pozivima na borbu i oružani otpor tu nije bilo ni govora: "A kad vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda znajte da je blizu njegovo opustošenje. Tada stanovnici Judeje neka beže u gore, koji budu u gradu neka iziđu napolje, a koji budu u polju neka ne ulaze u grad, jer su ovi dani osvete, da se ispuni sve što je napisano" (Lk. 21, 20-22).

Razlika između Isusovih reči i reči iz zaveta kneza Lazara navela je mnoge da zaključe isto što i Vladimir Ćorović: "Kosovska etika bila je jedna vrsta nacionalnog jevanđelja. Ono, što je govorio Mustaj-kadija iz 'Gorskog vijenca' na adresu Srba: 'Krstu služiš, a Milošem živiš', bilo je sasvim tačno." Zato bi se i na Srbe (kao i na Jevreje kojima su bile upućene) mogle odnositi Hristove reči prekora: "i ukinuste Božiju reč zbog vašeg predanja. Licemeri, dobro je prorokovao za vas Isaija: Ovaj narod me poštuje usnama, a srce je njihovo daleko od mene. Uzalud me poštuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti." (Mt. 15, 6-8)

Posledice poštovanja "Miloševog i Lazarevog jevanđelja" bile su pogubne po srpski narod. Dok su se knez i vitezovi bekstvom u smrt oslobodili svih bolova, i fizičkih i duševnih, oni preživeli morali su da trpe sve surovosti ovozemaljskog života. Odlaskom u Carstvo nebesko, knez Lazar je svojoj supruzi prepustio sramotu da najmlađu kćer Oliveru preda sultanu Bajazitu, da mu bude jedna od žena u haremu. Otac, dakle, nije želeo da da svoja pleća neprijatelju, ali je kćer zato morala da da mnogo više. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk, kao vazali Bajazitovi, morali su da odlaze na sultanov dvor i da sa srpskim trupama ratuju za Turke, dakle da čine upravo ono što njihov otac i kosovski vitezovi u svom egoizmu nisu želeli. U jednoj od bitaka, tzv. Nikopoljskoj bici, koja je vođena sedam godina posle one na Kosovu, Stefan Lazarević je odigrao odlučujuću ulogu u spasavanju sultana Bajazita od hrišćanske vojske. I tako, dok je otac ratovao za "krst časni", sin je bio prinuđen da ratuje protiv njega, a za račun "polumeseca, islamskog agresivnog".(Atanasije Jevtić)

Kada je Stefan Lazarević osumnjičen da je izdao sultana Bajazita, urotivši se protiv njega sa Ugarima, morala je da se angažuje njegova majka Milica koja se tada već bila zamonašila i dobila ime Evgenija. Zajedno sa monahinjom Jefimijom, udovicom kralja Vukašina Mrnjavčevića, ona je otišla da umilostivi sultana Bajazita. Bila je to "prva naša diplomatska misija koju su vodile žene, ali žene izuzetnih sposobnosti". Verovatno i pod uticajem sultanije Olivere, * kćeri kneginje Milice, srpske monahinje su "srdačno primljene i uspele su da opravdaju Stevana"!; Čak su uspele da od sultana izmole i prenesu u Srbiju mašti svete Petke, "koje su Turci bili odneli iz Vidina"! Dakle, diplomatija je tada bila jedino oružje preostalo Srbima koji se nisu vinuli do Carstva nebeskog.

Kada je u pitanju odnos srpskih vođa prema jačem protivniku, upečatljiv i poučan primer predstavljaju i ličnosti Karađorđa i Miloša Obrenovića, kao i ono što su postigli svojom borbom. Nekada moćno Tursko carstvo početkom XIX veka toliko je bilo oslabilo da su ga velike sile nazivale "bolesnik sa Bosfora", a neki manji narodi, poput srpskog, pomislili da mogu da ga se oslobode. Iako Prvi srpski ustanak nije bio podignut protiv Turskog carstva nego protiv dahija, surovih odmetnika od sultanove vlasti, apetiti ustaničkih vođa, a posebno Karađorđev, povećali su se, pa su krenuli na potpuno oslobađanje od Turaka. Međutim, uskoro se pokazalo da je procena bila pogrešna - i kao "bolesnik" za Srbe je Turska još uvek bila dovoljno moćna.

Kada su dahije pogubljene, Turci su smatrali da je Srbima "data dovoljna zadovoljština i da bi ustanici, s nešto dobrih reči i malih ustupaka, mogli da se raziđu kućama". Karađorđe, međutim, nije mislio tako. "Imali su drugovi žive muke da ga odvedu do Bećir-paše, da tamo izjavi svoju odanost", kaže Vladimir Ćorović. "Njegova je čvrsta odluka bila da s Turcima treba kidati, jer pravog smirivanja ionako neće biti. Ta je čvrstina utoliko čudnija, što je on inače bio svestan svih teškoća koje ustanicima predstoje, i što je bio uveren da će se Srbija sama, bez nasiona na nekog jačeg prijatelja, teško moći održati u borbi."

Dakle, početkom XIX veka, Karađorđe je demonstrirao način razmišljanja koji je uvek bio popularan medu Srbima (bar na rečima). Moglo bi se reći, bilo je to pravo "lazarijanstvo" koje je dovelo da i Karađorđev poduhvat završi isto kao i boj na Kosovu. Ustanak je ugušen, a on je sa još nekolicinom srpskih vođa pobegao u Austro-Ugarsku, a odatle, trpeći ponižavajuće ponašanje Austrijanaca, otišao u Rusiju i još za života ušao u legendu. (Čak je i Njegoš svoj "Gorski vijenac" posvetio upravo Karađorđu, stihovima: "Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,/ Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.") Međutim, ono što je bio cilj podizanja ustanka, ili bolje reći on što je kasnije postao cilj, oslobođenje od Turskog carstva, Karađorđe nije postigao.

Za bar delimično ostvarenje takvog cilja trebalo je sačekati nekoga manje prekog, manje neobuzdanog i goropadnog, i manje "moralnog", kao što je bio Miloš Obrenović. Nekoga ko će na glavu staviti i turban, oblačiti se poput pravog Turčina, bez suprotstayljanja otići kod paše i izjaviti svoju odanost. Miloš je malim potezima zadobijao "simpatije" Turaka. Znajući da će na kraju, ipak, morati da se miri sa Turcima, Miloš je naredio, i lično se brinuo, da se tokom ustanka prema turskim zarobljenicima postupa što čovečnije, naročito prema njihovim ženama. Savladavši u jednoj od bitaka Ibrahim-pašu, on se prema njemu poneo sa puno obzira i vratio ga bosanskom veziru Kuršid-paši "skoro kao prijatelja". Sa mnogo manje krvi nego u Prvom ustanku Miloš je postigao mnogo više, tako da: "U jesen 1815. godine Sbija je mogla počinuti. U nju se vratio mir, koji je potrajao godinama i oporavio zemlju od mnogih neduga." Radi mira sa Turcima, ali prvenstveno radi sopstvene vlasti, Miloš je naredio i da ubiju Karađorđa koji se kasnije, na Milošev završen posao, vratio u Srbiju. Kao znak svoje vernosti sultanu, Miloš je poslao Karađorđevu prepariranu glavu u Carigrad, "kao dokaz da je za uvek nestalo onoga koji je na čelu goloruke raje unosio strah i trepet u do zuba naoružanu tursku vojsku".

* Olivera je na Bajazita imala veliki uticaj, tako da ga je čak naučila i da pije alkohol. Jozef von Hamer u svojoj knjizi "Istorija turskog (osmanskog) carstva" za Bajazita kaže: "Bio je prvi osmanski vladar koji je počeo, pod uticajem svoje žene, srpske princeze, piti vino i time kršiti islamski propis". (Jozeph von Hammer, Historija turskog (osmanskog) carstva, Zagreb 1979, I tom).

Jastrebovi i golubovi u Srpskoj crkvi
strana 172

lako je iz primera Stefana Nemanje i kneza Lazara trebalo svima da bude jasno kako se država (kao i sve drugo) teško i sporo gradi, a lako i brzo razgrađuje, i u Srpskoj crkvi, među duhovnim vođama, postojali su zastupnici dve struje oni koji su bili za saradnju sa Carigradom ("protiv koga ne možeš, pridruži mu se") i oni koji su zagovarali oružanu pobunu protiv moćnog Turskog carstva. Srpska patrijaršija, koja je proglašena 1346. godine, padom Srpske despotovine (1459) prestala je da postoji i potčinjena je Ohridskoj arhiepiskopiji. Zahvaljujući jednom Srbinu islamske veroispovesti koji je došao do najvišeg položaja u Otomanskom carstvu, velikom veziru Mehmed-paši Sokoloviću, Srpska patrijaršija je ponovo priznata 1557. godine. Na patrijaršijski presto Srpske crkve postavljen je Makarije Sokolović, brat Mehmed-paše. Po mišljenju vladike Save šumadijskog, iznetom u njegovoj knjizi "Srpski jerarsi", bio je to najveći događaj za srpski narod u vreme turske vladavine, jer je zahvaljujući patrijarhu Makariju na ogromnom prostoru ostvareno duhovno jedinstvo srpskog naroda.N1  Radoslav Grujić o tom periodu kaže: "Posle obnovljenja Pećke Patrijaršije propojali su opet mnogi stari zapusteli manastiri naši. A patrijarh Makarije dobio je od sultana dopuštenje ne samo da popravlja oronule i razorene crkve i manastire, nego i nove da podiže."z" Turci, koji su bili za mir, dozvoljavali su pećkim patrijarsima da lično sakupljaju materijalna sredstva za izmirenje obaveza prema turskoj blagajni. Zahvaljujući ovim velikim povlasticama, patrijarh Makarije je smatran "etnarhom srpskog naroda", a savremenicj su ga nazivali "patrijarhom cele srpske zemlje i pomorskih i severnih krajeva i ostalih".

lako su se od obnove Pećke patrijaršije i Srpska crkva i srpski narod u znatnoj meri sredili i duhovno preobrazili, makarijevska politika oslanjanja na Tursku nije bila popularna. Takođe, uprkos činjenici da je Turska krajem XVI veka bila u punom zamahu i napredovanju, srpske vođe su odlučile da protiv Turaka pokrenu borbu većih razmera. U to vreme, 1592. godine, na patrijaršijski presto Srpske crkve došao je Jovan Kantul koji je započeo svoj intenzivan rad na crkvenom, ali i na političkom planu. Početne korake novog patrijarha vladika Sava šumadijski je opisao kao dobre, ali je uskoro došlo do patrijarhovog napuštanja makarijevske politike i aktivnog učešća u borbama za "oslobođenje balkanskih naroda od Turaka". Ustanak protiv Turaka među prvima su podigli Srbi iz Banata (1594), koje je predvodio njihov vladika Teodor (Nestorović), episkop vršački, i koji su nosili barjake sa likom svetoga Save. Posle prvih uspeha, brojnija turska vojska je savladala otpor Srba, tako da je vladika Teodor sa delom naroda prebegao u Erdelj. Rezultati celog ovog poduhvata bili su sledeći: vladika Teodor je na prevaru uhvaćen i posle dugog mučenja i ponižavanja živ je odran "na meh"; patrijarh Jovan je 14. oktobra 1613. godine obešen u Carigradu i sahranjen kod Jeni-kapije; a Sinan-paša, shvatajući značaj svetoga Save za srpski narod, preneo je njegove mošti iz Mileševa i demonstrativno ih spalio na Vračaru, na mestu gde se danas nalazi hram Sv. Save.

Posle ratobornog patrijarha Jovana Kantula na presto Srpske crkve došao je Pajsije I (Janjevac) koji je patrijarhovao od 1614. do 1647. godine. Za vreme njegove dugogodišnje uprave učinjeno je mnogo na obnovi hramova. Za razliku od svog prethodnika, on se odrekao oslobodilačkih akcija protiv Turaka i od druge decenije XVII veka počeo je da deluje u duhu makarijevskih vremena. Radilo se na jačanju Crkve, obnavljanju onoga što je zanemareno i upropašćeno tokom vladavine patrijarha Jovana i, naravno, na poboljšanju poremećenih odnosa sa Turskom. U tome je stari patrijarh gotovo potpuno uspeo i njegova vladavina pećkom patrijaršijom bila je doba sređenih crkvenih prilika, usklađenih odnosa sa turskom vlašću, dok je pozna srpska umetnost u srednjevekovnim tradicijama doživela tada svoj drugi i poslednji procvat". Patrijarh Pajsije je sredio i finansijske prilike Pećke patrijaršije. U toku njegovog patrijarhovanja obnovljeno je mnogo hramova i živopisa i u drugim eparhijama, jer su mnogi sledili njegov primer."

Jedno od najvećih stradanja u svojoj istoriji srpski narod je doživeo u vreme vladavine patrijarha Arsenija III Čarnojevića. Ovaj crkveni poglavar "od Cetinja roždenijem", kako je sam za sebe govorio, bio je izuzeto politički angažovan. Pošto ni on nije bio sklon makarijevskoj politici i saradnji sa Carigradom, * Turci mu nisu verovali, pa je 1689. godine, našavši se dva puta u opasnosti da izgubi glavu, iz Peći pobegao u Nikšić. Bila je to njegova lična priprema za ono što će se već sledeće godine dogoditi celom srpskom narodu. Kada su Austrijanci uspeli da 1689. od Turaka preuzmu Prizren, Skoplje i Peć, zatražili su od pobeglog patrijarha da se vrati, "jer će inače mesto njegovo s drugim popunjeno biti'',2  Pred takvom pretnjom patrijarh Arsenije Čarnojević se vratio. Međutim, Turci su ubrzo povratili snagu i krenuli u kontraofanzivu protiv Austrijanaca. Znajući šta ih čeka od nadolazećih Turaka, Srbi, koji su u ovom ratu vojno pomagali Austrijance, krenuli su 1690.godine u Veliku seobu ka Ugarskoj. Ispred desetine hiljada porodica predvođenih patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem ušli su u ravanički kaluđeri noseći ćivot sa moštima kneza Lazara. Od tog vremena broj srpskog stanovništva na Kosmetu drastično se smanjio, a povećao se broj Albanaca koji su nadirali zajedno sa turskom vojskom i zauzimali napuštene srpske posede.

• Čak je i pretio i izopštenjem iz Crkve svakom onom koji bi bio u vezama sa Turcima'' (V. Ćorović, Istorija Srba).



Kada episkopi zaguslaju
strana 175

Ove lekcije iz istorije kao da nikome ništa nisu značile. Tako su se i 27. marta 1941. na beogradskim ulicama pojavile hiljade demonstranata uzvikujući i noseći parole "Bolje rat nego pakt", "Bolje grob nego rob". Jedna grupa oficira jugoslovenske armije, predvođena generalom Dušanom Simovićem, izvršila je vojni puč. Otvarajući vanredno zasedanje Sabora sazvano zbog pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, patrijarh Gavrilo je rekao: "Neka je slava Bogu, zahvaljujući tome da je prošle noći izvršen puč i situacija je mnogo jasnija. Naš položaj je mnogo lakši. Sinoć mi je jedan od kraljevskih namesnika rekao da ćemo mi biti krivi ako narod bude ustao i nastali nemiri, i da će posledica toga biti ulazak Nemaca u našu zemlju. Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo." Patrijarh Gavrilo se obratio Srbima preko beogradskog radija objasnivši zašto je Srpska pravoslavna crkva podržala demonstracije i vojni puč: "Privoleli smo se opet Carstvu nebeskom, to jest carstvu Božije istine i pravde, narodne sloge i slobode. To je večni ideal, nošen u srcima svih Srba i Srpkinja, čuvan i razgorevan u svetilištima naših pravoslavnih zadužbina."

I ovo "privoljenje Carstvu nebeskom" srpski narod i Srpsku crkvu skupo je koštalo. Šestog aprila 1941. godine, u pet časova i petnaest minuta izjutra, Beograd je napalo 450 nemačkih bombardera, praćenih lovcima, napravivši velike materijalne štete i ljudske žrtve. Nedelju dana kasnije, 14. aprila, kralj Petar II i Vlada su emigrirali. Sa aerodroma u Nikšiću odleteli su za Grčku, a odatle za Egipat, Palestinu, Sudan, Lagos... Posle samo 12 dana otpora, jugoslovenska vojska je položila oružje pred naletom nemačkih jedinica. Nakon toga Srbi su u Beogradu formirali kvislinšku vlast čije su poslušnost i lojalnost nemačkom okupatoru bile za primer svima drugima u Evropi. I na kraju, opredeljenje za Carstvo nebesko od 27. marta 1941. rezultiralo je petodecenijskom vladavinom komunista, baš kao što je ono od Vidovdana 1389. za rezultat imalo petovekovnu vladavinu Turaka.

Đoko Slijepčević, pisac poznate "Istorije Srpske pravoslavne crkve", i dobitnik ordena Svetog Save I stepena zbog svog "velikog rada za dobro SPC", ovako je okarakterisao ponašanje patrijarha Gavrila i Svetog arhijerejskog sabora u tim odlučujućim trenucima: "Koreni tragedije i Srpske pravoslavne crkve i srpskoga naroda u Drugom svetskom ratu i posle njega sadržani su, znatnim delom, i u ideološko-političkoj nepripremljenosti i u jednostranom procenjivanju i unutrašnjopolitičke i međunarodne situacije u kojoj se nalazio naš narod pre formalnog otpočinjanja Drugog svetskog rata. Jednostrano, sasvim proizvoljno i znatnim delom guslarsko opredeljenje Crkve za ideje i nejasne ciljeve puča od 27. marta 1941. godine, bilo je jedan od uzroka bezobzirnosti okupatora i prema SPC i prema srpskom narodu." "Previđalo se", kaže dalje Đoko Slijepčević, "i stalno se previđa, da srpski narod sa svim tim nije imao nikakve veze. Zaveden, a znatnim delom i planski varan, i od pučista i od tadašnjeg vodstva SPC, srpski narod je morao da plaća greške koje nisu bile njegove."

Za stare Latine ponavljanje je bilo majka znanja. Za vođe srpskog naroda, i svetovne i duhovne, ponavljanja vrlo jasnih istorijskih lekcija kao da nikada nije bilo dosta. Zato se postavlja pitanje da li je ova kritika Đoka Slijepčevića primenjiva i na ponašanje velikodostojnika SPC 50 godina kasnije, tj. tokom ratnih sukoba na prostoru bivše SFRJ. Da li su Srbi opet plaćali greške svojih duhovnih pastira koji su lične želje i stavove prema ratu predstavljali kao svesrpske? I da li srpski narod sa svim tim opet nije imao nikakve veze, nego je bio "zaveden, a znatnim delom i planski varan" od vođstva Srpske pravoslavne crkve, da bi kasnije "morao da plaća greške koje nisu bile njegove"?

Za razliku od Đoka Slijepčevića, mitropolit Amfilohije, na primer, smatrao je da su Sveti sabor i Sinod SPC dobro shvatili vitalne interese srpskog naroda i da "nijesu izašli iz okvira svoga priziva... za vrijeme patrijarha Gavrila, za vrijeme 27. marta...". Ali, šta su bili "vitalni interesi" srpskog naroda u tim trenucima? Zar to da Beograd bude bombardovan, da trula jugoslovenska vojska izgubi rat za 12 dana i da nakon Drugog svetskog rata u Srbiji i Jugoslaviji zavlada komunizam? Postavljalo se pitanje i da li bi, možda, u marionetskoj državi kakva je bila Nezavisna Država Hrvatska, Nemci sprečiti ili bar ublažili ustaški genocid nad srpskim življem da nije bilo 27. marta i pobune protiv pristupanja Trojnom paktu, koju je SPC jednodušno podržala. Ili je jedini "vitalni interes" Srba bio, kako to reče patrijarh Gavrilo, spasavanje "časti našeg naroda i države"?

Nekoliko decenija kasnije, suočeni sa pretnjom NATO agresije na Jugoslaviju, episkopi Srpske pravoslavne crkve su govorili poput patrijarha Gavrila. Opet je bila važna čast naroda i države, zarad koje je trebalo ući u sukob iz kojeg se moglo izaći samo poražen. U jednom intervjuu objavljenom u listu "Duga" (od 10. do 23. aprila 1999. godine), u vreme trajanja NATO agresije, patrijarh Pavle je ovako govorio: "Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj naš rat pravedan jer je odbrambeni. Ne napadački ni osvajački. Isus kaže: 'Nema veće ljubavi od te da neko položi život svoj za bližnjeg svog.' Onaj ko ide u odbrambeni rat za svoje ima Božju blagodat. Za nas, koji branimo svoje, i ne pomišljamo na tuđe, ovaj rat je odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven."

I pored Božije blagodati, posle 78 dana ratovanja potpisana je predaja. Patrijarh Pavle, koji je u aprilu 1999. govorio da "drugog puta nije bilo" i da je i ovaj rat Srbima bio "nametnut", u jednom drugom intervjuu, po okončanju NATO agresije, dao je objašnjenje kako je trebalo da postupi Slobodan Milošević: "NATO se pripremao za kopnenu invaziju i tada se trebalo pripremiti. Svaki odbrambeni rat opravdan je. Hristos je rekao da je najveća ljubav umreti za drugoga. Međutim, predsednika Miloševića velika je greška što nije razmislio kada je NATO izjavio da neće izvršiti kopneni napad, nego će to učiniti bombardovanjem. Morao je da dobro razmotri, kao onaj car sa deset hiljada vojnika koga će napasti dvadeset hiljada vojnika, da li će se moći izaći na kraj sa 17 najmoćnijih zemalja u svetu bez ijednog saveznika i učiniti pre ovako strašnog bombardovanja ono što je morao učiniti posle bombardovanja."

Vidi se, dakle, da je patrijarh Pavle, kao i posle pisma lordu Karingtonu, za kratko vreme govorio sasvim suprotne stvari. Pre i tokom NATO agresije na Jugoslaviju, iako je svima bilo jasno da će dejstvovati i da dejstvuje samo avijacija, nijedan episkop SPC nije predložio Miloševiću da prihvati zahteve međunarodne zajednice i prekid uzaludnog stradanja. Tek kada je bombardovanje Jugoslavije okončano, javili su se i patrijarh i drugi srpski episkopi da objasne šta je Slobodan Milošević trebalo da uradi i u čemu je bila njegova greška. Odjednom, od patrijarha smo saznali da, iako je svaki odbrambeni rat opravdan, neke ipak ne treba voditi, nego se neprijatelju treba odmah predati i izbeći nepotrebne gubitke. Po mišljenju patrijarha Pavla, Miloševićeva greška je bila što nije upravo tako uradio.

Patrijarh je naveo i razloge zbog kojih je Milošević trebalo da prihvati zahteve međunarodne zajednice i da tako učini ''pre ovako strašnog bombardovanja ono što je morao učiniti posle bombardovanja''. Prvi je bio taj što NATO nije pokrenuo kopneni napad na Jugoslaviju nego vazdušni, a drugi što je neprijatelj Jugoslavije bio daleko moćniji. Međutim, pet godina ranije, SPC je od rukovodstva Republike Srpske izričito tražila da ne prihvata planove međunarodne zajednice i da nastavi rat, iako je u Bosni situacija bila skoro identična, tj. moćni NATO je takođe započeo vazdušne napade na bosanske Srbe.

Primer iz Novog zaveta o kralju koji ima deset hiljada vojnika i treba da se suprotstavi kralju koji ima dvadeset hiljada vojnika patrijarh Pavle je koristio po potrebi. Naime, nikada ga ni on niti bilo koji drugi episkop SPC nisu upotrebili kao argument za dokazivanje greške kneza Lazara što je prihvatio borbu sa daleko brojnijim neprijateljem (prema epskim izvorima). Takođe, ostaje nejasno kakvo bi se ponašanje časnog kneza Lazara očekivalo da je, pretpostavimo, sultan Murat u to vreme imao moćno ratno vazduhoplovstvo, poput NATO-a, i krenuo u vazdušni napad na Srbe, a ne u kopneni.

Da li bi, prema patrijarhovim razmišljanjima, knez Lazar u tom slučaju trebalo odmah da položi oružje? I, naravno, jedno mnogo važnije pitanje: šta ubuduće treba da rade srpske vođe u sličnim situacijama, ukoliko im NATO, ili neka druga moćna vojna sila, postavi ultimatum i zapreti vazdušnim napadima? Da li bi episkopi SPC u svakom od tih slučajeva posavetovali srpskog vođu da ispuni zahtev, ili bi ga pre i tokom bombardovanja sokolili, govoreći mu da vodi odbrambeni i od Boga blagosloven rat, a onda ga nakon bombardovanja i poraza okrivili za nedostatak mudrosti?

Pored ovih pogrešnih procena, pomenimo i pozive pojedinih episkopa SPC koji su od svoga naroda tražili da se suprotstavi mnogostruko moćnijem neprijatelju, iako je svakome: razumnom bilo jasno da to vodi u sigurnu propast. "Ovo je presudan trenutak u istoriji našeg naroda", govorio je mitropolit Amfilohije još u decembru 1992. godine. "Ovdje važi pravilo ko istraje do kraja, blago njemu. Svi su uslovi za to da se sami sebe odreknemo i sve nam govori u tom pravcu - ne može šut sa rogatim. Međutim, ovo je trenutak kada, po mom osjećanju, treba biti negdje na graničnoj liniji i reći kao vladika Rade neka bude što biti ne može, nek' ad proždre, pokosi satana, na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje."

Uz mitropolita Amfilohija, najistaknutiji "guslar" među episkopima SPC bio je vladika Atanasije Jevtić. Tokom 1994. godine, u vreme velike kampanje da bosanski Srbi prihvate Plan Kontakt grupe i da se prestane sa ratovanjem u BiH, vladika je ratoborno i požrtvovano uzvikivao: "Mi nikada nećemo potpisati presudu na to vešanje. To je srpski stav. Možda je to srljanje. A on * govori o tome da sa manje troškova propadnemo. To je defetistička, kapitulantska politika. To nije srpska politika. Neka košta koliko košta, e, dao Bog da ja prvi potegnem. Išao sam na ratište, a nadam se da će me uskoro neka granata pogoditi. Ili neki metak. Samo neka pokažemo da se ne plašimo."

Srbi, ipak, nisu istrajali do kraja. Pokazalo se da je narod bio u pravu kada je rekao da ne može šut sa rogatim. Nije moglo da bude ni što biti ne može. Suprotno obećanjima vladike Atanasija Jevtića da Plan Kontakt grupe nikada neće biti potpisan i da je to "srpski stav", srpske vođe su potpisale ono što se od njih zahtevalo. Videlo se da vladici Atanasiju ni cena nije bila bitna. "Neka košta koliko košta", uzvikivao je on junački, izražavajući svoje nade da će i njega pogoditi neka granata ili neki metak. Međutim, nijedno obećanje, nijedno predviđanje ili nadanje vladike Atanasija nije se ostvarilo. Vladici se čak nije dalo ni da post rada za interese srpskog naroda. Ipak, dopao je rana, ali ne junačkih, u borbi. Onu belu (tzv. šancovu) kragnu oko vrata vladika Atanasije je dobio u decembru 1998. Pune tri godine po završetku rata u Bosni i Hercegovini vladika se "okliznuo sa podzide i povredio peti vratni pršljen. Nesreća se dogodila u manastiru Tvrdošu, prilikom nadgledanja nekih radova". Dakle, sopstvenom greškom i nepažnjom. Za razliku od vladike Atanasija, na hiljade ljudi je polomilo vratove nepažnjom i greškama drugih, onih koji su ih vodili, savetovali i usmeravali, i koji bi, pošto su "na brdu, trebalo da vide bolje no oni pod brdom". Zato slobodno možemo reći da su za velika stradanja srpskog naroda tokom 90-ih, i još veća kroz koja su prošli neki drugi narodi bivše SFRJ, dobrim delom odgovorni i oni koji su vikali "neka košta koliko košta" i "neka bude što biti ne može". I koji su prihvatali samo snagu argumenata kao što su kolac, "štuka"* i "tomahavk".**

* Vrsta nemačkog aviona iz drugog svetskog rata.
* Američki daljinski vođeni projektil.
* Po mišljenju vladike Atanasija Jevtića ovaj govor patrijarha Gavrila bio je "u stvari sastavljen od vladike Nikolaja (Velimirovića) i usvojen od Svetog arhijerejskog sabora".
* Vladika je mislio na Slobodana Miloševića.

Ko brže beži - pastiri il' stado
strana 181

"Guslarsko opredeljenje", na kome su pojedinci u SC (Srpska crkva) insistirati sredinom i krajem 80-ih, zvanično je zavladala od decembra 1990, tj. od vanrednog zasedanja Sabora i izbora novog srpskog patrijarha. Sve što se kasnije dešavala pokazivalo je da su 'justinovci' u Srpskoj crkvi preuzeli apsolutnu vlast. Episkopi koji su imali drugačiji stav, a tu se pre svega misli na mitropolita Jovana i vladiku šumadijskog Savu, tokom rata bili su skrajnuti i u opoziciji. Razlike između dva idejna jezgra u episkopatu SC nisu bile od juče nego su imale svoje istorijske temelje. Videli smo da je mitropolit Amfilohije smatrao ispravnim postupanje Sabora i patrijarha Gavrila za vreme 27. marta 1941. i da je nalazio reči opravdanja za one velikodostojnike Srpske crkve koji su se kroz istoriju politički i vojno angažovali, pa čak i protiv daleko nadmoćnijih protivnika. S druge strane, vladika šumadijski Sava, u svojoj knjizi "Srpski jerarsi", jasno je davao do znanja da su u vreme Turaka najviše dobra za Srbe načinili oni patrijarsi i arhijereji koji su vodili makarijevsku politiku, tj. politiku saradnje sa trenutno nadmoćnijim neprijateljem, mada ona nije uvek bila popularna.

Saglasno takvom mišljenju, u novembru 1996. godine mitropolit Jovan i vladika šumadijski Sava posetili su hrvatskog predsednika Franju Tuđmana. Bio je to prvi susret tadašnjeg glavnog čoveka Hrvatske i neke delegacije Srpske pravoslavne crkve. Ali, to nije bio prvi susret srpskih episkopa sa predstavnicima hrvatske vlasti. U januaru 1994. mitropolit Jovan je boravio u Zagrebu i tom prilikom se sastao sa nekim od pravoslavnih vernika i pojedinim hrvatskim zvaničnicima. Josip Manolić, predsednik Županijskog doma Sabora RH i predsednik Državnog odbora za normalizaciju hrvatsko-srpskih odnosa, pozvao je tada mitropolita Jovana na trajni povratak u Zagreb. Međutim, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nadajući se valjda još uvek drugačijem završetku rata, smatrali su da mitropolitov povratak u Hrvatsku ne bi bio dobar potez.

Od samog početka rata u Hrvatskoj, svi episkopi čije su se eparhije nalazile na hrvatskim prostorima napustili su svoje vladičanske domove i premestili se ili u Beograd, ili na teritorije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Osim mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana, otišli su i episkop gornjokarlovački Nikanor, čiji se dvor nalazio u Karlovcu; slavonski Lukijan, sa sedištem u Pakracu; dalmatinski Nikolaj, koji je bio u Šibeniku; a potom i vladika Longin, koji je od 1992. godine zamenio g. Nikolaja na mestu vladike dalmatinskog. I pomenimo na kraju vladiku osječko-poljskog i baranjskog Lukijana (Vladulova), koji je postao prvi episkop ove eparhije formirane 1991. godine. Poznat je. inače, po tome što je krstio vojsku Željka Ražnatovića Arkana.

Da li zbog svoje vidovitosti ili pravovremeno dobijenih informacija, vladika dalmatinski Nikolaj je napustio Šibenik malo pre nego što je u septembru 1991. godine JNA počela da granatira i bombarduje ovaj grad. Za njim su otišli i svi pravoslavni sveštenici, osim obolelog Stefana Maletića, sveštenika u penziji, koji je u Šibeniku ostao do 18. novembra 1992. godine. U januaru 1993, u crkvi Sv. Spasa na šibenskom groblju, tamošnji pravoslavni vernici imali su poslednji put liturgiju, koju je služio otac Amfilohije Živković. Pošto je to bio jedini razlog njegovog dolaska, otac Amfilohije je odmah posle liturgije napustio grad. Posebno treba istaći da zahvaljujući pokojnom šibenskom biskupu Srećku Badurini tokom rata u Šibeniku nije oštećena nijedna pravoslavna crkvena građevina.

Vladika dalmatinski Nikolaj Mrđa, koga mnogi u Dalmaciji smatraju "ideologom balvan revolucije", uskoro je od Duha svetoga dobio nova zaduženja. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora održanom u maju 1992. godine izabran je za mitropolita dabrobosanskog i tako postao najviši arhijerej SPC za Bosnu i Hercegovinu. Od tada, mitropolit Nikolaj se pojavio na mnogim zajedničkim fotografijama sa Radovanom Karadžićem i generalom Mladićem, a na mnogim sednicama Skupštine Republike Srpske sedeo je u prvim redovima, poput nekakvog simbola svega onoga što je tamošnje rukovodstvo radilo tokom ratnih godina.

Izjave o izvanrednoj saradnji Srpske pravoslavne crkve i rukovodstva bosanskih Srba, pa čak i o velikoj poslušnosti ovih drugih ("glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta" Radovan Karadžić) apsolutno su razumij ive uzmemo li u obzir kakva je ličnost bio mitropolit Nikolaj. To se najbolje vidi iz reči njegovog brata u Hristu, mitropolita Amfilohija, izgovorenih povodom otvaranja Duhovne akademije u Srbinju (nekadašnjoj Foči): "Moram da vam priznam da je bio toliko uporan, toliko istrajan, da tu niko živi nije mogao odoljeti njegovoj istrajnosti i upornosti. Svi smo se dvoumili i to ispovijedam, ne isključujući sebe, da li će biti moguće, da li mi smijemo da uđemo u takav jedan rizik u ovim vremenima. On je bio uporan, i uporan, i uporan, i neka mu je hvala na toj njegovoj blagoslovenoj upornosti. Uostalom, i vi da nijeste uporni ne biste vi danas stvorili najdivniju srpsku zemlju, Republiku Srpsku, koja je svjetionik i Pijemont danas cjelokupnog srpstva. Blagodareći upravo toj i takvoj upornosti, a nije čudo što vam je Vladika ovakav kad ste i vi takvi koji ste se zajedno s njim ovdje potrudili."

Ove reči mitropolit Amfilohije je izgovorio krajem 1994. godine. Samo godinu dana kasnije, oni kojima je posvetio te reči pokazali su da i nisu baš toliko "uporni", ili kako se to za Bosance kaže, tvrdoglavi, koliko ih je mitropolit Amfilohije nahvalio. I za njihove tvrde bosanske glave našao se argument pred kojim su položili oružje - "tomahavk". Nije trebalo mnogo ubeđivanja, a "svetionik i Pijemont celokupnog srpstva" raspao se i sa više od 70 odsto teritorije cele BiH smanjio na 49 odsto, tačno onoliko koliko su tražili uporni Amerikanci i Evropljani. U "najdivnijoj srpskoj zemlji" stranci su hapsili njene najviše rukovodioce, smenjivali po svojoj volji njene predsednike. Pa i pored toga, i pored svih slabosti koje je srpsko pravoslavno stado pokazalo u Bosni 1995. godine, mitropolit Nikolaj je odlučio da ostane sa njim. Nije ga jednostavno napustio, kao što je pre četiri godine učinio srpskom pravoslavnom stadu iz Dalmacije, otišavši iz Šibenika i ostavivši ga bez pastirske pomoći, kada mu je bio najpotrebniji.

U maju 1992. godine, na redovnom zasedanju Sabora, umesto Nikolaja Mrđe za novog episkopa dalmatinskog izabran je dotadašnji episkop australijsko- novozelandski Longin. Ali, ni novoizabrani vladika nije odlazio u Šibenik.

Kretao se samo po onim prostorima dalmatinske eparhije koji su bili pod kontrolom srpskih oružanih snaga. A onda je 1995. godine, nakon operacije Oluja koju su u avgustu izvele hrvatske oružane snage, napustio celu eparhiju. Pune tri godine vladika Longin nije ni svratio do svojih preostalih pravoslavnih vernika u Dalmaciji. Napokon, u maju 1998. godine, Njegovo preosveštenstvo je izjavio "Večernjim novostima" da će se po blagoslovu Njegove svetosti patrijarha Pavla, i uz osećanje dužnosti, odgovornosti i ljubavi prema Dalmaciji vratiti u Šibenik i u svoj eparhijski dvor. "Preuzimam ponovo dalmatinsku eparhiju sa velikim i realnim pravoslavnim optimizmom i nadom da ću u njoj obnoviti duhovni život. Očekujem i dobre odnose u duhu hrišćanske tolerantnosti sa rimokatolicima", rekao je vladika Longin, istakavši da posebno veruje da će njegov povratak obradovati tamošnje pravoslavne vernike i podstaći povratak ostalog naroda, sveštenstva i monaštva. Naravno, to je izazvalo zadovoljstvo i u samoj SPC, koje je izraženo u saopštenju sa redovnog zasedanja Sabora u maju 1998. godine: "Sabor je sa radošću prihvatio izjavu episkopa dalmatinskog Longina da se on u najskorije vreme vraća u svoje sedište, grad Šibenik. Sabor izražava molitvenu želju da se i ostali episkopi, sveštenici i narod što sk0rije vrate na svoja vekovna ognjišta."N

I zaista, 2. juna 1998, posle tri godine, Njegovo preosveštenstvo episkop dalmatinski g. Longin došao je u obilazak svoje pravoslavne pastve. Tom prilikom posetio je i crkvu Svetog Ilije u Đevrskama, gde se sreo sa nekim od svojih vernika. "Jedna baka se obratila vladici rečima: 'Ajme, ajme, lakše dišemo kada Vas vidimo. Hvala Bogu da se opet vidimo ovdje u ovoj našoj krsnoj i svetoj zemlji!' Sve nas naročito su dirnule reči jedne druge starice: 'Moj vladiko, stado je došlo i okuplja se ovdje oko ove naše crkve, ali nema pastira. Do kada ćemo 'vako izdržati?' Na to je episkop Longin uveravao vernike da će sve preduzeti oko povratka sveštenstva i monaštva u Dalmatinsku eparhiju." I pored obećanja, vladika Longin se nikada više nije vratio ovim dvema staricama. Godinu dana kasnije, na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, izabran je za episkopa Eparhije za Ameriku i Kanadu Mitropolije novogračaničke (sedište se nalazi u manastiru Pokrova Presvete Bogorodice na Trećem Jezeru - Ilinoj). Tako je vladika Longin i pored "velikog i realnog pravoslavnog optimizma i nade" da će u Dalmatinskoj eparhiji obnoviti duhovni život uskoro počeo da pastiruje srpskim stadom rasutim po američkim i kanadskim livadama.

Ratni izveštaj vladike slavonskog
strana 186

Nešto slično desilo se i sa vladikom slavonskim Lukijanom. I on je napustio svoje sedište u Pakracu još '91. godine, tačnije rečeno - oteran je iz njega, a onda je u maju '95, pred naletom operacije Bljesak, napustio celu svoju eparhiju. Ovaj srpski duhovni pastir odlikovao se oštrinam reči koju je ispoljio već u prvim danima sukoba u Hrvatskoj. U "Pravoslavlju" od 15. marta 1991. godine objavljen je jedan njegov tekst pod naslovom "Antisrpsko nastupanje ustaške države". Moglo bi se reći da je vladika Lukijan retko pominjao novi hrvatski režim, a da ga nije okitio pridevom "ustaški". Takvo ponašanje srpskog episkopa dovelo je do nesuglasica sa hrvatskim vlastima, pa je bio i u "višemesečnom zatvoru".",(U saopštenju sa vanrednog zasedanja održanog u novembru 1991. godine "Sabor je sa olakšanjem pozdravio oslobođenje svoga člana, Episkopa siavonskog G. Lukijana, iz zatočeništva u Slavonskoj Požegi i njegov dolazak na zasedanje Sabora".

Tokom rata u Hrvatskoj, vladika slavonski je sve vreme bio uz tamošnji srpski narod, ili je možda bolje reći uz tamošnje srpske vojnike. Jer, kada su početkom maja 1995. hrvatske oružane snage zauzele celu Zapadnu Slavoniju, vladika Lukijan je otišao sa svojih livada, ostavivši na njima jedan deo srpskog pravoslavnog stada. Te poslednje dane boravka u slavonskoj eparhiji vladika je opisao u jednom izveštaju upućenom Svetom arhijerejskom saboru.

"Negde oko deset časova otišao sam da vidim kako se drži Pakrac. Naši su vratili Hrvate na polazne položaje i čak ušli i oslobodili veći deo grada. Vodile su se ulične borbe. Hrvati su se povlačili. Naši su očekivali pomoć u artiljeriji. Zaista, u povratku iz Pakraca sreo sam dva topa, ali oni nažalost nisu ni stigli do cilja jer je već iza toga presečen put Okučani - Pakrac, što znači da je Pakrac sa svojih 11 sela i 7000 ljudi, žena i dece ostao u obruču. Isto se desilo i sa selom Paklenicom kod Novske. Naši su dugo odolevali, ali pomoć nije stizala ni iz okolnih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli ne žaleći svoje živote za svoje najmilije. Ali zalud."

"Oko 17 časova", kaže dalje vladika Lukijan, "videlo se da od pomoći nema ništa te je otpočela evakuacija žena i dece, prema Bosni (RS), jer je linija odbrane počela popuštati. Ja sam trčao do radija u Okučanima da ohrabrim branioce i sprečim paniku, do komande da vidim hoće li doći pomoć, u Dom zdravlja gde je stizalo mnogo ranjenika, u podrume skloništa da umirim majke i decu. Za to vreme moji su sveštenici spasavali civilno stanovništvo, a pre svega decu i žene iz svojih parohija. Prilikom evakuacije jedini put je bio kroz šumu Prašnik (prema Gradiškoj), putem koji su Hrvati držali u svojoj vatri. Sveštenik iz Okučana, otac Savo Počuča, je na tom mestu za dlaku izbegao smrt zadobivši šest rana. Selo za selom je padalo, a narod se povlačio prema Okučanima, pa prema Bosni. Pomoć, videli smo, neće doći. Ustaše su ulazile u Okučane. Negde oko 22 časa (1. maja 1995.) rekao nam je komandant poslednje odbrane da ja i osoblje Doma zdravlja možemo poći za Bosnu, jer više neće biti ranjenika. To je značilo da će oni držati odstupnicu boreći se dok ne izginu. Krenuli smo. Čim smo izašli iz Okučana opazili smo na putu mnoštvo prevrnutih traktora koje su vozile žene ili dečaci. Tela izmasakrirane dece i žena ležala su svud unaokolo na stotine. Po nama je od strane Hrvata otvorena besomučna paljba. Smrt i pakao. Stigli smo do mosta na Savi i smestili se kod tamošnjeg sveštenika u Bosanskoj Gradiški. Svu noć su se čule detonacije iz pravca Okučana, da bi tek sutradan zamuknule. Znalo se šta to znači. Naši su se borili do poslednjeg. Hrvati su još uvek tukli izbeglice prema mostu na Savi, pa čak i avionima. Još samo po neki retki srećnikje do 14 časova 2. maja prešao most, a onda su se pojavili hrvatski tenkovi i most zatvorili.''

Dakle, vladika slavonski Lukijan uspeo je u poslednjem trenutku da se izvuče iz hrvatskog, "ustaškog" obruča. Iako je po njemu i ljudima iz Doma zdravlja otvorena "besomučna paljba", koja je vladiku podsetila na "smrt i pakao", svi su iz toga izašli živi i zdravi. Zahvaljujući toj činjenici, srpska javnost je iz njegovog izveštaja mogla da sazna i za junačko ponašanje komandanta poslednje odbrane u Okučanima, ponašanje slično junaštvu kosovskih vitezova. Međutim, nisu svi krajiški Srbi bili kao okučanski komandant. Tri meseca posle pada Knina, od brojnih izbeglica mogle su se čuti sasvim drugačije priče, sramne a ne epske kao u izveštaju vladike Lukijana.

Tamo su neki narodu rekli da sa sobom uzme ono najosnovnije i da se radi svoje bezbednosti privremeno povuče iz grada, a da će oni ostati na poslednjoj liniji odbrane. Ti "branitelji" kasnije su se pojavili u automobilima i sa drugim pokretnim vrednostima pokradenim u Kninu pred sam ulazak hrvatskih jedinica. Nije im padalo na pamet da ga brane do smrti, baš kao što onima iz drugih delova RSK, iz RS i Jugoslavije nije padalo na pamet da dođu i da im u odbrani pomognu.

Prilikom napada hrvatskih jedinica na Zapadnu Slavoniju i Knin nisu bežala samo deca, žene i starci. Odlazili su i vojno sposobni muškarci, skidajući uniforme i napuštajući odbranu svojih "vekovnih ognjišta". Krajišnici, čiji su preci vekovima branili austrougarske granice od Turaka i bili glavni branioci Josipa Broza od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, sada nisu mogli sami sebe da odbrane. Bežali su kao da nisu pripadali narodu svetoga kneza Lazara. Doduše, u prvim godinama rata mnogi "junaci" su se slikali držeći mitraljeze u rukama. Ponosito su uzvikivali "Glavu dajem, Krajinu ne dajem" (Milan Martić), ali su uskoro odustali od tog uzvika. U maju i avgustu 1995. godine sve je to bilo zaboravljeno - i knez Lazar, i "vekovna ognjišta", i "grobovi predaka". Jedino je bilo bitno sačuvati živu glavu.

Svoj ratni izveštaj vladika Lukijan ovako nastavlja: "Putem od Gradiške do Banjaluke zbegovi. Narod očajan. Oko 8.000 izbeglih, uglavnom žena idece, 7000 ostalo u Pakracu, odakle se čuju detonacije jer se naši ne predaju, nego se još nadaju pomoći. Oko 6000 mog naroda nema. Još deset dana iza toga čule su se borbe sa Psunja. Ja sam sa Njegovom Svetošću i Episkopom Bačkim otišao (u petak 5. maja) još jedino gde sam mogao: kod predsednika Srbije Miloševića, želeći da on pomogne da se Zapadna Slavonija proglasi zaštićenom zonom UN. Odgovor je bio da je to dugačka procedura i da nema potrebe za brigom jer je, reče, 'autoput otvoren, a narod se evakuiše uz pratnju snaga UN' i da 'sve teče po planu' (!)"

Kao i vladika Nikolaj Velimirović, vladika slavonski Lukijan je bio mišljenja da "kada kuća gori, požar treba gasiti spolja". Umesto da je ostao sa 7000 Srba u pakračkoj oblasti, vladika se uputio kod čoveka od kojeg je tobože očekivao drugačiji odgovor od onog što ga je, zajedno sa patrijarhom Pavlom i vladikom
Irinejom Bulovićem, i dobio. Ali, nije samo Slobodan Milošević bio ravnodušan prema sudbini Srba iz Zapadne Slavonije; prema pomoći koju su poslali, ne bi se reklo ni da je "pravoslavno" rukovodstvo sa Pala, a ni ono iz Knina, bilo išta potresenije njihovom sudbinom. Beograđani, pak, iskoristili su lepo i sunčano vreme da prvomajski praznik provedu šetajući Kalemegdanom i da na Adi Ciganliji malo raspale roštilj i provesele se.

U svom izveštaju, vladika Lukijan je to ovako prokomentarisao: "Dok je Zapadna Slavonija doživljavala svoju agoniju, Beograd je svečano proslavljao 1. maj. Dve nedelje iza toga niko još nije prešao most niti je ijedna međunarodna organizacija uspela proći putem Gradiška - Okučani - Pakrac, jer 'lov' na ranjene, žene i decu, koji su se krili po šumama i močvarama, još traje. Za to vreme Hrvati vodom i šamponima (deterdžentom) peru put kroz šumu Prašnik da bi uklonili tragove krvi i masakra, tj. tragove zločina. Tu sliku su prenele u svet čak i neke TV stanice.

Tako je Slavonija doživela svoj najveći pokolj. Ovde su još u IX veku misionarili Ćirilo i Metodije; ovo je bila jedna od eparhija koju je osnovao Patrijarh Makarije Sokolović. Početkom ovog veka tu je živelo pola miliona Srba od kojih je 250.000 završilo u Jasenovcu. Ostali su 1991. bili 'etnički očišćeni' iz 286 sela, a poslednjih 65 srpskih sela umrlo je 1. maja 1995. godine. Nad Jasenovcem se opet vije ustaška zastava. Dok je Zapadna Slavonija nestajala u krvi svoje dece, Beograd se zabavljao prvomajskim programom i sportskim utakmicama. 'Sve ide po planu', kako reče predsednik Srbije (Milošević) povodom masakra i poloma u Zapadnoj Slavoniji, gde živi zavide mrtvima, a zavidim im i ja."

I pored zavisti mrtvima, vladika Lukijan je, kao i svi drugi srpski episkopi, preživeo rat. Ona srpska sela za koja je rekao da su umrla 1991. i 1995. godine polako ali sigurno počela su da vaskrsavaju. Iako su "ustaške zastave" uskoro vijorile po svim prostorima Slavonske eparhije, Srbi su se vraćali svojim kućama, jer su shvatili da im braća u Srbiji ne mogu mnogo pružiti, pošto većina njih ni za sebe nema dovoljno. (Naravno, ovde nisu uračunati neki od najvećih patriota i ljubitelja srpskog naroda. Oni su se već nekako snašli.) Samo nekoliko dana nakon odlaska vladike Lukijana sa tih prostora, na redovnom zasedanju Sabora održanom krajem maja 1995. godine, odlučeno je da se on na izvesno vreme pošalje u SAD radi prikupljanja pomoći za mnogobrojne izbeglice iz Eparhije slavonske i radi ispomoći g. Irineju (mitropolitu novogračaničkom). Sledeće godine izabran je za administratora upražnjene Eparhije temišvarske sa sedištem, naravno, u Temišvaru (Rumunija), "sa svima pravima i dužnostima eparhijskog Arhijereja". Na kraju, 1999. godine, izabran je za episkopa segedinskog. I dok se srpsko pravoslavno stado vrlo sporo, ali ipak vraćalo u Zapadnu Slavoniju, nekadašnjeg pastira Lukijana tamo više nije bilo.

Da li napustiti stado ili livadu
strana 191

Većina episkopa SPC čije su eparhije bile u Republici Hrvatskoj napustila ih je na identičan način. Iz svojih vladičanskih dvorova smeštenih na onom delu teritorije koji se nalazio pod kontrolom hrvatskih državnih vlasti premeštali su se na prostor pod kontrolom Srba. Zajedno. sa njima odlazila je i gotova celokupna sveštenstva, stvarajući tako. "pravoslavne" i "nepravoslavne" oblasti u Hrvatskoj. Nije se vadila računa o  činjenici da je većina hrvatskih Srba živela u velikim gradovima i da je na taj način ogroman broj ljudi bio  ostavljen bez duhovnih pastira. Izgledalo je kao da i Srpska pravoslavna crkva očekuje ostvarenje ideje akademika Krestića da "urbani" Srbi pređu u delove Hrvatske u kojima je srpsko stanovništva većinsko, tj. u Republiku Srpsku Krajinu. Ili, kako. je to Dabrica Ćasić mala drugačije rekao, da se izvrše "planska preseljenja i razmena stanovništva".

Ali, bilo je tu još jedna, mnogo bolje rešenje: da srpske vojske zauzmu određene teritorije koje su na početku rata bile pad kontrolom hrvatske države, a da nakon toga za njima dođu i episkopi i sveštenstva SPC. Međutim, kada je svima postala jasna da nema izgleda za povratak srpskih episkopa u Šibenik, Karlovac, ili Pakrac, tako šta će ove gradove prethodno "osloboditi" srpske jedinice, * u srbijanskoj javnosti su počeli napadi na mitropalita zagrebačka-ljubljanskag Jovana. Episkopima "(prvo)borcima" smetao je njegov diplomatski način rešavanja postojećih problema sa Hrvatskom, a pre svega neučestvavanje u svemu onome šta se dešavala na hrvatskim prostorima ad 1991. da 1995. godine. U srbijanskim sredstvima informisanja lansirana su pitanja: šta mitropolit Javan radi u Beogradu, kako je mogao da ostavi svoje vernike, zar kapetan ne napušta poslednji brod koji tone, itd., itd. Iz tog vremena (kraj '93. i početak '94. godine ) bio je i onaj unutar crkveni obračun sa mitropolitom Jovanom i njegovo smenjivanje sa nekih funkcija u Patrijaršiji.

Mada je njegova politika bila nepopularna, jer je 90-ih godina većina srpskog naroda radije slušala ljude poput Vojislava Šešelja i vladike Atanasija Jevtića koji su odlučno tvrdili: "Mi ćemo ovo i mi ćemo ono..." (od čega se gotovo ništa nije ostvarilo), mitropolit Jovan je uspeo da ostane ono što je bio: mitropolit zagrebačko-ljubljanski. S druge strane, episkop gornjokarlovački Nikanor, dalmatinski Longin i slavonski Lukijan zauvek su napustili svoje eparhije i svoje nekadašnje stado. Posle operacija Bljesak i Oluja, u jednom od saopštenja Svetog arhijerejskog sinoda čak je pesimistično konstatovano: "Slavonska, Dalmatinska i Gornjokarlovačka eparhija praktično su prestale da postoje." Na sreću srpskog naroda i Srpske crkve bio je to samo još jedan od mnogih pogrešnih zaključaka srpskih duhovnih pastira. Na redovnom zasedanju Sabora održanom u maju 1999. godine izabrani su novi episkopi za ove tri eparhije: za vladiku slavonskog izabran je episkop australijski Sava, a za vladiku dalmatinskog jeromonah Fotije, koji je ujedno obavljao i dužnost administratora Eparhije gornjokarlovačke.

Prelazeći u decembru 1990. godine sa dužnosti episkopa banatskog na mesto mitropolita crnogorsko-primorskog, Amfilohije Radović je u jednom intervjuu podsetio da postoji "pravilo crkveno od iskona da episkop, kada dođe u jednu eparhiju, tu treba da ostane do svoje smrti. Čak se smatra da je to neka vrsta vjenčanja episkopa sa eparhijom."* U Srpskoj pravoslavnoj crkvi međutim", ovo pravilo se tokom 90-ih godina nije poštovalo. Ili, kako reče gospodin Miodrag M. Petrović, od SPC je pravljena "šahovska tabla". Od tog "šahiranja" najviše je stradala upravo nesretna Eparhija banatska. Za samo jednu deceniju u njoj su se izredala četiri (!) episkopa. Jedan od njih, vladika Atanasije Jevtić, možda je čak postavio i pravoslavni rekord svih vremena u kratkoći vladanja eparhijom (ili je bar među prvima) - bio je vladika banatski od jula 1991. do Vidovdana (28. juna) 1992. godine, kada je postavljen za vladiku zahumsko-hercegovačkog. Dakle, nešto manje od godinu dana.

Premeštaj episkopa iz jedne eparhije u drugu regulisan je i 14. kanonom (pravilom) Svetih apostola: "Episkop ne smije, ostavivši svoju eparhiju, prelaziti u drugu, ma i od mnogih na to nagovaran bio, osim ako ne bude kakav opravdani uzrok, koji ga pobuđuje da to učini, kao izgled da može višu korist svojom blagočastivom riječju prinijeti onima, koji su tamo; ali i ovo on ne može da učini po sebi samom, nego po sudu mnogih episkopa i poslije vrlo mnoge molbe." Po rečima Nikodima Milaša, prelasci se dopuštaju samo u iznimnim slučajevima, tj, "kad su slučajno u nekoj eparhiji vjera i pobožnost uskolebane, ili dobri red poremećen, te je potrebito da se to oživi i učvrsti, te se drži da će episkop iz neke druge eparhije, koji je poznat za svoju revnosti svoje sposobnosti, kadar biti da pomogne".

Prema tome, za premeštaj episkopa iz jedne eparhije u drugu trebalo bi da bude zadovoljen određen broj vrlo strogih uslova. U SPC, međutim, episkopi su za kratko vreme menjali i po tri eparhije. Vladika slavonski Lukijan, na primer, pre nego što je to postao bio je episkop moravički, izabran 1985. godine, a nakon toga, kao što smo videli, biran je za administratora Eparhije temišvarske, i na posletku za episkopa segedinskog. Episkop gornjokarlovački Nikanor bio je prvo vikarni episkop hvostanski, a onda je 1999. godine izabran za episkopa Eparhije australijsko- novozelandske. I pomenimo još jednom i vladiku Longina. On je na mesto episkopa dalmatinskog došao sa čela Eparhije australijsko-novozelandske, da bi na kraju (valjda je kraj) bio postavljen za episkopa Eparhije za Ameriku i Kanadu Mitropolije gračaničke. *

Šta su bili stvarni razlozi ovakvog ponašanja Svetog arhijerejskog sabora i pravljenja "šahovske table" od Srpske pravoslavne crkve, teško je reći. Da li je problem bio u eparhijama, kao na primer Banatskoj, pa su morala da se izredaju četiri episkopa za samo deset godina? Ili nešto nije bilo u redu sa samim episkopima, pa ih je trebalo "venčavati" po dva-tri puta da bi se napokon skrasili na jednom mestu? Ili je, pak, Duh sveti, iz nekih samo Njemu poznatih razloga, terao srpske arhijereje da neumorno premeštaju ljude sa jednog mesta na drugo? Šta god da je istina, čini se da bi posledice ratnih 90-ih godina bile mnogo blaže da srpski episkopi sa prostora Republike Hrvatske nisu napuštali svoja eparhijska sedišta. Rekli smo da u Šibeniku nijedna pravoslavna crkvena građevina nije bila oštećena zahvaljujući pokojnom šibenskom biskupu Srećku Badurini. Nije li onda bilo bolje da je i vladika dalmatinski Nikolaj ostao u Šibeniku i da je svojim prisustvom i autoritetom, zajedno sa biskupom Badurinom, pokušao da sačuva taj grad od granata i bombi JNA i srpskih paravojnih formacija? Umesto toga, vladika Nikolaj je otišao i za sobom povukao celokupno tamošnje pravoslavno sveštenstvo. A kada je u maju 1992. izabran za mitropolita dabrobosanskog, popeo se na Pale i sa uzvisina oko Sarajeva više od hiljadu dana posmatrao kako Radovan Karadžić i general Mladić temeljito uništavaju ovaj grad.

* Neki su im to, poput Željka Ražnatovića-Arkana, obećavali. "Zadar, Šibenik, Dubrovnik, Split su srpski gradovi u koje su se na silu naselili katolici. Došlo je najzad vreme da ih odatle isteramo", ili "...ja sam ubeđen da je ulazak u Zagreb jedini način da se obračunamo sa ustaškom ideologijom - onda ću ja sigurno da otvorim jednu poslastičarnicu na Jelačića placu" (93). (SSR, Sreten Vujović, Nelagoda od grada
* Eparhiju čiji episkop umre nazivaju -"udova".
* Za crkvene velikodostojnike koji su tri puta menjali eparhije postoji i naziv"trisepiskopos". Od vladike Save šumadijskog saznajemo da je četvrti patrijarh srpski, Sveti Spiridon (1379-1389), pre nego što je došao na čelo Srpske crkve bio prvo eparhijski arhijerej Cezaropolisa, a potom i mitropolit melnički. Zbog toga "Sinod Carigradske crkve prekorno je pripisao Spiridonu epitet trisepiskopos i zvanično prestao da ga smatra saslužiteljem". ("Srpski jerarsi")

Srpska crkva i nasilje
strana 195

"I kako je hrišćanska crkva stvorena krvlju, krvlju se učvrstila, krvlju se uvećala, njeni poglavari upravljaju i danas s mačem u ruci, kao da je Hrist nestao, pa svoje vernike ne može da brani na svoj način", kaže Erazmo Roterdamski u svojoj "Pohvali ludosti". Ove Erazmove reči primenjive su i na Srpsku crkvu, jer je i ona stvorena, učvršćena i uvećana na ljudskoj krvi i to uglavnom delanjem trojice najistaknutijih* predstavnika dinastije Nemanjića: Stefana Nemanje, kralja Milutina i cara Dušana. Sva trojica su i te kako bili svesni značaja nasilja u državnim poslovima i tu svest su demonstrirali kroz ceo svoj život i delo, stvorivši moćnu srpsku srednjovekovnu državu i podigavši Srpsku crkvu na nivo patrijaršije.

Stefan Nemanja, utemeljitelj srpske srednjovekovne države, pokazao je još u svojoj mladosti da neće prezati od primene nasilja ni prema rođenoj braći zarad ostvarenja svojih želja i ambicija. Njegov srednji sin i biograf Stefan Prvovenčani kaže da su ga "starija braća zamrzela što je radio u svojoj zemlji sve na svoju ruku, ne savetujući se s njima".  U borbama za osvajanje prestola velikog župana, od Nemanje je stradao njegov najstariji brat Tihomir, kome je taj presto po tadašnjim običajima i pripadao. Međutim, Stefan Nemanja je bio mudar vladar, tj. znao je kada, kako, a posebno prema kome treba upotrebiti silu. Dok je braću proganjao i eliminisao iz borbe za vlast, jačima od sebe nije izlazio na megdan. Prisetimo se kako je pobegao u planine Rasa i odatle poručio da želi da se pokori kada je vizantijski car Manojlo lično krenuo na njega sa mnogo većom i boljom vojskom. Videli smo i kakvo poniženje je Stefan Nemanja bio spreman da podnese bosonog i sa omčom oko vrata došao je pred vizantijskog cara i pružio mu mač da sa njim radi po svojoj volji.

Posle lekcije koju je dobio od cara Manojla, Stefan Nemanja se primirio i do kraja carevog života nije preduzeo ništa što bi ovog moćnika moglo da naljuti. Međutim, Nemanja je slabije od sebe imao na drugoj strani - u svojoj zemlji. Osim što je braću doveo u red, nateravši ih da priznaju njegovu vrhovnu vlast, odlučio je i da Rašku učini verski jednoobraznom zemljom, tj. isključivo pravoslavnom. Glavni problem na tom putu bili su mu bogumili. * Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje (danas bi to nazvali genocid) svih onih bogumila koji nisu želeli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste. Jedni su uspeli da izbegnu u Bosnu kod Kulina- bana, drugi su se pokrstili, a oni najprivrženiji svojoj veri masovno su ubijani, pa su čak i živi spaljivani u ime Hristove crkve i pravoslavlja. * * Na velikim lomačama spaljivane su i bogumilske knjige (prizori koji će se ponoviti i u vreme Trećeg rajha), tako da istrebljenje (genocid) nije bilo samo fizičko nego i duhovno. ** *

Kada je umro car Manojlo, a u Vizantiji nastali sukobi oko vlasti, Stefan Nemanja je ponovo podigao glavu. Zajedno sa ugarskim kraljem Belom III krenuo je u napad na Vizantijsko carstvo i došao čak do Sofije. I posle ugarskog povlačenja Nemanja je nastavio ratničke pohode. Od 1185. do 1189. godine "proširio (je) svoju državu prema Timoku i prema Vardaru, a naročito prema Primorju. Zeta sa primorskim gradovima konačno je pripojena Raškoj".  Došavši do Jadranskog mora, Stefan Nemanja je odatle prognao sve Vizantijce. Njegov sin Stefan Prvovenčani kaže: "Grčko je ime istrebio da im se ne pominje otad u ovoj oblasti."

Zahvaljujući mudroj upotrebi "ognja i mača" od strane svoga oca ("slabog tuci, pred jačim se sagni") i činjenici da su Srbi uspostavili kontrolu nad prostorima na kojima su živeli, sveti Sava je mogao da izvede, kako to kaže protojerej dr Radoslav M. Grujić, "jedno veliko delo, koje će biti od neocenjive koristi za ceo Srpski Narod sviju vremena". Pošto je sve dobro pripremio, sa odobrenjem svoga brata Stefana Prvovenčanog, Sava je otišao u maloazijski grad Nikeju u kome se "nalazila prestonica vizantijskog cara i carigradskoga patrijarha, od kako su Latini Carigradom ovladali (1204.). Prispevši u Nikeju Sava mudro izvesti cara i patrijarha o opasnostima što prete Pravoslavlju u Srbiji od Rimokatolištva, koje naturuju Srbima ne samo pape iz Rima, nego i Latini iz Carigrada i Bugarske, a Mađari iz Ugarske, i onda ih zamoli, da Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi u Raškoj priznadu samostalnost, kako bi što bolje mogla utvrditi se i svima neprijateljima odoleti. Vizantijski car Teodot Laskar i patrijarh Manojlo I i sami behu u vrlo teškim političkim prilikama, te su trebali tako ugledne prijatelje, kao što behu Sava i brat mu Stefan. Stoga pristadoše na molbu Savinu, ali prvo pokušaše da samo delimičnu samostalnost dadu Srpskoj Crkvi. No Sava im razborito predstavi sve opasnosti od te polovnosti i oni najposle pristadoše, da srpskog arhiepiskopa u buduće postavljaju i posvećuju sami srpski episkopi, bez ikakvog uticaja carigradskog patrijarha ili ohridskoga arhiepiskopa. Tako pravoslavna Srpska Crkva dobi potpunu samostalnost i patrijarh Manojlo, sa prisutnim grčkim episkopima rukopoloži Savu za episkopa i proizvede ga odmah za prvoga srpskog arhiepiskopa, a neke njegove pratioce posvetiše za nove srpske episkope 1219. godine."

Drugi veliki pripadnik dinastije Nemanjića, koji je Srbiju učinio najvećom silom na Balkanu tog vremena, a sebe možda najmoćnijim Srbinom svih vremena, moćnijim i od samoga cara Dušana, bio je kralj Milutin. "Milutin je uvek znao šta hoće", kaže za njega Vladimir Ćorović, "i imao je ambicija i poteza jednog pravog državnika. Ali kao što obično biva, on je, idući za svojim ciljevima, gledao samo svoje interese i bio je sebičan i bezobziran do brutalnosti. Radi vlasti, koju ne bi ispustio ni po koju cenu, on je gazio preko svega; ni najrođeniji mu nisu bili pošteđeni od svireposti, ako je samo osećao da smetaju njegovim interesima. (... Milutinov primer, još više nego Nemanjin, daje neposredan dokaz da državu jačih razmera ne stvaraju ljudi sentimentalnih osobina; ko isuviše vodi obzira o drugima upada u opasnost da ponekad pomeri svoje."

Glavni cilj Milutinavih osvajanja bila je Vardarska dolina. On je 1282. godine osvojio i Skoplje koje je uskoro postalo prestanica srpske kraljevine. Međutim, kralj Milutin se nije zaustavio samo na prostorima Vardarske Makedonije. U osvajačkom zaletu, zajedno sa bratom Dragutinom, on je "u prolazu" stigao i blizu obala Egejskog mora, do Atosa i Kavale. Kraljev biograf je rekao da u to vreme "nije bilo koga da mu se protivi i da ga ukori", a u jednoj povelji manastiru Hilandaru, Milutin je sam sa ponosom govorio "da je na maču dobio Južnu Srbiju...".

Svestan svoje moći, kralj Milutin je sebi dozvoljavao postupke koji su izazivali zgražavanje savremenika, posebno njegov odnos prema ženama. Svoju prvu suprugu, tesalsku princezu, nezadovoljni Milutin jednostavno je vratio kući. Za drugu ženu uzeo je sestru svoje snaje, Dragutinove žene, što možda i ne bi bilo toliko strašno da je nije zaveo kao kaluđericu. Kćeri koju je sa njom dobio dao je ime Carica. Oteravši ubrzo i nju, oženio se po treći put, ovog puta sa princezom Anom, kćerkom bugarskog cara. U braku sa njom rodio se Stefan Dečanski.

Vizantijci, kojima je postalo jasno da Milutinu ne mogu ništa učiniti silom, pokušali su da od njega naprave saveznika milom. Vizantijski car, znajući Milutinovu slabost prema ženama, ali i svestan da bi njegovoj sujeti mnogo značilo da se orodi sa carskom kućom, ponudio mu je svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II. Vizantijskoj dami, međutim, "nije se išlo u nepoznatu i za nju varvarsku zemlju".274  Da ne bi kralja Milutina ostavio uvređena, vizantijski car mu je ponudio svoju petogodišnju (!) kćer Simonidu, objašnjavajući protivnicima ove ideje "da je svoju kćer prosto žrtvovao da izradi otadžbini preko potreban mir". Milutinu je brak predlagala i bugarska carica, udovica cara Smilca, mada je bila tašta njegovog sina, nudeći mu uz sebe i vladavinu bugarskim carstvom. Kralj Milutin, proglasivši prethodni brak sa kraljicom Anom nevažećim, a samim tim i Stefana Dečanskog nezakonitim sinom, odlučio je da se oženi petogodišnjom vizantijskom princezom.

Bezobzirnost koju je ispoljavao u državničkim poslovima, Milutin je iskazivao i prema sebi najbližima. Kakav je (na)silnik bio vidi se dobro iz njegovog postupka prema sinu Stefanu Dečanskom. Posle jedne neuspele pobune koju je Stefan, zajedno sa nezadovoljnom vlastelom, podigao protiv njega, kralj Milutin je naredio da ga oslepe. Pošto je bio potkupljen, krvnik mu nije probio zenice, ali je Stefan, plašeći se oca, povez preko očiju nosio sve do Milutinove smrti. "Od njega i njegove ljubomore propištala je i Simonida, koja se sve više razvijala u lepu ženu", kaže Ćorović. Ona je čak jednom prilikom i pobegla od Milutina, iskoristivši smrt svoje majke da sama ode u Carigrad. A kada je tamo došla nije više želela da se vraća u Srbiju. Međutim, na Milutinove pretnje, otac ju je naterao da se vrati. Tokom puta, samo da bi se spasila ponovnog susreta sa Milutinom, Simonida se zamonašila, ali njen brat, despot Konstantin, znajući dobro kakva bi mogla biti Milutinova osveta, "razdera sestrinu monašku rizu i predade Simonidu Srbima, bez obzira na njen plač i jauk".

Mada se, očigledno, nije odlikovao naročitim moralnim kvalitetima, kralj Milutin je na državnom planu bio pravi nastavljač dela Stefana Nemanje. Srpsku državu je toliko ojačao da je i vizantijski car morao da pribegava ponižavajućim i bolnim žrtvama da bi umilostivio srpskog kralja. Paralelno sa jačanjem države jačala je i Srpska crkva. Kralj Milutin je srpski vladar koji je podigao i obnovio najveći broj crkava i manastira, "i to ne samo u Srbiji. Naši stari letopisi beleže da je on vladao 42 godine i podigao 42 crkve." Srpska crkva je i Stefana Nemanju i kralja Milutina proglasila svecima.

Posle Stefana Nemanje i svetoga Save, koji su Srbima podarili samostalnu crkvu, i kralja Milutina koji je Crkvu ojačao i obogatio, na kraju je došao car Dušan Silni da stavi pečat na njihovo delo i da Srpsku crkvu podigne na nivo patrijaršije, tj. da uz najveću svetovnu vlast - carsku, bude i najveća crkvena vlast - patrijaršijska. To se, naravno, nije moglo bez upotrebe ognja i mača u čemu je car Dušan prevazišao svoje slavne prethodnike iz dinastije Nemanjića. Dušan je u Grčkoj osvojio Epir, Tesaliju i istočne delove (grčke) Makedonije. Posle punih hiljadu godina vizantijske vladavine, srpski car je 1347. osvojio i celu Albaniju, što je dovelo do masovnih seoba tamošnjeg stanovništva u Grčku i na egejska ostrva. Dušan je 1350. godine krenuo i na Bosnu i prodro do Bobovca (između Kaknja i Vareša). Dok je car Dušan ratovao na zapadu, Grci su pokušali da iskoriste tu priliku i da poboljšaju svoj položaj u Solunu i oko njega, pošto je Solun sa svih kopnenih strana bio okružen srpskim snagama i odsečen od ostatka Vizantije. Krenuli su u napad i prilično lako povratili mnoge gradove koje su prethodno osvojili Srbi. Ova lakoća proisticala je iz činjenice da su srpske vojske u Grčkoj bile relativno male, ali možda i više zbog toga što su se Grci iz okupiranih gradova listom pridruživali svojim sunarodnicima u borbi protiv novih srpskih gospodara. Kada je za ovo saznao, car Dušan je ostavio ratovanje u Bosni i brzo došao u Grčku. Posle kraćih pregovora sa dvojicom vizantijskih careva, shvativši da među Grcima vlada nesloga, Dušan im je objavio rat i krenuo da vraća nakratko izgubljene gradove. "Prilikom zauzeća Vodena Dušan je vrlo oštro postupio prema Grcima koji su ga izneverili. Ranjenom u borbi načelniku grada Lisiku bi iščupana brada, pa je zlostavljan, i inače, u okovima poslat na suđenje u Skoplje, ali je na putu umro. Sam grad je za kaznu opljačkan, a neverni stanovnici raseljeni. Obavešten o nepouzdanom držanju grčkog stanovništva i po drugim mestima, car je naredio najstrože kazne i istrage."

Jasno je, dakle, iz svega ovoga koliko su bile istinite reči Erazma Roterdamskog, koje smo citirali na početku poglavlja, da je hrišćanska crkva krvlju stvorena (prvo Isusovom, a kasnije i apostolskom i brojnih prvih hrišćana), a da su je kasnije učvrstili i uvećali hrišćani prolivajući krv drugih hrišćana i nehrišćana. Sveti Sava ne bi dobio samostalnost Srpske crkve da njegov otac Stefan Nemanja (sveti Simeon Mirotočivi) i njegov brat kralj Stefan Prvovenčani (sveti Simon monah) nisu prethodno ognjem i mačem stvorili uslove za to. Videli smo da su vizantijski car i patrijarh, čak i pored neosporne državne moći Srba, pokušali "da samo delimičnu samostalnost dadu Srpskoj crkvi". Bez mača svetog kralja Milutina Srpska crkva se ne bi tako uvećala i zasijala punim sjajem. I na kraju, bez osvajanja i nasilja cara Dušana, kojeg su s razlogom nazvali Silni, bez popaljenih gradova i sela, bez "preklanih vratova" Grka i Albanaca, niti bi se Dušan mogao proglasiti carem, niti bi Srpska crkva mogla postati patrijaršija. Koliko god to surovo zvučalo, zaključak je jasan: Srpska crkva, kao i sve druge hrišćanske, utemeljena je, učvršćena (pokolji bogumila) i uvećana, tj. podignuta na patrijaršijski nivo (stradanja Grka i Albanaca), na ljudskoj krvi.

* Ovde se misli samo na "mačonosce". Dakle, Rasto Nemanjić, tj. Sveti Sava, nije uzet u obzir. Ali, i on je vrlo dobro znao da "upotrebi prilike vremena", tj. sve veću moć Srbije sticanu mačem njegovog oca i braće, a sve veću slabost vizantijskih vladara. Na taj način, dobio je od vizantijskog cara i carigradskoga patrijarha potpunu samostalnost za Srpsku crkvu. (Pogledati: Radoslav M. Grujić "Pravoslavna srpska crkva''
* Iz političkih razloga (i tu se vidi njegova mudrost - ne diraj jačeg od sebe), Nemanja nikada nije proganjao rimokatolike. Naprotiv, bio je u dobrim odnosima sa rimskim papom i darivao mnoge katoličke crkve, između ostalog i crkvu Sv. Petra u Rimu i Sv. Nikole u Bariju.
* Ne podseća li ovo na priču iz NDH. "Jedna trećina mora se pokatoličiti, jedna trećina mora napustiti zemlju. jedna trećina mora umreti!"
* Vladika Atanasije Jevtić, na primer, ovaj masovni i zverski pokolj ljudi okarakterisao je "medicinskim" rečnikom, rekavši da je bogumilstva zle "koga je Stefan Nemanja progonio sa srpskih prostora kao gubu...". (Politika 23. jun 1994.) Dakle, Nemanjino nasilje je opravdavano na isti način na koji su ustaški poglavnik i doglavnici opravdavali nasilje nad Srbima. ili nacisti nad Jevrejima. Red poteza je bio identičan - prvo je nešto proglašava no zlom za narod, veru i državu, a onda je to zlo iskorenjivano upotrebom najsurovijih sredstava.
* Vidi se, dakle, da je Nemanja bio veliki istrebitelj i da nije radio toliko na jačanju pravoslavlja, koliko na jačanju "srpskog pravoslavlja" (?) i srpske državnosti.

Postoji li pravedan rat
strana 202

Kakav je odnos Pravoslavne crkve prema ubijanju, ratovanju, upotrebi oružja? I kakav odnos prema tome vlada u Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Da li su srpski duhovni pastiri bar po tom pitanju istomišljenici?

Kao što se patrijarh Pavle i vladika Artemije nisu slagali oko toga da li su svi ljudi deca Božija ili su stvorenja Božija, i kao što su postojale razlike između mitropolita Jovana i vladike Atanasija Rakite "u shvatanjima Crkve, njene uloge u srpskom narodu i njene misije u svetu", ni po pitanju rata svi episkopi SPC nisu mislili isto. Jeromonah dr Ignatije (Midić), koji je 1994. godine izabran za episkopa braničevskog, u "Teološkim pogledima", verskonaučnom časopisu (br. 1-4, 1991. godina), pisao je "da Crkvu treba braniti, ostao je jedino problem oko toga kojim 'oružjem'. Još ako se tome doda i 'etičko', odnosno humanističko shvatanje rata kao agresivnog ili odbrambenog, što će reći lošeg ili dobrog, 'prljavog' ili 'čistog', dileme skoro da nema oko toga da li je i rat dozvoljen u odbrani viših i najviših ciljeva i dobra. Ne bih hteo mnogo da govorim o tome da je rat, kao sredstvo za postizanje nekih viših ciljeva, često nacionalnih, koji koristi ljude za to, a od kojih nema nikakvog višeg cilja, bilo odbrambeni bilo agresorski, neprihvatljiv i neopravdan ni sa ljudskog stanovišta a kamoli Crkvenog. Jer, koja majka se može složiti i utešiti objašnjenjem da njen sin treba da pogine zarad viših nacionalnih i ne znam kojih drugih ciljeva, ili ako je poginuo da je njegova smrt bila opravdana žrtva za 'bolje sutra' budućih generacija?"

Ovakva razmišljanja episkopa Ignatija (doduše iz vremena dok još nije bio episkop), u potpunosti su se razlikovala od razmišljanja, na primer, mitropolita Amfilohija koji je, kao što videsmo, rado citirao onaj deo iz Njegoševog "Gorskog vijenca": "Neka bude što biti ne može, nek' ad proždre, pokosi satana, na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje." Videli smo da je žestok bio i vladika Atanasije Jevtić koji je uzvikivao "neka košta koliko košta" samo da se ostvare viši srpski ciljevi i da "pokažemo da se ne plašimo". Verovatno svestan toga, jeromonah Ignatije je na kraju svog teksta poslao zanimljiv poziv: "Možda će ova ocena odnosa Crkve sa svetom zvučati nerealno i pomalo pacifistički neubedljivo za one koji drugačije misle, ali onda oni neka ovo shvate kao poziv za nastavak razgovora o tome kako shvatamo Crkvu i šta ona za nas, pre svega 'takozvane bogoslove' znači, kako bi na taj način mogli da i drugima koji to nisu shvatili objasne šta je to Crkva i u čemu se ona razlikuje od tolikih državnih modela i humanih organizacija."

Patrijarh Pavle, na primer, rat je shvatao na način koji je vladika Ignatije nazvao "etičkim", odnosno humanističkim shvatanjem. To jest, za patrijarha je postojao "napadački" i "odbrambeni", "pravedni" i "nepravedni" rat. U intervjuu koji je 25. novembra 1991. godine dao austrijskoj i južnonemačkoj televiziji, na pitanje novinara da li postoji pravedan rat, patrijarh je odgovorio: "Mišljenja sam da takav rat može da postoji i na zemlji kad postoji i na nebu. U Apokalipsisu Sv. Jovana Bogoslova čitamo: I nasta rat na nebu; Mihail i anđeli njegovi zavojštiše na aždaju, staru zmiju koja je đavo i satana, i ratova aždaja i anđeli njezini i ne nadvladaše, niti im se više nađe mesta na nebu (Apokalipsis, 12, 7-9)." "Zlo uvek napada", objašnjavao je dalje patrijarh, "i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avelja i Avelj mora da se brani. Odbrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog života od zločinaca, života i mira svojih bližnjih, granice su koje označavaju pravedan rat."

Svešteni mačonosci i mitraljesci
strana 204

U Srpskoj crkvi postoje različita mišljenja i po pitanju učešća u ratu i nošenja oružja od strane sveštenih lica. Povodom poznate fotografije na kojoj se vidi otac Filaret, budući episkop SPC, kako drži mitraljez oslonjen na svoj junački stomak i junačke grudi. vladika bački Irinej Bulović je rekao: "Svešteno lice koje danas uzima mitraljez, po mom mišljenju, duboko greši. Ono se ogrešilo o svoju savest i o savest bližnjih koje sablažnjava. To su egzibicionizmi - po mom mišljenju sasvim neprilični i nedostojni sveštenog lica."! Treba primetiti da je vladika Irinej prilično uzdržan u iznošenju svog stava. On dva puta kaže "po mom mišljenju", dopuštajući, valjda, da bi sa hrišćanske i pravoslavne tačke gledišta mogla postojati i biti ispravna i mišljenja suprotna njegovom. Takođe, vladika kaže "svešteno lice koje danas uzima mitraljez". Čemu to određenje "danas"? Zar Božija reč nije večna i zar ne traje za sva vremena, kako episkopi SPC često umeju da kažu? Ukoliko je nešto sa hrišćanske i pravoslavne tačke gledišta bilo "neprilično" i "nedostojno" u septembru 1991. godine (tada je snimljena fotografija sa budućim vladikom u ulozi mitraljesca), onda bi to, valjda, trebalo da bude u svakom trenutku. I na kraju, primetimo da vladika Irinej spominje ogrešenje oca Filareta samo "o svoju savest i o savest bližnjih koje sablažnjava", ne pominjući ogrešenje o pravila (kanone Pravoslavne crkve.

A šta kažu pravila (kanoni)* Pravoslavne crkve o ubijanju ljudi od strane sveštenih lica, učešću sveštenika u ratu i njihovom nošenju oružja?

U 65. pravilu svetih apostola stoji: "Ako koji klirik udari koga u svađi i jednim ga udarcem ubije, neka bude svrgnut zbog svoje naglovitosti..." Vladika dalmatinski Nikodim Milaš, prevodilac i tumač knjige "Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumačenjima" (objavljena u Novom Sadu 1895. godine), kaže da se u pravilima spominju "hotimično ubijstvo" (namerno), "ubijstvo koje je blizu hotimičnom" i "nehotimično ubijstvo". U ovom (65) pravilu reč je o "ubijstvu koje je blizu hotimičnom". Za ovakvo ubistvo sveštena lica se kažnjavaju svrgnućem sa sveštenog čina, kao i za svako drugo ubistvo (55. pravilo Vasilija Velikog). Valsamon objašnjava da ono preciziranje - "jednim udarcem" - znači zapravo da sveštenik podleže svrgnuću ako izvrši i nenamerno ubistvo, tj. "klirik podleže svrgnuću ma kakvim on načinom čovjeka ubio". "Ovdje je za sveštena lica odlučni momenat", kaže vladika Nikodim Milaš, "proliće čovječije krvi, bez obzira na okolnosti i pobude koji su to proliće izazvali, i to s toga što proliće ljudske krvi u odlučnoj protivnosti stoji sa službom, koju sveštenik uopće vrši, i koje je službe glavna tačka beskrvna žrtva u tajni jevharistije."

U 7. pravilu IV vaseljenskog sabora kaže se: "Koji su jednom stupili u klir, ili su se kaluđerstvu posvetili, naređujemo, da ne mogu stupati ni u vojničku ni u svjetsku službu; a koji se na ovo usude, i ne povrate se, pokajavši se, k onome, što su radi Boga izabrali, neka budu anatema". Pomenimo i 5. pravilo Grigorija Niskog u kome se zahteva: "oo. da onaj koji je ma i nehotimično oskvrnuo sebe ubijstvom, postavši već nečistim uslijed zločina, mora po naredbi pravila biti isključen iz svešteničke blagodati".

Dakle, bar što se sveštenstva tiče, kanoni Pravoslavne erkve su izričiti - nikakvo nošenje i korišćenje oružja i učestvovanje u ratu (u ulozi vojnika) ne dolazi u obzir. Ako svešteno lice izvrši ubistvo, pa makar i nenamerno, kazna je ista kao i za onoga ko je to učinio namerno - isključivanje "iz svešteničke blagodati", tj. svrgnuće sa sveštenog čina. Međutim, pokazalo se kroz istoriju da i kod duhovnih ljudi pravila često postoje samo zato da bi bila kršena. U istoriji Srpske crkve primera za to ima na pretek. Ponovimo da je 1594. godine u Banatu oružani ustanak protiv Turaka predvodio episkop vršački Teodor. Posle početnih uspeha Srba, Turci su ugušili pobunu, a episkopa Teodora su na prevaru uhvatili i živog ga "na meh" odrali. Na redovnom zasedanju Sabora u maju 1994. godine, dakle na 400-godišnjicu njegove smrti, Srpska pravoslavna crkva je episkopa Teodora proglasila za sveca.

Protiv Turaka oružano je ratovao i vladika Petar I Petrović. On je lično, u vojnoj opremi, stajao na čelu crnogorske vojske u borbama protiv Mahmut-paše Bušatlije 1796. godine i pokazao se kao izuzetan ratnik i vojskovođa. O njegovom svrgnuću sa sveštenog čina i isključenju iz svešteničke blagodati zbog toga što je Bogu prinosio i krvne žrtve nije bilo ni govora. Naprotiv, i on je proglašen za sveca (sveti Petar Cetinjski). Na početku XIX veka, prota Mateja Nenadović bio je uz Karađorđa jedan od vođa Prvog srpskog ustanka. U njegovim "Memoarima" nalaze se imena mnogih sveštenika koji su bili vojne starešine tokom ustanka. "Znali su oni da to ne liči, ali - kad progovori oružje, zaćute zakoni", kaže se u jednom od brojeva "Pravoslavlja". Sredinom istog veka Sava Dečanac, episkop žički, učestvovao je u ratovima protiv Turaka za oslobođenje i ujedinjenje Srba komandujući Deževsko - ibarskim bataljonom. I u ratu koji je kralj Milan Obrenović poveo protiv Bugara 1885. godine, episkop Sava je komandovao II dobrovoljačkim odredom. I na kraju, mada se tu niz ni približno ne završava, pomenimo popa Bogdana Zimonjića, vođu nevesinjskog ustanka iz 1875. godine (poznatijeg kao "Nevesinjska puška"), koji je bio čuveni junak i uz Luku Vukalovića vodeći hercegovački vojvoda.

Čak se i svetome Savi pripisuje odgovornost za smrt jednog od neprijatelja njegovog brata Stefana (Prvovenčanog). Ipak, sveti Sava je protivnike "eliminisao" na malo drugačiji način - ne mačem nego molitvom, tj. anđeli su krvavili ruke umesto njega. Naime, kada su u susednoj Bugarskoj nastale borbe oko vlasti, jedan od uglednih velikaša i pretendenata na bugarski presto, Strez, izbegao je u Srbiju kod Stefana Nemanjića. Njih dvojica su se pobratimili, a Stefan mu je i vojno pomogao pri osvajanju nekih teritorija. Međutim, kasnije, kada su Bugari krenuli na Srbiju, uspeli su da pridobiju svog sunarodnika Streza da se i on okrene protiv Stefana. U pokušaju da Streza odvrati od saveza sa ostalim Bugarima, Stefan mu je poslao brata Savu da ga u to ubedi. U Domentijanovom "Žitiju Svetoga Save" kaže se da je Sava pred odlazak u Strezov logor govorio: "U ime tvoje Gospode prognaću neprijatelje moje i stići ću ih: i uzdajući se u tebe neću se vratiti dok se ne skončaju, i satrću ih silom svojom i neće imati moći da nastupe na moje otačastvo." Pošto je Savino posredovanje ostalo bez uspeha, tj. Strez nije želeo njegov predlog da prihvati milom, srpski svetitelj je pristupio drugim metodama. "Savini biografi pričaju kako je Bog, na Savinu molbu, poslao 'anđela ljuta' koji probode Streza."

Sveštenici sa mačem u ruci imali su ponekada manje obzira i milosti čak i od onih koji su bili poznati po svojoj prekosti i nezgodnom karakteru, poput Karađorđa. Tokom Prvog srpskog ustanka, varoši ustaničke Srbije su i od samih ustanika često bile izložene potpunom uništavanju i spaljivanju. U celini ili delimično bili su uništeni i raseljeni Valjevo, Beograd, Požarevac, Rudnik, Smederevo, Užice, Šabac i druga mesta. Van granica ustaničke Srbije, gde god su ustanici doprli, stradala su mnoga mesta, ali je, na primer, Nova Varoš bila pošteđena i to ličnom Karadorđevom intervencijom. U Novoj Varoši Karadorđe je video nekoliko lepih 'zdanija' i ona su mu se toliko dopala da je proti Milutinu iz Guče poslao naredbu: "Kojekude, ova varoš da se od naše vojske ili straže ne popali, ili ne izgori, jerbo je šteta ovakve lepote kuća da se poruše i izgoru, već ako nas ćeraju Turci opet neka ostanu njima, ako li pak posle mi njih poćeramo, to će one biti naše, samo neka ostane nepopaljena." Ipak, prilikom povlačenja ustaničke srpske vojske ispred nadolazećih Turaka, "surovi" prota Milutin iz Guče, i pored onog voždovog zahteva, naredio je vojnicima da Novu Varoš spale. "I tu vojska serpska izgore onako lepu varoš", zapisao je N. Ninković u knjizi "Žiznoopisanije moje".

Po svom vojevanju posebno je bilo poznato pravoslavno sveštenstvo u Crnoj Gori. Oni su se krsta prihvatali rede od sablje i puške, a i kada bi ga uzeli u ruke, oružje je bilo uz njih ili na njima. Zato je još vladika Petar I morao da zavodi red među crnogorskim sveštenstvom. Opisujući izgled crkava i ponašanje sveštenika u Crnoj Gori, protojerej dr Radoslav M. Grujić kaže: "Crkava je bilo uvek dosta od tesana kamena, te su često služile kao kule za obranu od Turaka. Ali je u njima bilo vrlo malo ikona i drugih crkvenih stvari, te je često vešano oružje po crkvenim zidovima. Parohijskih sveštenika bilo je uvek dosta, ali je većina jedva znala čitati i pisati. Sveštenici su nosili oružje, brijali bradu i često išli u boj kao vođe; pa su pod oružjem i bogosluženja obavljali u crkvama. Vladika Petar I zabranio im je brijati bradu i služiti pod oružjem; ali je takovih i posle, sve do naših dana bivalo. Mnogi su se odlikovali kao junaci ''

Zbog ovakvog svešteničkog kadra, ali i iz drugih razloga, kao što su nepostojanje prave svetovne vlasti pod Turcima i želja za oslobođenjem od turskog ropstva, klir Srpske crkve je preuzimao na sebe i ulogu političara, vojskovođa i vojnika kršeći tako kanone Pravoslavne crkve, a sve objašnjavajući radom za dobro svoga naroda. Na ovaj način moglo bi se objasniti i mišljenje Vladimira Ćorovića da je "Kosovska etika bila jedna vrsta nacionalnog jevanđclja" i da su reči Mustajkadije iz "Gorskog vijenca": "Krstu služiš, Milošem živiš" bile tačne. Kao da je u srpskom narodu, a posebno među Crnogorcima, slava Miloša Obilića zasenila i samoga Isusa Hrista, a Miloševa žrtva im postala mnogo draža od one Hristove. Jer, ako se već žrtvuješ, rezonovala je ogromna većina, zar da odeš mirno, kao Hrist, izgovarajući reči "Bože, oprosti im, ne znaju šta čine"? Nije li bolje da, kao Miloš, na put s ovog sveta sa sobom povedeš bar jednog neprijatelja svoga ili svoga naroda?

* Kanoni pravoslavne crkve sastoje se od: Pravila svetih apostola (ima 85 pravila); Pravila vaseljenskih sabora (održano ih je 7); Pravila pomjesnih sabora (održano ih je 10); Pravila Svetih Otaca (13 Otaca); i Dopunskih pravila (4 pravila)

Kada je ubijanje dostojno pohvale
strana 209

Kako je Srpska crkva dozvolila da se u narodu razvije ovo "Lazarevo i Miloševo jevanđelje" i da li je ono u suprotnosti sa istinskim, novozavetnim jevanđeljem. I otkud u Srpskoj crkvi različita mišljenja po pitanju ubijanja i učešća hrišćana pravoslavaca u ratu, pa čak i pravoslavnog sveštenstva kome je to kanonima izričito i nedvosmisleno zabranjeno? Videli smo da za vladiku Ignatija nikakav rat nije bio opravdan, "bilo odbrambeni bilo agresorski", i ni za kakve ciljeve, pa ni za one "najviše", nacionalne. Međutim, većina episkopa SPC, i to onih najuglednijih, bila je mišljenja da postoje pravedni i nepravedni ratovi, tj. strane koje ga vode. Za vladiku Atanasija Jevtića, na primer, rat je "zlo kada je napadačko-osvajački", a "nužda i nevolja, drama i tragedija kada je odbrambeni".'

Razlike u tumačenjima i stavovima oko jednog od najznačajnijih problema hrišćanstva verovatno su proisticale i iz neujednačenog odnosa prema ubijanju i ratovanju i u samim kanonima. Kao što kaže vladika Nikodim Milaš, epitimije (crkvene kazne)* određene kanon ima za namerno počinjeno ubistvo bile su različite. Na primer, 22. pravilo I pomjesnog sabora (ankirskog, održanog početkom IV veka) dozvoljavalo je onima koji učine namerno ubistvo da se tek na kraju života mogu pričestiti. Po tom pitanju ovo pravilo je bilo najstrože. Za razliku od toga, Vasilije Veliki je u svom 56. pravilu odredio da onaj ko izvrši namerno ubistvo 20 godina mora da se kaje i da bude bez pričešća. Tih 20 godina on je ovako rasporedio: prvo je pokajnik morao četiri godine da "plače", zatim pet godina da "sluša", onda sedam godina da "pripada" i na kraju još četiri godine da "stoji" sa vernima u crkvi. * * Tek posle toga mogao je i on da pristupi pričešću. Jedan drugi sveti otac, Grigorije Niski, u svom 5. pravilu, za namerno ubistvo naredio je kaznu od tri puta po devet godina na različitim stepenima kajanja. Episkopima je ostavio mogućnost da skrate trajanje kazne "tako da umjesto devet godina na svakom stupnju može biti osam, ili sedam, ili šest, ili pet", ako se pokajnik istakne svojom usrdnošću i revnošću u popravljanju.

Da bi sve bilo još komplikovanije, tu se sada pojavljuje i pojam rata. Naime, sveti oci ubistvo u ratu uopšte nisu smatrali ubistvom, ni namernim ni nenamernim. U svom 13. pravilu Vasilije Veliki kaže: "Ubijstva u ratu nijesu oci naši smatrali za ubijstva, snishodeći, kako se meni čini, braniocima skromnosti i blagočastija. U ostalom vrlo bi dobro bilo posavjetovati da se takvi, pošto su im ruke nečiste, za tri godine uzdržavaju od pričešća." lako ta ubistva nisu smatrana za ubistva, vidimo da je Vasilije Veliki predložio da se ratne ubice, ipak, tri godine uzdrže od pričešća "pošto su im ruke nečiste". Po rečima Nikodima Milaša, Vasilije Veliki je ovim predlogom želeo da "samim vojnicima olakša teret na duši od prolića ljudske krvi". "Ali kao što opažaju i Zonara i Valsamon u tumačenjima ovoga pravila, kao da se nigdje taj Vasilijev savjet nije upotrebljavao, nego je mjerilom za ovo služilo ono što je Atanasije o tome kazao."

I zaista, kao osnovno merilo i vrhovni kanonski princip za odnos Pravoslavne crkve prema ratu i ubijanju najviše su poštovane reči takođe jednog od trinaestorice svetih otaca, Atanasija Velikog. Zbog svog ugleda Atanasije je nazivan i "ocem pravoslavlja" i "13. apostolom". Reči na koje se pravoslavno sveštenstvo najrađe poziva kada se povede rasprava o odnosu crkvenih kanona prema ratovanju i ubijanju, Atanasije Veliki je napisao u svom 1. pravilu. Međutim, zanimljivo je da je to pravilo bilo posvećeno jednom sasvim drugom problemu. Primedba Atanasija Velikog o tome kakav stav treba imati prema ubijanju, a posebno prema ubijanju u ratu, bila je tek uzgredna.

Prvo pravilo Atanasija Velikog zapravo je pismo (poslanica) napisano "prije 356. godine" (kaže Nikodim Milaš) i upućeno "znamenitome nitarskome kaluđeru Amunu". Naime, "neke su kaluđere sablažnjavali kojekakvi noćni sni", a povremeno "bi im se u snu ekrizis dogodio" (nevoljno izbacivanje sperme), i pošto su smatrali da im to "tjelesnu čistotu kalja", obratili su se Amunu za savet. Verovatno, ne smatrajući se dovoljno kompetentnim i sposobnim da sabraći odgovori na sva pitanja i potpitanja, Amun se za savet obratio Atanasiju Velikom. tako je nastalo 1. pravilo Atanasija Velikog.

U svome odgovoru, Atanasije je Amunu postavio pitanje "šta ima u sebi griješnog ili nečistoga prirodni jedan ekrizis?". Da bi mu pokazao koliko je prirodno to nevoljno izbacivanje semena (sperme) koje su doživljavali kaluđeri, Atanasije Veliki ga je uporedio sa izlučivanjem slina i pljuvačke. Da li treba "smatrati prijestupom molaote, što iz nozdrva izilaze, ili pljuvačku iz usta", pitao je Atanasije. A naročito, treba li smatrati grehom "ekrizise utrobe, koje su životnome (živome biću prim. aut.) neophodne radi života". Prema tome, zaključio je Atanasije Veliki: "Kakav je u tome grijeh pred Bogom, kad sami Gospod, koji je načinio svako životno, htio je i stvorio je ove udove, da takove eto prolaze imaju?"

Mudrom čoveku kakav je bio Atanasije Veliki nije bilo teško da pretpostavi da će neki sladostrasnik, zadovoljno trljajući ruke, pokušati da iskoristi ovu činjenicu i da kaže "da dakle nije nikakav grijeh ni samo upotrebljavanje, kad su Stvoriteljem organi načinjeni". Ali za nekoga takvoga, da bi ga naterao na ćutanje i stid, Atanasije je imao pitanje: "O kakvom upotrebljavanju govoriš? Da li o zakonitome, koje je Bog dopustio, govoreći: Rađajte se, množite se i napunite zemlju (1 Mojs. 1, 28); i koje je apostol odobrio govoreći: Ženidbu da drže svi u časti, i postelja ženidbena da bude čista (Jevr. 13, 4); ili pak ono, koje biva potajno i preljubno?" I da bi pokazao da nije bitno samo šta se čini nego i kada, zašto i kako se čini, Atanasije ispisuje svoje poznate reči o odnosu prema ubijanju: "Jer i u mnogom drugom, što u životu biva, mi nalazimo razliku kako kad biva: tako, ubivati nije dopušteno, ali ubivati u ratu neprijatelje i zakonito je i dostojno pohvale, i radi toga, koji se odlikuju u ratu udostojavaju se velikih počasti i spomenici im se podižu, koji kazuju njihova slavna djela. Takim eto načinom jedno isto u nekim prilikama i u izvjesno vrijeme nije dopušteno, a u drugim prilikama i u drugo vrijeme dopušteno je i prilično."

Koliko je za tvorce kanona bilo hitno u kakvim prilikama je izvršeno ubistvo vidi se dobro i iz 55. pravila Vasilija Velikog. U tom pravilu stoji: "Koji stupaju u borbu sa razbojnicima, ako nijesu na službi crkve. neka se odluče (liše) od pričešća; ako li su klirici, neka se svrgnu sa svoga stepena jer svaki, kazano je, koji se maše za nož, od noža će poginuti (Mat. 26, 52)." Komentarišući ovo pravilo Nikodim Milaš kaže: "Zbilja je teško čovjeku, da ne ubije razbojnika, koji hoće njega da ubije i još mnogim drugima zla da nanese." Dakle, uporedimo li ovo pravilo sa 13. pravilom Vasilija Velikog i 1. pravilom Atanasija Velikog vidimo da Pravoslavna crkva propisuje kažnjavanje onih koji su ubili razbojnika u odbrani sebe, svojih bližnjih i svoje imovine, a da ne kažnjava one koji su ubijali u ratu i okrvavili ruke "do lakata". I ne samo da ih ne kažnjava nego ih proglašava junacima, hvali ih i slavi. U komentaru 13. pravila Vasilija Velikog, Nikodim Milaš navodi da "Valsamon spominje i primjer nekih sveštenih lica, koja su u ratovima učestvovala i dakle neprijatelje ubivala, pa ipak nijesu za to lišena bila prava sveštenodjejstvovanja, nego su se i nagrada udostojila". Srpsko sveštenstvo, znači, nije bilo nikakav izuzetak.

* npr. zabrana pričešća za svetovnjake, ili svrgnuće za sveštena lica.
** Postojala su 4 stepena kajanja: I Plač-grešnici su stajali van crkvenih vrata i molili one koji ulaze da se pomole za njih; II Slušanje-stajali su odmah do vrata glavnog ulaza u crkvu, u tzv. pritvoru crkve, prostoru gde je krstionica bila i tu su mogli da budu do molitve za oglašene, a onda su morali da izađu; III Pripadanje - mogli su biti sa vernima u crkvi. ali su morali klečati i izaći iz crkve poslije molitve za oglašene; IV Zajednostojanje-stajali su sa vernima u crkvi i izlazili zajedno sa njima. ali se nisu mogli pričestiti. Ovaj stepen je ovako nazvan, jer pokajnici nisu morali biti na kolenima kao oni sa trećeg stepena, tj. oni koji su "pripadali".

Gde to Isus i apostoli hvale ubijanje u ratu
strana 213

Kao što vidimo I pravilo Atanasija Velikog tj. njegov stav prema ubijanju iznet u njemu, postao je zakon aksiomske vrednosti kojim su poništena sva ostala pravila, pa čak i ona koja su sveštenim licima zabranjivala učešće i ubijanje u ratu, i kažnjavala ih i za nenamerna ubistva. Po rečima Nikodima Milaša, kada je Vasilije Veliki u svom 13. pravilu rekao da "ubijstva u ratu nijesu oci naši smatrali za ubijstva", on je mislio na Atanasija Velikog. Atanasije Veliki, pak, mada je u 1. pravilu mnoge svoje reči potkrepio navodima iz Svetog pisma, nije pokazao na kojim je to Hristovim rečima, ili rečima apostola, zasnivao svoj stav da je za jednog hrišćanina "ubivati u ratu neprijatelje i zakonito i dostojno pohvale".

Zaista, šta bi se o tome moglo reći na osnovu Isusovih i apostolskih reči, a možda još više na osnovu njihovih dela? Da li je Isus bio pacifista i da li se hrišćanstvo protivi vođenju bilo koje vrste rata, kako onog napadačkog tako i odbrambenog? Da li su Isus i apostoli svojim delima pokazali hrišćanima da treba učestvovati u ratovima i ubijati neprijatelje? I da li je (i gde je) Isus, ili bilo koji od apostola, opravdao i pohvalio ubijanje u ratu, poput Atanasija Velikog?

Odgovor na pitanje koje se nalazi u naslovu ovog poglavlja mogao bi stati u samo jednu reč - nigde. Dakle, ni Isus ni apostoli ni na jednom mestu u Novom zavetu ne kažu ništa što bi moglo bar podsetiti na reči Atanasija Velikog. Možda baš zbog toga, svoj stav o ubijanju u ratu Atanasije Veliki nije potkrepio nijednim navodom iz Novog zaveta, iako je, kao što rekosmo, u poslanici "znamenitome nitarskome kaluđeru Amunu", tj. u 1. pravilu, za mnoge svoje reči naveo potvrdu iz Svetog pisma. Ipak, u Novom zavetu postoji nekoliko mesta (izbrojivih na prste jedne ruke) koja uz vešta tumačenja po potrebi postaju "neoborivi" dokazi da Isus i hrišćanstvo nisu protiv rata i ubijanja u njemu.

Jedno od najčešće citiranih i tumačenih mesta jeste ono iz Jevanđelja po Jovanu, koje je patrijarh Pavle uvek pominjao objašnjavajući opravdanost "pravednih" i "odbrambenih" ratova: "Od ove ljubavi niko nema veće: da ko život svoj položi za prijatelje svoje." (Jv. 15, 13) "Onaj koji se iz ljubavi prema bližnjima stavi u zaštitu njihovog mira, njihove slobode, protiv zločinaca, taj stavlja život svoj na kocku, sa spremnošću da ga izgubi", tumačio je patrijarh." Ali, šta zapravo znači "položiti život svoj za prijatelje svoje"? Kako su to činili Isus i apostoli? Njihov način žrtvovanja razlikuje se od žrtve kakvu je podneo, na primer, Miloš Obilić. Kao što znamo, oni nisu učestvovali ni u jednom ratu i nikome se nisu oružano suprotstavljali. Sa ovog sveta su odlazili ne vodeći nikoga drugog sa sobom (kao što je to Miloš učinio). Jedini put, kada je apostol Petar mačem povredio prvosveštenikovog slugu, Isus mu je rekao: "... vrati svoj mač na njegovo mesto, jer svi koji se maše za mač - od mača će poginuti". (Mt. 26,52)

Da bi dokazali opravdanost rata za postizanje određenih ciljeva, tumačenjem hrišćanskih principa i odnosa hrišćanstva prema ratu bavili su se i ljudi izvan crkvenih krugova, uglavnom oni koje bismo mogli nazvati pripadnicima "srpske patriotske intelektualne elite". Jedan od najagilnijih u tom poslu bio je i gospodin Dragoš Kalajić, poznat kao ideolog "nove srpske desnice", ali i kao učesnik na promocijama knjiga drugarice Mirjane Marković, ideologa "nove srpske levice". Svoj poduži tekst '''Pacifizam' protiv hrišćanstva", objavljen u časopisu studenata Bogoslovskog fakulteta "Logos", * gospodin Kalajić je započeo odavanjem dužnog poštovanja Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je, po njegovim rečima, "u savremenom balkanskom ratu, nizom izjašnjenja i delovanja, dokazala te dokazuje potpunu privrženost oslobodilačkoj i državotvornoj horbi svog naroda. Takvo duhovno i delotvorno učešće Srpske pravoslavne crkve izaziva goropadne napade izdajničke (pseudo) inteligencije, koja je nekada služila prokomunističkom sistemu demonije ekonomije a danas usluge pruža očekivanim stranim gospodarima i odgovarajućem pseudoimperijalnom projektu, zvanom 'novi svetski poredak.''

Osnovna optužba "pacifista", kaže dalje Dragoš Kalajić, sastoji se u njihovoj tvrdnji da je hrišćanstvo "religija mira" i da mu "navodno protivureči svaka spremnost za borbene odgovore na izazove rata". Međutim, gospodin Kalajić objašnjava: "Mir koji objavljuje i podaruje pojava Isusa Hristosa nije od ovog sveta, između ljudi ili između naroda i država, već je to onaj vertikalni, između čoveka i Boga, po svedočenju apostola Pavla: 'I da pomiri sa Bogom i jedne i druge u jednom tijelu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu' (Ef. 2, 16)." Da bi razuverio one koji "zbog malodušnosti ili naivnosti očekuju od Božijeg sina i dar ovozemaljskog, horizontalnog mira", Dragoš Kalajić citira Hristove reči: "Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač (Mt. 10, 34)".

U Novom zavetu reč mač se pominje na još jednom mestu vrlo rado citiranom od strane zastupnika teze da se Isus nije protivio ratu (misli se na fizički, ovozemaljski rat). "Reče im još: kada sam vas poslao bez novčanika, bez torbe i obuće, da li vam je šta nedostajalo? A oni rekoše: ništa. Na to im reče: ali sada ko ima novčanik neka ga uzme, isto tako i torbu, a koji nema neka proda svoju haljinu i neka kupi mač. Jer vam kažem da ova reč Pisma mora da se izvrši na meni: 'I uvrstiše ga među zločince'; svršava se naime ono što mi je određeno. A oni rekoše: Gospode, evo ovde dva mača. Ali im on reče: dosta je." (Lk. 22, 35-38)*

Svoje tumačenje i kritiku mišljenja nekih teologa o ovom mestu dao je na svoj duhovit način i Erazmo Roterdamski: "Kako čitava Hristova nauka ne uči ljude ničem drugom do blagosti, strpljivosti i nipodaštavanju života, sasvim je jasno šta znače te reči. Svakako je hteo da još više razoruža svoje poslanike, kako bi zanemarili ne samo obuću i torbu već i haljine i kako bi se posvetili goli i sasvim spremni delu Jevanđelja; zato ne smeju imati pri sebi ništa drugo do mač, ali ne onaj kojim se služe razbojnici i ubice, već duhovni mač koji prodire i u najdublji kutak srca i jednim udarcem odbija sve strasti, tako da u srcu ne ostane ništa drugo sem pobožnost."

"Ali pogledajte, molim vas", kaže dalje Erazmo, "kako je onaj slavni teolog izokrenuo to mesto. On je pod mačem shvatio pravo da se čovek brani od proganjanja, torbu je protumačio kao ostavu za životne namirnice..." (...) "I kao što misli da reč mač znači sve ono što se odnosi na odbranu od napadača, isto tako reč torba shvata kao sve ono što se odnosi na životne potrebe. I tako taj tumač Božije misli šalje apostole naoružane kopljima, lukovima, strelama i bombardama da propovedaju nauku na krst razapetog Hrista; sem toga, prti im još na leđa kovčežiće, torbe i bisage da ne bi slučajno sa odmorišta pošli bez doručka. Mudrog tumača ne zbunjuje ni to što Hrist naređuje da se mač, koji je tako žestoko zahtevao da se kupi, sada metne u korice; i da se nikada nije čulo da su apostoli upotrebljavali mačeve i štitove protiv paganskog nasilja; ali bi ih svakako upotrebljavali da je Hrist mislio onako kako ovaj tumači."

Ali, vratimo se gospodinu Dragošu Kalajiću. U svom tekstu " 'Pacifizam' protiv hrišćanstva" on kaže i ovo: "Trudeći se da srpske hrišćane zaraze mazohističkim sklonostima za podvrgavanje svakom stranom gospodaru i ropstvu, te i za ljubljenje najgorih dušmana - 'pacifisti' se pozivaju na jevanđeljsku preporuku 'ljubite neprijatelje svoje, dobro tvorite onima koji vas mrze' (Lk. 6, 27 i Mt. 5, 44)." Međutim, po Kalajićevim rečima, 'pacifistička' interpretacija izloženog načela može zaseniti i zbuniti samo potpuno neuke, zahvaljujući osiromašenosti evropskih jezika koji... sve vrste neprijateljstava označuju samo jednim imenom, prinuđeni da im različitosti iskazuju dodatnim opisima. Starogrčki i latinski jezik različito označavaju dve osnovne vrste neprijateljstva: ličnog i javnog, odnosno političkog. U starogrčkoj i latinskoj verziji navedena jevanđeljska preporuka poziva vernike da ljube samo svoje lične ali ne i javne, političke neprijatelje; dakle – diligite inimicos vestros, a ne diligite hostes vestros."

Na osnovu reči Dragoša Kalajića, čitalac bi mogao pomisliti da se on protivi "pacifističkom" prihvatanju stranih gospodara i ropstva. Međutim, poenta nije u tome. Dragošu Kalajiću zapravo smeta što "pacifisti" uče srpske hrišćane da se podvrgnu "svakom stranom gospodaru i ropstvu". (Naglasak je, dakle, na reči "svakom".) To se dobro vidi iz sledećih Kalajićevih reči: "Mnoge preporuke Isusa Hristosa nije moguće pravilno razumeti bez spoznaje istorijskog konteksta. Primerice, obesnaženje starozavetnog načela odmazde, po formuli 'oko za oko, zub za zub', te poziv vernicima da se ne protive zlu, ciljaju jevrejsko buntovništvo i pozivaju na poštovanje 'pax romana'. Dakle, tu nije reč o svakom zlu već o jednom posebnom, kontingentnom i relativnom, koje je Isus Hristos izvesno procenjivao podnošljivim, mudro uviđajući da bi pobune izazvale mnogo veća i gora zla. U vremenu tih pro povedi, Rimska imperija bila je dobro utvrđena, vrhunski razvijena i uzorno uređena politička stvarnost sklada i sinergije mnoštva etničkih i religijskih različitosti."

I tako smo došli do one osnovne razlike između "pacifizma" i hrišćanstva (onakvog kakvim ga predstavlja Dragoš Kalajić). Naime, i "pacifista" i hrišćanin smatraju da je bolje podvrgnuti se stranom gospodaru i ropstvu nego ulaziti u oružane sukobe. Samo što "pacifista" misli da se treba podvrgnuti svakom, a hrišćanin (Kalajićevog tipa) misli da se treba podvrgnuti samo nekom. Tog nekog Dragoš Kalajić opisuje kao "podnošljivog" i toliko moćnog da bi svaka pobuna protiv njega izazvala "mnogo veća i gora zla". Međutim, ponašanje prvih hrišćana, posebno onih u Rimu, za koje Rimsko carstvo ni u kom slučaju nije bilo "podnošljivo" zlo, odudara od Kalajićevog tumačenja Hristovog učenja. Mada su bacani u arene lavovima, živi spaljivani, proganjani, prvi hrišćani se tome nisu suprotstavljali upotrebom sile (čak ni u očajničkim pokušajima). Skrivanje po katakombama bio je jedini vid "borbe" koji su oni primenjivali. Ponašali su se "pacifistički", kao da je za njih svako zlo podnošljivo, tj. suprotno Kalajićevim tumačenjima Hrista. Među njima su bili i apostoli Petar i Pavle, dakle Hristovu nauku su mogli da uče iz prve ruke, za razliku od Kalajića koji je zbog distance od 2000 godina, 50 godina života u komunističkoj Jugoslaviji i sedenja uz Mirjanu Marković na promocijama njenih knjiga, i pored svoje izuzetne obrazovanosti, mogao u po nečemu i da pogreši.

Osim toga, tumačenje koje je ponudio gospodin Kalajić u potpunosti relativizuje Hristovu nauku. Posebno njegova ideja o "podnošljivosti" zla. Jer, nivo "podnošljivosti", broj i vrste zala koje jedan hrišćanin treba da trpi, po Kalajićevom shvatanju hrišćanstva, nisu strogo definisani. Oni se određuju od slučaja do slučaja, od gospodara do gospodara. (Videli smo da je Tursko carstvo nekim srpskim jerarsima bilo podnošljivo; međutim, nekima nije, pa su pozivali narod na oružanu pobunu.) Ali, osnovno pitanje je: ko zapravo procenjuje podnošljivost nekog zla? Da li je moguće da stepen hrišćanske trpeljivosti treba da zavisi od trenutnih afiniteta pojedinih arhijereja kojima će "pax romana" biti podnošljiv, "pax otomana" i "pax americana" nepodnošljiv itd.? Koji će, poput patrijarha Pavla, danas govoriti da je zajednički život sa Hrvatima nemoguć, a sutra govoriti da je moguć? Ili čak od psihološkog sklopa njihovih ličnosti, tako da umesto okretanja drugog obraza hrišćanski princip postane uzvraćanje šamara? "Ja znam da je i meni i vama jedini spas u ljubavi. Ali isto često ima svoju paradoksalnu, stravičnu logiku. Ne činim ono što bi trebalo da činim, nego ono što znam da ne bi trebalo. Lijepo je govoriti o ljubavi, ali da dođe neko pa vas ošamari ...", kaže mitropolit Amfilohije, ne dovršivši misao i ostavivši nas u nedoumici šta bi posle tog šamara usledilo.''

Po mišljenju Dragoša Kalajića, Isus je Rimsko carstvo procenio kao podnošljivo zlo te je smatrao da mu se treba pokoriti. (U suprotnom bi, valjda, svoje sunarodnike pozvao na otpor.) Medutim, ono je za neke Jevreje bilo nepodnošljivo, pa su bili spremni i na žrtvovanje života da bi ga se oslobodili. Reč je o zelotima, pripadnicima fanatičke sekte nastale u Judeji u I veku n. ere, koji su zagovarali oružanu pobunu i borbu protiv rimske dominacije u Palestini. (Ponašali su se kao da je i njihova parola bila "Bolje grob nego rob.") Na stav hrišćana da se treba podvrgnuti rimskom gospodaru i ropstvu, oni su verovatno gledali isto onako kako Dragoš Kalajić gleda na stavove svojih savremenika "pacifista". Borba zelota rezultirala je skoro potpunim uništenjem Jerusalima, jevrejskog hrama i progonom Jevreja; dakle, onako kako je Hrist i prorekao. Jedan deo zelota je stradao u borbi, jedan deo je završio na krstu, a oni preživeli silom su postali "hrišćani", tj. rimsko zlo je i njima postalo podnošljivo (bar su se ponašali kao da jeste), i prihvatili su "pax romana".

Nešto slično desilo se i Srbima 20 vekova kasnije. "Pacifisti", ali i oni koji to nisu, nego ih jednostavno možemo nazvati razumnim ljudima, govorili su da treba prihvatiti "pax americana". Šta god gospodin Kalajić mislio o njoj, američka "imperija" je, baš kao što je nekada bila rimska, "dobro utvrđena, vrhunski razvijena i uzorno uređena politička stvarnost". Međutim, takvoj jednoj stvarnosti pokušali su da se suprotstave srpski "zeloti" kojima je ona bila nepodnošljiva. (Šta su oni mislili o njenoj moći, i da li su se zaista nadali da imaju nekakve šanse u sukobu sa njom, pitanje je za psihološka istraživanja.) U svakom slučaju, zelotska borba nebeskog naroda završila se kao i zelotska borba izabranog naroda - potpunim porazom. Ono za šta su govorili da im je nepodnošljivo, posle primene sile nad njima i stradanja, postalo im je podnošljivo. I tako je do juče časni, ponositi, dostojanstveni, borbeni, itd., itd. narod, hrišćanski krotko, poput jagnjadi, gledao kako mu po zemlji krstare NATO legionari, baš kao Jevrejima rimski pre dve hiljade godina.

Krajem februara 1999, tri-četiri nedelje pred početak NATO bombardovanja, Dragoš Kalajić je pokupio kofere i otišao u Italiju. Poslali su ga za novog dopisnika "Tanjuga" iz Rima. (Svi koji su je poznavali kažu da je Mirjana Marković pamtila i zla i dobra koja joj se učine. Prema lojalnima uvek je bila posebno širokogruda.) I dok su pripadnicima "izdajničke (pseudo) inteligencije", kao i narodu kome su pripadali, po glavama padali "tomahavci" i mnoštvo drugih izuma najsavremenije ratne tehnike, jedan pripadnik "patriotske inteligencije" sve je to gledao iz veličanstvenog i bezbednog Rima. Godinu dana kasnije, 24. aprila 2000, za Dnevnik je izjavio: "SAD su tražile sve, a dobile su samo jedno malo Kosovo, privremeno."

* Uz protosinđela Atanasija Rakitu i protojereja dr Žarka Gavrilovića (od poznatijih), gospodin Kalajić je bio stalni saradnik ovog časopisa. Glavni urednik časopisa "Logos" napisao je čak hvalospev posvećen gospodinu Dragošu Kalajiću u kome je rekao da je "on jedan od najznačajnijih ličnosti srpske intelektualne scene u koga se valja pouzdati i od koga valja učiti". Istakao je i "Kalajićevu vernost jevanđeljskim etičkim načelima" i "njegov doprinos srpskoj oslobodilačkoj borbi" koji je, po rečima urednika "Logosa", bio "od neizmernog značaja". (Logos, 1-2, 1995). Kako se "srpska oslobodilačka borba" završila - videli smo. Uzmemo li u obzir i činjenicu da je pune dve godine član uređivačkog odbora "Pravoslavlja" bio Hadži-Dragan Antić, čovek vezan za lik i delo Mirjane Marković, postaje sasvim jasno kakve su ideje kolale crkvenim izdanjima tokom 90-ih godina.
* Za šta su to bila dovoljna samo dva mača? Šta su njima Isus i 12 apostola mogli da urade, osim, naravno, da omoguće ostvarenje reči iz Pisma da će Hrista na krstu raspeti kao zločinca. (Jer, ko je video zločinca bez oružja). Isto tako, Isus je poslao svoje učenike u jedno selo da mu dovedu magaricu i magare kako bi, radi ispunjenja reči proroka, na njima ujahao u Jerusalim: "Kažite kćeri Sionovoj: evo car tvoj dolazi ti krotak i jašući na magarici i na magaretu, mladunčetu tegleće životinje" (Mt. 21, 5).

Koga su ubili Isus i apostoli
strana 221

Zastupnici teze da je hrišćanima dozvoljeno ubijati ljude radi zaštite bližnjih, u delima Isusa Hrista, njegovih apostola i prvih hrišćana ne mogu pronaći opravdanje za svoj stav. Iako su svi oni imali prijatelje i bližnje kojima je bila potrebna zaštita "njihovog mira, njihove slobode, protiv zločinaca", o kojoj je govorio patrijarh Pavle, niko od njih, žrtvujući se i polažući svoj život, nije ubio nijedno ljudsko biće. Iz teksta Novog zaveta saznajemo da je od Isusa stradalo samo jedno krdo svinja (Lk. 8, 33), jedno smokvino drvo (Mt. 21, 18-19) i da je Gospod, u nastupu ljutnje, iz jerusalimskog hrama razjurio ovce, volove, menjače novca i prodavce žrtvenih životinja zato što su, kako im sam reče, od doma Oca njegova načinili "kuću trgovačku" (Jv. 2, 15-16).

Apostol Petar je bio najtvrđi i najborbeniji među apostolima. Kada je Juda doveo naoružane ljude u getsimanijski vrt da uhvate Hrista, Petar je potegao mač i jednom od njih odsekao uho (Jn. 18, 10). Poznata je i priča iz Dela apostolskih o Ananiji i Safiri (Del. 5, 1-11), mužu i ženi koji su prodali svoje imanje i deo novca predali apostolima, a jedan deo sačuvali za sebe. * Saznavši za to apostol Petar je ukorio muža Ananiju, zbog čega je ovaj, verovatno ophrvan stidom i grižnjom savesti, izdahnuo. Oko tri sata kasnije kod Petra je došla i Safira, supruga Ananije, ne znajući šta se desilo. Posle Petrovog prekora upućenog i njoj i reči: "Vidi, pred vratima su noge onih što su sahranili tvoga muža, i tebe će izneti" i ona je pala mrtva. Na kraju ovoga niza, pomenimo i apostola Pavla koji je nakon svog prelaska u hrišćanstvo oslepio jednog vrača (ali samo na kratko) koji se izdavao za lažnog proroka (Del. 13, 11). I time se praktično završavao spisak svih dela i Isusa Hrista i apostola koja bi se mogla nazvati "nasilnim ponašanjem".

S druge strane, Novi zavet je pun primera da se Isus uvek uklanjao (Mt. 12, 14- 15) i sakrivao (Jv. 8, 59) od onih koji su želeli da ga ubiju. I svojim učenicima je govorio da to isto čine; kada ih gone u jednom gradu da beže u neki drugi (Mt. 10,22-23). Proričući uništenje Jerusalima i hrama od strane Rimljana, izazvano  jevrejskom pobunom. Isus je ljudima Judeje savetovao da "beže u gore" i da se ne vraćaju u grad (Lk. 21, 20-22), a ne da ulaze u borbu sa moćnijim protivnikom govoreći "neka košta koliko košta" i "neka bude što biti ne može", kao što su srpski episkopi savetovali svome narodu. Ideja o žrtvovanju i polaganju života svoga za prijatelje svoje, kakvu su zastupali episkopi SPC tokom 90-ih godina, bila je identična onoj koju su zastupali zeloti, a protiv koje je Isus izričito bio. Kada su došli da uhvate Isusa, i kada je Petar mačem odsekao uho prvosveštenikovom slugi, "tada mu reče Isus: vrati svoj mač na njegovo mesto; jer svi koji se maše za mač - od mača će poginuti. Ili misliš da ne mogu da zamolim svoga Oca, pa će mi odmah poslati više od dvanaest legija anđela?" (Mt. 26, 52-53) I pored takvih mogućnosti, Isus nije pozivao anđeoske legionare, ni da spase sebe, a ni da oslobodi svoj narod od rimskog ropstva. (Kao što Jevreji nisu imali nikakve šanse protiv rimskih legionara, tako ni Rimljani, valjda, ne bi imali nikakve šanse protiv legija sastavljenih od anđela.)

Dakle, u rečima i delima Isusa Hrista i dvanaestorice apostola nije bilo pozivanja na ratovanje i ubijanje. Naprotiv. Zato, kada su Rimljani 70. godine krenuli da razore Jerusalim, hrišćani su poslušali Gospoda, napustili grad i sklonili se u Pelu (današnji Jordan). Čini se da im ni na kraj pameti nisu bile reči poput onih koje je knez Lazar izgovorio srpskim vitezovima pred Kosovsku bitku: "Bolje nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom živeti. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim." A kao što već rekosmo, Rimljani su za njih bili isto što i Turci za Srbe (okupatori), a Jerusalim im je značio isto što Kosovo Srbima, ako ne i mnogo više.

*Rani hrišćani su živeli u zajednicama. jeli za zajedničkim trpezama. i celokupno svoje imanje predavali apostolima da njime raspolažu u ime svih njih.

Teolozi spuštaju nebo
strana 224

Mišljenja prvih hrišćanskih pisaca (iz II i III veka) već su sc razlikovala u nijansama i pokazivala zavisnost od političkih okolnosti, ali su i pored toga svi bili protiv učešća hrišćana u vojsci i ratovima. Sirijac Tacije, na primer, preporučivala je "potpuno povlačenje hrišćana iz svih oblika javnog života te posledično i iz vojne službe (Ad Greacos)". Tertulijan je menjao mišljenje, dokazujući u Apologeticumu "da nema nikakvog bitnog protivurečja između pripadnosti Crkvi i vršenja obaveza koje iziskuje imperija, da bi kasnije potpuno preokrenuo tu teoriju". U spisu De idolatria, iz 202. godine, on je imao "krajnje negativan odnos prema vojnoj službi ne dopuštajući više nikakav kompromis". U rečima koje je Hrist uputio apostolu Petru ("vrati svoj mač na njegovo mesto; jer svi koji se maše za mač - od mača će poginuti"), Tertulijan je video uputstva za "razoružanje svih vojnika" i dezertiranje iz vojske. "I kako može (hrišćanin) stupati u borbu, štaviše, kako može služiti čak i u miru vojnu službu bez mača koji mu je Gospod oduzeo?" pitao je Tertulijan. Origen je bio blaži i mišljenja da bi pagani trebalo da brane Rimsku imperiju sa oružjem u ruci, a da hrišćani služe bez oružja, tj. van vojske.

A onda je došla 313. godina i jedan od najznačajnijih događaja u istoriji hrišćanstva. Svojim ukazom, poznatim kao Milanski edikt, car Konstantin Veliki je zabranio proganjanje hrišćana i legalizovao hrišćanstvo u Rimskom carstvu. Nešta kasnije, zajedno sa svojom majkom, caricom Jelenom, i on sam je prihvatio hrišćanstvo. (Ali se "nikada nije odrekao paganskih bogova, niti titule pontifex maximus". To je, naravno, imalo i brojne posledice. Jedna od njih bila je i 1. pravilo Atanasija Velikog i njegov stav da "ubivati u ratu neprijatelje i zakonito je i dostojno pohvale", i da onima koji se u tome istaknu treba podizati spomenike i slaviti njihova dela. Videli smo zašto ovaj svoj stav Atanasije Veliki nije potkrepio nijednim citatom iz Novog zaveta, nijednom Isusovom ili apostolskom rečju, a još manje nekim njihovim delom - jednostavno, za takvo mišljenje u Novom zavetu nije mogao da pronađe potporu. *

Bio je to razlog da brojni teolozi angažuju sve svoje duhovne snage u olakšavanju jarma koji je Isus stavio na pleća svojih sledbenika. Trudili su se da od izuzetaka naprave pravila i da u obilju novozavetnih reči koje su hrišćane pozivale na pokornost, trpljenje, ljubav, uzdržanost, povlačenje pred silom, prepuštanje   osvete Gospodu i mnogih drugih, mikroskopom pronađu reči i izraze kao što su "mač", "rat", "položiti život svoj", i pridodajući im značenja po potrebi trenutka i moćnika dokažu da je hrišćanin koji ubija u ratu hvale vredan. ** A da ljudi, posebno oni moćni, na vladarskim tronovima, ne bi morali mnogo da rade na uzdizanju koje je od njih Hrist zahtevao, saosećajni teolozi su se trudili da spuste nebo, i tako omoguće i onima duševno najnižim da ga dotaknu. "Svako zna da teolozi imaju javno pravo da nebo, tj. Sveto pismo, rastežu kao kožu", kaže Erazmo Roterdamski. Tako oni, po Erazmu, "iščupaju odavde ili odande četiri ili pet reči, pa im ako treba obrnu smisao, samo da bi ih prilagodili svojoj koristi, iako ono što stoji ispred njih i iza njih nema uopšte nikakve veze s predmetom, ili znači čak nešto suprotno. Teolozi to čine s tako uspešnom bestidnošću da im pravnici često na tome zavide."

*. "Jedan crkveni sabor, odolevši bukvalističkim, sektantskim tumačenjima tzv neprotivijenja zlu, doneo je 319. godine odluku, nasuprot lažnim spiritualistima (donatisti i drugo), o osudi dezerterstva kao čina odbijanja, da se može i fizički suprotstavljati nasiljima nasilnika i nepravednika, što je, kasnije, postalo tradicija svete ortodoksije". (Pravoslavlje, 15. mart 1992). Kao što vidimo, samo šest godina nakon Milanskog edikta Crkva je reagovala i odlučila da hrišćani treba da rade ono što puna tri veka nisu radili - da ratuju ne služeći se samo Rečju Božijom, nego i fizički, sa mačem u ruci. Tek od tog trenutka, to je "postalo tradicija svete ortodoksije".
** Teolozi i crkveni oci davali su sve od sebe da i po drugim pitanjima popuste i olabave čvrste Hristove uzde. "Čuli ste da je rečeno: 'Ne čini preljube'. A ja vam kažem da svaki koji gleda ženu s tim da je poželi, već je učinio preljubu s njom u srcu svome: (Mt. 5, 27-28), govorio je Gospod. Za one sa slabijom voljom, imao je i savet kako da se spasu preljubničkog greha: "Ako te tvoje desno oko sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i ne bude celo tvoje telo bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, otseci je i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i da celo tvoje telo ne ode u pakao" (Mt. 5, 29-30). Takođe, Isus je dozvoljavao da muž otpusti ženu samo zbog njene preljube (Mt. 5, 31-32). U pravoslavnoj crkvi, međutim, od ovakvih Hristovih zahteva došlo se do prava na tri, a pod određenim okolnostima čak i četiri braka. Tako je kralj Milutin, uzmimo njega za primer, mogao svojoj pr:.odi da da oduška, da poništava brakove i otpušta žene. zavodi kaluđerice, pa čak i da se oženi petogodišnjom devojčicom. Šta je sveti srpski kralj radio dok nesretna Simonida nije postala polno zrela (posle 7 ili više godina) Da li je i pored svoje sladostrasničke prirode poštovao Božiji zahtev da ženidbu "drže svi u časti i postelja ženidbena da bude čista" (Jevr. 13.4)"

Granice Crkve teku granicama države
strana 226

S ljudske tačke gledišta, ove sofističke akrobacije teologa bile su sasvim razumljive. Lako je bilo Erazmu da kroz usta Ludosti kaže kako je rat "tako svirepa stvar da više priliči divljim zverima nego ljudima, takvo bezumlje da pesnici zamišljaju da dolazi od furija, takva kuga da za sobom povlači opštu pokvarenost običaja, takva nepravda da ga mogu voditi samo najgori razbojnici i tako bezbožna stvar da nema ničeg zajedničkog s Hristom i njegovim učenjem". Ali, šta je trebalo da čine crkveni oci, poput Atanasija Velikog, kada je car Konstantin odlučio da legalizuje hrišćanstvo i da posle tri veka prekine patnje i proganjanja hrišćana? Zar je trebalo da mu zapovede isto ono što je Isus zapovedio apostolu Petru: "vrati svoj mač na njegovo mesto; jer svi koji se maše za mač - od mača će poginuti"? I da mu tako oduzmu mogućnost ratovanja, osvajanja, širenja carstva i sticanja sve veće moći? Uostalom, odluka cara Konstantina da promeni odnos Rimske imperije prema hrišćanstvu bila je rezultat jedne njegove ratne pobede obećane kroz čuveni san u kome se caru ukazao krst kao znamen vojnog trijumfa.

Kakav stav je trebalo da zauzme Srpska crkva prema srednjovekovnoj srpskoj okupaciji grčkih zemalja i nasilju nad pravoslavnom braćom Grcima? Govoreći da su srpski ratovi uvek bili odbrambeni, vladika Atanasije Jevtić je cara Dušana proglasio jedinim Srbinom koji je vodio napadačke ratove, jer je, kako reče, "zašao u tuđe teritorije", tj. grčke. Međutim, zahvaljujući upravo Dušanovom "zalaženju u tuđe teritorije" Srbija je postala carevina, a samim tim i Srpska crkva - patrijaršija. Da li je Srpska crkva sve srpske ratnike, pa i cara Dušana, lišavala pričešća zbog ubistava izvršenih u ovim "napadačkim" i "nepravednim" ratovima, i da li je trebalo da se odrekne patrijaršije zato što je stečena nasiljem i osvajanjem onoga što Srbima nije pripadalo?

Sva ova pitanja postala su teorijski suvišna već polovinom IV veka, tj. od nastanka 1. pravila Atanasija Velikog, a posebno nakon održavanja IV vaseljenskog sabora u Halkidonu, 451. godine, na kome je odlučeno da granice Crkve teku granicama države. Kome bi među srpskim episkopima moglo biti svejedno da li se jurisdikcija SPC proteže na prostoru Beogradskog pašaluka ili, pak, velikih sjedinjenih srpskih država čije su stvaranje početkom 1991. godine predložili Radovan Karadžić i mitropolit Amfilohije? A država se, toga su ljudi iz vrha SPC bili i te kako svesni, ne stvara i ne uvećava smiljem i bosiljem nego nasiljem, tj. ognjem i mačem. Možda baš zbog toga tokom 90-ih godina ni Sabor ni Sinod SPC nisu nijednom preporučili srpskim pravoslavnim sveštenicima (bar ne javno) da ne daju pričest onima koji su ratujući u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu počinili teške zločine, krađe, silovanja. Ali su zato posavetovali sveštenstvo da uskrati pričest ginekolozima, akušerkama i, naravno, ženama i devojkama koje se odluče na pobačaj.

Koliko je Srpskoj pravoslavnoj crkvi bila važna veličina srpske države, tj. prostora na kome se prostire vlast SPC, vidi se i iz one odluke (već smo je pominjali) donete na redovnom zasedanju Sabora u maju 1996. godine. Po ovoj odluci: "Bez obzira na raspad versajske, odnosno Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, jurisdikcija Srpske pravoslavne crkve i dalje se proteže na sve pravoslavne na toj teritoriji." Dakle, čim im je postalo jasno da njihove želje neće biti ostvarene oružjem i da srpska država, zahvaljujući svom duhovnom i svetovnom vođstvu, ne da neće biti velika, nego da pokazuje tendenciju ka daljem smanjivanju, episkopi SPC su odlučili da, ako već ne može vlast srpske države, bar vlast Srpske crkve bude na celoj teritoriji bivše SFRJ.

Kada, koga, zašto i kako treba da ubije pravoslavni Srbin
strana 228

Bio je ovo pokušaj da pokažemo kakav je odnos pravoslavlja, a posebno kakav je bio odnos Srpske pravoslavne crkve u poslednjoj deceniji XX veka, prema nasilju, ubijanju i ratovanju. Videli smo da u SPC nije postojala potpuna saglasnost ni po ovom pitanju. Ipak, ogromna većina srpskih episkopa bili su pobornici onakvog shvatanja hrišćanstva i pravoslavlja kakvo je izrazio Atanasije Veliki u stavu da "ubivati u ratu neprijatelje i zakonito je i dostojno pohvale". Prihvatimo li ovo kao verodostojno tumačenje Hristovog učenja, ostaje za kraj da pokušamo pronaći odgovore i na nekoliko krajnje praktičnih pitanja. Naime, kada, koga, zašto i kako je trebalo da ubijaju pravoslavni Srbi tokom rata u bivšoj SFRJ, a da to po pravoslavnim kanonima i po mišljenju episkopa SPC bude "zakonito i dostojno pohvale"?

Dakle, prvo:
KADA TREBA UBIJATI?

Odgovor na ovo pitanje je najlakši, jer nam ga je dao sam Atanasije Veliki, i glasi - U RATU. "Rat" je ta čarobna reč koja je obezvredila zahtev i samog Vasilija Velikog da oni koji su ubijali u ratu budu lišeni pričešća bar na tri godine. Ubistva počinjena u ratu nisu uzimana za greh ni sveštenim licima kojima je, ponavljamo, po kanonima pravoslavlja takvo nešto izričito zabranjeno. I ne samo to, mnogi od sveštenika ratnika proglašeni su i za svece. Pojedinci, kojima ubijanje ni od ranije nije bilo strano, zbog učešća u ratu i borbe za "nacionalne interese" često su od kriminalaca postajali nacionalni heroji. Željko Ražnatović Arkan je najbolji primer za to. U srpskoj štampi je dosta pisano o Arkanovoj kriminalnoj prošlosti, njegovim oružanim pljačkama po inostranstvu, bekstvima iz stranih zatvora, pa čak i ubijanju za račun jugoslovenske Službe državne bezbednosti. Međutim, zbog njegovog angažmana u ratu i oko rata na prostorima bivše SFRJ, Željko Ražnatović je zadobio čast da on i njegovi momci na nekim skupovima održanim u Crnoj Gori budu lično obezbeđenje mitropolita crnogorsko - primorskog Amfilohija. Videli smo da se protiv Arkanove oružane pratnje nije bunio ni patrijarh Pavle. Čak je i vladika Atanasije Jevtić, koji je Arkana jednom prilikom zamolio da patrijarha "ostavi na miru", za njega rekao: "Znam ko je Arkan bio: ali on je sada junak i to treba da bude."

KOGA TREBA UBIJATI?

Svako stvorenje Božije treba poštovati, svaku tvar od travke do zvezde, od komarca do heruvima (anđela), govorio je otac Justin Popović. Ili, kako reče patrijarh Pavle: "Za hrišćanina svako ubistvo čoveka čovekom znači bratoubistvo." Nažalost, ovakve reči bile su uglavnom opšta mesta koja su mnoge zbunjivala i ostavljala u nedoumici. Poštovati komarca!? Da li i dok ga gledamo kako nam pije krv i sladi se? I šta to znači da je svako ubistvo "bratoubistvo"? (Da li bi se vladika Artemije složio sa ovakvim patrijarhovim mišljenjem?) Postoje li najrođenija i ona malo dalja braća? Po onome što smo od episkopa SPC slušali tokom 90-ih godina čini se da je upravo tako. U svom pismu lordu Karingtonu, patrijarh Pavle je jasno dao do znanja da su krajiški Srbi, "ti naši sunarodnici, iste vere i krvi", 1991. godine bili suočeni sa "kobnim izborom": ili da odu sa svojih vekovnih ognjišta u Hrvatskoj, ili da se "oružjem u ruci izbore za opstanak u istoj državi sa maticom srpskog naroda". Patrijarh je i srpskoj državi dao jasno do znanja šta mora da čini: da srpsku braću iz Hrvatske zaštiti "svim legitimnim sredstvima, uključujući i oružanu samoodbranu srpskih života i svih srpskih krajina".

Međutim, patrijarh Pavle i drugi episkopi SPC pominjali su oružje i oružanu samoodbranu jedino govoreći o Franji Tuđmanu i hrvatskoj državi i Aliji Izetbegoviću j bosanskoj državi. Kada su u martu 1991. godine Slobodan Milošević i srpska (jugoslovenska) država izveli tenkove na svoje građane (vladika Atanasije Jevtić je to nazvao "teror nad srpskom decom"), patrijarh je pozvao na mirno rešavanje problema, ne pomenuvši nijednom da se neko prihvati oružja. Iako je Sabor SPC poručivao srpskom narodu da je Miloševićeva vlast nastavak one prethodne, komunističke, od koje je srpski narod "za pet decenija propatio više nego za pet vekova pod Turcima", niko od ljudi iz vrha SPC, pa čak ni oštri Atanasije Jevtić, nije pozvao Srbijance na oružje i oružanu samoodbranu. * Posle smene Miloševićevog režima, na TV ekranima smo mogli videti kako se srbijanska policija iživljavala po beogradskim ulicama mlateći i žene, devojke, mlade ljude, i to tako što su po četvorica - petorica "oklopnika" do besvcsti udarali po jednog golorukog čoveka. (Šta li se tek radilo po Hrvatskoj, BiH i Kosovu gde ovakvi i njima slični nisu bili izloženi kamerama i gde su imali još jedan dodatan motiv za iživljavanje - razliku u "veri i krvi" sa onima koje su satirali.)

Iako je tokom deset vladarskih godina Slobodana Miloševića hiljade ljudi pobeglo iz Srbije, baš kao i iz delova Hrvatske i Bosne, tražeći bolji život pod "suncem tuđeg neba", patrijarh i drugi episkopi SPC nikada, nikada i nikada nisu uputili Srbima iz Srbije poziv da se prihvate oružja u samoodbrani od "upropastitelja srpskog naroda", kako je Miloševića nazivao vladika Artemije. Umesto toga savetovali su im da ne čine ništa zbog čega bi se prolila bratska krv i kanula jedna dečja suza. Tek kada je srpski narod odlučio da više ne sluša ovakve savete ljudi iz vrha SPC, i onih koji su sebe nazivali narodnim vođama, Slobodan Milošević i njegov režim su uklonjeni.

Zašto su, dakle, patrijarh Pavle i drugi episkopi SPC hrvatskim, bosanskim i kosmetskim Srbima poručivali da se prihvate oružja i brane od Hrvata, Muslimana i Šiptara, a Srbima u Srbiji govorili da hrišćanski trpe, gledajući kako neki Srbi izvode tenkove na njih, kako ih policajci Srbi zverski premlaćuju, i kako pri svemu tome pojedini Srbi za vrlo kratko vreme stiču bogatstva kakva se pominju samo u bajkama?**

Rešenje ovog pitanja otklanja i nedoumicu (ukoliko je uopšte i bilo) koga je, za jednog pravoslavnog Srbina, bilo "zakonito i dostojno pohvale" ubiti tokom svega onoga što se dešavalo u bivšoj SFRJ 90-ih godina. Odgovor je jednostavan i može SC izraziti u samo jednoj reči - NESRBE (tj. sve one koji nisu Srbi, ali prvenstveno Hrvate, Muslimane i Šiptare). Zbog takvog ponašanja srpskih episkopa neki su komentarisali da redosled reči u nazivu "Srpska pravoslavna crkva" u potpunosti odslikava red vrednosti koji vlada u SPC, tj. da je na prvom mestu srpstvo, * potom pravoslavlje, a tek na kraju, ukoliko za njega ostane nešto mesta, hrišćanstvo (kao zajednička vera sa drugim, nepravoslavnim crkvama).

ZAŠTO TREBA UBIJATI?

Svakako ne zbog ličnih interesa (bar formalno), da bismo spasili svoj život, svoju imovinu. Kanoni pravoslavne crkve kažnjavaju one koji ulaze u borbu sa razbojnicima da bi odbranili sebe, a podstiču i hvale one koji odlaze u rat. To je bio jedan od razloga zbog kojih velikodostojnici SPC nisu pozivali Srbe u Srbiji na oružanu pobunu protiv vladajućeg režima, i pored svih patnji koje je narod preživljavao. Sukobi su mogli izazvati potrese u srpskoj državi, a država je za Srpsku pravoslavnu crkvu bila važnija od pojedinačnih ljudskih sudbina, pa makar se one brojale i hiljadama. Zato su episkopi smirivali duhove u Srbiji, a u Hrvatskoj i Bosni pozivali na nastavak rata sve do ostvarenja njihovog sna o sjedinjenim srpskim državama. Dakle, za spas sopstvenog života i imovine, pravoslavni kanoni ne preporučuju ubijanje, čak ga i kažnjavaju, ali u borbi protiv "polumeseca, islamskog agresivnog" (Atanasije Jevtić), "za krst časni i slobodu zlatnu", za "Veliku Srbiju" i za "spas krsta sa tri prsta" nesumnjivo je trebalo ubijati. INTERESI SRPSKE CRKVE, SRPSKE DRŽAVE I SRPSKOG NARODA (onakvi kakvim ih tumači SPC) bili su jedini razlozi zbog kojih je pravoslavni Srbin mogao "zakonito" da ubija i da pri tome ne strepi od Sudnjega dana.
 

I na kraju,
KAKO TREBA UBIJATI (RATOVATI)

Odgovor na ovo pitanje, mada pomalo uopšten, dali su episkopi SPC već početkom novembra 1991. godine, na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora. Oni su tom prilikom podsetili sve pravoslavne Srbe da "naša sveta Pravoslavna crkva dopušta jedino odbrambeni i oslobodilački rat kada je on, uprkos našem zalaganju za mir, i protiv naše volje nametnut, a apsolutno odbacuje svaki zavojevački i nepravedan rat, pri čemu se srpski vojnik, kojega treba da krase tradicionalno čojstvo i junaštvo, mora boriti VITEŠKI i ČASNO, ne kaljajući zločinima i nepravdom svoj i narodni obraz". Patrijarh Pavle je to objasnio nešto preciznije: "Ni prema neprijatelju NE SMEMO POSTUPATI NEČOVEČNO. Ako on bude uhvaćen, bezdušno ga MUČITI i MASAKRIRATI, to ni po koju cenu. Pogotovu nedužne žene, starce i decu. Onde gde se tako ne postupa, tu nema ni čoveka ni junaka. Tu je na delu zločinac koji junak nikada nije bio niti će biti. A zločinci i zločinstvo nikada ne mogu doneti dobro nikome, ni sebi, ni svome narodu, nego samo beskonačnu sramotu i nesreću."

Da li je rat koji su Srbi vodili protiv skoro svih u bivšoj SFRJ, a potom protiv skoro svih u svetu, zaista bio "odbramben i oslobodilački"? Da li se srpski vojnik borio "viteški i časno"? Da li je "bezdušno mučio i masakrirao" one koje bi uhvatio, ili se ponašao "humanije", tj. "obrađivao" ih onoliko i onako kako su to radili srpski policajci demonstrantima i mitingašima po gradovima Srbije? I konačno, jesu li ljudi "bogate prošlosti", koje su pojedini episkopi SPC proglašavali junacima, krstili njihove paravojne formacije i koristili ih kao svoje lično obezbeđenje, mogli doneti Srbima i Srbiji ikakvog dobra? U odgovorima na ova pitanja verovatno se krije i tajna zašto je srpski narod na dvehiljaditu godišnjicu rođenja Gospoda Isusa Hrista doživeo potpun neuspeh i imao "samo beskonačnu sramotu i nesreću".

* Doduše, vladika Atanasije Jevtić je molio Boga da Milošević sam obavi taj posao: ''To je kukavica, ulizica, poltron zapadnih moćnika. Vuk Branković je diletant prema njemu. To je čovek nekarakteran, neduhovan, neotesan, opak, osion i samoubica. Daj, Bože, da izvrši samubistvo da spasi ovaj narod. Proklet bio Slobodan Milošević i ovoga i onoga sveta" (Reporter, 20. oktobar 1999).
* * U posebnom sećanju ostaće prisustvo patrijarha Pavla na proslavi godišnjice firme "Braća Karić". Tom prilikom Njegova Svetost je sedeo na počasnom mestu, a sa njegove leve i desne strane Mirjana Marković i Slobodan Milošević. Neko je, prisetivši se Hristovih reči da je lakše "kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u Carstvo Božije" (Mt. 19,24), ovu sliku prokomentarisao rečima: "patrijarh Pavle među kamilama".
* Stavljanje nacionalne ideje iznad jedinstva vere naziva se filetizam (od grčke reči "file" što znači pleme). Na Pomesnom saboru u Carigradu 1872. godine ta pojava je osuđena kao jeres.

Poročni vladika i sveštenici materijalisti
strana 223

Tokom ratnih 90-ih, episkopi SPC su uputili Bogu mnogo molitvi za opstanak Republike Srpske Krajine i Republike Srpske (onakve kakva je bila na početku rata), ali su te molitve ostale neuslišene. Izgovorili su i mnogo reči koje su se pre ili kasnije pokazale kao neistinite. Pokušali su da prikriju od svojih vernika mnoštvo strašnih činjenica, a one su potom izlazile na svetlo dana u još strašnijem vidu. Menjali su sopstvene stavove od danas do sutra, zavisno od društvenih i političkih okolnosti. Čak su i sami priznavali da se "međusobno razlikuju u shvatanjima Crkve, njene uloge u srpskom narodu i njene misije u svetu", kao da su pripadnici različitih vera. Na kraju je jedan od njih, vladika Artemije, protestujući zbog laži i prikrivanja notornih činjenica, rekao: "To više niti se može, niti treba kriti. Istina je važnija od svega."

Međutim, nisu samo episkopske reči ostavljale utisak na pravoslavne vernike i srpsku javnost nego i njihova dela. U "Svetom knezu Lazaru", časopisu Raško - prizrenske eparhije koji izlazi s blagoslovom vladike Artemija, gospodin Miodrag M. Petrović* je ukazao na veliki broj postupaka episkopa SPC, koji su "sušta suprotnost onome što u Jevanđelju i Zakonopravilu piše". Na primer, "izbor episkopa sve češće se vrši po ugledu na ne retku praksu kod raspisivanja konkursa za radno mesto ili položaj - unapred se zna ko će biti primljen. Na ovogodišnjem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora * * je to ovako sprovedeno: prvo je dogovoreno i utvrđeno ko će biti izabran, a potom je, na već svršeni čin, usledio, i to zbrzano, 'priziv Svetoga Duha'."

Ukazujući na to kako se u SPC biraju novi srpski episkopi, ali i koga biraju za episkope, gospodin Petrović pita: "Da li bi sabor arhijereja iz vremena Svetog Save dozvolio da se za episkopa izabere nedozreo, u veri nedoučen, nezdravom ekulenizmu naklonjen, porocima sklon kandidat (čast i od Boga slava dostojnima), samo zato što treba udovoljiti nečijoj sujeti i pohlepi, ili zato što 'moćnici' vrše pritisak. I da li bi uz svetog Savu opstao u Crkvi, ne kao episkop već kao mirjanin, čovek na takav način izabran, koji tim povodom čak i pir priređuje po hotelima? U Zakonopravilu se tako nešto najstrože zabranjuje i kažnjava, a nalaže se da episkop prvi pomogne sirote, i da dva puta nedeljno (sredom i petkom) obilazi zatočene. Uostalom, na čijem li su znoju stečene te tako i toliko potrošene pare, i to u danima kad narod u nametnutom ratu masovno gine i gladuje?' * Ko, najzad, sme da poveri takvome brigu o spasenju duša?'' Na kraju, gospodin Petrović je otkrio o kome se radi: ''Reč je o Filaretu'' (vladici mileševskom).**

''Porocima skloni'' vladika Filaret jedan je od najzanimljivijih likova koji su špartali javnom scenom Srbije u poslednjoj deceniji XX veka. ''Svetsku slavu'' je stekao već 1991.godine zahvaljujući onoj poznatoj fotografiji na kojoj pozira ispred srpskog topa i oklopnog vozila držeći mitraljez u ruci. Od početka rata u Hrvatskoj posvetio se humanitarnom radu i postao najaktivniji član Odbora za pomoć izbeglicama, osnovanog pri Sinodu SPC. Iz hale VIII na Beogradskom sajmu, u koju se se slivale ogromne količine robe, krenuli su brojni konvoji u organizaciji oca Filareta. Mnogi su krenuli, ali su neki usput i – skrenuli. Poznat je slučaj rendgen aparata, vrednom 250.000 dolara, koji je jedna Srpkinja iz Amerike poslala na ime patrijarha Pavla, zamolivši ga da on aparat dodeli nekoj zdravstvenoj ustanovi. Aparat je, međutim, jednostavno nestao. ''Od Njegove svetosti patrijarha Pavla ja sam zbog toga dobio prekor i nalog da ga pronađem kako znam i umem'', govorio je otac Filaret.'' Posle dugih potraga i "pogrešnih tragova", aparat je nađen u Vrginmostu, u garaži tadašnjeg predsednika opštine!

Otac Filaret je ostao upamćen i po učešću u jednom od udarnih dnevnika RTS- a, kada je gledaocima, držeći u ruci dečiju lobanju, ispričao da su Muslimani pred živom majkom sekirom odsekli glavu njene devojčice. Pokazao je i sekiru kojom je to učinjeno. Od Bogosava Marjanovića, novinara "Ilustrovane politike", saznali smo da ga je tadašnji glavni urednik lista iste večeri nazvao i rekao mu da odmah sutra ujutro nađe Filareta i da sa njim napravi intervju. Na molbu gospodina Marjanovića da obave razgovor, otac Filaret se prvo nećkao, ali je kasnije ipak pristao. Dogovoreno je da se nađu u Filaretovom stanu na Dušanovcu. "Kad sam tamo u zakazano vreme stigao sa fotoreporterom, vrata mi je otvorio jedan kršan mladić, kratko podšišan, u kožnoj vindjakni i rekao mi da je Filaret skoknuo nekim poslom i da će se odmah vratiti. Dok smo ga čekali, onaj mladić nam je objasnio da je on, navodno, student Bogoslovije u Beogradu i da je došao da nešto Filaretu pomogne u kući. Nije mi ličio na bogoslova", kaže gospodin Marjanović.

Kada je otac Filaret stigao, poveo je gospodina Marjanovića i fotoreportera u drugu sobu, a mladića "bogoslova" je ostavio u trpezariji, ostavivši i vrata između dve prostorije širom otvorena. "Filaret nam je ponovio onu priču, sada u još jezivijem obliku. Na stolu je stajala i sekira kojom je, navodno, odsečena glava devojčici. Fotoreporter je, dok smo razgovarali, snimao i Filareta i sekiru. Na kraju smo zatražili da fotografišemo lobanju. Filaret nam je odgovorio: 'Ma šta će vam lobanja, evo dovoljno je - imate sekiru.' Sa čuđenjem smo mu objasnili da je ta fotografija ključni dokaz i dokument njegove priče, da smo mi ilustrovani list i da bez te slike nema ni ubedljive priče. Opet je ponovio pomalo nervozno: 'Ne, ne možete slikati lobanju.' Pitali smo ga, opet sa čuđenjem, kako je to mogla da snimi televizija, a mi ne možemo. 'Televizija je nešto drugo', rekao je i ustao od stola, dajući nam do znanja da je svaki dalji razgovor izlišan."

Godinu dana nakon ulaska u vrh Srpske pravoslavne crkve, vladika Filaret je postao i visoki politički funkcioner. Imenovan je za zamenika saveznog ministra vera gospođe Leposave Milićević.

* Iz Sinoda i sa Sabora SPC, koji su tako rado objašnjavali šta je po crkvenim kanonima a šta nije kada su u pitanju, recimo, abortus, ili tzv. Crnogorska pravoslavna crkva, o postupku vladike Filareta nije stigla nikakva zvanična reakcija. Duhovni pastiri su ćutali, ostavljajući stado u nedoumici na koje sve političke funkcije može biti birano srpsko pravoslavno sveštenstvo. Da li je vladika Filaret prekršio kanone Pravoslavne crkve, ili sutra možemo očekivati da se on, ili bilo koje drugo svešteno lice, kandiduje i za predsednika Republike Srbije?

Pred savezne parlamentarne i predsedničke izbore održane 24. septembra 2000. godine (koji su značili kraj Slobodana Miloševića), vladika mileševski i zamenik saveznog ministra vera gospodin Filaret obratio se srpskom pravoslavnom stadu preko Televizije Politika ** da objasni svu ozbiljnost situacije i ukaže da između više mogućnosti koje mu se pružaju samo jedna vodi narod u sreću i boljitak. Vladika je sasvim jasno rekao koja je ta: "Kao što čovek nema rezervno srce, nema rezervne oči, ja nemam rezervnog predsednika svog, ja nemam rezervne vlade svoje, ni otadžbine rezervne. I kao episkop mileševski, ne vidim sada drugu ličnost za predsednika Savezne Republike Jugoslavije osim Slobodana Miloševića."

Svestan teškoća u kojima su se nalazile Srbija i Jugoslavija (pored svih muka, i leto 2000. godine bilo je izuzetno sušno), vladika Filaret je otkrio koji su razlozi svemu tome. "Teško je. Znam ja kako naš narod teško živi, i u mojoj eparhiji, i svugdje. Imamo problem koji se desio ove godine. Bože mi oprosti što kažem! Bog se dragi na Srbe razljuti, velika nas suša zadesi. Da je nije bilo, narod bi preživio kao da se ništa nije dešavalo. Jel' kriv Slobodan za to? Ne molimo se Bogu. Bogu se molimo, svak svoj posao radimo. Crkva neka radi svoj posao, država svoj posao, političari svoj posao."

Upozorivši Srbe da "uvijek onaj s brda više vidi, nego onaj pod brdom", dakle, da on kao pastir bolje i dalje vidi od pripadnika stada, vladika Filaret je uputio dramatičnu poruku: "I ja molim srpski narod - ovdje je zaista sad riječ o tome 'oće li biti Srbije, ili neće biti Srbije i nek' vode računa o glasanju svome. I drugo što ga molim, i preklinjem na koljenima, klečim srpskom narodu, i zaklinjem ga grobom Svetog Save, što sam ja najnedostojniji u Srpskoj crkvi i najgrešniji čuvar groba Svetog Save - molim srpski narod da vodi računa poslije izbora, već oni predviđaju šta će se sve u Srbiji desiti: znači, sve su već režirali, već su sve isplanirali. I zato, da Srbi ne dozvole nikakvu smutnju, nikakvu pometnju, da ne dozvole tragediju i nesreću. Dosta nam je bijede, belaja i nesreće. Ojačajmo se."

Sva preklinjanja i klečanja vladike Filareta bila su uzaludna. Za razliku od njega, velik broj Srba je pokazao da ima i rezervnog predsednika i rezervnu vladu. Srbe nije tronulo čak ni vladičino zaklinjanje grobom svetog Save. Izabrali su one koji su odmah i tako otvoreno krenuli u saradnju sa "režiserima i planerima" mnogih zala za Srbe, u šta su nas tokom devedesetih godina, osim vladike Filareta, neumorno ubeđivali i mnogi drugi episkopi SPC. Ali, za razliku od vladike Filareta, ti mnogi drugi su znali da je došlo vreme za novo i drugačije pevanije. Zato je vladici Filaretu udarac stigao čak i od braće u Hristu. Patrijarh Pavle i Sveti arhijerejski sinod objavili su da sve što je vladika rekao u svom intervjuu jeste njegov lični stav, a ne stav Srpske pravoslavne crkve. Kada su na izborima pobedili "rezervni predsednik i rezervna vlada", vladika Filaret je morao i da se pokaje i izvini zbog reči podrške Slobodanu Miloševiću. Jedino mesto iz intervjua vladike Filareta oko kojeg se većina slagala jeste njegova samokritična tvrdnja da je upravo on "najnedostojniji u Srpskoj crkvi i najgrešniji čuvar groba svetog Save".

Ali, dosta je bilo priče o vladici i ministru Filaretu. Vratimo se opet "Svetom knezu Lazaru", časopisu Raško-prizrenske eparhije, u kojem su mnogi srpski pravoslavni sveštenici optuženi zbog svog neskrivenog hedonizma i materijalizma. Za njih se kaže da imaju malo vremena "za duhovne razgovore sa vernicima, a neumorni su kada se povede reč o politici, automobilu, stanovima, devizama...'? Mnogima od njih kao osnovno merilo o tome koliko je ko vernik služe, nažalost, rezanje slavskog kolača i osvećenje vodice, umesto da to bude prevashodno sveta tajna ispovesti i pričešća." Saznajemo i da je Miloševićeva država ponudila, a Srpska crkva prihvatila, mogućnost da "sveštena lica sa carinskim olakšicama uvoze vozila iz inostranstva. Država je time postigla određeni cilj. Trebalo je da osiromašeni narod posmatra utrkivanje u kupovini luksuznih kola (neki i po dvoja), kojima se lako robu je i posvećuje pažnja veća nego što se posvećuje crkvenokanonskim obavezama. Šta je Crkva sa tim postigla na duhovnom polju? Zabeležene pojedine krađe tako kupljenih kola treba da nam služe za opomenu i nauk."

.* Stručni saradnik u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i priredivač fototipskog izdanja "Zakonopravila ili Nomokanona Svetog Save", u literaturi poznatog kao "Krmčija".
** U maju '99. godine.
* Izbor je izvršen na redovnom zasedanju Sabora u maju '99godine tokom NATO agresije na Jugoslaviju.
** U svojoj besedi, prilikom rukopoloženja vladike Filareta, patrijarh Pavle ga je upozorio: ''Ko episkopstvo želi, dobru službu želi. Ali episkop treba da je bez mane...' (1 Tim 3, 1-2), da bude ugled u veri, u svemu što je sveto i čestito. To je program života svakog hrišćanina, a pogotovu episkopa i svakog sveštenika''.
* Bivši ministar zdravlja Srbije i članica Direkcije JUL-a
** Intervju sa vladikom Filaretom prikazan je na TV Politika 18. septembra 2000, a potom je i repriziran "na zahtev gledalaca". Sledećeg dana, 19. septembra, dakle pet dana pred izbore, intervju je objavljen u listu Politika na celoj strani

Stado pastirima više ne veruje
strana 239

Reči i dela srpskog pravoslavnog sveštenstva, kojih smo se naslušali i nagledali tokom 90-ih godina, nesumnjivo su ostavili traga na dušama većine Srba, a posebno pravoslavnih vernika. Po mišljenju Miodraga M. Petrovića, autora teksta "U raskoraku sa Svetim Savom", samo je mali deo verujućih mogao da postane "čvršći u veri", posmatrajući ponašanje svojih pravoslavnih pastira. Drugi, pak, kojih je mnogo, lako su se sablažnjavali i hladili u veri. Treći, čiji se broj za kratko vreme utrostručio u Srbiji, odlazili su "u starokalendarce po uzoru na Grke." Četvrti su postajali "lak plen raznovrsnih sekti", a peti, koji su možda i najbrojniji, u slabostima crkvenih ljudi nalazili su "opravdanje za svoje slabosti i ravnodušnost u veri". U svakom slučaju, nekadašnji popularnost i ugled pojedinih episkopa Srpske pravoslavne crkve skoro da su sasvim nestali. Njihove neistinite reči, neuslišene molitve, prikrivanje notornih činjenica, pogrešni i za srpski narod pogubni saveti, i međusobne razmirice, sve je to dovelo do nepoverenja velikog broja vernika. Vladika Atanasije Jevtić i mitropolit Amfilohije mogli su i lično da ga iskuse.

U januaru 1995. preduzimljivi otac Filaret je organizovao "Duhovnu akademiju posvećenu braći u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini". Gost na ovoj akademiji bio je vladika Atanasije Jevtić. Pomalo megalomanski, valjda misleći da je narod u Beogradu i Srbiji još uvek zainteresovan za sudbinu svoje braće preko Drine, a da je popularnost vladike Atanasija na nivou iz 80-ih, otac Filaret je za mesto održavanja ovog skupa odredio halu I Beogradskog sajma. Međutim, u hali koja prima oko 20.000 ljudi, i koju je vladika Atanasije nekada možda i mogao da napuni, okupilo se tek njih stotinjak. Povređen prazninom u ogromnom prostoru, otac Filaret nije mogao da oćuti: "Bruka i sramota. Gdje su ovde izbjeglice, gdje su Bosanci i Krajišnici?" Vladika Atanasije, zadržavši dostojanstven stav, poručio je Beograđanima: "Dobro došli koliko da ste došli. U našoj slobodnoj zemlji Republici Srpskoj bilo bi deset puta više ljudi. Bojim se, u Beogradu nesrećnom, u Srbiji nesrećnoj, vi ste postali slaboga duha, kratkoga daha. Postali su mnogi defetisti. Ljudski je uplašiti se, ali je ljudski i povratiti se." Tako je vladika Atanasije govorio Beograđanima u januaru 1995. ne znajući da će za samo pola godine u "slobodnoj" Republici Srpskoj, a posebno Republici Srpskoj Krajini, nastati takva bežanija i takav defetizam da je možda bilo bolje praviti skupove na tim prostorima u pokušaju da se ojača duh prekodrinskih Srba.

Po završetku NATO bombardovanja, mitropolit Amfilohije je saznao od kosovskih Srba koliko je devalvirala i njegova reč. Informacija o tome objavljena je u jednom saopštenju agencije "Pravoslavlje-Pres" od 26. juna 1999. godine. Evo šta se tu kaže: "Juče su tri sela kod Peći, Goraždevac, Bijelo Polje i Vitomirica, u celokupnom sastavu pošla ka Rožaju i Crnoj Gori. Mitropolit Amfilohije je otišao u Vitomiricu i predložio Srbima da ostanu u svome selu. Vitomiričani, koji su ranije kritikovali sve okolne Srbe koji se iseljavaju, ovaj put nisu hteli ni da saslušaju reči episkopa, nego su ostali u svojoj koloni spremnoj za polazak. Srba u manastiru Pećka Patrijaršija, koji su i poslednji preostali Srbi ove opštine čekaju danas da im dođu već naručeni autobus i kamion kako bi i oni pošli na put ka Rožaju." Dakle, nije se tu više radilo o verovanju ili neverovanju. Srbi nisu imali želju ni da saslušaju svoga pastira, mitropolita Amfilohija!

Bez ikakvog značaja za njih je bio i apel koji im je Sveti arhijerejski sabor poslao 1998. godine sa svog vanrednog zasedanja: "Ne napuštajte svoje domove i ognjišta iz bilo kojih razloga, jer samo na takav način možemo očuvati i sebe i naše sveto Kosovo i Metohiju u Srbiji. Odlazak sa svojih ognjišta u ovom teškom momentu bio bi ravan izdaji najuzvišenijih i večnih ideala za koje su se borili i žrtvovali sveti knez Lazar i naši slavni i sveti preci. Bog mira i ljubavi da bude svagda sa svima vama!" I pored ovakvog zahteva, većina kosovskih Srba se odlučila za ono što su srpski episkopi nazvali "izdajom najuzvišenijih i večnih ideala". Razlog je bio ljudski razumljiv, ali nimalo lazarevski, a glasio je: "Kosmet dajem, al' glavu ne dajem!"

U šta je sve duvao mitropolit Amfilohije
strana 241

Postupci pojedinih episkopa SPC, posebno mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija Jevtića, bili su dobar primer kako želje i maštanja mogu potpuno da odvoje od realnosti i izuzetno umne i obrazovane ljude. Iako su važili za žestoke antikomuniste, njih dvojica su poverovala da će svoje snove o Velikoj Srbiji ostvariti u saradnji sa Dobricom Ćosićem, Antonijem Isakovićem, Vukom Draškovićem i njima sličnim bivšim komunistima. Iscrtavali su mape te Velike Srbije i čak se 80-ih godina nadali da je Slobodan Milošević, takođe komunista (i to ne bivši), čovek koji ima želju da zajedno sa njima poradi na realizaciji takvog jednog projekta. Verovali su da je za njega, kao i za njih, ukidanje autonomije Kosova tek početna stanica na putu državnog ujedinjenja teritorija koje su oni smatrali srpskim. Jer, imalo je još mnogo toga da se uzme za zajedničku državu svih Srba - od Hrvatske, od Bosne i Hercegovine, od Makedonije.

A onda, umesto Velike Srbije nastupila su velika razočaranja. Slobodan Milošević je počeo da prihvata sve ponuđene mirovne planove međunarodne zajednice i da na to prisiljava i predstavnike Srba u Hrvatskoj i BiH. U aprilu 1992. godine proglasio je Saveznu Republiku Jugoslaviju ("treću Jugoslaviju") i svima dao do znanja da nema nameru da se bori za pripajanje prekodrinskih prostora Srbiji. To je većinu srpskih episkopa, a posebno "tri A", razbesnelo. Napadali su ga, proglašavali izdajnikom srpskih nacionalnih interesa, opasnim, osionim, opakim... I na kraju, posle punih deset godina, dočekali su ono što je mnogima već počinjalo da izgleda nemoguće - da i on bude smenjen sa vlasti.

Smenu Slobodana Miloševića "tri A" su doživeli kao svoju veliku pobedu i pridavali su joj izuzetan značaj. Zbog toga se kod mnogih neupućenih posmatrača stvarao utisak da je uklanjanje predsednika Miloševića bio prvi i najvažniji cilj ove trojice episkopa. Ali, nije bilo tako. Ideja koju su oni od samog početka imali na umu bila je državotvorna. Dakle, trebalo je raščistiti sa Jugoslavijom, ili kako je to rekao vladika Atanasije Jevtić: "U mutnu Maricu svaka Jugoslavija." Trebalo je "pod jedan državni krov" dovesti sve teritorije koje su većinski naseljavali Srbi. "Tri A" su dobro znali da su za takav jedan poduhvat bili potrebni oružje, novac i mediji na kojima će oni i njihovi istomišljenici sve to opravdavati, čak i sa hrišćanske tačke gledišta, prikazujući narodu temeljito uništavanje Vukovara i hiljadudnevno davljenje Sarajeva kao odbranu ugroženog srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH. Jedini čovek u Srbiji koji je u to vreme imao kontrolu nad sva tri ova instrumenta, i bio u mogućnosti da ih po potrebi angažuje, bio je upravo Slobodan Milošević. Znali su "tri A" i SO-ih godina da je Milošević komunista, ali im značaj ciljeva koje su želeli da ostvare nije dopuštao da izigravaju velike čistunce. Dakle, Milošević je tada trebalo da posluži kao sredstvo za postizanje njihovih ciljeva. Ali, uskoro se pokazalo da Slobodan Milošević sebe ceni mnogo više nego što su ga oni cenili, i pored svih pohvala koje su u to vreme upućivali na njegov račun. Nije mu ni na pamet padalo da on bude nečije sredstvo, nego da ti drugi, ako je ikako moguće, postanu njegova sredstva. l, naravno, tu je došlo do prvih sukoba. Shvativši da od ostvarenja njihovih prvobitnih ciljeva neće biti ništa, "tri A" su uklanjanje nekadašnjeg sredstva (Slobodana Miloševića) pretvorili u svoj osnovni cilj.

Rad na ostvarenju tog cilja okupio je u Srbiji krajem 90-ih izuzetno veliku i šarenoliku grupu ljudi. Bio je tu, na primer, glumac Branislav Lečić, budući srbijanski ministar kulture, koji je, kao što već rekosmo, tokom martovskih demonstracija 1991. dao pažnje vredan doprinos da se studentska pesnica obloži plišom i ublaži silina njenog udarca. Bio je tu i Nebojša Čović, jedan od funkcionera Socijalističke partije Srbije i blizak saradnik Slobodana Miloševića iz vremena kada su pod njegovim rukovodstvom činjeni najveći zločini i prema srpskom, a još više prema drugim narodima bivše SFRJ. Zatim, Dušan Mihajlović, predsednik Nove demokratije, stranke koja je u jednom trenutku Miloševićeve slabosti predstavljala slamku spasa za njegov režim. Ali, bili su tu i Vesna Pešić, Nebojša Popov, Vojin Dimitrijević, članovi Građanskog saveza Srbije, koji su od samog početka bili protiv Miloševićeve diktature i političke saradnje sa njim, bez obzira na to o kakvim se tobožnjim nacionalnim interesima radilo. l što je najvažnije, od samog početka su bili protiv ideje o "ujedinjenim srpskim zemljama" koja se mogla ostvariti samo "ognjem i mačem" i zbog koje su srpski narod, a još više drugi narodi bivše Jugoslavije, stradali tokom rata od 1991. do 1995. godine.

Ujedinjenje ovako velikog broja ljudi oko jednog jedinog cilja - rušenja Slobodana Miloševića sa vlasti - dovelo je do toga da se oni vremenom u javnosti počnu idejno izjednačavati. U istoj ekipi sada su se nalazili "tri A" i brojni episkopi SPC, koji nisu imali ništa protiv hiljadu dana davljenja Sarajeva, i ljudi koji su to žestoko osuđivali tokom svih godina rata. Tako je bilo moguće da mitropolit Amfilohije početkom 90-ih duva u ratničke trube (metaforično) zajedno sa Miloševićem i njegovim socijalistima, a da onda, krajem 90-ih, zajedno sa Vesnom Pešić i drugim žestokim protivnicima rata na prostoru bivše SFRJ duva u pištaljku (postoji fotografija). Ipak, posle uklanjanja Miloševića sa vlasti, i zajedničkog slavlja zbog postignutog cilja, bilo je neminovno da se privremeni saveznici ponovo raziđu. Idejne razlike između njih postojale su i dok su rušili Miloševića, pa su im i motivi delovanja bili različiti. Jedni su to radili iz nezadovoljstva što je ovaj uopšte krenuo u ostvarenje projekta zvanog Velika Srbija (takvih je, uzgred rečeno, bilo veoma malo), a drugi zato što taj projekat, čiji su oni bili idejni tvorci, Milošević nije doveo do kraja, pa i po cenu najvećih gubitaka i žrtava.

Kada je pao paravan zajedničke borbe protiv Slobodana Miloševića, javnost je ponovo mogla da se priseti ko je bio ko među Srbima i za šta se zalagao tokom poslednjih petnaestak godina XX veka. U rukama "tri A" i većine episkopa SPC još uvek su stajali transparenti na kojima je pisalo, mada pomalo izbledelim slovima - "Velika Srbija". Ali, sada su pokušavali da uklone i sakriju te transparente kojima su nekada tako gordo, pa čak i oholo, mahali pred nosevima Slovenaca, Hrvata, Muslimana, Šiptara, a posebno onih Srba koji nisu odgovarali njihovoj definiciji pravog srpskog patriote. Kao da su hteli da izbegnu raspravu o mogućoj svojoj krivici za vođenje srpskog slovesnog stada putem nacionalnog neuspeha i propasti. Bili su svesni da nijedna od njihovih teritorijalnih pretenzija nije ostvarena, nijedna molba upućena Bogu po tom pitanju nije uslišena. Umesto Velike Srhije koju je po njihovoj zamisli trebalo izgraditi "anšlusom" delova drugih republika bivše SFRJ, na kraju se desilo upravo suprotno - dobili smo Srbiju manju i od one koju smo nekada imali.




Srbi umorni od guslanja
strana 245

Posle svih muka i patnji kroz koje su prošli, i koje su i oni sami drugima pričinili, izgleda da su se Srbi pomalo umorili od junačenja i "guslanja". Kao da su postali spremni da prihvate reči Laze Kostića: "Ne velim da valja razbiti gusle, samo, neka malo vise o klinu."* Prvi znaci umora kod pojedinaca su bili vidljivi još početkom 90-ih godina. Ljubomir Simović je već tada rekao: "Treba reći 'iš' svima onima koji nam danas, na kraju XX veka, nude militarizovano srpstvo, državotvorno jedinstvo bajoneta i vojnički šlem umesto glave, koji zanosom fanatika nude 'nebesku' Srbiju u kojoj nema ničeg materijalnog. (...) Treba napustiti 'carstvo nebesko' kao politički projekt zato što je ono najkraći put do čiste patnje, samo drugo ime za zamisli i ideje kojima se diče tvorci nebuloza, zvanični propagandisti i pisci nekrologa.", Umorni od takvih "tvoraca nebuloza", galamdžija i njihovih priča o Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, o patriotizmu, žrtvovanju, od kojih se nijedna nije ostvarila, Srbi (bar ovi iz matične republike) počeli su da pokazuju naglo hlađenje vrelih nacionalnih osećanja. Videlo se to dobro i iz rezultata saveznih i republičkih parlamentarnih izbora s kraja 2000. godine, kada se ogromna većina građanstva Srbije opredelila za "izdajničke stranke koje finansiraju neprijateljska Evropa i Amerika".

Ipak, jednoga dana, ako se baterije nacionalnog ushićenja ponovo napune, ako ponovo dođu neki "zanimljivi" i "harizmatični" ljudi, poput vladike Atanasija Jevtića i mitropolita Amfilohija, i počnu sa pričama o carstvu nebeskom i livadama koje pripadaju srpskom stadu i pastirima, bilo bi dobro radi zdravlja i života, i svog i svojih najbližih, odupreti se tom ushićenju i ta zanimljiva dešavanja posmatrati sa strane. Jer, svi ti koji su guslali o nebeskom carstvu ostali su na majci zemljici i iz ratnih dešavanja izašli živi i zdravi. Međutim, hiljade drugih, običnih ljudi, koji su se poveli za zvukom njihovih gusala, stradali su ne postigavši ništa osim smrti, patnje i bola (i svoje i tuđe). U tim trenucima uvek bi se trebalo prisećati onoga što je Džordž Orvel rekao povodom španskog građanskog rata: "Jedna od najgroznijih crta rata je to što čitava ratna propaganda, vika, laži i mržnja - sve to je uvek delo ljudi koji se ne bore."

* Kod Srba gusle su nekada bile najpoštovaniji predmet u kući posle ikone. "U Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i južnim krajevima Srbije, tvrdio je Vuk Karadžić, njih je bilo skoro u svakoj kući; nekad 'teško je naći čovjeka da ne zna gudeti, a mnoge i žene i devojke znadu"'. (V. Ćorović. Istorija Srba).

 

Izvori podataka
strana 247

1. Norman Cigar, Genocidc in Bosnia,1995.
2 Borba. 24. mart 1993.
3 Dani. 12. april 1999.
4 Vreme. 2. decembar 1991.
5 Vreme. 10. maj 1993.
6 Književne novine, I. decembar 1988.
7 Srpska strana rata. priredio Nebojša Popov. Beograd-Zrenjanin. 1996. (Ubuduće skraćeno-SSR). Drinka Gojković, Trauma bez katarze
8 SSR. Olivera Milosavljević. Zloupotreba nauke
9 Politika, 23. mart 1991.
10 Pravoslavlje, 1. januara 2000.
11. NIN, br. 2544, 30. septembar 1999.
12 Logos, br. 1-2. 1995.
13 Borba, 14-15. mart 1992.
14 SSR. Radmila Radić. Crkva i 'srpsko pitanje'
15 Nikodim Milaš. Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumačenjima, Novi Sad 1895.
16 Reporter, 17. novembar 1999.
17 Duga. br. 1616, maj-jun 1995.
18 Vladeta Jerotić, Vera i nacija, Tersit, Beograd 1995.
19 Duga, 5-18. avgust 1989.
20 SSR, Olga Zirojević, Kosovo u kolektivnom pamćenju
21 SSR, Radmila Radić, Crkva i 'srpsko pitanje'
22 Glasnik, Službeni list Srpske pravoslavne crkve (ubuduće Glasnik SPC), jun 1990.
23 SSR, Radmila Radić, Crkva i 'srpsko pitanje'
24 Duga, 9-22. jun 1990.
25 Glasnik SPC, decembar 1990.
26 Isto
27 Isto
28 Isto
29 Isto
30 Borba, 14-15. mart 1992.
31 Danas-Vikend, 14. april 2000.
32 Borba. 14-15. mart '92.
33 SSR, Olivera Milosavljević. Zloupotreba autoriteta nauke
34 Pobjeda. 10. jul 2000.
35 SSR. Olivera Milosavljević. Zloupotreba nauke'
36 Glasnik Spc. jun 1990.
37 Atanasije Jevtić. Velikomučenički-Jasenovac posle Jasenovca. Hrišćanska misao. Beograd-Valjevo 1995.
38 Duga, br. 439, 1990. god.
39 Glasnik Spc. jun 1991.
40 Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999.
41 Isto
42 Isto
43 Glas crkve, 2/1987.
44 Glas crkve. 3/1993.
45 Glas crkve. 3/1991.
46 Glas crkve, 2/1991.
47 Glas crkve. 3/1991.
48 Laza Kostič. Knjiga o Zmaju,
Prosveta. Beograd, 1984.
49 SSR, Radmila Rakić, Crkva i 'srpsko pitanje'
50 Isto
51 Sveti knez Lazar. 2 (26)/1999.
52 Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor
53 Borba. 14-15. mari 1992.
54 Protosinđel Artemije, Novi Zlatoust, Beograd, 1986.
55 Govori srpskom narodu...
56 Ljubica Stefan, Od bajke do holokausta, Zagreb, 1993. (Prema svedočenju Tiosava Velimirovića, nećaka vladike Nikolaja)
57 Vladika Nikolaj Velimirovič, Nacionalizam Svetog Save i Srpski narod kao Teodul, Ihtus-Hriščanska knjiga, Beograd 2001.
58 Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999.
59 Teodor Musiol, Dachau 1939-1945, Katowiche, 1968.
60 Philip J. Cohen, Midstream: A Monthly Jewish Review. Nov. 1992. Vol. XXXVIII No. 8.
61 Glasnik SPC br. 7.19-15.
62 Atanasije Jevtić. Jasenovac posle Jasenovca
63 Politika. 8. Jul 1991.
64. Glasnik SPC avgust 1991.
65 Isto
66 Isto
67 Isto
68 Poslednji dani SFRJ. Izvodi iz dnevnika. Politika. Beograd 1995.
69 Isto
70 Isto
71. SSR. Olivera Milosavljević. Zloupotreba nauke
72 Josip Jurčević. Srbijanska oružana agresija na Hrvatsku 1990.-1995. u: Jugoistočna Europa
1918.-1995. Zagreb. 1995.
73. Vojislav Šešelj. Srpski bračni par Čaušesku. Beograd 1995.
74 SSR. Sreten Vujović. Nelagoda od grada
75 Isto
76 SSR.Olivera Milosavljević. Zloupotreba autoriteta nauke
77 Isto
78 Isto
79 NIN.1. novembar 1991.
80 Isto
81 Isto
82 Pravoslavlje, 1-15. apri11999.
83 Vladimir Ćorović. Istorija Srba, Zograf, Niš 2000.
84 Protojerej dr Radoslav M. Grujić. Pravoslavna srpska crkva, Evro Beograd-Kalenić Kragujevac 1995., Beograd, treće izdanje (reprint). Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1921.
85 Pravoslavlje 1 - 15. april 1999.
86 Isto
87 Isto
88 Isto
89 Glasnik SPC, oktobar 1994.
90. SSR. Radmila Rakić. Crkva i 'srpsko pitanje
91. Dubravka Stojanović Traumatični krug srpske opozicije
92 Isto
93. Isto
94.Isto
95. Logos br. 1-2. 1995.
96. SSR. Olivera Milosavljević. Zloupotreha autoriteta nauke
97 Pravoslavlje. 1. januar 1992.
98 NIN. 9. oktobar 1992.
99 Borba, 5. maj 1992.
100 NIN. 9. oktobar 1992.
101 Vreme.1. maj 1995.
102 Pravoslavlje, 1. januar 1995.
103 Isto
104 Borba. 14-15. mart 1992.
105 Isto
106 Isto
107 Borba. 8. avgust 1992.
108 Glasnik SPC, novembar 1991.
109 Isto
110 Duga. 8 - 23. novembar 1991.
111. NI N. 25. decembar 1992.
112 NIN. 14. decembar 1990.
113 NIN, 18. decembar 1992.
114 SSR. Vojin Dimitrijević. Jugoslovenska kriza i međunarodna zajednica
115 NIN, 18. decembar 1992.
116 Isto
117 NIN, 8. januar 1993.
118 Politika, 9. januar 1992.
119 Borba, 13. januar 1992.
120 Borba. 3. jul 1992.
121 SSR. Radmila Rakić, Crkva i 'srpsko pitanje'
122 Glasnik SPC, januar 1992.
123 Isto
124 Isto
125 Glasnik SPC. januar 1996.
126 Radikalizacija društva U Srbiji. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. 1997.
127 Isto
128 Isto
129 Politika. 26. jul 1991.
130. Isto
131. Politika. 30. mart1992.
132 SSR. Radmila Rakić. Crkva i 'srpsko pitanjc'
133 Pravoslavlje, 15. mart1992.
134. Borba. 14-15. mart 1992.
135 Isto
136 Isto
137 Isto
138 Isto
139 Isto
140 Isto
141 Isto
142 Isto
143 NIN. 20. mart1992.
144 Isto
145 Isto
146 Borba. 16. mart 1992.
147 NIN. 20. mart 1992.
148 SSR, Drinka Gojković. Trauma bez katarze
149 Glasnik SPC, decembar 1992.
150 NIN. 9. oktobar 1992.
151 Glasnik SPC, avgust 1992.
152 A1eksandar Ravlić, Rušenje crkava i džamija. progoni vjerskih službenika. u: Genocidom do istrebljenja-srpski zločini, Zagreb 1995.
153 Glasnik SPC, jun 1992.
154 Isto
155 Isto
156 Isto
157 SSR. Radmila Rakić, Crkva i 'srpsko pitanje'
158 Logos. br. 1-2. 1995.
159 Isto
160 Isto
161 Borba. 30. april 1993.
162 Profil. 10. oktobar 1998.
163 SSR. Sreten Vujović. Nelagoda od grada
164. Isto
165 Glasnik Spc. avgust 1992.
166 Isto
167 SSR. Radmila Rakić. Crkva i 'srpsko pitanje'
168 Isto
169 Isto
170 Isto
171 Glasnik Spc. oktobar 1994.
172 Pravoslavlje. 1-15. septembar.1994.
173 Isto
174 Glasnik SPC, oktobar 1994.
175 Glasnik SPC, jun 1996.
176 Glasnik SPC, oktobar 1994.
177 Borba, 14-15. mart 1992.
178 Borba. 12. avgust 1994.
179 NIN. 12. februar 1993.
180 NIN. 12. mart 1993.
181 Isto
182 Isto
183 Politika. 23. jun 1994.
184 NIN. 30. jul 1993.
185 Vreme, 20. februar 1995.
186 NIN. 6. avgust 1993.
187 NIN. 30. jul 1993.
188 Isto
189 Isto
190 Isto
191 Glas crkve, br. 4, 1998.
192 Književne novine, 18. mari 1989.
193 SSR, Dubravka Stojanović. . Traumatični krug srpske opozicije
194 Dr Slobodan Inić, Tri politička portreta, u: Radikalizacija društva u Srbiji
195 Srpska reč. 10. maj 1993.
196 Glasnik SPC. .jul 1991.
197 Isto
198 Borba. 21. maj 1<)94. 1991sl0
200 Isto 201 Isto
202 Isto
203 Pravoslavlje.pres. Informativna služba Spc. 26. jun '99.
204 Sloboda. list Srpske narodne
odbrane za Ameriku. 10. decembar 1999.
205 Nikodim Milaš. Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumačenjima
206 Isto
207 Free B92. U četiri oka sa Bojanom Lekić. 26. februar 2000.
208 Srpski pogledi. 1. januar - l. februar 2000.
209 Patrijarh srpski Pavle, Život po Jevanđelju, Ars Libri, Beograd 1998.
210 Nezavisna svetlost. 11.- 18 decembar 1999.
211. Isto
212 Isto.
213 Isto
214 Logos, br. 1. - 2, 1995.
215 Pravoslavlje, 15. januar 1995.
216 Duga, 10 - 23. april, 1999.
217 Pravo.slavlje, 1. jul 1999.
218 Glasnik SPC, avgust 1999.
219 Pravoslavlje. 15. oktobar 1999.
220 Isto
221 NIN, 4. novembar 1999.
222 Isto
223 Isto.
224 Reporter, 17. novembar 1999.
225 NIN, 17. februar 1995.
226 Logos, br. 1 - 2, J995.
227 Reporter, 20. oktobar 1999.
228 NIN, 6. avgust 1993.
229 Duga, 27. maj-9. jun 1995.
230 Vladimir Čorović. Istorija Jugoslavije. Beograd. fototipsko. izdanje iz 1989. prvo izdanje 1933.
231 Isto
232 Isto
233 Logos, br. 1-4. 1994.
234. V. Čorović. Istorija Srba
235 Isto
236 Isto
237 Isto
238 Isto
239 Isto
240 Isto
241 Kazimir Milevoj. Viteški kralj Aleksandar I Ujedinitelj. Beograd 1935.
242 Sava. episkop šumadijski, Srpski jerarsi (o.d IX do XX veka). 1996.
243 R. M. Grujić, Pravoslavna srpska crkva
244 Sava šumadijski, Srpski jerarsi
245 Isto
246 Isto.
247 Isto
248 R. M. Grujić, Pravo.slavna srpska crkva
249 Isto, Pogovor i kratak pregled potonjih događaja, Dr Sava Vuković
250 SSR, Olga Zirojević, Kosovo u kolektivnom pamćenju
251 Đoko Slijepčević, Istorija Srpske pravoslavne crkve, treća knjiga, Beograd 1991.
252 Free B92, U četiri oka sa Bojanom Lekić, 26. februar 2000.
253 Reporter, 25. avgust 1999.
254 Borba. 8. decembar 1992.
255 NIN, 30. septembar 1999.
256 Pravoslavlje.1. januar 1999.
257 Glasnik SPC, novembar 1994.
258 Glasnik SPC, jun 1998.
259 Pravoslavlje, 1. jul 1998.
260 Atanasije Jevtić, Jasenovac posle Jasenovca
261 Glasnik SPC. novembar 1991.
262 Atanasije Jevtić, Jasenovac posle Jasenovca
263 Politika ekspres, 4, februar 1991.
264 Sveti knez Lazar, br. 2 (26), 1999.
265 Nikodim Milaš, Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumačenjima
266 Isto
267 Erazmo Roterdamski. Pohvala ludosti. Rad. Beograd 1980.
268 V. Ćorović. Istorija Srba
269 Slobodan Mileusnić. Sveti Srbi. Prometej. Novi Sad. 2000.
270 V. Ćorović. Istorija Srha
271 R. M. Grujić. Pravoslavna srpska crkva
272 V. Ćorović. Istorija Srba
273 Isto
274 Isto
275 Isto
276 Isto
277 Isto
278 Isto
279 Pravoslavlje, 1. decembar 1991.
280 NIN, 20. mart 1992.
281 Pravoslavlje, 15. januar 1980. 2
82 Logos, br. 1-4, 1994.
283 V. Ćorović, Istorija Srba
284 Politika, 2. decembar 1994.
285 R. M. Grujić, Pravoslavna srpska crkva
286 Atanasije Jevtić, Najgori od svih mogućih ratova, u: Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana, Svetigora, Cetinje 1996.
287 Pravoslavlje. 1. decembar 1991.
288 Logos. br. 1-2. 1995.
289 Erazmo Roterdamski. Pohvala ludosti
290 NIN, 17. februar 1995.
291 Danas. 29. april-2. maj 2000.
292 Logos, 1- 2, 1995. Iz teksta D. Kalajić3 'Pacifizam' protiv hrišćanstva
293 Isto
294 Isto
295 Isto
296 Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti
297 Politika. 6. maj 1992.
298 Pravoslavlje. I. decembar 1991.
299 Sveti knez Lazar, br. 2 (26). 1999. U raskoraku sa Svetim Savom.
300 Isto
301 Politika, 7. februar 1994.
302 Ilustrovana politika, 20. mart 2001.
303 Politika, 19. septembar 2000.
304 Isto
305 Isto
306 Sveti knez Lazar, br. 2 (26),1999.
307 Isto
308 Vreme, 30. januar 1995.
309 Glasnik SPC, decembar 1998.
310 SSR, Dubravka Stojanović, Traumatični krug srpske opozieije
311 SSR, Sreten Vujović, Nelagoda od grada

Izdavač:
Medijska knjižara Krug
Beograd, Makedonska 5
tel: 33-43-225/325, fax: 33-43-420
e-mail: book@mediacenter.org.yu

za izdavača i urednik: Đorde Stojanović
lektor: Živana Rašković
dizajn: Škart
štampa: Standard 2 Beli potok
tiraž:1.000 kom.