Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Pre 16 godina, 27. februara 1993, pripadnici srpskih paravojnih jedinica pod komandom Milana Lukića (danas u zatvoru u Hagu), uz logističku pomoć države Srbije, oteli su grupu putnika iz voza 671 na relaciji Beograd - Bar. Ovaj nezapamćeni zločin protiv civila danas je gotovo zaboravljen; ostalo je upamćeno da se u Crnoj Gori sudilo samo Nebojši Ranisavljeviću koji je dobio 15 godina zatvora zbog „ratnih zločina protiv civilnog stanovništva". U znak sećanja na nevine žrtve ovog monstruoznog zločina, objavljujemo feljton koji se bazira na dokumentima iz knjige „Otmice u Sandžaku", objavljene 1996. u izdanju Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i iz knjige „Otmica u Štrpcima" Fonda za humantirano pravo, publikovane 2003. godine

Pripremile: e-novine
 

Prva vest ovako je izgledala.

Na dijelu pruge Beograd — Bar, u selu Štrpci, nedaleko od Priboja, dana 27, februara 1993. godine, naoružani pripadnici srpskih oružanih formacija nasilno su skinuli iz voza i u nepoznatom pravcu odveli grupu putnika, za koje se nezvanično tvrdi da su likvidirani, poput otetih mještana iz Sjeverina. Oteti su:

01. Alomerović Adem (59), Prijepolje, zaposlen u „Raketi” — Prijepolje, otac četvoro djece.
02. Bakija (Džanka) Fehim (43), Bijelo Polje, zaposlen u preduzeću „Planum” — Beograd, otac troje djece.
03. Babačić (Muja) Ismet Iko (30), Podgorica, zaposlen u preduzeću „Val strit” — Podgorica, oženjen.
04. Husović (Šućra) Rifat (26), Bijelo Polje, zaposlen u Bijelom Polju.
05. Rastoder Samir (45), Podgorica, zaposlen u Beogradu
06. Kapetanović (Hasiba) Esad (19), Bijelo Polje, zaposlen u preduzeću „Rad” Beograd, otac jednog djeteta.
07. Ličina (Čamila) Iljaz (43), Bijelo Polje, zaposlen u preduzeću „Ratko Mitrović” — Beograd.
08. Đečević (Biga) Senad (16), Bar, učenik iz Bara.
09. Zupčević (Ahmeta) Halil (49), izbjeglica iz Trebinja, otac dvoje djece, sa porodicom izbjegao u Rožaje.
10. Ćorić Rasim (40), selo Zaluga (Prijepolje), zaposlen u „Limci” — Prijepolje, otac troje djece.
11. Nijazija Kajević (30), Prijepolje, zaposlen u PTT — Priboj.
12. Memović Fikret (40), Prijepolje, zaposlen ŽTP — Beograd, otac dvoje djece.
13. Hanić Muhedin (27), Prijepolje, zaposlen u preduzeću „Zmaj” — Beograd.
14. Softić (Mula) Šećo (48), Bijelo Polje, zaposlen u ZGP — Beograd
15. Topuzović Džafer (55), Prijepolje, zaposlen u preduzeću „Planum” Prijepolje.
16. Preljević Safet (22), Prijepolje, zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu, otac jednog djeteta.
17. Zeković Fevzija (54), Prijepolje, vlasnik radnje u Kraljevu, otac troje djece.
18. Toma Buzov, penzionisani kapetan I klase sa Novog Beograda.
19. Zvjezdan (Muja) Zuličić (23), student, izbjeglica iz Sarajeva.
20. Fehim Sejfić (43), Vrba kod Bijelog Polja, zaposlen u „Planumu”, otac četvoro maloljetne djece.
 

Izjava jednog svjedoka iz voza: „Nije mnogo prošlo od polaska voza, otprilike čim smo prošli nadvožnjak na Novom Beogradu, kondukter je u pratnji dvojice milicionera došao da pregleda karte. I ne samo što pregleda, već pita za ime i upisuje na kartama. Imam tu kartu i mogu vam je poslati da se uvjerite.
— Kakva je to novost te upisujete imena na kartama, pitao sam. Ne boj se, kaže kondukter, ništa ti neće bili od toga, pojavio se nekakav veliki šverc pa kontrolišemo. Milicioneri nijesu ništa progovorili. Niko, međutim, nikoga nije dirao sve do negdje prema Priboju.

Zlo je počelo nekih pet do 10 minuta prije nego će voz biti zaustavljen u, kako smo kasnije vidjeli, Štrpcima kod Priboja... Još dok se voz kretao, hodnicima ispred kupea se vojska izmuvala sa oružjem. Čim je voz stao pred svakim kupeom su se našla po trojica. Legitimisali su prvo one po hodnicima i Muslimane odvodili, a ove druge utjerali u kupee...”

Izjave nekih članova porodica otetih:

Preljević Kaco, otac otetog Preljević Safeta: „Moj sin Preljević Safet, sa zaposljenjem u Beogradu, vraćajući se kući za vikend, otet je iz voza Beograd–Bar i odveden u nepoznatom pravcu”.

Ćorić Medžid, brat otetog Ćorić Rasima: „Moj brat Ćorić Rasim, radnik 'Limci' u Prijepolju, otišao je u Beograd da podigne novac u Dafiment banci čiji je bio štediša. Pri povratku brzim vozom iz Beograda za Prijepolje, otet je na dijelu pruge Beograd–Bar, u mjestu Štrpci”.

Kajević Nail, brat otetog Kajević Nijazima: „Moj brat Kajević Nijazim, radnik PTT u Priboju, otputovao je u Beograd da posjeti kuma Ljejević Milana koji živi u Lajkovcu”.

Hadžić Sabaheta, sestra otetog Zeković Fevzije: „Kritičnog dana moj brat Fevzija Zeković, vraćao se sa službenog putovanja (obezbjeđivao je robu za prodavnicu u Kraljevu). U voz je ušao u Užicu”.

Hanić Zahir, otac otetog Muhidina Hanića: „Moj sin Muhidin Hanić, radnik 'Zmaja' u Zemunu, pošao je kući za vikend, jer nije dolazio od Nove godine”.

Alomerović Mevludin, sin otetog Adema Alomerovića: „Moj otac Adem Alomerović vraćao se tog dana sa bolničkog liječenja iz Beograda. Na liječenju je bio zadržan osam dana. Otpušten je 26. 02. 1993. godine. Prenoćio je kod ćerke i zeta u Beogradu. Zet ga je ispratio na željezničku stanicu. Voz je kasnio jedan sat i 15 minuta. Na isti način je nestao Mehović Fikret iz sela Zaluge, opština Prijepolje, rođen 01.10. 1953, radnik ŽTP-a u Beogradu”.

Džemal Softić, sin otetog Šeća Softića: „Obaviješten sam od koleginice s posla da je moj otac otet iz voza u mjestu Štrpci. Slučaj sam prijavio prijepoljskom MUP-u. U MUP-u su mi obećali da će sve preduzeti da se oteti vrate, međutim, ništa nisu preduzeli da se slučaj rasvijetli. Poslije toga sam sa grupom rodbine otetih iz Bijelog Polja, poslije našeg zahtjeva primljen kod predsjednika Republike Crne Gore gospodina Momira Bulatovića. Gospodin Bulatović nam je obećao da će preduzeti sve što je u njegovoj moći da sazna i da se dođe do kidnapovanih. Međutim, od tog obećanja nije ništa bilo, pa smo odlučili 10. 03.1993. da se obratimo Skupštini Crne Gore da nas primi na sjednici ove Skupštine jer se toga dana vodila rasprava o kidnapovanim, ali nam tom prilikom policija nije dozvolila da priđemo bliže od pedeset metara. Takode niko nam se nije obratio”.

Kapetanović Hasib, otac kidnapovanog Kapetanović Esada: „Kada sam čuo za nestanak svog sina koji je bio u vozu na relaciji Beograd–Bar, bilo mi je teško i nejasno kako je moglo sve ovo da se desi... Ja sam ga zvao da dođe kući jer je dobio poziv za odlazak u Vojsku Jugoslavije... Nestanak svog sina prijavio sam u MUP – Bijelo Polje, 01. 03. 1993. godine, ali ništa nisam mogao saznati. Zatim smo mi, porodice kidnapovanih, pošli put Podgorice da bi nešto detaljnije saznali. Obratili smo se predsjedniku Crne Gore Momiru Bulatoviću i Skupštini Crne Gore, ali osim lijepih obećanja ništa drugo nismo dobili”.

Mujo Babačić, otac otetog Ismeta: „Da je na vlasti bio Šešelj, ja bih znao šta bi se moglo desiti, a ne bih sinu dozvolio da izađe van dvorišta... Ovako, vlasti su govorile da su svi građani jednaki, da svi mogu slobodno da se kreću. Da je televizija bar jednom objavila sliku moga sina i rekla da to nije nikakav mudžahedin, možda bi se otmičari drugačije odnosili prema njemu. To se, međutim, nije dogodilo. Čak je i najavljena posjeta televizijske ekipe, neposredno poslije otmice otkazana uz obrazloženje novinara da mora čuti i drugu stranu. Koju drugu stranu?”
Vojni penzioner Toma Buzov, rodom iz Kaštel Novog kod Splita, bio je krenuo u posjetu svom sinu Darku, vojniku na odsluženju vojnog roka u podgoričkom garnizonu. Zbog izostanka s posla – „pet dana uzastopno” građevinsko preduzeće „Ratko Mitrović” dalo je otkaz Iljazu Ličini. Rješenje sa zaključenom radnom knjižicom odmah je upućeno njegovoj porodici.

Rifat Rastoder, predstavnik rodbine otetih iz voza, u komisiji Skupštine Crne Gore za istraživanje otmice u Štrpcima, piše u „Sandžačkim novinama” (br. 1, od 18. 1. 1996), između ostalog sljedeće: „Posebna je priča socijalni položaj u kojem su se ove porodice našle nakon otmice njihovih, u većini slučajeva i jedinih hranilaca. Umjesto pomoći ili, bar, ljudskog saosjećanja iz preduzeća, uglavnom beogradskih, u kojim je većina otetih bila zaposlena, već poslije dva nepuna mjeseca stigla su rješenja o otkazima, gle ironije, zbog nedolaska otetih na posao”. Na telefonsku intervenciju tim povodom, Elifi Bakiji, supruzi otetog Fehima Bakije, sekretarica Preduzeća „Planum” – Beograd, jasno je i glasno odgovorila: „Neka ti Alija pomogne.” Nešto revnosnije su u ovom dijelu bile vlasti i humanitarne organizacije u Crnoj Gori. Sredinom 1993. godine, po odluci Vlade Crne Gore, porodicama otetih iz ove republike je, posredstvom centra za socijalni staranje, uručena do sada jedna jedina pomoć ukupne vrijednosti od čitavih dvadesetak njemačkih maraka.

Miodrag Perović pisao je u „Monitoru” od 5. 3. 1993: „Kad je sedamnaest pribojskih Muslimana oteto iz autobusa u Sjeverinu, bio je to incident i opomena državi da ne pruža dovoljnu sigurnost svojim građanima. Otimanjem Muslimana iz voza na pruzi Beograd–Bar na teritoriji koju kontrolišu srpske formacije, incident se pretvara u državnu politiku, jer su i ovaj podvig izvele jedinice koje su saveznici Vojske Jugoslavije i druge po snazi parlamentarne partije u SRJ...

Ako to što je snašlo putnike na pruzi Beograd–Bar ne bude dovoljna opomena građanima Crne Gore i crnogorskoj vlasti, da su zbog odanosti jugoslovenskoj ideji postali zatočenici, uskoro će sve nas pogoditi ista sudbina. Kad su odvodili komuniste, ćutali smo. Kad su odvodili Jevreje, ćutali smo. Kad su došli po nas, shvatili smo... govori jedno svjedočenje iz perioda njemačkog fašizma. Najteža je bila istina, kažu rijetki svjedoci koji su se osmjelili da nešto, uz zagarantovanu anonimnost, kažu o tome šta se tog subotnjeg popodneva događalo na stanici u okrajku razorene Bosne. Oni kojima je presuđeno nijemo su napuštali kupe ne tražeći objašnjenje. Nijesu se ni bunili, ali ni molili za milost. Bio je dan, i ostalih hiljadu putnika čak i da nijesu htjeli, morali su vidjeti beskraj ljudske nemoći, s jedne, i oholosti, s druge strane. Oni koji su došli sa oružjem, nijesu se ni trudili da pronađu kakav takav izgovor. Bili su jači – i to je bilo dovoljno.”

U istom broju „Monitora” N. Novović piše: „Jedan od rijetkih očevidaca koji je, makar anonimno, progovorio za 'Monitor' kaže: 'Sve je bilo kao na filmu. Voz je stao zbog crvenog signala na samom ulazu u tunel. Otmičari su bili uredno uniformisani, osim jednog koji je imao bradu i crnu šubaru sa kokardom. Kada su zatražili lične karte, sve je ličilo na rutinski postupak i dok nijesu počeli da odvode ljude izgledalo je da nekog konkretno traže. Bilo je komentara da traže njihove bjegunce, po nekome je bilo jasno da su cilj Muslimani. Iz bifea je u majici kratkih rukava, iskočio na snijeg jedan od putnika vičući: 'Koljite balije'. Najjezivije je bilo to što, u stvari, nije bilo nikakvog otimanja. Niko se nije bunio, sve se odvijalo u zlokobnoj tišini. Sve to nije trajalo mnogo duže od pola sata. Začudo, voz je nastavio put kao da se ništa nije desilo. Od Štrbaca do Priboja se stiže za deset minuta, i tamo smo se zadržali tek toliko da putnici izađu i uđu. Niko nikoga ni o čemu nije obavještavao, nije se pojavila milicija, vojska, ni pomena o uzimanju izjava od putnika ili nečem sličnom.”

„Nezavisni index” o otmici u Štrpcima 6. marta 1993. piše: „Dopisnik 'NI' iz Podgorice razgovarao je sa g-đom S. M. iz tog grada, koja je bila među putnicima voza i koja je želeći da ostane anonimna ispričala šta se zapravo dogodilo: 'Krenuli smo iz Beograda u subotu. Voz je malo kasnio, pogledala sam na sat kada smo izlazili iz beogradske stanice. Bilo je oko 15 do 11. Prvih sat vremena sam čitala knjigu, posle sam zaspala. Probudila sam se dvadesetak minuta prije no što se sve to desilo. Sjećam se da je voz naglo stao i svi smo poleteli ka prozorima. Neko je viknuo: 'Jel smo to stigli'. Onda se pet-šest minuta nije ništa dešavalo, voz je stajao, a onda su odjednom u naš vagon hrupili tipovi u maskirnim uniformama. Mislim da je jedan od njih svog kolegu na ulazu oslovio sa 'Žaco'. Počeli su da legitimišu putnike. Nisu vikali i u početku su bili dosta uljudni. Iz mog vagona izveli su trojicu muškaraca, od kojih mislim da je samo jedan bio Musliman. Ponovo se par minuta nije događalo ništa, a onda sam čula dvojicu momaka koji su se zaustavili ispred prozora mog kupea. Čula sam kako razgovaraju: 'Šta će reći kad čuje za ovu dvojicu? Dovuće nam se i novinari'. Drugi mu je odgovorio: 'Ma, ne interesuje Miliku to! Nemoj da se plašiš. Kontaktiraćemo sjutra”.

Stanko Cerović u „Monitoru” od 12. marta 1993. godine ističe: „Grupa ekstremista zaustavi voz, legitimiše putnike, u prisustvu policije izvede iz njega Muslimane i odvede ih u nepoznatom pravcu — što će reći zapravo, u vrlo poznatom, da ih hladno likvidira — ta situacija je viđena samo sa Jevrejima u Drugom svjetskom ratu. Tom prilikom su odvedeni neki bosanski Srbi – vjerovatno na front. I ovo je strašno, ali se na taj slučaj može primijeniti neka logika rata: tretiraju te Srbe kao dezertere, dok se na odvođenje Muslimana ne može primijeniti nikakva druga logika osim bestijalne mržnje. Ispada da Muslimane možete uhvatiti tu gdje ih sretnete i umlatiti u potpunoj ravnodušnosti. Ponašanje ostalih putnika u vozu dobro ilustruje neljudski položaj u kome su se našli svi jugoslovenski narodi suočeni sa ovom vrstom netrpeljivosti i zločina. Svi znaju zašto su ti ekstremisti u vozu, koga traže, koga će odvesti i kakva sudbina čeka odvedene. Svi znaju, vide, da su ti ljudi nedužni i nemoćni. Govoriće jednog dana: Šta smo mi tu mogli da uradimo? I zaista ne mogu da urade ništa, kao što ni cijeli narodi ne mogu da urade ništa dok ih njihove vlasti odvode u barbarstvo, bijedu, sramotu i predistoriju. Pred njima je nepodnošljiv izbor: ustati u odbranu ovih Muslimana i biti ubijen zajedno sa njima, ili pak, do kraja života živjeti sa osjećanjem sramote da se na neki način učestvovalo u zločinu hladnog ubijanja nevinih i nemoćnih. U ovako postavljenom problemu, u jednoj konkretnoj situaciji, možda se najbolje vidi i tragedija Muslimana, osuđenih i napuštenih, i bijeda nacionalnih pokreta koji su do takve sramote doveli svoje narode.”

„Borba” 14. 4. 1993. prenosi dio Apela rodbine otetih putnika: „Pošto se o sudbini otetih iz voza na pruzi Beograd — Bar još ništa ne zna, njihova rodbina je ovih dana uputila apel za pomoć na više adresa u Crnoj Gori. Apel je upućen predsjedniku Crne Gore Momiru Bulatoviću, Skupštini Republike, Vladi, političkim strankama, forumima za ljudska prava i, naravno, informativnim medijima. O sudbini otetih do dan danas nema nikakvog pouzdanog znaka. Najteže nam pada što ni od nadležnih organa ili funkcionera u Crnoj Gori još nijesmo uspjeli dobiti iole konkretniju informaciju o tome šta se radi i dokle se stiglo u traganju za otetim građanima. Stičemo, čak, utisak da našim očajničkim pokušajima da bilo šta saznamo o sudbini svojih otetih članova porodica mnogima postajemo već dosadni, piše, pored ostalog u apelu za pomoć. Naglašavajući da ih u čitavom ovom slučaju interesuje isključivo sudbina njihovih 'zaista nedužnih sinova, braće, očeva i muževa', rodbina otetih moli da oni kojima je upućen apel učine dodatni napor u granicama svojih mogućnosti na rješavanju tragedije koja ih je zadesila”.

General Ratko Mladić, komandant srpskih snaga u Bosni, na konferenciji za štampu u Beogradu, 9. aprila 1993. na pitanje: „Šta je sa otetima u stanici Štrpci?”, prema pisanju „Monitora” odgovorio je: „Nažalost, poznat mi je samo deo tog incidenta. Međutim, Vojska Republike Srpske nema veze sa tim incidentom. Ja bih želeo da se što pre rasvetli sudbina tih ljudi i da do ovakvih i sličnih incidenata ne dolazi nigde na svetu a najmanje na prostoru Republike. Postoji i mogućnost da je to i vešta igra destruktivnih muslimanskih snaga, sa prostora SR Jugoslavije koje na takav način žele da nametnu svoje prisustvo u javnosti. Taj se problem istražuje i rezultati istrage, kad bude okončana, biće saopšteni javnosti. Isto tako istražujemo još teži incident koji se desio 14. februara 1993. godine kada su muslimanske snage, koristeći i deo teritorije Crne Gore, iskoristile to kao napad na Čajniče, kojom je prilikom poginulo na desetine srpskih civila. I ovo nije bio prvi niti zadnji napad sa tog prostora, muslimanskih snaga. Radi pojašnjenja, glavninu su sačinjavale muslimanske snage iz rejona Goražda koji su, uz pomoć dela ekstremnog muslimanskog življa iz severne Crne Gore i Raške, učestvovali u napadu na srpsku opštinu Čajniče.”

Koviljka Buzov, supruga otetog Tome Buzova, govori u „Borbi” od 26. 4. 1993. godine: „Od mojih prijatelja dobila sam telefonski broj jednog advokata iz Zemuna. Nazvala sam ga i rekla mu šta je i kako je, a on mi je odgovorio da se opustim, da će se moj muž za tri-četiri dana sigurno vratiti. Još mi je rekao da su oteti sigurno živi, da su odvedeni u Čajniče, ali je moguće da su nekud prebačeni. Razgovor sam prenela ljudima iz MUP-a, čekala nekoliko dana ali se ništa nije desilo. Posle je došao jedan komšija i rekao mi da ima informacije iz Bileća da su živi. Rekao mi je da su svedoci pričali kako moj muž i ne bi bio odveden da nije ustao i pokušao da zaštiti druge ljude. Ja sam se sve nadala, kad se čovek topi, za pjenu se hvata.

Zvali su me i neki prijatelji iz Bara i ispričali da se tamo pojavio neki dobrovoljac Desimir, koji mi je poručio da dođem u Bar i da će mi on nacrtati mesto na kome su svi oteti pobijeni i bačeni u Drinu, ali je valjda još rekao, da se slučajno ne usudim da idem u Bosnu jer ću proći kao moj muž.

Čula sam da je taj Desimir vodio rodbinu otetog Senada Dačevića do blizu mjesta gde se nalaze oteti, i da je ujak tog momka nudio sebe i marke u zamenu za Senada, ali su mu navodno tamo rekli da za to nema potrebe i da će oteti biti razmjenjeni. Išla sam u beogradski biro Vlade Republike Srpske. I tamo su me ljubazno primili, ali su rekli da nemaju nikakvih podataka. Molila sam za pomoć i neku novinarku sa Kanala 'S', ona me je nazvala telefonom posle nekoliko dana i rekla kako je general Mladić izjavio da ima indicija da je otmicu izvela neka diverzantska muslimanska grupa. Posle su me zvali još neki ljudi, govorili mi da su oteti negde po Bosni, da su živi, pominjali su čak i Tuzlu... Čula sam i to da Momir Bulatović sumnja u nekog čoveka iz Istočne Bosne kome su Muslimani ispekli dvoje dece i da, ako je to tako, da onda nema spasa.

Nisam ja od onih ljudi koji lako odustaju. Ići ću do kraja, učiniću sve... Da je, ne daj Bože, umro u kući, čovek bi se morao pomiriti sa sudbinom, ići dalje, posvetiti se djetetu, ali ovako da ga uzmu, sa tim se pomiriti ne mogu. Ni krivog ni dužnog, mrava u životu nije zgazio.”

Članovi porodica otetih putnika iz voza, okupili su se, kako prenosi „Borba” 20.5.1993. ispred zgrade Savezne skupštine: „Među dosta transparenata koje su Prijepoljčani držali ispred zgrade saveznog parlamenta, beležimo: 'Slobodane, oslobodi nam naše najmilije'. 'Ćosiću, kod Tebe mi je sin vojnik, a muž talac', 'Gde su putnici iz voza 671, Štrpci 27. februara'. 'Slobo, vrati mi sina Zvjezdana. Majka'. 'Karadžiću, pokaži gde držiš otete sinove, braću, muževe'. 'Štrajkujemo glađu dok nam ne vratite članove naših porodica'.

V. Vujić piše 21. 5. u „Politici”: „Krajem februara, brzi voz 'Lovćen' — 671, iznenada se zaustavio u Štrpcima (teritorija BiH) na stanici koja za njega nije predviđena. Grupa dobro naoružanih ljudi u maskirnim uniformama bez oznaka — njih tridesetak — zatražila je od upravnika da zaustavi voz. Na stanici su blokirali telefonske veze. Prvo su legitimisali mašinovođu i zabranili mu da napusti lokomotivu. Zatim su zatražili lične isprave od svih putnika. Izveli su između 20 i 30 putnika — podaci su različiti — i vojnim kamionom ih odvezli u Bosnu. Među kidnapovanim ljudima su, kako se najčešće navodi, desetak Muslimana, desetak Srba, dva Hrvata i dva crnca. Oni su građani Srbije i Crne Gore.

Cela operacija trajala je nepunih pola sata. Jedan od očevidaca čak je tvrdio da se u vozu nalazila patrola milicije SRJ, koja je sve posmatrala bez reagovanja. Pozivanjem na izjave svedoka događaja, u štampi se najčešće navodilo da su kidnaperi specijalci milicije Republike Srpske. Ovaj prepad na voz dolio je ulje na vatru — na već odavno uzavrelu političku situaciju. Posebna uznemirenost nastala je među žiteljima Prijepolja, posebno Muslimanima. Počele su noćne straže po okolnim mestima. Od ovog događaja obavezni putnici u vozu na pruzi Beograd — Bar postali su specijalci, po službenoj dužnosti. Na stanici u Štrpcima dežurali su Karadžićevi policajci.

Rodbina otetih putnika odmah je krenula na vrata vlasti, od savezne do Srbije i Crne Gore. Svi su obećali istragu i izvođenje zločinaca pred sud. Prilikom posete Prijepolju, početkom marta, Slobodan Milošević je obećao da će biti sve učinjeno da se oteti putnici pronađu i vrate. Rekao je da je reč o teškom zločinu, očigledno, sa političkim povodom – unošenje nemira među Srbe i Muslimane, koji su do juče mirno zajednički živeli i prebacivanju rata u Srbiju. Obećao je i kontakt sa „političkim faktorima u Republici Srpskoj” kako bi se sve što pre završilo. Kontakt je i ostvaren. Sastali su se predstavnici vlada Srbije i RS, ali istraga do danas nema rezultate.

Delegacija prijepoljskih Muslimana, nešto kasnije, došla je u Beograd kod predsednika Srbije. Ponovio je predhodno obećanje, zločin u Štrpcima nazvao je divljaštvom i najavio zakon protiv paravojnih formacija. Rođake otetih putnika iz Crne Gore primio je Momir Bulatović i takođe obećao rasvetljavanje slučaja.”

„Republika” (broj 70) od 16–30. juna 1993. objavljuje svjedočenje izvjesnog Abdića, putnika iz „fantomskog” voza:

„Republika: Kako je sve to bilo? U Beograd ste došli, ušli u voz.
Svedok: Evo, mili, hoću da ti pričam sve do kraja o tome mojem teškome doživljaju koji sam doživio. Došli smo otuda, išao sam za tu penziju u Nemačku, otud sam se vratio i došao u Beograd. Kad smo došli u Beograd, mi smo međuvremenom imali karte povratne. Tu smo ti došli u Beograd, krenuli smo, pitali smo, izašli smo iz voza, pitali smo na koji peron ima voz, kazali su na broj četiri. Tu smo odmah otišli, zauzeli smo kupe, posjedali smo, imao sam ovo društvo koje je išlo sa mnom.
R: Sa tobom su bili...
S: Bili su od Ivangrada, dva pravoslavca i jedna pravoslavna. Zajedno smo išli i vratili se i bio je još jedan sa mnom, otud, komšija mi jedan, zemljak, i on mi je bio tu.
R: Znači svi petoro ste išli?
S: Svi smo zajednički otišli. Otud smo došli, legli smo u kupe, zauzeli smo mesta, u međuvremenu gužva je bila posle u voz, prilikom kako su stizali sa stanice s kartama punio se voz, napunio se voz, pun je voz bio, bilo je gužve velike. Prilikom toga, kad smo tu došli i kad smo trebali da krenemo, pojavi se jedan Ličina, to mi je otud, i on je komšija, pojavio se...
R: Vi ste sedeli u kupeu...
S: Mi smo sjedeli u kupe, on je sjedio sa nekim društvom, stoj'o je u hodnik, ispred našeg kupea, on je mene prepoznao, odvojio se od njih, prepozno je mene. I pito me je otkud si ti bio, šta si bio, ja sam mu kazo da sam bio ovde do Beograda. A ti đe si bio, kaže, radio sam, ovamo radim i pričo mi je to njegovo, ta pos'o i te, da je uzo nešto, neke namirnice, brašno neko i da je čovek...
R: Onako, s vrata od kupea...
S: Pričo mi je da sam uzo i ovo da sam ostavio, a imaš li mesta đe da sedneš, kaže nema đe da se sjedne iz hodnika. I ja sam ove drugove zamolio i namjestio sam mu mjesto i on je sjeo. Međuvremeno ovi nijesu mogli da sjednu. Pitao sam ga ko ti je ovo, on mi je reko i ovi su otud, komšije mi neki, jedan Bakija i jedan Rastoder, tako mi je reko, čini mi se da je otuda, ovi su ljudi onamo stajali, ja ih nijesam poznavao. Sa šnjime sam se upoznao ko je šta je i šta je i kako je to, sve došli smo do tančina, do ti razgovori. Prilikom posle kad smo krenuli odatle...
R: A ko je u kupeu...
S: Bili su ovi dvojica, pravoslavci, i jedna ženska i još jedan muškarac i ova' je bio iz našeg kraja, i ja sam bio. Posle toga i njemu smo namjestili mjesto i on je sjeo. Posle smo ti krenuli. Još jedan je bio isto otud od Ivangrada i ovaj pravoslavac bio ulego odatle, ja ga nijesam poznavo, nijesam poznavo. Ulegli smo kad smo krenuli iz Beograda odma', na prvoj stanici kad smo krenuli, voz je stao.
R: Jel to neka redovna stanica ili...
S: Bila je stanica redovna, tu je stao...
R: Ne sećate se koji je to bio grad ili...
S: Odma' od Beograda, iza podvožnjaka, odma'. Čim smo podvožnjak prošli, tu je stao voz, na tu stanicu. Bogumi ne sjećam se. Odma' čim su stali, tražili su mi karte za pregled, mi smo dali karte za pregled. Međutijem...
R: Ko je tražio?
S: Kondukter i milicija je bila sa njima, pratili su jedan i dvojica, šetali su, uz njega su bili, jedan je bio uz njega. Pitali su me za karte i za imena. Odma'. I odma' su ih pisali na kartu, s tim ja kartu imam, sjedi mi karta i sad. Napisali su mi ime na kartu. Ja sam u međuvremenu pito' zbog čega ovo, više sam se puta vozio, zbog čega mi pišete ime na karte, šta je potrebna ta imena, do sad se nije pisalo, da nije neka novost? Kaže: Ne boj se, otići ćeš kući, nema nikakve novosti, neki je šverc.
R: Ovaj kondukter?
S: Kondukter kaže neki šverc ima. E, sad, kakav je šverc to ja ne znam. Odma sam ja nešto zamislio u sebe, posumnjo sam da nešto ima. Ovi su mi drugovi rekli ne boj se ništa, proći će... S tijem smo posle produžili putovanje, međutijem, ulazili su putnici, krenuo je voz odatle, pošli smo, niko me nije dir'o. Imalo je i vojske što je ušla odatle još.
R: Još iz Beograda ili...
S: Iz Beograda je vojske imalo što je ulazilo, što su ulegli, ali niko nikoga dirao nije.
R: Koja vojska?
S: U uniformama, vojska...
R: Je li bilo kakvih oznaka?
S: Oznake, imali su kokarde, imale su ona šatorska, ona uniforma na njih šarena, maskirna i imale su ti, mili moj, kokarde, i trobojke na glavu.
R: Bilo je i jednih i drugih?
S: I jednih i drugih je bilo. Međuvremeno oni su šetali, sve su mladi ljudi bili, obično mladi ljudi, sjedeli su...
R: Jesu li bili onako kosmati, bradati?
S: Imalo je i bradatih i imalo je i bez brada, imalo je i bradatih. Prolazili su, nikoga nisu dirali. Dok smo krenuli međuvremeno, putovali smo, došli smo, sve smo prošli od Užica, dok smo došli prema Priboju. Voz je tu kasnio, to ti preskočih, voz je tu kasnio jedan sat...
R: Još u polasku...
S: U polasku jedan sat vremena. I poslije smo ti odatle pošli i došli do prema Priboju u Štrpce. Tu kad smo došli, prije toga no što smo došli do Štrpca, prije toga jedno deset minuta, vojska je krenula hodnicima, šetala je tamo ovamo...
R: Više nego do tada?
S: S oružjem, prije nego što smo stigli u Štrpce. Čim smo stigli u Štrpce, tamo je vojska momentalno se pojavila pred svakom kupeju. Kod mene je stigla odma' pred kupej. Ove koji su bili, e ovi koji su bili po hodnici, njih su ti odmah legitimisali, legitimisali isprave, pokupili su kojega su na hodniku našli, oni su ih odma' sprovodili i izvodili. Odma' su na kupeje na vrata se pojavili.
R: Ko se pojavio?
S: Vojska.
R: Čim je stao voz?
S: Čim je stao voz, odma', nije prošlo ni minut poslije. Odma' su tražili lične karte, isprave sve koje si imao.
R: Koliko se vojnika pojavilo pred vaš kupe?
S: Trojica je bilo pred naš kupej. Odma su pregledali, prema ličnim kartama nas su izvodili. Ko im je potreban bio, oni su izvodili.
R: Prvo su tražili lične karte?
S: Lične karte prvo. Prvo lične karte.
R: Svima?
S: Svima i kod njih su lične karte sve.
R: Pokupili su ih?
S: Pokupili, i prema tome su posle tražili i izvodili.
R: A onda prozivali iz hodnika?
S: Iz hodnika s vrata. Ovijema su svi vratili karte, vraćali...
R: Kako su to prozivali?
S: Po imenu, pogleda mu ime u ličnu kartu, ispravu i pozove ga „izađi” ko mu je bio potreban. Ovoga Ličinu su odma' otjerali, sproveli su ga.
R: Prozivali su „Ličina”?
S: Odma' je Ličina u hodnik, s vrata su ga uhvatili, još na vrata kad je bio, na ulazu.
R: Oni su ga prozvali?
S: Oni su ga prozvali i odma' su ga uhvatili i sproveli su ga odma'.
R: Jesu li mu rekli: ustani ili dođi?
S: Ne, ne, on je bio pored vrata, odma' su ga pozvali, ime mu promenili i odma' je sproveden i odma oćeran s vrata.
R: Ščepali ga za ruku?
S: Odma je on sproveden, oni su odma' oko njega, drugi su ga sprovodili, ne ovi s vrata nego drugi u hodnicima odma čekali i sprovodili. Meduvremenom ja sam sjedio. Dao sam ličnu kartu. Prilikom toga prozivanja prozvali su i mene. Ovu su sve drugi bili pravoslavci.
R: A ovaj još jedan čovek iz našeg kraja?
S: Ovaj čovek je bio stariji čovek, njega nijesu dirali.
R: Koliko je imao godina?
S: On ima ja mislim, oko jedno 65 godina. Njega nijesu dirali.
R: Ništa?
S: Mršav stariji čovjek. Ništa ga nijesu dirali. Njega nijesu imali šta da diraju.
R: Jel' su mu odmah vratili ličnu kartu? I prozivali?
S: Odma'. Jok, ništa, oni su ga odma' vidjeli, vidjeli ličnu kartu i pogledali ga. Odma' su ga oni pikirali s vrata i gledali ga, prema ličnoj karti. I mene su pozvali digli su me.
R: Šta su rekli? Ustaj!
S: Abdić, ko je Abdić? Ja sam. Dig' se izađi! Čim sam krenuo, rekli su mi „nemoj da mrdaš niščim. Nemo da mrdaš niščim, ruke niza se, nemo' da mrdaš niščim”. Niščim ja nisam mrd'o. Do vrata, čim sam došo do njih, prilegli su me, meduvremenom, hodnikom vodili...
R: Dvojica su vas?
S: Jedan i jedan otud oružjem čeka te, jedan je pred tobom. Nema mrdanja. Otud hodnikom vodili su dvojicu trojicu. Žena za jednoga je obišla, i vukla ga je, veli da „mi je to muž”, muž joj je izgleda bio, plakala je žena, oni su je gurali, odbijali. Oni koji su bili preda mnom, onaj je gurnuo sa onom devojkom iz onoga kupeja drugoga što su gurali, gurnula njih ispred mene. Oni su da napravu prolaz njima pomakli se. Ovaj drug sa mnom je što je bio, ime mu neću pričat...
R: Dobro, možeš samo reći da je...
S: Pravoslavac. Ovaj drug je skočio, krupan je čovek, razvijen je, skočio je, kraj mene je stoj'o, gurnuo me pozadi njega i reko mi: „Ne mrdaj”! Iza njega stao sam, vidio sam da mi gore nije, oni su ove sprovodili i ćerali su, ja sam osto, oni su se okrenuli, pogledali su se, mene nije bilo. Unutra oni me nijesu vidjeli, oni su mislili da sam poš'o u kolonu pred njima. S tijem ja sam stoj'o tu. Kroz prozor sam vidio, kamion je bio na van. Na desnu su ih stranu izvodili, put desne strane je bio Štrpce, jedna je dolina bila, onda jedna šuma sitna, onamo se dalje videla zelena šuma. Jedan je kamion tu bio, tu su jedno dve grupe stavili i oćerali su ka kamionu. Iza kamiona, pozadi kamiona, vidjela se jedna zgrada. Vojska ih je ćerala. Vriska je stala, panika je stala naroda; neko žali brata, neko muža, neko ovoga, neko onoga, to je uznemirenje veliko postalo. Ja sam ti tu osto i preživio. Oni su prolazili prilikom tog prolaza još dva-tri puta. Pogledali su, vidjeli da nema niko. Meduvremenom, ovaj drug koji me je spaso, te me sklonio iza se, on je uzeo njegovu ličnu kartu i ugrabio i moju.
R: Ono kad je iskočio ispred vas?
S: Kad je iskočio, nas on je ugrabio ličnu kartu i moju...
R: Kako? Ščepao onome?
S: Ščepao onome iz ruke i uzeo i moju ličnu kartu.
R: Jel' su i njihove lične karte bile kod njih?
S: I njihove karte svija su bile pokupljene kod vojske, kod vojnika. On mi je dao posle, ja nisam ni pitao za ličnu kartu. Ja sam stoj'o, taj čovjek stoj'o, tu smo se zadržali, jedan sat i po pa naviše, skoro do dva sata. Stojali smo, tačno ti vrijeme nijesam, imao sam sat, ali nisam smio ni da pogledam. Da ti kažem onako bratski i drugarski i prijateljski. Nijesam smio. Tu smo stojali, ja sam tu stoj'o, ovaj me je drug drž'o, ženska je iza njega stojala, samo mi je rek'o: „Ćuti, nemoj da mrdaš!” Oni su prilikom prolaza izvodili i zagonili, pregonili, ćerali su i sprovodili, ja sam tu ost'o, tu sam ti ost'o, tu me taj čovjek spaso, riječi nema s kojim bi se zahvalio tom čovjeku. Bog mi je dušu dao, taj mi je čovjek spasio. I tako s tijem čovjekom sam doš'o, taj me je čovjek zadržao, došli smo ti s tim do Brodareva, taj je čovjek sve ispred mene stoj'o. Od Brodareva poslije smo ti do Bijelog Polja, u Bijelo Polje kad smo bili, tu smo ti sašli, vidjeli smo nema, panika je u voz, sve ti je zamišljeno. Sve ti je ono koje je ostalo to ti je istravljeno, svako je se prepadeno, ja znam lično za sebe, ja sam bio uznemiren, tu sam saš'o, odma' sam posle odatle taksista uhvatio i ček'o sam, ovi su drugovi za mnom otišli, vikali su mi da me vodu sa njima, da idem. Ja sam zahvalio, neću. Oni su ušli u autobus za Ivangrad.

Milka Zuličić i Koviljka Buzov dale su sljedeću izjavu: (M. Z.) „28. 02. 93. u 16.00 sam saznala putem TV CG da je bila otmica putnika u stanici Štrpci gde je voz stao, ali tu nije bila stanica. Najprije sam nazvala informacije železničke stanice u Beogradu. Prvo njihovo pitanje je bilo: 'Gospođo, kako vam je ime i odakle zovete? Pitala sam da li je važno ime, odgovor je bio: 'I te kako važno za nas'. Kad sam se predstavila, rečeno mi je da su to Srbi uradili, da se ne sekiram. Sledeće obraćanje je bilo istog dana u SUP-u u Ul. Milana Rakića (tel. 413-822). Oni su me uputili na službu Državne bezbednosti jer oni sa tim nemaju ništa i uputili na tel. 658-755. Muški glas koji se javio pitao je: 'Izvolite, gospođo, šta želite?', jer sam plakala. Tražila sam da prijavim generalije mog deteta koje je oteto, a on je odgovorio da imaju generalije otetih putnika i da mi ništa ne može reći i da će mi dati šefa koji je kompetentan. Na otvorenoj slušalici sam čula da mu je opsovao majku što daje informacije za javnost. Mladić mi se javio na slušalicu i moj odgovor je bio da sam sve čula i da mi je sve jasno i da pozdravi šefa.

Posle toga, dolazim u Beograd (pon. ut. 1,2.3.93) u istu službu DB. Posle osam sati čekanja MUP Srbije prima me inspektor Jovica Mihajlović (tel. 683-454). Rekao je da je istraga u toku i kad nešto saznaju, obavestiće (nije nikad bilo nikakvih informacija). Često sam ga zvala, bez rezultata.

Od tada nastaju moje muke i sama vodim istragu. Obraćam se Međunarodnom crvenom krstu Jugoslavije, Crvenom krstu Nikšića, gradonačelnici Beograda Slobodanki Gruden, g. Brani Crnčeviću, predsedniku opštine Čajniče Dušku Kornjači, predsedniku SO Višegrad Branimiru Savoviću, Radovanu Karadžiću (dva puta), Ratku Mladiću, SRNI na Palama i Beogradu, ministru Zoranu Sokoloviću, predsedniku Dobrici Ćosiću. Na kraju, od muke, Vojislavu Šešelju i Mirku Joviću. Ni do današnjeg dana nisam dobila odgovor ni od koga, izuzev od g. Karadžića, koji je nazvao moj stan u Novom Sadu i razgovarao sa mojom tetkom; rekao i da oni o tome nemaju nikakvih podataka i da oni o tome ne znaju ništa, izuzev ako su to uradile paravojne formacije koje nisu pod kontrolom Vojske Republike Srpske.

Na sve gore navedene adrese sam slala pisma sledeće sadržine: 'Obraćam vam se u vezi sa otetim putnicima u vozu na pruzi Beograd–Bar 27.02.1993. u stanici Štrpci. Moj sin Zuličić Zvjezdan, rođen 28.12.1969. god. u Sarajevu, opština Centar, tog kobnog dana je putovao mojoj majci, Zvjezdanovoj baki, Đikanović Petruši, Ul. Rudarska bb, Nikšić, tel. 083/22-567. Moja djeca su izašla iz Sarajeva u martu 1992. god, jer je situacija u Sarajevu bila sve složenija, a ja sam izašla u junu 1992. U Sarajevu nam je ostalo sve, spasili smo samo gole živote. Prijavili smo se u Crveni krst grada Beograda, Ul. Severni bulevar 23.”

ZLOČIN POD ZAŠTITOM DRŽAVE (2)

Milka Zuličić i Koviljka Buzov, rodbina otetih, svedoče šta se dešavalo 18. maja 1993. godine.
"Protest porodica otetih putnika pred Skupštinom SRJ, od 9.45 - 17.00, sa parolama i pritiskom na Parlament da nas primi Slobodan Milošević. Nedeljko Ignić iz obezbeđenja Skupštine je izašao i molio da se povučemo u Skupštinu, da se sklonimo od sunca. Nuđeno nam je da nas primi ministar odbrane Pavle Bulatović ili Đorđe Blagojević, zamenik ministra Sokolovića. Međutim, mi nismo hteli da nas oni primaju, već S. Milošević, pod uslovom da nam kaže šta je sa našim članovima porodica. Posle velikog ubeđivanja, u parlament ulazimo Šefkija Kajevič i ja (M. Z.). Rečeno nam je da nas tog dana S. Milošević ne može primiti, jer je zauzet posetom predsednika Ilijeskua. Na naše veliko insistiranje, zakazali su prijem za utorak 25.5.1993. U 11 časova Slobodan Milošević je primio članove porodica otetih putnika i zadržali smo se u razgovoru 3,5 sata. Razgovoru su prisustvovali premijer Šainović i ministar Sokolović. Milošević je ponovio svoje reči, koje je dao u Prijepolju da se 'mora zemlja prevrnuti' i da će se ljudi pronaći i vratiti svojim kućama. Rekao je Sokoloviću da za sedam dana dođe u Prijepolje sa novim informacijama.

Na pitanje Koviljke Buzov da li su istinite priče koje kolaju (da su ubijeni, da je od njih pravljen živi zid, da su zatrpani buldožerom, da kopaju lansirne rampe za VJ kod granice sa RS, da čekaju razmenu za 27 Srba otetih sa krsne slave), S. M. je energično odgovorio da je čuo za tu priču, ali da to nije tačno. S. M. je insistirao da se da materijalna pomoć porodicama, jer su nekima koji su bili zaposleni u "Zmaju" i "Ratku Mitroviću" vraćene radne knjižice. Dobili smo jednokratnu materijalnu pomoć posle ove posete.

Sanija Zupčević (žena izbjeglice iz Trebinja čiji je muž otet u vozu), pred S. Miloševićem, Sokolovićem i Šainovičem ispričala je šta se dešavalo u vozu. Njen iskaz i kaseta svedoka iz voza Abdića se poklapaju. S. Milošević je rekao da K. Buzov i ja (M. Z.) možemo da putujemo sa Sokolovićem u Prijepolje da budemo sa ostalima.
Četiri dana kasnije, 29. maja 1993. došao je u stan Koviljke Buzov inspektor DB Vojo Jović i tražio podatke gde su putovali, da li su imali nešto vredno od nakita, saslušao K. B. i mene (M. Z.).

Prvog juna 1993. smo K. B. i ja (M. Z.) putovale kolima SDB u Prijepolje, a Sokolović, njegov pomoćnik Mišić i Goran Perčević helikopterom su došli ranije sa pratnjom i hteli su da započnu razgovor. Međutim, rodbina je to odbila dok i mi ne dođemo. Tek onda je počeo razgovor na kome ništa novo nije saopštenno, izuzev da je izvršen pritisak na Karadžiča i Mladića i da će do poneđeljka 7.6.1993. imati informacije. Na pitanje K. Buzov da li to znači da će do kraja nedelje imati odgovor da li su živi ili mrtvi, on je odgovorio sa "da". Na to je rodbina burno reagovala da ne žele da čuju da su mrtvi i da hoće da im se vrate živi i zdravi. Sokolović je ponudio da će doći kad god oni hoće, ali su mu odgovorili sa ne dolazi ako nema informacija. Tražili smo da nas u utorak 8. juna 1993. u 11.00 primi S. Milošević, i da se nećemo micati odatle, i da ćemo nastaviti štrajk glađu do iznemoglosti i da će se početi jedan po jedan spaljivati. Šire se priče da se od Muslimana čisti ceo pogranični rejon u SRJ; da se nalaze u kamenolomu, u pećini gde se krio Draža Mihailović, da su viđeni u tvornici namještaja Vorda (u Višegradu); da su ih kidnapovali seljaci iz sela kod Rudog (Musići), sa čije krsne slave su zarobljeni neki meštani Srbi; da se nalaze u Čajniču, najnovije informacije su da su prebačeni u'Foču.

Poslednje saznanje je da je žena Srpkinja koja živi u Brodarevu (između Bijelog Polja i Prijepolja) bila kod svog sina ratnika u blizini Višegrada i da je svojim očima videla dve grupe zatvorenika. Jednima se davao jedan obrok dnevno, a drugim dva obroka. Na njeno pitanje sinu "zašto onima dajete jedanput a ovima dva puta", odgovor je bio: "Ovima što dajemo jedanput, to su zarobljenici sa fronta, a ovima što dajemo dva puta, to su oteti putnici iz voza Beograd-Bar i oni nam rade, pa ih moramo bolje hraniti."

Iz Prijepolja su slali popa, jer je njihov prijatelj i hteo je da pomogne; išao je na područje Višegrada, Rudog i Čajniča. Međutim, kad se vratio, počeo je da ih izbegava, kaže da ga ništa ne pitaju, imaju utisak da je na njega izvršen pritisak.

Nada Savić, ratni izveštač "S" Kanala, bila je zarobljena dva meseca u Sarajevu, a njen muž četiri i po meseca. Izvukli su je Karadžić i Mladić, dok je muž ostao, pošto su mogli da izvuku samo jednu osobu. Koviljka Buzov je molila Nadu da pita Mladića da li zna nešto o otetima. Sutradan je rekla da je Mladić izjavio pred 150 novinara da postoje indicije da je to uradila muslimanska diverzantska grupa na teritorije SRJ i dodala je svoj komentar da ako su pali u muslimanske ruke, da se ne nadaju. Njena svekrva, posle prijema kod Miloševića (27.5.93) kaže i da je TV Sarajevo objavila da je Mladić rekao da su Muslimani likvidirani i bačeni u Drinu, a da je njen muž tu bio slučajno i da nema šta da ga traži. Rekla je, takođe, da je to objavljeno u nekom listu koji ona ima.

Traku sa svedočenjem putnika Abdića iz voza imaju od desetog dana posle otmice. Niko se nije udostojio da nas sasluša dok nas nije primio S. Milošević. Tek 2. juna 1993, posle tri sata čekanja u SDB Srbije, traku je preuzeo Trifunović, u ime Mišića (pomoćnika Sokolovića), koji je jedini hteo da nas sasluša. Desimir Desančić, dobrovoljac, vozač u "Primorki" Bar, tvrdio je da su svi posle dva sata poubijani i bačeni u Drinu, na mesto sa koga se nikad ne mogu naći. Preko prijateljice Koviljki Buzov je poručio da ona dođe u Bar da joj nacrta mesto gde su bačeni i da muža više ne traži, jer će proći gore nego on.

Komšija je Koviljki Buzov rekao da zove njegovog prijatelja Mirka Grubača (član SPO) iz Zemuna. M. Grubač joj je rekao: "Vi se potpuno opustite, sasvim je sigurno da je vaš muž živ, da su ih direktno iz voza odveli u Čajniče"... i da je moguće da su ih prebacili negde drugde i da će joj se muž vratiti za 3-4 dana kući". Pitao je da li je Milošević nešto započeo a da nije doveo do kraja. (Ovo se dešavalo posle povratka Miloševića iz Prijepolja, 18 dana posle otmice). Komšija je došao iste večeri kod Koviljke Buzov i rekao da mu je čovek iz Bileće, koji je tamo na ratištu rekao da njenog muža niko ne bi odveo da on nije ustao na vrisku žene i plač dece i rekao: "Stanite, ljudi, šta radite, ima li u ovoj zemlji zakona?"

Na zahtev Milke Zuličić (krajem marta) visokom oficiru hercegovačkog korpusa vojske RS da proveri tvrdnje da se oteti nalaze u Ljubinju ili Bileći, stiže odgovor da je provereno i da se na tom području ne nalaze, već u Čajniču, u napuštenom vojnom skladištu, gde on nema ingerencije i pristup. Preko izvora u Nikšiću postoji saznanje da se nalaze na području nekoliko kilometara od Ruda i da su otmičari seljaci (rođaci otetih Srba sa slave) i njihove paravojne formacije u saradnji sa sličnima u SRJ.

Dana 8. 6. 93. u 18.00 časova Koviljka Buzov i Milka Zuličić su pozvane u SDB na razgovor, dan uoči roka koji su članovi porodica otetih putnika odredili za otpočinjanje štrajka glađu ispred Skupštine. U SDB su ih molili da im daju još 3-4 dana jer vode istragu, tražili su podatke o svedoku Abdiću i ostalim svedocima. Istovremeno je Steva Purić, predsednik SO Prijepolje, okupio članove porodica otetih putnika u Prijepolju, sa molbom da odlože odlazak kod predsednika S. Miloševića, a na zahtev Mišića iz MUP-a Srbije, s tim da će u petak (11.6.93) u 14.00 Mišić dati neke informacije šta je urađeno. Rekao je da će do tog roka oni završiti svoj posao, pa posle toga mogu da idu kod Miloševića.
Rodbina otetih putnika je pristala na taj termin kao krajnji rok i ne odustaju od tog zahteva jer je predsednik Milošević dao svoju reč.

Pitanja na koja nema odgovora

Zvjezdan Zuličić je bio sportista i imao mnogo prijatelja širom bivše Jugoslavije, tako da je odmah počeo da igra u "Jugopetrolu" (Beograd), a kasnije u Petrovcu na Mlavi. Tog kobnog dana je imao sve papire kod sebe. Kakav je razlog skidanja sa voza — ne znam, ali me dovodi u sumnju mnogo stvari, zato na njih tražim odgovor:

*28. 2. 93. u startu kasni voz bez razloga, ulaze uniformisani ljudi.
*Kondukter pregleda karte u pratnji milicije i piše imena. Zašto?
*Smjena konduktera u Užicu — isti se nalazi u Štrpcima u momentu zaustavljanja voza.
*Zašto je mašinovođa zaustavio voz na tom dijelu gde ne treba da stoji? Da li je saslušan?
*Prve informacije u SDB su da imaju generalije otetih putnika. Odakle im ako nisu saučesnici u otmici?
*Saslušanje svjedoka iz voza nije urađeno. Zašto?
*U prvom momentu je bilo javljeno da je oteto osam Srba, dva Hrvata, dva crnca, dvanaest Muslimana. Odakle ti podaci?
*Zašto je Lukić bio pritvoren pa pušten?
*Ko su Lukić, Savić i čiji su državljani?
*Lukićeva gospođa i djeca žive u Užicu, a on sije SMRT poštenih građana ove zemlje.
*Obratila sam se mnogim organizacijama i institucijama, ali nema odgovora. Zašto?
*Da li treba od Klintona da tražim da mi vrati dijete?
*Užički korpus čuva prugu Beograd - Bar 30 km u dubinu Srpske Republike. Ko su onda otmičari?*Kojim putem dolaze dva kamiona u pola dana sa 40 naoružanih ljudi, ko su kontrolori na Uvcu u Priboju toga dana?
*Ako je otmica izvršena na teritoriji tuđe države, čija je pruga koja prolazi dijelom te države?*Zašto nijedan Musliman iz Priboja nije skinut, nego samo Prijepolje, Brodarevo, Bijelo Polje, Podgorica i Bar? Šta se iza toga krije?
*Kod kojeg suda se vodi ovaj postupak i dokle je istraga stigla ako se od mene traže podaci u subotu 29.5.93. Zašto?
*Jedini razlog da mi je dijete skinuto sa voza je što mu je pokojni otac bio Musliman, i u to sam ubijeđena sve dok mi ove vlasti ne dokažu suprotno, tj. dok mi ga ne vrate živog i zdravog.
*Kako su reagovale radne organizacije u kojima su oteti bili zaposleni i zašto?
*Sin - vojnik Vojske Jugoslavije, a oca otmičari odvode u nepoznatom pravcu. Zašto?
*Da li su starješine navedenog vojnika stupile u vezu sa generalom Mladićem? Ako nisu, zašto nisu?
*Nijazim Kajevič, vračajući se sa kumstva SRBINU iz Valjeva, biva otet. Zašto?
*Ako vlast ove zemlje nije u to umiješana, zašto nam ne kaže pravu istinu?
*Istraga traje tri mjeseca. Zbog čega nije okončana i data javnosti na uvid?
*Ko je Javni Tužilac a ko Istražni Sudija? Zašto nam se ne kaže da uzmemo advokata da nas brane ako smo kriminalci?"

"Borba" izvještava 28. 6. 1993. godine: "Ni stotinu dvadeset dva dana posle otmice ništa se ne zna o sudbini putnika otetih iz voza 671, u mestu Štrpci na pruzi Beograd - Bar, 27. februara ove godine. Da podsetimo, nekoliko nedelja kasnije, prilikom posete Prijepolju, predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević obećao je da će organi RS učiniti sve da se oteti putnici pronađu i vrate kućama. Elem, kako je država, po mišljenju Prijepoljaca, nemoćna (vlast ne tvrdi da je tako, već samo da je spora) oni se samoorganizuju i dvadesetak njih 19. maja dolazi pred Saveznu skupštinu i započinje štrajk glađu. Prekidaju ga istog dana, pošto dobijaju čvrsta uveravanja da će ih primiti predsednik Srbije. Tako je i bilo. Milošević ih prima šest dana kasnije - 25. maja u 11 sati - o čemu je takođe dosta govoreno, i obećava "ako treba iz zemlje ćemo ih isterati". Šta se zbilo u međuvremenu?

U Prijepolje je, reklo bi se u neuspešnu misiju, išao ministar unutrašnjih poslova Srbije Zoran Sokolović, koga bi rodbina i porodice otetih putnika, najradije zaobišli u ovom slučaju. Bilo je to sedam dana posle prijema kod predsednika, nakon čega je bilo govora o ponovnom dolasku pred Skupštinu gde bi se štrajkovalo glađu, čak se pominjalo i samospaljivanje. Prošlog ponedeljka sedamnaest građana iz Prijepolja ponovo je stiglo u Beograd. Opet kod predsednika Miloševića, koji je stigao tek nešto pre šesnaest časova (predhodno su ih satima - od 11 do 15,45 zabavljali predsednik srpske vlade Nikola Šainović i nekoliko Sokolovićevih pomoćnika). O ovom susretu javnost nije upoznata, a niko od prisutnih (predsednik je, izgleda, bio jako ljut) ne želi ništa reći, uz priznanje da je to isključivo zbog bezgranične vere u predsednika ("On pa bog") i da im ne bi šta zamerio.

Predsednik je naložio Šainoviću da goste, koji se ne bi vraćali u Prijepolje bez rezultata, smesti "u jedan hotel u centru" a izbor je pao na "Turist" u Sarajevskoj ulici, do novog susreta sa Miloševićem koji je bio zakazan za četvrtak. Neki koji ne žele da im se pominju imena kažu da su sve vreme bili pod blagom prismotrom, a gotovo svakog dana ("da li zbog bojazni da ne odemo pred Skupštinu?") neprestano su im najavljivali dolazak ovog ili onog zvaničnika. Posetio ih je samo Zoran Aranđelović, a umesto Miloševića u četvrtak, primio ih je sutradan Šainović, pri kraju "druge smene", između osam i pola jedanaest uveče. Rekavši im da je predsednik bio veoma zauzet, zbog čega je izostao prijem dan ranije, Šainović im je kazao da je Milošević o tome ovih dana razgovarao i sa rukovodstvom RS — Karadžićem i Krajišnikom, te "stid nas je gledati vam u oči". Šta sledi? Prijepoljci su hotel "Turist" posle pet dana iščekivanja napustili u ranim subotnjim časovima (prevoz obezbedila Vlada), a jedina vera (i želja za kontaktima) i dalje je predsednik Republike. Za Šainovića vele da je veoma ljubazan, prolaznu ocenu dobijaju i Stojan Mišić, Ostoja Pandža i Dragan Ilić iz MUP-a Srbije, što se ne bi moglo reći za njihovog šefa Zorana Sokolovića, kome je od svih dodeljena — jedinica."

Predsjednik Republike Srbije izbjegao je 5. 7. 1993. da primi rodbinu otetih putnika iz voza 671. Iako je susret bio dogovoren, niko ih nije primio. Delegacija je bila mala "zahvaljujući" policijskim presretanjima po vozovima i autobusima u nekim gradovima Srbije. Tako je poveća grupa "skinuta" od prijepoljskih inspektora u mjestu Kokin Potok, a bilo je odvođenja i u stanice milicije kao i "obavještenja" da "ne treba ići u Beograd jer će neko doći u Prijepolje".

U reviji "Sandžak" (br. 24-25) iz jula 1993, objavljen je razgovor sa svjedokom otmice putnika iz voza u stanici Štrpci.
Svjedok iz tragičnog voza broj 671 (koji je saobraćao 27. februara o. g. na relaciji Beograd - Bar) ne želi da se pominje njegovo ime i prezime iz više razloga. Pomenućemo samo jedan razlog koji je nastanjen skoro kod svih — strah!

Sandžak: Koliko je kasnio voz prema Baru?
N. N.: Skoro sat.
S: Kakva je bila atmosfera u vozu prilikom ulaska putnika?
N. N.: Primjetio sam vojnike u vozu. Bilo je policajaca i onih drugih vojnika, svakakvih, sa bradama i kokardama. Ta vojska se ponašala sasvim slobodno, kao da je njihov voz. U hodnicima je bilo gužve. A bio je neki zastoj od Beograda na nekoj od prvih stanica. Tu je stao voz i ušlo je još vojske.
S: Kada je došao kondukter da vam pogleda karte?
N. N.: Odmah je, vala, došao kondukter sa nekim milicajcima. Tražio nam je karte i obavezno pitao svakog za ime i prezime. Nešto su pisali kod sebe - vjerojatno naša imena.
S: Ko je bio s vama u kupeu, da li se sjećate?
N. N.: Bili smo nas četvorica koji smo putovali iz Njemačke. Ja i Zeko Avdić i ona dva Crnogorca iz Berana. Rekoh vam da smo u Njemačku otišli zbog penzije. Tamo smo radili prije nekoliko godina. S nama je bila jedna udovica (isto iz Njemačke) koja se skinula u Beogradu, valjda kod sina.
S: Odakle je ona?
N. N: Isto iz Berana. Rekla nam je da ima kafanu u Beču, žena nekih četrdesetih godina.
S: Ko je ušao u voz?
N. N.: Ušao je Iljaz Ličina iz Korita i njegov drug s posla, neki Bakija. Ličinu sam poznavao od ranije. Namjestili smo im mjesta u kupeu i dogovorili se da ćemo se mijenjati, ako nam bude tijesno.
S: Ko je bio još sa vama u kupeu?
N. N: E, bila je jedna žena koja je ušla negdje od Beograda.
S: Jeste li vi izlazili iz kupea?

N. N.: Jesam. Izlazio sam u hodnik. Nekoliko puta su me slali do bifea da kupim sokove i kiselu vodu za naš kupe.
S: Šta ste primjetili u bifeu, što vam je zapalo za oko?
N. N.: U bifeu je bila velika gužva. Jedva sam se probio do njega. Bife je bio dupke pun vojske i milicije kao i drugih putnika. Pili su i pričali naširoko o ratu u Bosni. Bilo je pijanih i naoružanih, bradatih... Pričali su "teške priče" neki u ćošku bifea. Skinuli su vilice i to vam ne mogu kazati, alkohol ih uhvatio...
S: Pojasnite nam — kakva je to teška priča?
N. N.: Da će biti maf, da će sve Muslimane poklat... Sve ovo što je...
S: Dakle, nešto se osjećalo i u tom bifeovom vazduhu, punom dima i alkohola?
N. N.: Smatrao sam da je sve to normalno, kao što su i ranije vozovi bili puni naoružanih i svakakvih vojnika, paravojnih vojski i četnika.
S: Da li ste primjetili naoružana lica još u nekom kupeu?
N. N.: Jesam, kako ne. Primjetio sam u onom kupeu blizu bifea. Pjevali su četničke pjesme... I Ličina mi je šapnuo dok je išao hodnikom da vidi svoj džak brašna u više navrata da je voz pun svakojake vojske.
S: Gdje je bilo njegovo brašno?
N. N.: Bilo mu je u hodniku, pa ga je on kasnije smjestio u onu kabinu gdje je umivaonik, bez vode. Kaže, da mu je tu sigurnije.
S: Kako ste saznali da nešto nije u redu kada je voz stao u mjestu Štrpci?
N. N.: Nastala je pometnja po hodnicima. Naoružani vojnici su sa uperenim cijevima tražili ljudima lične karte. Neke odmah odvodili, a neke vraćali. Kasnije sam saznao da su to bili Muslimani, dok one koje nisu dirali - Srbi ili Crnogorci.
S: Ko je to pružao otpor naoružanim otmičarima?
N. N.: Jedan postariji Musliman, usprotivio im se i pokušao je da se skloni u naš kupe. Zgrabili su ga dvojica naoružanih i uvili mu ruke na leđa. Vikao je siromah, ljudi, ja ništa nijesam kriv, ali je sve bilo džaba. Odveli su ga. Ova dvojica sa Police (kod Berana) usprotivili su se naoružanim vojnicima. Bilo im je žao tog čovjeka.
S: Šta ste vidjeli kroz prozor kupea?
N. N.: Vidio sam dole, prema šumi, kao vojni kamion sa ceradom i osam naoružanih vojnika. Tri vojnika naprijed sa automatima na gotovs, tri nazad i čini mi se po jedan sa strane. To su bile sekunde. Pravo da vam kažem, bilo me je strah.
S: Da li se sjećate, u kojem je položaju bio kamion?
N. N.: Ne sjećam se... Bile su to sekunde. Priznajem da sam se uplašio. Danas kad se sjetim, prosto ne vjerujem da sam sve to gledao svojim očima, i učini mi se da je sve to samo san.
S: Da se vratimo na taj slučaj. Šta vas je to spasilo da ne budete odvedeni sa ostalima u nepoznatom pravcu?
N. N.: Sudbina, šta drugo. Još mi se živjelo. Možda baš ona gužva na vratima našeg kupea i velika hladnokrvnost naših prijatelja iz Berana. Vjerojatno su me smetnuli i preskočili, pošto su predhodno pregledali lične karte i Crnogorcima, kao i Zeku Avdiću oko kojeg je bilo malo gužve.
S: Opišite bliže taj susret s naoružanim vojnicima u kupeu?
N. N.: Evo, kako je to bilo. Kad je zavikao jedan od njih glasno: "lične karte na pregled", ja sam se mašio džepa. U tom trenutku, jedan od Crnogoraca koji je sjedio do mene, dao mi je znak da ne dajem ličnu kartu. Držao sam ruku u džepu, kao i ličnu kartu koju nijesam izvadio. Priznajem, tu su mi bile devize iz Njemačke, pa sam se uplašio da mi ih ne odnesu. Kažem, bili su to trenuci koji su postali vječnost. Vjerojatno su me smetnuli, preskočili u toj gužvi. Možda su nas spasili oni ljudi s Police. Bili su naš štit. Jedan od njih je do Bijelog Polja sakrivao iza svojih leđa Zeka Avdića.
S: A šta je sa Ličinom?
N. N.: Nesrećni Ličina se nije ni vratio više kada je zadnji put otišao da vidi džak brašna. Odveli su ga, kažu još u hodniku. Neko je otišao kasnije da vidi šta je sa njim. Našao sam samo džak brašna i to razvezan i otvoren.
S: A Bakija?
N. N.: Čuo sam, a nemojte mi vjerovati, i Bakiju su odveli sa Ličinom...
S: Stigli ste u Bijelo Polje. Da li ste bili svjesni šta se sve "dešavalo" u vašem vozu?
N. N.: Priznajem da nijesam bio svjestan, sve dok nijesmo izašli iz tog voza. Naši prijatelji iz Berana uzeli su, čini mi se taksi. Zahvalili smo se jedni drugima. To su plahi ljudi koje ćemo pamtiti po dobru do kraja života. Ja sam otišao na konak kod rođaka, blizu Bijelog Polja. Čim sam vidio Dnevnik uveče, bilo mi je jasno. Javili su na televiziji da su odvedeni Muslimani iz voza, iz mjesta Štrpci, u nepoznatom pravcu.
S: Završićemo priču sa brašnom. Kuda je otputovao džak, pošto ste nešto primjetili na stanici?
N. N.: Kad smo izlazili iz voza u Bijelo Polje, primjetili smo da dva čovjeka zajedno iznose onaj džak brašna našeg Ličine. Nijesmo mogli da ih prepoznamo. A, bilo je podalje od nas. Jedan zavika: "Ako je on otišao - neka ide i brašno..."

ODVOĐENJE U NOĆ (3)

A. Cvetković piše u oktobru 1993. u „Srpskoj reči” br. 82: „U dosadašnje dve masovne otmice, prvo žitelja sela Sjeverin u pribojskoj opštini, iz autobusa kojim su išli na posao, a zatim iz voza br. 671, na pruzi Beograd–Bar kod mesta Štrpci – otetima nije uzeto u obzir što su državljani Srbije i Jugoslavije. Oni koji su sa ova dva zločina upoznati skloni su da poveruju u svojevrstan 'džentlmenski sporazum' između otmičara i vlasti u Srbiji. Da im ovi 'neprijatni skandali' u svetskoj javnosti ne bi pričinjavali veliku glavobolju, bilo da je reč o lokalnom ili najvišem republičkom nivou vlasti, socijalisti i radikali su bili vrlo revnosni u ponavljanju svog alibija: i jedna i druga otmica dogodile su se na bosanskoj teritoriji, na onih nekoliko kilometara gde drum odnosno pruga administrativno izlazi iz Srbije.

Otmica ljudi iz Sjeverina odigrala se 22. oktobra na putu Priboj–Rudo. Svi su krenuli u Priboj na posao a jedno dete u školu. Kod mesta Mioče, na teritoriji nekadašnje BiH, autobus je zaustavila grupa naoružanih lica u uniformama i posle legitimisanja odvela 18 ljudi muslimanske nacionalnosti u nepoznatom pravcu. Dvanaestogodišnji dečak muslimanske nacionalnosti ostaje u autobusu, jer su otmičari poverovali da je reč o mlađem sinu Srbina pored kojeg je stajao.

Sutradan, republička milicija hapsi dvojicu pripadnika paravojnih formacija bosanskih Srba, osumnjičenih da su učestvovali u otmici, ali su iz zatvora pušteni nakon devet dana sa obrazloženjem da „ne postoje razlozi za njihovo zadržavanje, jer se radi o pripadnicima vojske Republike Srpske koji su se zatekli sa oružjem u Sjeverinu zato što su zaduženi za naoružanje u drugoj državi”?!

Tadašnji predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić imenovao je specijalnu komisiju za utvrđivanje činjenica koja ni do danas nije objavila izveštaj o radu, a ni demantovala vest iz vojnih izvora da su oteti ljudi likvidirani istog dana u blizini Višegrada.

Opština Priboj je posebno opasna za domicilne Muslimane. Ili su na tom mestu prekodrinski Srbi posebno „naoštreni”. Najednom, od kontrolnih punktova između dve države 18. februara ove godine nestao je Senad Kadić, radnik pribojskog „Poliestera”. Ubrzo se saznalo da je odveden u stanicu milicije Rudo (bosanska teritorija).

Tri dana nakon pregovora između opštinskih vlasti Priboja i ratne uprave Ruda, Senad Kadić je vraćen na teritoriju države Srbije. Veruje se da mu je život spasila procena srpskih vlasti iz Bosne da se „preteralo u dnevnim aktivnostima”.

Iz voza br. 671, koji saobraća prugom Beograd–Bar, 27. februara ove godine oteto je dvadeset putnika. Izuzev jednog Hrvata, svi su bili Muslimani, mahom zaposleni u beogradskim preduzećima. Svedočenja putnika koji su kroz prozor posmatrali čitavu operaciju ukazuju na osnovnu sumnju da je sve bilo planirano još od polazne stanice Beograd, jer mnogi iskazi navode saradnju konduktera i vojnika koji su već bili u vozu sa onima koji su ga zaustavili u Štrpcima.

Uz veliki pritisak javnosti, zvanični srpski organi obavezali su se da će rasvetliti i ovaj kao i prethodni sjeverinski slučaj. Polovinom marta čak je i Slobodan Milošević posetio Prijepolje i obećao maksimalno angažovanje nadležnih organa. Umesto odgovora, u pribojskoj se opštini teror nad Muslimanima nastavlja. Tako su 6. aprila Hasan Mujović i Mustafa Polimac došli iz Priboja u Sjeverin da obiđu kuće iz kojih su se iselili nakon otmice svojih sugrađana. Mustafa se nalazio ispred svoje kuće kada su naišla četvorica naoružanih ljudi u maskirnim uniformama i sa maskama na licu. Bez razloga su ga napali. Na njegovo zapomaganje istrčao je sused Hasan. Napadači su se okrenuli pridošlici i u tom trenutku Mustafa je neometano pobegao u kuću i kroz prozor izašao na put prema šumi. Skrivao se neko vreme, a onda je izašao na kontrolni punkt, sačekao smenu milicionera i policijskim kolima stigao u Priboj. Hasanu Mujoviću gubi se svaki trag. Porodica mu je rasturena. Žena je na psihijatrijskom lečenju, a sedmoro dece kod rođaka i prijatelja u Priboju.

Užas „odvođenja u noć” nije mimoišao ni Muslimane koji žive na teritoriji Crne Gore. Posebno opasna teritorija je ona u pljevaljskoj opštini, gde je donedavno žario i palio Čeko Dačević. Na području Bukovice, koje obuhvata više planinskih sela iznad Pljevalja, oružane formacije bosanskih Srba upadaju 15. februara u zaselak Selište i odvode Ramizu (56), dečaka Mamka (16) i Zlatiju Bungur (25) sa dvoje male dece.

Sledećeg dana, na isti način u zatočeništvo je odvedeno još šestoro članova porodice Bungur iz sela Ravni, svi stariji od 60 godina. Tek posle zajedničke akcije predsednika Bulatovića i Ćosića, na ubeđivanju Radovana Karadžića, iz Čajniča je vraćeno šestoro meštana starijih od 70 godina. U zatočeništvu su ostali dvoje dece mlade od pet godina, njihova majka, šesnaestogodišnji dečak i jedna žena srednjih godina. Protiv njih je tzv. Republika Srpska pokrenula krivični postupak!”

Rodbina otetih iz voza Beograd–Bar uputila je 8.10.1993. pismo Skupštini, Predsjedništvu Republike i Predsjedniku Vlade Crne Gore u kojem se između ostalog kaže: „Više ne brojimo dane, već mjesece i sve smo bliži preteškoj godini od kako još zvanično i javno neidentifikovana vojna formacija iz tzv. Republike Srpske samo zbog imena odvede iz voza Beograd–Bar naše sinove, braću i muževe, vaše sugrađane i lojalne građane Crne Gore a do danas još ne uspijevamo niotkud otrgnuti ni jednog jedinog pouzdanog glasa o njihovoj sudbini...

Izuzev nekoliko javnih saosjećanja sa nama i apela Skupštini Crne Gore, predsjedniku i premijeru Crne Gore, te Narodnoj skupštini RS da se 'pojača aktivnost na rasvjetljavanju ovog nemilog događaja..., da se otkriju počinioci, vrate putnici ili rodbina otetih obavijesti o njihovoj sudbini...', ne čusmo ni da je iko od državnika Crne Gore uputio makar protestnu notu liderima naroda i formacija iz čijih su redova otmičari a sa kojima se nebrojano puta srijeću i u mnogome im pomažu u prebrojavanju i podjeli ljudi po imenima...”

„Borba” piše 7.12.1993. o Milki Zuličić: „Milka Zuličić, međutim, više ne veruje nikome. Stiče se utisak da je rešena sama isterati stvari na videlo. 'Još davno sam zvala Ratomira Pajevića u Višegrad. Njegovi sinovi su pobratimi od moje snahe i rekli su nam da ne dolazimo tamo, jer su 'ovi' tako fanatični da bismo mogli izgubiti glave. Nakon toga, desio se jedan interesantan slučaj. Moj brat od strica sreo se sa specijalcem MUP-a (Srbije) Radojem Raičevićem (Nikšićanin), koji je, na pitanje mog rođaka ('Znaš li šta o otetim putnicima iz voza?') odgovorio da zna čak i gde su im grobovi. Kad mu je ovaj rekao da je među njima i sin njegove sestre od strica, Raičević je najpre zamolio da se o tome ne govori, njegovo ime ne pominje, a kad je sve procurilo čak su počele i pretnje. Zovite ga slobodno, kaže Milka Zuličić, Raičević stanuje u stanu sestre Sefera Halilovića...' Raičević po običaju ('Na putu je', nije bilo lako pronaći, a zanimljivo je da se svi oni koji su u vezi ovog slučaja bilo šta rekli odjednom ostali 'nemi' i ne žele sarađivati. Neki priznaju da je to zbog pretnje MUP-a, a neki čak opovrgavaju ranije iskaze.”

„Vreme” (br. 164) od 12.12.1993. objavljuje pismo Milke Zuličić, upućeno predsjedniku Slobodanu Miloševiću: „Dvadeset četvrtog maja 93. Vi lično ste obećali da će Sokolović u Prijepolju saopštiti pravu istinu za 7 dana; nažalost, možda je on zna već odavno, jer njegove jedinice su u to vrijeme bile u Višegradu, to njegovi ljudi pričaju po Beogradu. Milicioner Radoje Raičević tvrdi da zna gdje su grobovi otetih. Pitam se šta je milicija Srbije radila u 'tuđoj državi', međunarodno priznatoj od UN? Kako su u pola dana došli toliki naoružani ljudi sa vojnim kamionima u Štrbac, a da ih niko ne vidi na pograničnom dijelu koji čuva vojska Jugoslavije?

Zašto u 'Knjizi bilješki' u Beogradu u željezničkoj stanici ni slova nije upisano, što se toga dana desilo na pruzi Beograd–Bar? Da li je direktor Jugoslovenske željeznice bar žaljenje izrazio zbog tog nemilog događaja i kojoj se javnosti i čijoj on obratio? Ako Užički korpus čuva prugu u dolini Republike Srpske, ko su otmičari – možda Kinezi? Dokle je sa radom došla komisija koja je osnovana još u vrijeme predsjednika Ćosića na tom slučaju (Komisija na saveznom nivou; na čelu komisije Vladimir Matović, pa jedan predstavnik saveznog SUP-a i Vojske Jugoslavije)? Zašto je Milan Lukić osuđen? Kako ministar Sokolović izjavi kod predsjednika Miloševića 24. 05 93. da ga je MUP Srbije kidnapovao i da je on glavni u otmici. Zašto nam ne kažu već jednom pravu istinu? Zašto ne zamijene Milana Lukića, 'nacionalnog heroja' Radovana Karadžića i njegove države, za naše putnike?

Ja sam lično kod predsjednika Miloševića tražila da se izvrši razmjena Milana Lukića za otete putnike, ali sam od predsjednika dobila poruku da ga čekamo dok se vrati iz Ženeve, ali ga više nikad nismo ni vidjeli, ni dočekali, niti želi da nas primi. Pitam i zašto je kondukter upisivao imena putnika na vozne karte?”

Nezavisna štampa je sve više počela pominjati Milana Lukića (29), rođenog u selu Rujište kod Višegrada, komandanta zloglasnog četničkog odreda „Osvetnik”, osumnjičenog za otmicu putnika iz voza u stanici Štrpci. On je prvi put zatvoren 16.4.1993. godine u Užicu. Nekoliko dana kasnije, navodno iz „bezbjedonosnih razloga” prebačen je u Beograd. Istraga protiv njega je vođena zbog navodnog šverca oružja i falsifikovanja isprava. Protiv njega je 6.4.1994. poveden istražni postupak zbog sumnje da je učestvovao u otmici putnika iz voza. Pušten je iz pritvora 26.4. da bi dan kasnije bio uhapšen, opet u vezi sa otmicom. Prema saznanjima, Lukićevo ime se takođe veže za počinjene masovne zločine u junu 1992. u Višegradu, kao i za otmicu i ubistvo 17 mještana Sjeverina u oktobru 1992. godine. Lukić je 27. 5. 1994. predat vlastima iz tzv. Republike Srpske radi počinjenih „razbojništava”. Prema novim saznanjima, on je od tih vlasti čak i odlikovan i nagrađen „dobijanjem” nekog lokala u Foči.

U „Monitoru”, (br. 166) od 24.12.1993. o sudbini putnika iz voza br. 671, između ostalog, piše: „Zainteresovanost za sudbinu otetih, koju su u početku pokazivali predstavnici vlasti u Crnoj Gori, odavno je zamijenilo ćutanje o čitavom slučaju, što mnogi objašnjavaju prostom činjenicom da vlast koja nije imala snage da sprovede svoju istragu, zahvaljujući ravnopravnosti koju je sama kreirala, ne može od svojih šefova da iskamči niti informaciju o tome šta se zapravo zbilo. Postoji i mišljenje da ovdašnja vlast informacijama raspolaže, ali da joj je 'radi viših interesa' zabranjeno da ih saopšti. Viši interes se, biva, sastoji u tome da će monstrumi, koji su odveli nevine ljude, i (sve i da su oni živi i zdravi) uništili njihove porodice, po svemu sudeći, uskoro postati, slavom pobjednika ovjenčani građani 'naše' države.”

Sandžačkom odboru stigao je 17.2.1994. dopis iz Užica koji je potpisao g. Đorđe Ranković, zamjenik Okružnog tužioca u vezi zahtjeva koji je Sandžački odbor uputio 24. 01. za obavještenje o preduzetim radnjama za otkrivanje izvršilaca krivičnih djela i tragova krivičnih djela po podnijetoj prijavi od 26. 08. 1993. godine koju je podnio Sandžački odbor. U dopisu zamjenika Okružnog tužioca iz Užica se, između ostalog, ističe: 'U vezi otmice putnika iz autobusa u selu Mioče, opština Rudo od 22. 10. 1992. godine, obavješteni smo da je otmicu izvršilo više naoružanih lica koja su predhodno prisilno zaustavila autobus koji je saobraćao na relaciji Rudo–Priboj i odveli 17 lica iz autobusa muslimanske nacionalnosti.

U vezi događaja u selu Kukurovići opština Priboj od 18. 02. 1993. godine obavljen je kompletan uviđaj, od strane Okružnog suda i ovog tužilaštva uz učešće kriminalističkog tehničara i veštaka, i odmah je stavljen zahtev za otkrivanje nepoznatih izvršilaca.

U vezi slučaja Senada Kadića iz Zabrđa i Gojaković Hasiba iz Gojkovića, prema našem obaveštenju događaj se odigrao na području opštine Rudo, gde su imenovani, nakon prelaska u Republiku Srpsku kontrolisani i po operativnoj obradi pušteni kućama.

U vezi slučaja Berba Rama iz Sjeverina vođen je postupak istrage jedno lice kao osumnjičeno bilo je u pritvoru, ali iz pribavljenih dokaza u postupku istrage utvrđeno je da je delo ubistva izvršilo sasvim drugo lice, pa je prema pritvorenom licu pritvor ukinut a istraga obustavljena.

U vezi otmice putnika iz voza broj 671 od 27. 02. 1993. godine, u mestu Štrpci, ovom tužilaštvu prijava je podneta 10. marta 1993. godine od OUP-a Priboj i odmah, odnosno 12.03. 1993. godine je stavljen zahtjev za otkrivanje nepoznatih izvršilaca krivičnog dela otmice iz čl. 64 st. 2 KZS.”

U vezi otmice u Štrpcima Velizar Brajović piše u „Vremenu” (br. 175) od 28. 2. 1994. godine: „Na osnovu izjava svjedoka utvrđeno je da su pri samom polasku voza iz Beograda kondukteri i milicioneri, pratioci voza, napravili spisak putnika koji su nestali u Štrpcima. Milicioneri su tražili od putnika da pokažu isprave, a potom se povukli u svoj službeni kupe. Za svega dvadeset minuta, tvrdi predstavnik rodbine, zahvaljujući prethodnoj selekciji, u prepunom vozu pronađeni su oteti putnici. Niko se tom činu nije suprostavio, pogotovo ne milicioneri – pratioci voza.

Jedan od krunskih svedoka, prema ovom izvještaju, jeste i vojnik I. M. (kasarna Stari aerodrom u Podgorici), koji je prema izjavi svjedoka N.S.Č, takođe bio odveden zbog 'hrvatskog obilježja' u dokumentima, ali je poslije dvadeset četiri sata vraćen zato što je utvrđeno da mu je otac poginuo u sukobu sa Hrvatima u Slavoniji. Paralelna istraga je otkrila da je rodbina dan poslije otmice od pripadnika Službe vojne bezbjednosti u Podgorici dobila informaciju da je otmicu izvršila vojna formacija iz sastava snaga bosanskih Srba, kojom komanduju braća Milan i Gojko Lukić iz Beograda. Ta informacija je kasnije potvrđena rezultatima istrage Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, a saznalo se i da je Milan Lukić hapšen u Srbiji, ali da je pušten poslije dva dana zbog prijetnje njegovih vojnika da će minirati prugu Beograd–Bar.

Jedan od mogućih otmičara (M. T. iz Priboja), piše u ovoj informaciji radniku MUP Crne Gore (S. P.) sa kojim je bio na liječenju u Zemunu, da je 'signal za otmicu dat iz MUP-a Srbije', a R. R. (MUP Srbije) saopštava ujaku jednog od otetih da 'zna čak i gdje su pokopani oteti iz voza'. Istraga rodbine i Udruženja došla je do zaključka da bi o otmici mnogo toga mogao da ispriča i Ž. R. iz Podgorice, nastanjen u Beogradu, dobrovoljac u vojsci bosanskih Srba. Svi ti podaci, prema tvrđenjima iz informacije, dovoljno ilustruju ponašanje vlasti u 'razotkrivanju' misteriozne otmice. Zabeležili su i izjavu jednog pravoslavnog sveštenika predstavnicima Vlade Srbije u Prijepolju 5. marta 1993. godine: 'Vratiću otete, ako prijepoljski Muslimani pomognu da se iz zatvora u Goraždu puste zarobljeni bosanski Srbi'. Radikal Aćim Višnjić, poslanik u crnogorskom parlamentu, tvrdio je da je 'otmica izvedena u znak osvete za ubistva Srba iz okoline Čajniča.”

ETNIČKO ČIŠĆENJE PUTNIČKOG VOZA (4)

Povodom godišnjice od otmice putnika iz voza Beograd–Bar kod Štrpca, u listu „Liberal” (br. 14) od 5. 3. 1994. između ostalog, piše: „Privatna istraga koju je rodbina otetih otpočela kada je uvidjela uzaludnost vjerovanja u dobru volju i efikasnost državnih organa, takođe, još nije dovela do pune istine, posebno onog glavnog – da li je 20 građana Srbije i Crne Gore, njihovih ukućana, još uvijek medu živima? Rodbina, na osnovu dokaza do kojih je došla ali koje još uvijek ne želi publikovali tvrdi da je zločin organizovan 'na najvišem nivou' sa 'višim' političkim ciljem koji, kako kaže Safet Babačić, 'nas ne zanimaju, osim u onoj mjeri koliko su uticali na sudbinu naše braće'. Pokazuje nam isječak iz 'Indeksa', nezavisnog vojvođanskog lista, broj od 4. jula 1993. gdje stoji da je tadašnji predsjednik SRJ Dobrica Cosić, 'preko vojne službe bezbijednosti pronašao ubice kidnapovanih iz voza... U ovoj akciji, učestvovao je i MUP Srbije, uz znanje ministra policije Sokolovića i ljudi Vojislava Šešelja...' Ovo, kaže Babačić pokazujući prstom na novinski napis, nikada i niko nije demantovao. Porodice otetih došle su do izjave jednog inspektora iz Priboja, očito upućenog u čitavu stvar, kome se pred rođakom, omaklo da kaže kako MUP Srbije zna 'ne samo ko je otele pokupio i pobio, već i gdje su pokopani'. Ta informacija, tvrdi rodbina otetih, sadrži imena i podatke vezane za formaciju Karadžićeve vojske koja je počinila zločin. Činjenjica je da je, nakon početnog odbijanja lidera bosanskih Srba da se njegova vojska dovede u direktnu vezu sa otmicom, pa čak i pokušaja da se za zločin optuže 'Alijini ekstremisti', Ministarstvo unutrašnjih poslova 'Republike Srpske', zvanično je 8. jula 1993. saopštilo da je 'grupa koja je izvršila otmicu putnika iz voza Beograd–Bar, energičnom akcijom MUP-a Republike Srpske razbijena, a neki pripadnici pritvoreni...'

Međutim, nikada nijesu saopštena imena 'uhapšenih' i 'razbijenih', kao ni bilo šta u vezi sa sudbinom otetih putnika. Nešto kasnije, već smijenjeni penzionisani general bivše JNA Milutin Kukanjac, u svjedočenju objavljenom u 'Borbi', direktno je pozvao 'srpsku La Pasionariju' – Biljanu Plavšić, 'da kaže ko je oteo nedužne građane iz voza i šta se sa njima dogodilo'. 'Izuzev izraza suosjećanja i brojnih obećanja, i pored niza pouzdanih tragova i činjenica, vlasti u Srbiji i Crnoj Gori nijesu učinile ništa kako bi se zločin rasvijetlio – naprotiv – prije bi se moglo reći da sve čine kako bi se zločin zaboravio. Sve zapravo upućuje da je sada u toku drugi zločin, ovoga puta, nad porodicama otetih ― zaključuje Rifat Rastoder, koji vrši vrsnu koordinaciju aktivnosti rodbine u naporima da dođu do istine o ovom slučaju. Tako su, 'da zlo bude veće', porodice otetih putnika, umjesto informacije o sudbini najbližih, dobili, od firmi (uglavnom beogradskih, građevinskih) – otkaze!

G. Igrić piše u „NIN-u” (br. 2266) od 3.6.1994. o otmici u Štrpcima: „Tako, dvojica naših sagovornika koji su izričito zahtjevali da ostanu anonimni, izjavili su da ih je izvjesni P. K. iz sela Dobruna vodio na most iznad reke Rzav, između Dobruna i Kotromana, gde su, navodno, istog dana kada su oteti, putnici iz voza ubijeni. Takode, učesnik ratnih akcija u Foči i Čajniču kune se da mu je pokazana pećina kod Foče gde su prvo čuvani, a zatim na mestu Prevoj lišeni života nesrećni jugoslovenski državljani. Najzad, većina misli da su ljudi ubijeni u Višegradskoj Banji, i da je potom puštena brana da zločin 'pokrije'. Nije čudo da i otac otetog Ismeta iz Podgorice, Mujo Babačić procenjuje: 'Iza ovoga mora da stoji neka velika sila'”.

U nedjeljniku „Vreme” (br. 198) od 8.8.1994. dr Vojislav Šešelj, između ostalog, izjavljuje: „SK-PJ je organizovao čuvenu otmicu Muslimana u stanici Štrpci... Znam da je učestvovalo mnogo ljudi, da je bilo sedam vojnih kamiona, da su svi Muslimani odmah ubijeni i da je Stevan Mirković, tadašnji predsednik SK-PJ morao da ode iz stranke jer je bio na putu da otkrije ko iza svega stoji”.

U intervjuu „Politici” od 20. 8. 1994. predsjednik SRJ, Zoran Lilić, između ostalog je rekao: „Javnosti je poznata otmica putnika iz voza u stanici Štrpci. Svima je brzo postalo znano da je izvršilac bio nekakav Lukić, štampa je o tome pisala. Naša policija ga je našla i uhapsila rizikujući svoje živote. Istraga je povedena, ali niko, i slovima niko, nije hteo da pomogne da se dođe do jednog jedinog materijalnog dokaza. Na kraju su rekli da će njihovo pravosuđe (tzv. Republike Srpske) to završiti i da je to, uostalom, delo izvršeno na njihovoj teritoriji, da su oni pravna država itd. Uputili su pismo za izručenje Lukića zbog, kako se to uobičajenim pravnim jezikom kaže 'osnovane sumnje da je umešan u otmicu putnika' itd. Kada je izručen i predat, odmah je pušten i čak nagrađen od strane rukovodstva Republike Srpske. Tim činom je postalo jasno ko bi mogao da bude idejni tvorac otmice putnika i da je Lukić bio puki izvršilac. Osnovna zamisao je bila da se izazovu krvavi sukobi u oblasti Prijepolja i Priboja, kako bi se kroz tu, nacionalno mešovitu sredinu, prelio rat na prostore Srbije i izazvalo uvlačenje Srbije i Crne Gore, odnosno Savezne Republike Jugoslavije, u ratni vihor”.

U „Monitoru” (br. 201. od 26. avgusta) o otmici putnika i izjavi Zorana Lilića, između ostalog, piše: „Ministar NO u vladi SRJ mogao mu je, zasigurno, objasnii – zašto 'ne može' pomoći ni krunski svjedok otmice Ivica Martinović iz Vinkovaca, u ono vrijeme na odsluženju vojnog roka u JNA, odnosno VJ, u kasarni 'Stari aerodrom' u Podgorici, koji je 27. februara 1993. greškom zbog šahovnice 'ustaškog' obilježja na ličnom dokumentu, takođe i zajedno sa 18 Muslimana i jednim Hrvatom bio otet iz voza, ali je poslije nepuna 24 sata, ipak pušten i vraćen u podgoričku kasarnu. Drugi krunski svjedok, neposredni učesnik otmice, izvjesni Milovan Tripković iz Priboja, mjesecima se, pak, poslije otmice bezbjedno liječio u zemunskoj bolnici, tzv. komori, s tim što je on tih dana tvrdio da je nalog u vidu teleksa za akciju u Štrpcima stigao sa ove strane Drine, tačnije, iz samog Beograda. Prema Lilićevim riječima u istrazi protiv Lukića, začudo nijesu mogli pomoći ni mašinovođa voza iz koje su odvedeni putnici Željko Radojčić, ni otpravnik kontrolne stanice u Štrpcima Slobodan Ičagić, kao ni kondukteri i milicioneri – pratioci voza, inače radnici MUP Srbije, koji su, prema izjavama svjedoka, direktno učestvovali u otmici putnika sa biljegom imena, evidentirajući ih još pri samom poslasku iz Beograda”.

U „Javnosti” – informativnim novinama tzv. Republike Srpske (br. 181. od 27. avgusta) o Lilićevoj izjavi, između ostalog, piše: „Otmica putnika u Štrpcima nije, međutim, uzrok nego, posledica. Naime, nekoliko dana pre otmice sa prostora SR Jugoslavije krenula je grupa od preko 700 Alijinih sledbenika prema Republici Srpskoj i njenim teritorijama. U nekim selima oko Čajniča grupa je počinila monstruozne zločine nad nedužnim narodom tog kraja. U tim krajevima živeli su samo Srbi, pa je, naravno, zločin i izvršen samo nad srpskom nejači, ženama i starcima. Prilikom povlačenja preko Drine, Jugoslovenska Armija je propustila tu 'omanju grupu' u kojoj je bilo i 'prognanika' iz Trebinja, ali je vojska generala Mladića uhvatila njih 38. Oni su izjavili da su njihove vođe, odnosno komandanti grupa koje su vodile akciju, svi od reda iz Sandžaka, tačnije iz sela Bukovica i Močevići. To su: Džafer, Džemil i Samir iz sela Kruševice, svi sinovi Zaima Bungura, Husein i Ešref, sinovi Ibre Bungura iz sela Bungura, Sejdo Močević, sin Nazifa, Sabit Močcvić, sin Deda, Almas Mujanović, sin Ibre – svi iz sela Močevići. Posle zločina koje su ove muslimanske bande počinile u selima oko Čajniča, narod ovog kraja je bio ogorčen na ponašanje vlasti u SR Jugoslaviji i Jugoslovensku armiju koja dozvoljava da zločinci s njene teritorije mogu slobodno doći i počiniti pokolj Srba, nevinih civila u Republici Srpskoj”.

„Borba” prenosi 2. 2.1994. ispovjesti dijela rodbine otetih putnika: „Milka Zuličić, majka 24-godišnjeg studenta koji je tog 27. februara, protekle godine netragom nestao. Ne želi da veruje da neće više nikad zagrliti svoje dete. Ogorčena je. Najlon-kesa puna lekova za smirenje i protiv srčanih smetnji. Hoće samo da zna šta je istina. Priča isprekidano.

– Čuj, taj Milan Lukić koga su optužili da je naše sinove, braću i muževe kidnapovao samo je pion. To je organizovano ovde, i u Beogradu. Kriv je Zoran Sokolović, ministar unutrašnjih poslova. Hoću da se obelodani istina. Da znam u kom su od osam logora, možda su u Srbiji i da li su živi... Ili su u bosanskim privatnim logorima. Znaš, bila sam u Nikšiću kod majke Radovana Karadžića. Rekla mi je u oči: 'Moj Rašo može sve i svakoga izvući iz Sarajeva, ali mora se za svakoga dati po 4.000 maraka'. Možda je tamo negde u Bosni moje dete... Ja, da nije negde kod Sokolca, moj Zvjezdan. A tamo Mladić i Karadžić hapse mlade ljude, Muslimane i kao u Čajniču, uzimaju im, oni krvnici, braća Kornjača (Dušan je lekar) organe i krv i skupo prodaju – očajava Milka.

Priče Preljević Kaća, Hanić Zahira, su slične. Prvom je dvadesetogodišnji sin, zaposlen na željezničkoj stanici u Beogradu, putovao kući, u posetu roditeljima. Drugome takođe sin od dvadeset pet godina, zaposlen u zemunskom 'Zmaju' i vanredni student ekonomije, trebalo je da stigne na viđenje sa roditeljima, bratom i sestrom... Nadaju se da su im deca u životu, kažu, skrivajući suze.”

Višestranačka komisija, sastavljena od poslanika Skupštine Crne Gore, koja je formirana da bi ispitala činjenice oko otmice putnika, 21. 9. 1994. je ocjenila da joj odgovarajući organi iz Crne Gore iz SRJ nisu pružili argumente na osnovu kojih bi se moglo ustanoviti šta je sa otetim putnicima. Komisija je zaključila da se obrati pismom predsjedniku SRJ Zoranu Liliću da joj saopšti pojedinosti u vezi sa ovim slučajem. Predsjednik Lilić je u intervjuu „Politici” od 20. avgusta identifikovao izvjesnog Milana Lukića kao mogućeg učesnika u ovom krivičnom djelu i koga su državne vlasti Republike Srbije hapsile sa tom optužbom. Ova komisija će se, takođe obratiti saveznom ministru za pravosuđe Urošu Klikovcu da obaveže sve državne organe koji su vodili istragu o ovom slučaju da joj dostave informaciju o sudbini otetih putnika.

Neki članovi komisije su zamjerili i saveznom ministru za ljudska prava Margit Savović, tvrdeći da ona nije u odgovoru Komisiji ništa konkretno rekla, niti se potrudila da se cijela stvar rasvjetli.

Osam članova porodice otetih putnika počelo je 20. 10. 1994. štrajk glađu u rezidenciji predsjednika Republike Crne Gore Momira Bulatovića u Podgorici protestujuči šio im državni organi i predsjednik Bulatović ne saopštavaju nove pojedinosti o sudbini otetih. U apelu za pomoć rodbina otetih putnika upozorava se da su razapeti između nade da saznaju bilo kakvu pouzdanu vijest o sudbini članova porodice i upornom ćutanju najviših predstavnika vlasti nadležnih organa, kako Srbije tako i Crne Gore”.

Rođaci otetih putnika Ragib Ličina, Jasmina Husović, Elifa Bakija, Džemal Softić, Elizabeta Kapetanovič, Medina Babičič i Bakija Avdo su se još 13. septembra ove godine, kako navodi „Borba”, obratili predsjedniku Bulatoviću sa molbom da ih primi i informiše o „do sada utvrđenim činjenicama i detaljima uvezi sa sudbinom otetih članova naših porodica” i zaključuju da, pošto gospodin Bulatović nije odgovorio, „mi smo danas, u skladu sa najavom u molbi i dogovorom sa šefom kabineta predsjednika Republike Crne Gore, Zoranom Čelebićem, sami došli u predsjednikov kabinet vjerujući da će on ipak naći vremena da nas primi i porazgovara sa nama”.

Isključivo glasovima poslanika koji u crnogorskom parlamentu imaju apsolutnu većinu, odbijen je 19.12.1994. predlog poslanika Liberalnog saveza da se u dnevni red poslednjeg zasijedanja uvrsti i usvajanje odluke o lome da se Parlamentarna komisija za ispitivanje okolnosti otmice putnika iz voza u stanici Štrpci februara prošle godine, pretvori u istražnu komisiju. Odbijanje je obrazložio Miodrag Vuković koji je u ime Zakonodavnog odbora saopštio da bi istražni karakter Komisije narušio sistem raspodjele vlasti u Crnoj Gori i da po tom osnovu predložena odluka nema ustavnog osnova.

Parlamentarna komisija formirana je 1995. godine i do sada nije uspjela da uspostavi bilo kakvu saradnju sa vlastima savezne i crnogorske države. „Predsjednika SRJ Zorana Lilića”, kaže Dragiša Burzan, predsjednik Komisije, „molili smo da nam pošalju informacije za koje je 20. avgusta ove godine rekao da ih posjeduje. Pisao sam i saveznom sekretaru za pravosuđe Urošu Klikovcu, koji je inače član ove Komisije, da nam dostavi materijal koji posjeduje nadležno državno tužilaštvo Srbije. Odgovore, međutim, nikada nijesmo dobili, niti je ikada na bilo koji način odgovarano na naše pismjene zahtjeve.” Isto se dogodilo i kada se pokušao ostvariti kontakt sa nadležnim organima vlasti u Crnoj Gori, tako da je komisija zaključila da u sadašnjem statusu ništa ne može uraditi na rasvjetljavanju okolnosti otmice putnika.

„Nedeljna borba” 28. 2. 1995. piše: „Da li da se na današnjem skupu molim za spas njihovih duša ili za spas njihovih života?” ― dilema je koju je juče, na početku protestnog skupa povodom dvogodišnjice otmice 19 građana Srbije i Crne Gore u Štrpcima, podelio sa prisutnima Rifat Rastoder, novinar, govoreći u ime rodbine otetih. Skup su, pored rodbine, organizovali Crnogorski helsinški komitet i Pokret otpora javnosti protiv fašizma, a bile su pozvane značajne političke i javne ličnosti iz Crne Gore. Poziv je, naravno, upućen i predsjedniku Bulatoviću, premijeru Đukanoviću i predsjedniku crnogorskog parlamenta Svetozaru Maroviću. Ni jedan od njih trojice nije našao za potrebno da se pozivu odazove, kao, uostalom, ni državna televizija. Pismeno su se organizatorima skupa obratili ministar pravde u crnogorskoj vladi Filip Vujanović i ministar dr Slobodan Tomović. Vujanović je poručio da njegovo ministarstvo nema novih informacija o otmici a dr Tomović je izrazio solidarnost sa porodicama i ogorčenje zbog zločina u Štrpcima.

Nije nam cilj da bilo kome sudimo, već da apelujemo na svest i savest svih da se zločin ne pokrije i ne zaboravi ― rekao je gospodin Rastoder, obaveštavajući da vlasti u Srbiji i Crnoj Gori nisu uradile ništa da se zločin rasvetli, već naprotiv, čine sve da se on zataška. Milika Pavlović, predsjednik Pokreta otpora javnosti protiv fašizma, otmicu u stanicu Štrpci nazvao je „etničkim čišćenjem putničkog voza”, oštro osuđujući vlast koja je dozvolila da se to dogodi njenim građanima, a onda ne uradi ništa da se zločinci otkriju i kazne.

Predsjednik parlamentarne komisije koja već dugo radi na prikupljanju činjenica o ovom zločinu, poslanik SDP Crne Gore dr Dragiša Burzan obavestio je skup da će komisija nastaviti da radi, iako do sada vlast prema njoj nije bila predusretljiva. Jedan od zahteva koji je usvojen na kraju skupa, upravo se odnosi na rad parlamentarne komisije. Zatraženo je, naime, da se ova komisija pretvori u istražnu i da joj se omogući uvid u relevantnu dokumentaciju. Nezvanično smo saznali da je juče jedna žena u znak protesta odnela buket cveća pred zgradu u kojoj radi predsjednik Crne Gore Momir Bulatović.”

„Vreme” (br. 228) od 6. 3. 1995. navodi u vezi otmice u Štrpcima: „MUP Srbije obnaradovao je, nedugo nakon otmice, kako je uspostavljena veza sa nadležnim organima u Republici Srpskoj (RS). Član kabineta Slobodana Miloševića rekao je jednoj od očajnih majki da je dr Radovan Karadžić obećao da će se lično zauzeti da se čitava stvar što prije riješi. I zaista, iz RS je 6. jula 1993. prispijela u Beograd izjava tamošnje vlade. U njoj se kaže da je Vojska RS razbila paravojnu grupu koja je izvršila otmicu, te da je ta grupa izmanipulirana i podstrekivana od obaveštajnih službi iz inostranstva. I to bi bilo sve. Bez imena počinioca, bez njihovog izvođenja pred sud, i što je najvažnije, bez ikakve naznake što se desilo sa otetim putnicima.”

U istom broju „Vremena” Nataša Kandić, direktor Fonda za humanitarno pravo govori o posjeti predsjedniku Miloševiću 1993. godine: „Muk je vladao u sali kad se pojavio predsednik Milošević. Ispred stola je zastao. Pogledom je prelazio preko ljudi ispred sebe. Imala sam utisak da zastaje na svakom čoveku, da pamti lice. Pored njega je seo Zoran Sokolović. Za vreme dvosatnog razgovora, ministar je najviše dva puta podigao pogled sa stola. Nije se pomerao čak ni kada mu je predsednik Milošević postavljao pitanja: 'Je li, Zorane, da li ste znali za ove podatke koje iznose ljudi?' 'Zorane, da li su saslušani svedoci', 'Zorane, kada možete izaći sa tačnim podacima', 'Zorane, mi imamo čoveka koji je to uradio'... Ministar policije Zoran Sokolović je uglavnom klimao glavom, a o tom čoveku (Lukiću) je rekao: 'Predsedniče, da kažem otvoreno, mi smo ga kidnapovali.' Nisam sigurna, ali mi se čini da ga je predsednik Milošević besno pogledao i odbrusio mu: 'Ma radite šla hoćete, samo ga držite.'

Nema šta, predsednik je delovao zabrinuto, uverljivo i svi su izašli s velikom nadom. Ostavio je utisak kao da će on lično pretražiti zemlju i nebo. I na mene je ostavio dubok utisak. Nijednu pogrešnu reč nije izgovorio. Pažljivo je slušao svakog od članova porodice otetog, postavljao pitanja u vezi sa podacima koje je iznosila rodbina, pokazivao ljutnju zbog glupih odgovora ministra policije...”

„Naša borba” 15.1.1996. objavljuje: „Građani Crne Gore i Srbije koji su prije više od dvije godine oteti iz voza u stanici Štpci, nijesu među živima. Ovo je indirektno potvrdio Vlado Šušović, državni tužilac Crne Gore u intervjuu koji je objavila jučerašnja Pobjeda.

„Moram priznati: nije mi bilo lako ni tada, ni sada, saopštiti javnosti da sva moja saznanja o tom slučaju ukazuju na ukupnu tragičnost čitavog slučaja”, izjavio je Šušović.

„Međutim, ne možemo se pomirili da počinioci tog zločina ostanu neotkriveni i bez zaslužene kazne, iako se događaj desio van Republike Crne Gore, gdje se naš pravni poredak ne prostire. Obezbjeđenjem međunarodne pravne pomoći, s pravom očekujemo da ćemo sve detalje pribaviti i, naravno, tada kompletno obavijestiti javnost, u čemu je najtragičnije obavještenje porodicama čiji su članovi oteti u stanici Štrpci”.

ZLOČINAC PRED SUDOM (5)

Pred Višim sudom u Bijelom Polju u Republici Crnoj Gori 9. septembra 2002. godine izrečena je i objavljena presuda Nebojši Ranisavljeviću za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ, kojom je osuđen na 15 godina zatvora, zbog učešća u otmici i likvidaciji 19 građana SR Jugoslavije 27. februara 1993. godine.

Iz voza 671, koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar, u stanici Štrpci, 27. februara 1993. godine, oteti su sledeći građani Savezne Republike Jugoslavije: Halil Zupčević (1944), Senad Đečević (1975), Esad Kapetanović (1954), Iljaz Ličina (1947), Fehim Bakija (1950), Rifat Husović (1958), Ismet Babačić (1963), Šećo Softić (1945), Adem Alomerović (1935), Rasim Ćorić (1953), Fikret Memović (1939), Fevzija Zeković (1939), Džafer Topuzović (1938), Muhedin Hanić (1966), Safet Preljević (1971), Nijazim Kajević (1963), Zvjezdan Zuličić (1960), Jusuf Rastoder (1938) i Tomo Buzov (1940).

Krivica Nebojše Ranisavljevića u potpunosti je dokazana. Njegov iskaz dat pred istražnim sudijom Branislavom Joksimovićem je autentičan, dokumentovan i sadrži podatke, opise, događaje i činjenice o kojima policajci, koji su uhapsili Ranisavljevića, nisu ništa znali, niti su mogli znati. Prema tome, policajci, istražni sudija ili bilo ko drugi nisu mogli da prisile Ranisavljevića da prizna činjenice koje njima nisu bile poznate.

To, što je Ranisavljević u većem delu iskaza pred istražnim sudijom rekao nije u trenutku davanja iskaza moglo biti poznato policiji, istražnom sudiji, tužiocu ili bilo kom drugom ko je učestvovao u istražnom postupku protiv Ranisavljevića.

Iskaz okrivljenog na glavnom pretresu o tome da mu je iskaz iz istrage iznuđen, da je fizičkim i psihičkim maltretiranjem prisiljen da prizna i da je pred istražnim sudijom pričao ono što su mu rekli u policiji, a da je istražni sudija diktirao kao njegov iskaz tekst koji je već imao napisan sračunat je na izbegavanje krivične odgovornosti, na pokušaj da se priznanje iz istrage opovrgne i kompletna stvar prikaže drugačije, povoljnije po njega.

Da je iskaz Ranisavljevića, koji je dao istražnom sudiji 22. oktobra 1996. godine, autentičan, istinit, dokumentovan i potkrepljen drugim materijalnim dokazima, egzaktnim i empirijski proverljivim činjenicama, izjavama neutralnih i nezavisnih svedoka, koji su o činjenicama iz Ranisavljevićevog priznanja došli na osnovu različitih izvora saznanja od Ranisavljevićevih, kao i da o nekim činjenicama iz Ranisavljevićevog iskaza niko od učesnika u Ranisavljevićevom privođenju, hapšenju i ispitivanju nije mogao znati u momentu kada je Ranisavljević davao iskaz istražnom sudiji, proizlazi iz sledećeg:

1. Sam Ranisavljević u svojim iskazima na glavnom pretresu tvrdi da pred istražnim sudijom nije fizički maltretiran, niti je prisiljavan da nešto izjavi. Izjavio je čak da je pred istražnim sudijom ponuđen kafom dok je davao iskaz.
Na glavnom pretresu 7. juna 2000. godine, Ranisavljević je rekao:
Kod istražnog sudije u Bijelom Polju ja nijesam fizički maltretiran niti sam prisiljavan... Ja sam tada bio prvi put kod sudije tako da sam bio neuk i nijesam se kasnije protivio kada je trebalo da potpišem tu izjavu...

Dakle, uslovi prilikom davanja iskaza pred istražnim sudijom, 22. oktobra 1996. godine, bili su potpuno regularni i okrivljeni je mogao da stavi primedbu u vezi sa bilo kojim pitanjem vezanim za saslušanje.

2. U svojom rukom pisanoj žalbi, 25. oktobra 1996. godine, ponavlja navode iz iskaza pred istražnim sudijom i to ključne delove iskaza gde opisuje način organizovanja akcije i otmice i način likvidacije otetih putnika. U toj, svojeručno pisanoj, žalbi ne negira, niti na bilo koji način osporava ili dovodi u sumnju bilo šta, bilo koji detalj, bilo koju činjenicu iz iskaza pred istražnim sudijom od 22. oktobra 1996. godine, već samo iznosi i ponavlja tvrdnju iz iskaza istražnom sudiji da on nikoga od putnika nije ubio, već je samo jednog ranio.

U pomenutoj žalbi Ranisavljević piše:
... Kao prvo priznao sam sve ali nemojte da mi stavljate na teret da sam ovog putnika ubio – ja jesam rekao da sam pucao u njega, da je on pao a posle jaukao i zvao majku u pomoć. Kada je Milan Lukić izašao iz kuće i pitao je ko je pucao ja sam mu rekao da sam pucao i pokazao u pravcu ovog ranjenog putnika on mu je prišao i nožem tojest vojničkim bajonetom (48) prerezao grkljan i rekao tako se to radi. To tvrdim i da se nisam sa njima dogovarao u vezi te otmice da sam to jutro stigo iz Srbije i posedujem dokument da sam bio kući 24. II 1993. godine do 27. II 1993. godine i da su me pokupili da idem u akciju. Kao što sam rekao da sam znao na pola puta gde idemo. Ali pošto sam znao već ko vodi akciju tu nema odustajanja...

Iz žalbe se vidi se da on ne negira ništa iz iskaza datog istražnom sudiji, već ga ponavlja i čak produbljuje i bliže objašnjava. Ranisavljević u žalbi reaguje na rešenje o sprovođenju istrage, preciznije na formulaciju iz dispozitiva rešenja koja glasi: „...a kada su dva putnika počela da bježe, okrivljeni Ranisavljević Nebojša je u pravcu jednog putnika ispalio rafal iz automatske puške i ubio ga na licu mjesta...”

Pored toga što žalbom potvrđuje odbranu iznetu pred istražnim sudijom, okrivljeni Ranisavljević, podnoseći žalbu, pokazuje da je uočio da ga terete da je ubio putnika koji je pokušao da pobegne, a on ga je samo ranio na način kako je objasnio istražnom sudiji. Sadržajem žalbe Nebojša Ranisavljević potpuno negira navode svoje odbrane na glavnom pretresu od 7. juna 2000. godine, o tome da on nije govorio to što je istražni sudija unosio u zapisnik, već da je sudija to diktirao iz nekih spisa koje je imao kod sebe. Iz žalbe se vidi da Ranisavljević zna šta piše u izjavi, što dalje znači da ju je on izlagao i na osnovu njegovog izlaganja sudija upisivao u zapisnik. Da je to sudija diktirao iz nekih svojih spisa Ranisavljević ne bi uočio razliku između ranjavanja i ubijanja o kojoj piše u žalbi, a koja postoji između izjave i rešenja.

Okrivljeni je rekao da se sam odlučio da piše žalbu, da mu niko nije sugerisao šta da piše, niti ga je bilo ko prisiljavao da piše. Postavlja se logično pitanje zbog čega to piše, zbog čega ponavlja odbranu, ako to nije tačno. Ako ima opravdanje da je pod fizičkim i psihičkim maltretiranjem policije bio prinuđen da prizna pred istražnim sudijom, zbog čega to priznanje ponavlja po sopstvenoj inicijativi u žalbi koju sam svojom rukom piše i to tri dana nakon što je dao iskaz istražnom sudiji.

Ova situacija sa žalbom okrivljenog je izuzetan dokaz da je iskaz pred istražnim sudijom autentičan i istinit u svakom pogledu i u svakom svom segmentu. U vezi sa pomenutom žalbom relevantno je istaći da je Ranisavljević zaista pred istražnim sudijom rekao da su u tom spaljenom selu, u jednoj kući koja je bila udaljena od reke Drine 10-15 metara, čiji je gornji sprat spaljen, u prizemlju ili garaži koja je bila očuvana, likvidirani putnici. Putnici su iz kamiona izvođeni u grupama od po 3-4 vezani žicom, zatim uvođeni u garažu, gde su ih ubijali Lukić i Inđić. Ranisavljević je objasnio da je grupa ljudi uvedena u garažu, zatim su u nju ušli Lukić i Inđić. Čulo se samo: „Lezi dolje“ i pucnji iz pištolja. Čulo se onoliko pucnjeva koliko je ljudi bilo u garaži. Lukić je Ranisavljevića odredio da čuva stražu i da puca ako neko pokuša da beži, što je on i uradio na način koji je opisao u žalbi.

Ovo pucanje u one koji pokušaju da beže iz prostora u koji su zatvoreni, specijalnost je Milana Lukića u njegovoj akciji etničkog čišćenja Višegrada i okoline. Tako u optužnici pred Haškim tribunalom, koju je protiv Lukića i drugih podigao tužilac Tribunala u predmetu BR – IT – 98 – 32 – I piše: „Otprilike sredinom juna 1992. godine, Milan Lukić, Sredoje Lukić, Mitar Vasiljević i drugi prisilili su otprilike 65 žena, djece i starijih muškaraca bosanskih muslimana, od kojih je većina bila iz sela Koritnik, da uđu u jednu sobu u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici u Višegradu, u naselju Nova Mahala...”

„Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević zaključali su i zabarikadirali ove ljude u kuću kako bi spriječili njihov bijeg. Kasnije, dok su Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević stajali iza njega, Milan Lukić je otvorio vrata, na pod stavio zapaljivu napravu i zapalio fitilj. Cijelu kuću je za nekoliko sekundi zahvatio plamen i ona je nastavila gorjeti sljedećih sat vremena.”

„Neki ljudi pokušali su iskočiti kroz prozor, ali Milan Lukić i Sredoje Lukić stajali su vani i pucali na njih dok je Mitar Vasiljević osvetljavo žrtve. Povici i vrisak ljudi u kući mogli su se čuti još otprilike dva sata nakon što je započeo požar. Svi ljudi zaključani u kući, osim njih šestoro, su izgubili život. Žrtve su ili poginule u požaru ili su ustreljene pokušavajući pobeći. Među žrtvama je bilo nekoliko male djece i beba...”

Ovaj karakterističan način „rada” Lukića i u ranijim slučajevima, pre ubijanja putnika koji opisuje Ranisavljević i koji se poklapa sa Ranisavljevićevom pričom, ukazuje da je ono što je Ranisavljević izložio istražnom sudiji i napisao u žalbi tačno.

3. Na dan 1. novembra 1996. godine, Ranisavljević je ponovo ispitan pred istražnim sudijom, dakle, devet dana nakon davanja prvog iskaza istražnom sudiji. Na tom ispitivanju ne menja svoj prvi iskaz. Iz ovog saslušanja se vidi da on ostaje u celini kod prvog iskaza. Naime, u ovom iskazu on kaže da ne može da se seti da li je među otetim putnicima bio i Fevzija Zeković čija mu je fotografija pokazana, pa je on doslovno izjavio u zapisnik: ... ne mogu da se sjetim da li je to lice bilo u ovoj grupi otetih putnika.

Dakle, on ostaje pri priči da je učestvovao u otmici, ali samo ne može da se seti tog Zekovića. Zbog čega nakon devet dana okrivljeni ne kaže ono što je rekao na glavnom pretresu – da mu je naređeno i iznuđeno priznanje na saslušanju 22. oktobra 1996. godine. To se može objasniti samo time da je na prvom saslušanju okrivljeni govorio istinu, a na glavnom pretresu pokušava da se opravdava, da prikriva istinu da bi izbegao odgovornost.

4. Treći put Ranisavljević je ispitan pred istražnim sudijom 8. novembra 1996. godine. Ovom saslušanju prisustvovali su branioci okrivljenog, Goran Krasić i Slaviša Jovanović, advokati iz Beograda, koje je angažovala njegova supruga, a koje je on prihvatio i koji su ga branili do okončanja sudskog postupka, punih šest godina. I na ovom, trećem, saslušanju, i pred braniocima, Ranisavljević je u potpunosti, bez ikakvih izmena ili dopuna, ostao pri svim navodima iznetim na ispitivanju pred istražnim sudijom šesnaset dana ranije – 22. oktobra 1996. godine.

Ako nešto u iskazu od 22. oktobra nije bilo tačno uneto u zapisnik i ako je u njega upisano nešto što okrivljeni nije rekao, ovo je bila prilika da, nakon šesnaest dana, to ispravi, negira, ukaže na psihičko i fizičko maltretiranje, jer tu nema policije, nema pretnji, pritisaka i slično, već izjavu daje u prisustvu svoja dva izabrana advokata.

Međutim, ništa od svega, Ranisavljević u celini ostaje pri izjavi od 22. oktobra i time taj svoj iskaz po četvrti put (tri iskaza i jedna žalba) overava. Postavlja se vrlo suvislo pitanje: kako verovati nekome ko u 16 dana, četiri puta ostane kod jedne priče, a nakon godinu i šest meseci je izmeni. To u sudskoj praksi nije zabeleženo.

5. U svom iskazu u prethodnom postupku, koji je na glavnom pretresu porekao, okrivljeni je izjavio da je među otetim putnicima bio i jedan student. Iz iskaza oštećenih i drugih dokaza nesumnjivo proizlazi da je među otetim putnicima zaista bio i jedan student. Iz voza je izveden i likvidiran student Zvjezdan Zuličić od oca, sada pokojnog, Muja i majke Milke, rođene Đikanović, rođen 28. decembra 1969. godine u Sarajevu. Te podatke je pred sudom iznela njegova majka Milka Zuličić, koja je saslušana u svojstvu oštećene. Da nije bio učesnik akcije otmice putnika okrivljeni ne bi mogao znati da je jedan od otetih putnika student.

6. Okrivljeni je izjavio da je jedan oteti putnik imao skupocen zlatan lančić i da je taj lančić, krišom od ostalih, Boban Inđić stavio u svoj džep. Otac iz voza izvedenog i kasnije likvidiranog putnika Ismeta Babačića, Mujo Babačić rekao je da je njegov sin imao zlatan lančić na vratu i napravio je njegovu skicu koja se nalazi u predmetu.

Ismetov brat, Sahret Babačić opisao je detaljnije taj lančić napominjući da se radi o zlatnom lančiću marke „cartier “ sa tri male alke, pa nakon toga jedna velika alka. Na lancu je bio zlatni privezak u vidu savijenog pantera. Okrivljeni ne bi mogao da zna ništa o postojanju tog zlatnog lančića da nije bio učesnik akcije otmice i kasnijih ubijanja otetih putnika.

7. U svom prvom iskazu pred istražnim sudijom okrivljeni je rekao da je među otetim putnicima bio i jedan crnac. Tu činjenicu potvrđuju još tri svedoka, očevidca otmice na licu mesta:
Slobodan Ičegić otpravnik vozova u stanici Štrpci:
Među putnicima sam zapazio jednog crnca, odnosno više je ličio na meleza, kao Egipćanin. Bio je krupan i nosio je sako preko ruke i torbu.

Vladimir Tucović pomoćnik mašinovođe voza 671:
Video sam jedno lice crne puti na platou stanice koje je išlo prema parkiranom teretnom vozilu. Usput ga je jedno vojno lice tapšalo rukama po ramenu. To vojno lice se smijalo. Ne sjećam se šta je od odjeće taj crnac imao na sebi i da li je šta nosio sa sobom.

Okrivljeni Ranisavljević na ispitivanju 22. oktobra 1996. godine:
U jednom trenutku jedno lice, znam da se radilo o crncu, koje je Milan zadnje izveo iz voza i sjećam se kad ga je izvodio Milan je kazao – evo ga moj bratko – i poljubio ga je. Taj crnac je iz torbe izvadio nevažeći jugoslovenski novac i govorio je da tim novcem hoće da plati svoj život i svi smo se tome smijali...

Poredeći iskaze Ičegića i Tucovića na glavnom pretresu i Ranisavljevića pred istražnim sudijom Joksimovićem, uočava se frapantna podudarnost i identičnost iskaza i to u najsitnijim detaljima i nijansama. Kad se radi o crncu i opisu njegovog slučaja koji daje Ranisavljević, vrlo je karakterističan detalj da je crnac za otkup svog života nudio nevažeći jugoslovenski novac. U tom periodu, krajem februara 1993. godine, u Jugoslaviji je harala do tada u svetskim razmerama nezapamćena inflacija. Novac je stalno menjan, pa čak ni građani Jugoslavije nisu znali koje novčanice važe, a koje ne važe, jer su se novčanice menjale u kratkim vremenskim razmacima. To pogotovo nisu mogli znati stranci. Upravo ova činjenica sa nevažećim novcem možda najupečatljivije pokazuje da je Ranisavljevićev iskaz iz istrage autentičan. U momentu kada Ranisavljević daje iskaz 22. oktobra 1996. godine inflacije nema, problem nevažećeg novca nije aktuelan pune 3 godine, jer od 1. januara 1994. godine nema štampanja novca tako učestalo kao 1993. godine. Prema tome, tu epizodu mogao je da ispriča samo neko ko je bio prisutan kada se ona dogodila, a to je Ranisavljević.

8. Nebojša Ranisavljević je izjavio da su se vojnici koji su učestvovali u otmici iz voza, na stanicu Štrpci dovezli jednim teretnim vozilom – kamionom koji je imao ciradu. Radilo se o vojnom kamionu sivomaslinaste boje. Na stanici Štrpci, za vreme dok je voz stajao i iz njega izvođeni putnici, kamion je bio parkiran između stanične zgrade i pomoćne zgrade. Ove činjenice u vezi sa kamionom, njegovim izgledom i mestom gde je bio parkiran potvrđene su izjavama više svedoka, koji su sve to videli, bilo iz voza, bilo, kao što je slučaj sa otpravnikom vozova, sa perona stanice Štrpci.

Opis kamiona i mesta gde se on nalazio koji je dao okrivljeni i veliki broj svedoka u potpunosti i u najsitnijem segmentu poklapa se i podudara. Ovde je značajno napomenuti da je okrivljeni u svom iskazu vrlo precizno opisao stanicu Štrpci, staničnu zgradu, pomoćnu zgradu, njihov raspored, međusobnu udaljenost i položaj u odnosu na tunel, što je potvrđeno uviđajem suda na licu mesta i snimanjem video-kamerom.

9. Između ostalog, okrivljeni Ranisavljević je pred istražnim sudijom, iscrpno, sa mnogo pojedinosti i preciznim vremenskim određenjima, opisao dolazak naoružanih otmičara na stanicu Štrpci i ulazak voza u tu stanicu. Naveo je da su došli u stanicu, da su Lukić i Inđić otišli u prostorije stanice, da su se zadržali 10-15 minuta i izašli, zatim ponovo ušli kod otpravnika baš u trenutku kada je voz ušao u stanicu. Sve je to potvrdio otpravnik vozova Slobodan Ičegić, ispitan pred sudom kao svedok.

Ranisavljević i Ičegić su potvrdili: – da su naoružani ljudi ušli u kancelariju otpravnika vozova;
– da su iz kancelarije isti izašli, a zatim ponovo ušli;
– da je od dolaska kamiona sa naoružanim vojnicima u stanicu Štrpci, pa do ulaska voza u stanicu prošlo 10-15 minuta.

U tim opservacijama iskazi Ranisavljevića i Ičegića su potpuno identični. Ičegić navodi čak i neke objektivne parametre za svoju vremensku orijentaciju. Naime, kaže da su naoružani ljudi ušli u njegovu prostoriju kada su na radiju počinjale vesti u 15 sati, a da je voz ušao u stanicu u 15 sati i 12 minuta. Videli smo da je Ranisavljević rekao da je voz ušao u stanicu 10-15 minuta nakon što su oni došli.

Takva podudarnost i saglasnost u izjavama Ranisavljevića i Ičegića u svim detaljima, pa čak identična i u minutima kojima su i jedan i drugi procenjivali vreme moguća je samo i isključivo ako su obojica akteri događaja koji opisuju. Ne može niko prisiliti Ranisavljevića da prizna detalje, minutažu i ostale okolnosti dolaska kamiona na stanicu, kontaktiranja sa otpravnikom i ulaska voza u stanicu kada to znaju samo otpravnik i vojnici iz kamiona među kojima je bio i Ranisavljević. I ovo upoređivanje iskaza otpravnika Ičegića i okrivljenog Ranisavljevića predstavlja dokaz prvog reda o istinitosti Ranisavljevićevog iskaza datog istražnom sudiji Joksimoviću 22. oktobra 1996. godine.

10. Pažljivom analizom iskaza nekoliko desetina očevidaca otmice koji su saslušani pred sudom i to otpravnika vozova, mašinovođe, njegovog pomoćnika, konduktera, policajaca-pratilaca voza i velikog broja putnika, formira se jedna slika o tome kako su oteti putnici izvođeni iz voza i sprovođeni preko perona i koloseka do kamiona. Tu nema nikakvih protivrečnosti, odstupanja ili na bilo koji način različitog i drugačijeg opisivanja tog čina izvođenja iz voza i sprovođenja do kamiona. U tu sliku u celini, apsolutno i bez ikakvih razlika uklapa se opis izvođenja i sprovođenja putnika koji je Ranisavljević dao u svom iskazu pred istražnim sudijom.

Suština tog sprovođenja putnika je da su izvođeni i sprovođeni potpuno mirno, bez ikakvih incidenata, opiranja, vezivanja, držanja za ruku, rame i slično. Jednostavno, svi su normalno izlazili, normalnim hodom se kretali ka kamionu, a za njima je išao vojnik koji je u ruci držao pušku, a nije je uperio prema licu koje sprovodi.

Ranisavljevićev opis navedenog događaja u potpunosti se poklapa sa opisom koji je dalo više desetina svedoka očevidaca. Nije moguće ni logički, ni životno, niti bilo kojim tumačenjem ljudskih izjava i zapažanja, zaključiti da neko opiše jedan događaj tako precizno i tako istovetno kako ga opisuje preko 30 nespornih očevidaca tog događaja, a da njemu nije prisustvovao. To je jednostavno nemoguće. Dakle, i ovo je jedan vrlo bitan i relevantan dokaz da je Ranisavljević pred istražnim sudijom govorio punu istinu.

ŽRTVE GARAVOG SOKAKA (6)

11. Pred istražnim sudijom Ranisavljević je naveo i tačan broj otetih putnika (19). On je taj broj mogao znati, jer je pratio izvođenje putnika iz voza, bio zajedno u kamionu sa putnicima, bio u fiskulturnoj sali kada su putnici postrojeni uz zid i tučeni i pretresani, bio ispred garaže kada su putnici po grupama vezani uvođeni u garažu. Dakle, Ranisavljević je više puta mogao da prebroji putnike koji su oteti i da zna njihov tačan broj.

Navođenjem preciznog broja otetih putnika Ranisavljević takođe potvrđuje da je učestvovao u akciji otmice putnika i da je to učešće objektivno prikazao u svom prvom iskazu pred istražnim sudijom. Kada se radi o broju otetih putnika postoji jedna nedoumica. Naime, sam Ranisavljević i još nekoliko očevidaca kojima se mora verovati, jer su identično opisali događaj kao i Ranisavljević sa karakterističnim detaljima i nijansama, izjavili su da je iz voza izveden i jedan crnac.

To bi bio dvadeseti putnik koji je izveden iz voza. Međutim, sudeći po tome da je Lukić tog crnca poljubio, da ga je tapšao po ramenu, da su te detalje potvrdili i Ranisavljević i ostali očevidci koji su primetili crnca, verovatno ga je Lukić pustio, ali nije jasno u kom trenutku. Jedini propust istražnog sudije Joksimovića, prilikom ispitivanja Ranisavljevića je, taj što ga nije pitao šta se desilo sa crncem, da li je i on ubijen u garaži kao i ostali putnici ili je možda pušten, kao i kada je i na koji način oslobođen.

12. Okrivljeni je u iskazu pred istražnim sudijom naveo da su otete putnike odveli u selo Prelovo kod Višegrada, da su u fiskulturnoj sali u osnovnoj školi u tom selu oni postrojeni uz zid, pretresani, oduzimane su im lične stvari, nakit, novac, zatim su udarani rukama, nogama, nožem i na drugi način. Zatim je izjavio da su oteti vezani žicom, ponovo ubačeni u kamion, odveženi u jedno selo u pravcu Višegrada u kome su skoro sve kuće bile spaljene i u tom selu u jednoj garaži spaljene kuće, u neposrednoj blizini obale Drine, Lukić i Inđić su likvidirali putnike otete iz voza. Kasnije su se vratili u selo Prelovo i u svlačionici fiskulturne sale osnovne škole podelili opljačkani plen od otetih i ubijenih putnika.

U svrhu provere odbrane okrivljenog iz prethodnog postupka, sud je izvršio uviđaj na licu mesta u okolini Višegrada i elektronskom tonskom kamerom zabeležio kompletan uviđaj. Tim uviđajem je utvrđeno da postoji selo Prelovo i u njemu osnovna škola sa fiskulturnom salom koja ima svlačionicu, zatim istim uviđajem sud je utvrdio da iz sela Prelovo idući prema Višegradu postoje sela Kurtalići, Mušić i Sase koja su spaljena.

Takođe je uviđajem potvrđeno da u selima Kurtalići, Mušić i Sase ima kuća čiji su gornji delovi spaljeni, a donji su bili u funkciji. Utvrđeno je da ima kuća čiji su gornji delovi spaljeni, a prizemlja očuvana, koje se nalaze u neposrednoj blizini obale Drine. Imajući u vidu repere za pronalaženje mesta gde su streljani oteti putnici koje je u svom iskazu od 22. oktobra 1996. godine dao Ranisavljević (selo idući od Prelova prema Višegradu, potpuno spaljeno, kuća čiji je gornji deo spaljen, a prizemlje – koje bi moglo biti i garaža –očuvano i u funkciji i koja se nalazila 10-15 metara od obale reke Drine) sud je, vršeći uviđaj, identifikovao jednu takvu kuću, snimio je video kamerom i snimio unutrašnjost prizemne prostorije gde su se vrlo jasno mogla uočiti imena ispisana kao grafiti na zidovima: Boban, Ranko, Brane, Boča, Nebojša, Goran. Nije teško zaključiti da većinu tih imena nose otmičari koji su pod komandom Milana Lukića oteli i likvidirali putnike iz voza 671 dana 27. februara 1993. godine u stanici Štrpci: Boban Inđić, Ranko Drekalo, Nebojša Ranisavljević.

U Lukićevoj jedinici, po svedočenju Duška Petrovića, bio je i izvesni Rom po imenu Goran. Ovim uviđajem suda potvrđen je iskaz okrivljenog iz prethodnog postupka skoro u detaljima i nijansama. Branioci okrivljenog Ranisavljevića prigovorili su predsedniku veća Vukomanu Goluboviću što je vršio uviđaj i snimao kamerom selo Sase i objekte u tom selu.

Isticali su da im nije jasan povod zbog čega se u fokusu utvrđivanja materijalne istine u ovom krivičnom predmetu našlo selo Sase i kuće u njemu. Ovaj potez veća, kome predsedava Golubović, potpuno je logičan i u skladu sa izvedenim dokazima u ovom postupku. Naime, okrivljeni Ranisavljević u svom iskazu kaže da su nakon vezivanja žicom otetih putnika u Prelovu, krenuli prema Višegradu i u jednom potpuno spaljenom selu, u prizemlju jedne poluspaljene kuće, na 10-15 metara od obale reke Drine, po grupama likvidirali putnike. Na osnovu tih podataka sudija Golubović je, vršeći uviđaj, došao do sela Sase i objekta u njemu. Selo Sase bilo je predmet sudskog uviđaja i na osnovu iskaza svedoka Šefka Alomerovića, koji je izneo svoje saznanje da su oteti putnici ubijeni u selu Sase.

Zanimljivo je da je u optužnici protiv Lukića pred Haškim tribunalom naveden jedan zločin koji je Lukić izvršio takođe u selu Sase i to takođe u neposrednoj blizini obale reke Drine. Kada se zna za ovaj podatak onda se može osnovano pretpostaviti da je kuća neposredno pored obale reke Drine u selu Sase služila za likvidacije koje je obavljao Lukić. Tako postaje logično i potpuno razumljivo što se u prostoriji koju je snimio sudija Golubović u selu Sase na 10 – 15 metara od obale reke Drine nalaze imena nekih Lukićevih bojovnika, što ukazuje da su oni tu često boravili i u dokolici između dva zločina po zidovima pisali svoja imena.

U haškoj optužnici stoji:
„… Milan Lukić i Crnogorac zatim su odvezli sedmoricu muškaraca bosanskih Muslimana do hotela Vilina vlas van Višegrada gdje im se pridružio Mitar Vasiljević. Nakon što su proveli kratko vrijeme u hotelu, Milan Lukić, Mitar Vasiljević i Crnogorac vratili su se u crveni Volkswagen Passat i Yugo i odvezli sedmoricu muškaraca bosanskih Muslimana do rijeke Drine u selu Sase.

Milan Lukić, Mitar Vasliljević i Crnogorac odveli su sedmoricu muškaraca bosanskih Muslimana do obale rijeke i naredili im da se postroje. Milan Lukić, Mitar Vasiljević i Crnogorac zatim su otvorili vatru i pucali na sedmoricu muškaraca bosanskih Muslimana iz automatskog oružja. Nakon pucnjave, Lukić, Vasiljević i Crnogorac vratili su se do svojih vozila i otišli. Petorica od muškaraca su ubijeni, ali dvojica su preživjela.“

13. Svedok Duško Petrović, koji je iz istog mesta kao i Ranisavljević – Despotovca, koji ga poznaje više od petnaest godina, za koga je bila udata njegova sestra, Jadranka, sa kojim je kao dobrovoljac ratovao u Slavoniji i sa kojim je istog dana u istoj grupi otišao kao dobrovoljac da ratuje u Višegradu, u više identičnih izjava u ovom postupku izjavio je da mu je Ranisavljević rekao da je sa jedinicom kojom je komandovao Milan Lukić učestvovao u akciji otmice putnika na stanici Štrpci i da mu je od plena iz te akcije dao jedne zelene pantalone od debljeg materijala, jedne kožne plitke cipele sa zelenim đonom i sat marke „rolex“.

Iskaz Ranisavljevića u prethodnom postupku i svi potpuno identični iskazi Duška Petrovića, kojih je bilo više u ovom postupku i koje Petrović nije menjao, razlikuju se u opisu ubijanja putnika. Ranisavljević kaže da su oteti putnici ubijeni u garaži jedne spaljene kuće u neposrednoj blizini obale reke Drine, u selu u okolini Višegrada, a Petrović kaže da je sedam putnika otetih iz voza ubijeno tako što su, dok su stajali na zidu brane iznad jezera HE „Višegrad“ pokošeni rafalom koji je ispalio Mićo Jovičić zvani Crni.

Tačan je i odgovara istini iskaz Ranisavljevića o ubijanju većeg broja otetih putnika na način koji je opisao u iskazu pred istražnim sudijom. Takođe, istinit je i tačan i iskaz Duška Petrovića o egzekuciji sedmorice otetih putnika na brani HE „Višegrad“. O ubijanju putnika na brani HE „Višegrad“ Ranisavljević ćuti i neće da govori zbog toga što mu je Mićo Jovičić prijatelj, što je sa njim došao u Višegrad, pa iz tog razloga neće da ga tereti i izlaže odgovornosti za težak ratni zločin u kome je ubijeno sedam civila. Moguće da Ranisavljević neće da oda Jovičića i zbog straha od njega, ali nema razloga da se ne poveruje u vrlo ubedljiv iskaz Duška Petrovića.

Rekonstrukcija događaja obavljena je na HE „Višegrad“, 13. maja 2002. godine u vremenu od 22-24 časa. Na toj rekonstrukciji svedok Duško Petrović je na terenu, u ambijentu HE „Višegrad“ objasnio i praktično na licu mesta ilustrovao svoje iskaze date u sudnici. Rekonstrukciji, kojom je rukovodio predsednik veća Golubović, koju su tehnički organizovali pripadnici MUP-a Bijelo Polje uz prisustvo rukovodioca HE „Višegrad“ i uz aktivno učešće obojice branilaca okrivljenog, lično sam prisustvovao.

Učešće na rekonstrukciji svedoka Duška Petrovića, njegova objašnjenja, pokazivanja i odgovaranja na direktna pitanja suda i odbrane u svrhu pojašnjenja njegovog iskaza u sudnici, treba posmatrati u kontekstu značajne i, moglo bi se reći, drastične promene na terenu u odnosu na događaj u februaru 1993. godine.

Naime, na osnovu dva pismena izveštaja direktora HE „Višegrad“ Milovana Marijanovića, dostavljenih sudu na zahtev predsednika veća, vidi se da je u odnosu na stanje iz februara 1993. godine došlo do sledeće izmene: „…na desnoj obali nizvodno od brane HE „Višegrad“ izgrađen je novi hangar, proširena ograda u cilju ograđivanja novog hangara i ista kapija na istom putu pomjerena nizvodno za 216, 50 metara...“

Navode iz pomenutih izveštaja potvrđuje i Mirko Ostojić, građevinski inženjer, šef Sektora za investicije i razvoj u HE „Višegrad“, koji je saslušan kao svedok, od strane predsednika veća, nakon što ga je veće na to ovlastilo. Dakle, u tom iskazu Ostojić navodi:
Jedini radovi na prostoru brane hidrocentrale od njenog puštanja u rad 1989. godine pa sve do danas izvedeni su na pristupnom putu koji vodi prema brani sa desne strane rjeke Drine. Naime, tada je jedino metalna kapija koja se nalazila na udaljenosti od 127,30 metara od mosta koji se nalazi na ispustima vode iz hidrocentrale pomjerena nizvodno niz Drinu za 216,50 metara tako da je sad udaljena od mosta 343,80 metara... Pored te kapije napravljen je hangar dimenzija 38,2 X 20,4 metara...

Dakle, na tom pristupnom putu prema brani, sa desne strane Drine, kojim su se, po svedočenju Duška Petrovića, kretali automobilom on, Ranisavljević i drugi, u međuvremenu desile su se vrlo krupne, izuzetno značajne i važne promene koje u potpunosti menjaju sliku tog terena. Pre svega, tu je izgrađen ogroman hangar a ograda pomerena da i njega obuhvati u krug HE „Višegrad“.

Zatim, ulazna kapija je pomerena, od brane nizvodno, sa desne strane Drine, za dve dužine fudbalskog igrališta. Kada se ima u vidu da je od događaja koji opisuje Duško Petrović, koji se dogodio 27. februara 1993. godine, pa do rekonstrukcije, koja je održana 13. maja 2002. godine prošlo skoro deset godina, onda je opažanje, opisivanje terena i orijentacija koju je pokazao Duško Petrović na rekonstrukciji zaista impresivna. Petrović je odmah primetio sve promene i jasno ih izrekao. Potpuno je razumljivo što je opisujući te promene naveo i druge pojedinosti koje nisu bile tačne, nisu odgovarale pravom stanju stvari. Kod tako velikih promena i tolikog proteka vremena nepreciznosti i netačnosti u iskazu su potpuno normalne i razumljive.

Činjenica da su celom dužinom betonskog zida sa desne strane Drine, ispod brane, pa i dela zida, na kome su po tvrđenju Petrovića stajale žrtve pre egzekucije, bile postavljene oble u obliku cevi) metalne šipke na visini od 35 santimetara od betona, sve vreme od 1989. godine pa do rekonstrukcije, kako kaže Ostojić ne utiče na autentičnost Petrovićevog iskaza u kome kaže da tih šipki nije bilo. Ovo iz razloga što su žrtve mogle stajati pored tih šipki i preko njih nakon rafala pasti u Drinu i zbog toga što je životno moguće da ih u toj atmosferi ubijanja sedam ljudi Petrović i ne primeti.

Znači, rekonstrukcija događaja na HE „Višegrad“ potvrdila je verodostojnost, istinitost i autentičnost iskaza Duška Petrovića datog u svojstvu svedoka u sudnici. Što se tiče navoda šefa Sektora za investicije i razvoj HE „Višegrad“ Mirka Ostojića u iskazu predsedniku veća Goluboviću i direktora HE „Višegrad“ Milovana Marijanovića u dopisu upućenom Višem sudu u Bijelom

Polju, da su u februaru 1993. godine HE „Višegrad“, kao objekat od posebnog intresa za Republiku Srpsku, obezbeđivale specijalne jedinice Vojske Republike Srpske i policija Ministarstva unutrašnjih poslova i da na objekat nije mogao doći niko bez posebne propusnice, ističemo da za Milana Lukića to nije važilo. Za ubistva, premlaćivanja, pljačkanja i paljenja Lukiću i njegovoj jedinici nije bila potrebna propusnica. Oni su ubijali svugde i na svakom mestu. Iz haške optužnice protiv Lukića vidi se: „Svakog dana su muškarci, žene i djeca ubijani na čuvenom mostu na Drini, a njihova tijela bacana u rijeku.“

U optužnici protiv Lukića pred Haškim tribunalom dalje se navodi: „U više navrata počevši od avgusta 1992. pa do oktobra 1994. godine, Milan Lukić, Sredoje Lukić i drugi pripadnici jedinice Milana Lukića, okrutno su premlaćivali muškarce bosanske Muslimane zatočene u pritvoreničkom logoru u vojnoj kasarni Uzamnica u Višegradu.

Milan Lukić, Sredoje Lukić i drugi pripadnici jedinice Milana Lukića ulazili su u logor, obično kasno noću i opetovano udarali zatočenike pesnicama, kundacima i drvenim štapovima i šutirali čizmama... Hotel Vilina vlas, bivše odmaralište, i obližnja Banja, jedan manji hotel, služili su kao objekti za zatvaranje u kojima su zatvorenici tučeni, mučeni i seksualno napastvovani...“

Dakle, Lukiću su za mučenja i ubijanja Bošnjaka u Višegradu i okolini otvorena sva vrata, svi prostori i tereni, reke i mostovi, kasarne i fabrike, hoteli, banje i odmarališta, pa nema nikakvog logičnog objašnjenja da mu je za ubijanje na brani HE „Višegrad“ bila potrebna specijalna propusnica. Zbog toga argumenti rukovodilaca HE „Višegrad“ o čuvanju HE „Višegrad“, zabranjenom pristupu i specijalnim propusnicama su neuverljivi, naivni i potpuno suprotni svim saznanjima o krvavom mahnitanju Milana Lukića i njegovih ratnika na prostoru Višegrada i okoline od 1992. godine do 1994. godine. Sam, Nebojša Ranisavljević u svom prvom iskazu pred istražnim sudijom navodi: Dragana (radi se o devojci sa nadimkom Medicinska sestra, koja je uvela Ranisavljevića u Višegrad – objašnjenje D.T) mi je ispričala da je Milan Lukić strah i trepet za Višegrad, da je glavni za grad, kazala je – Milan je očistio Višegrad od Muslimana – pod tim ja sam podrazumjevao kako je Dragana kazala da je on dosta Muslimana pobio...

U optužnici podignutoj protiv Milana Lukića pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju stoji: „Počevši od maja 1992. pa sve do 10. oktobra 1994. godine Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević hotimično su ubili značajan broj civila bosanskih Muslimana, među kojima i žene, djecu i starije osobe. Počevši od maja 1992. pa do 10. oktobra 1994. godine Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević počinili su, planirali, poticali, naredili ili na drugi način pomagali i učestvovali u planiranju, pripremi ili izvršenju zločina protiv čovječnosti, to jest, progonu civila na političkim, rasnim ili vjerskim osnovama na cijeloj teritoriji opštine Višegrad i drugdje na teritoriji Bosne i Hercegovine“.

Navodi Mirka Ostojića, šefa Sektora za investicije i razvoj HE „Višegrad“ da je brana stalno bila osvetljena za vreme rata u BiH, te i u vreme kritičnog događaja 27. februara 1993. godine, u potpunosti su identični sa izjavom svedoka Duška Petrovića na glavnom pretresu 6. maja 1998. godine koja glasi:
... Brana je bila osvijetljena iako grad nije imao svijetla. Većinom je to tako bilo a ja ne znam kako se to obezbeđivalo. Ističem da su brana i hidrocentrala dobro obezbeđivani tako da je osvijetljenje bilo kao da je bio dan...
Izloženi argumenti nedvosmisleno ukazuju na autentičnost i istinitost iskaza svedoka Duška Petrovića.

14. Ujak otetog Senada Đečevića, Đorđije Vujović, čija je rođena sestra Đorđina, Senadova majka, odmah nakon otmice (isto veče) otišao je u Priboj i preko svojih veza uspeo da se nakon tri dana u Višegradu sastane sa Milanom Lukićem. Vujović je kao svedok saslušan na glavnom pretresu u ovom postupku i izjavio je da se sa Milanom Lukićem sastao u jednom kafiću u Višegradu, da je njihovom susretu, pored ostalih, prisustvovao i beogradski književnik i novinar Nebojša Jevrić, i da mu je Lukić rekao da je čuo za otmicu u Štrpcima, da on sa njom nema nikakve veze, ali da smatra da su je izvršili pripadnici jedinice „Garavi sokak“.

Ovo Vujovićevo svedočenje praktično je potvrdio Nebojša Jevrić. Potvrdio je da je u to vreme bio u Višegradu, da je sedeo po kafićima i da je konzumirao alkohol, ali da se seća da je u kafiću bio čovek koji je govorio da mu je sestrić otet iz voza u Štrpcima. Takođe je izjavio da je u kafiću čuo priču da je otmicu izvršila jedinica „Garavi sokak“.

Istinitost i pravna validnost svedočenja Đorđija Vujovića proizlazi i iz iskaza svedoka Gorana Ćujića iz Priboja, koji je povezao Vujovića sa Lukićem i koji je zajedno sa Vujovićem išao u Višegrad i direktno, na starom mostu na Drini, upoznao Lukića i Vujovića, koji su zatim, bez prisustva Ćujića, razgovarali. Goran Ćujić je bio predsednik stranke Srpske narodne obnove za Priboj i Zlatiborski okrug (radi se o stranci kojoj je na čelu bio Mirko Jović i u čijem sastavu je delovala vojna formacija „Beli orlovi“ – D.T). Ćujić je izjavio da su rukovodioci njegove stranke iz Podgorice, njemu upućivali rodbinu otetih putnika i da su oni od njega tražili da ih poveže sa Milanom Lukićem i srpskim vojnim formacijama u Višegradu.

S obzirom da su članovi porodica otetih putnika Bošnjaci, on nije smeo da ih vodi u Višegrad, a Vujovića je, pošto je Srbin, vodio. Kao i sve ostale i Vujovića su Ćujiću uputili rukovodeći ljudi stranke Srpske narodne obnove iz Podgorice. Jedinicu „Garavi sokak“ pominjalo je više svedoka u ovom postupku, između ostalih i Luka Dragićević, komandant Višegradske brigade. On je rekao da su vojnici njegove brigade niže formacije (čete i vodovi) zvali imenima „Osvetnik“, „Skakavac“, „Garavi sokak“ i slično. Iako to nisu bili zvanični nazivi, oni su se odomaćili i po njima su se jedinice raspoznavale. Dakle, reč je o regularnoj jedinici i njenim nižim formacijama i nema govora o paravojnim sastavima, čije postojanje i delovanje u zoni odgovornosti Višegradske brigade, njen komandant pukovnik Luka Dragićević potpuno isključuje.

Fond za humanitarno pravo iz Beograda objavio je u nedeljniku „Vreme“ broj 125, od 15. marta 1993. godine, sledeće: „Kolektivnu seobu meštana Sjeverina pokreće otmica 18 ljudi muslimanske nacionalnosti. Prema podacima koje su objavila sredstva javnog informisanja i na osnovu izjave jednog svedoka sa kojim su razgovarali predstavnici Fonda, ljudi iz Sjeverina su tog 22. oktobra prošle godine redovnim autbusom krenuli na posao, a jedno dete u školu. Na putu prema Priboju, u selu Mioče na teritoriji Bosne, naoružana grupa uniformisanih lica pod nazivom Garavi sokak zaustavlja autobus užičke Rakete. Izvesni Momir, Milan Lukić i Dragoljub Dragićević proveravaju lična dokumenta putnika; onda izdvajaju Muslimane i ubacuju ih u kamion koji je bio skriven pored kafane Amfora. Dvanaestogodišnji dečak muslimanske nacionalnosti ostaje u autobusu jer su otmičari poverovali da je reč o mlađem sinu Srbina pored kojeg je stajao.

Sledećeg dana republička milicija uhapsila je Lukića i Dragićevića, koji su se sa oružjem zatekli u Sjeverinu. Istog dana, na sednici Skupštine Srbije, ministar policije potvrđuje informaciju da su privedena dva naoružana lica zbog osnovane sumnje da imaju veze sa ovom otmicom. Osumnjičeni za otmicu pušteni su iz zatvora nakon devet dana, sa obrazloženjem da ne postoje razlozi da budu zadržani jer je reč o pripadnicima vojske Republike Srpske koji su se zatekli sa oružjem u Sjeverinu zato što su zaduženi za naoružanje u drugoj državi...“

Pred Okružnim sudom u Beogradu, u predmetu K. 688/2002 u toku je se krivični postupak po optužnici beogradskog Okružnog javnog tužioca Kt – 94/2002 od 20. novembra 2002. godine protiv Milana Lukića, Olivera Krsmanovića, Dragutina Dragičevića i Đorđa Ševića, zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SR Jugoslavije, izvršenog otmicom 17 putnika Bošnjaka iz autobusa koji je saobraćao na relaciji Sjeverin – Priboj, 22. oktobra 1992. godine u selu Mioče. Javni tužilac u izreci optužnice ističe da su okrivljeni bili pripadnici paravojne formacije „Osvetnici“, kojom je prilikom otmice komandovao Milan Lukić. Paravojnu jedinicu „Osvetnici“, kao izvršioca otmice, u selu Mioče 22. oktobra 1992. označava i jedan dokumentarni film o toj otmici snimljen u produkciji RTV B92 iz Beograda.

Predsednik Helsinškog odbora iz Sandžaka, Šefko Alomerović, inače u feljtonu koji u nastavcima izlazi u beogradskom dnevnom listu „Danas“ počev od 19. decembra 2002. godine, energično i potpuno osnovano tvrdi da formacija „Osvetnik“ nije bila nikakva paravojna formacija, već jedan od vodova Interventne čete pri Višegradskoj brigadi.

Svedok Gojko Topalović, koji je početkom 1993. godine bio predsednik opštine Rudo, u čijem sastavu se nalaze Štrpci, izjavio je u svom iskazu, kao svedok, na glavnom preteresu, na suđenju Ranisavljeviću da je u januaru 1993. godine u Rudom boravila interventna četa „Garavi sokak“ kojom je komandovao Boban Inđić. Ta četa je pružala pomoć prilikom borbenih dejstava prema Goraždu i to u mesnoj zajednici „Strmica“.

Sve izneto kada se uporedi i posmatra u međusobnoj vezi i u skladu sa elementarnim pravilima logike, ukazuje na makar posredan i indirektan način na tačnost i istinitost izjave okrivljenog Ranisavljevića koju je dao istražnom sudiji 22. oktobra 1996. godine. Naime, mnogo ljudi pominje u zajedničkom kontekstu jedinicu „Garavi sokak“, Milana Lukića, Bobana Inđića, otmice u Sjeverinu i Štrpcima, međusobnu povezanost te jedinice i Milana Lukića i Bobana Inđića, zatim povezanost otmice u Sjeverinu sa otmicom u Štrpcima, veze između Ranisavljevića, Inđića i Lukića. Posebno je indikativno da jedinicu „Garavi sokak“ kao izvršioca otmice u Štrpcima označava i Lukić, a da predsednik opštine Rudo, u svom iskazu, napominje da je u januaru 1993. godine u Rudo došla interventna četa koja se zvala „Garavi sokak“ i da je pomagala u borbenim dejstvima prema Goraždu i to u mesnoj zajednici Strmica. Kada se zna da Ranisavljević apostrofira Lukića i Inđića kao glavne organizatore akcije otmice putnika iz voza i formiranje ad hoc grupe od oko 20-25 naoružanih vojnika za tu akciju (koje većinu Ranisavljević navodi po imenu i prezimenu) i kao dvojicu ljudi koji su u napuštenoj garaži spaljene kuće u spaljenom selu u neposrednoj blizini reke Drine likvidirali otete putnike onda je jasno da je iskaz Ranisavljevića posmatran u svetlu svih činjenica iznetih pod ovom tačkom zvuči vrlo uverljivo, istinito i autentično.

15. Okrivljeni Nebojša Ranisavljević, na ispitivanju pred istražnim sudijom, vrlo je opširno govorio i o detaljima njegovog dolaska u Višegrad, zatim boravka u Višegradu i okolini, vojnim formacijama, akcijama, komandantima i vojnicima, zatim o odlasku u Srbiju i ponovnom vraćanju u Višegrad i njegovu okolinu 27. februara 1993. godine. U vezi sa dolaskom u Višegrad u koji je došao da ratuje kao dobrovoljac, Ranisavljević je opisao kako je otišao na Terazije, u prostorije Društva Srba iz BiH, gde je sa svojim drugovima iz Despotovca dobio preporuku za vojne vlasti u Višegradu, besplatnu kartu za prevoz autobusom, zatim pominje devojku Draganu koja ima nadimak Medicinska sestra, njenu drugaricu Radu, onda Mića Jovičića sa dva nadimka Crni i Splića koga je Dragana dovela u stan njegovog oca u Beogradu. Zatim opisuje kako su u Republiku Srpsku pušteni zahvaljujući angažovanju devojke Dragane sa nadimkom Medicinska sestra

Istinitost i pravna validnost svedočenja Đorđija Vujovića proizlazi i iz iskaza svedoka Gorana Ćujića iz Priboja, koji je povezao Vujovića sa Lukićem i koji je zajedno sa Vujovićem išao u Višegrad i direktno, na starom mostu na Drini, upoznao Lukića i Vujovića, koji su zatim, bez prisustva Ćujića, razgovarali. Goran Ćujić je bio predsednik stranke Srpske narodne obnove za Priboj i Zlatiborski okrug (radi se o stranci kojoj je na čelu bio Mirko Jović i u čijem sastavu je delovala vojna formacija „Beli orlovi“ – D.T). Ćujić je izjavio da su rukovodioci njegove stranke iz Podgorice, njemu upućivali rodbinu otetih putnika i da su oni od njega tražili da ih poveže sa Milanom Lukićem i srpskim vojnim formacijama u Višegradu.

S obzirom da su članovi porodica otetih putnika Bošnjaci, on nije smeo da ih vodi u Višegrad, a Vujovića je, pošto je Srbin, vodio. Kao i sve ostale i Vujovića su Ćujiću uputili rukovodeći ljudi stranke Srpske narodne obnove iz Podgorice. Jedinicu „Garavi sokak“ pominjalo je više svedoka u ovom postupku, između ostalih i Luka Dragićević, komandant Višegradske brigade. On je rekao da su vojnici njegove brigade niže formacije (čete i vodovi) zvali imenima „Osvetnik“, „Skakavac“, „Garavi sokak“ i slično. Iako to nisu bili zvanični nazivi, oni su se odomaćili i po njima su se jedinice raspoznavale. Dakle, reč je o regularnoj jedinici i njenim nižim formacijama i nema govora o paravojnim sastavima, čije postojanje i delovanje u zoni odgovornosti Višegradske brigade, njen komandant pukovnik Luka Dragićević potpuno isključuje.

Fond za humanitarno pravo iz Beograda objavio je u nedeljniku „Vreme“ broj 125, od 15. marta 1993. godine, sledeće: „Kolektivnu seobu meštana Sjeverina pokreće otmica 18 ljudi muslimanske nacionalnosti. Prema podacima koje su objavila sredstva javnog informisanja i na osnovu izjave jednog svedoka sa kojim su razgovarali predstavnici Fonda, ljudi iz Sjeverina su tog 22. oktobra prošle godine redovnim autbusom krenuli na posao, a jedno dete u školu. Na putu prema Priboju, u selu Mioče na teritoriji Bosne, naoružana grupa uniformisanih lica pod nazivom Garavi sokak zaustavlja autobus užičke Rakete. Izvesni Momir, Milan Lukić i Dragoljub Dragićević proveravaju lična dokumenta putnika; onda izdvajaju Muslimane i ubacuju ih u kamion koji je bio skriven pored kafane Amfora. Dvanaestogodišnji dečak muslimanske nacionalnosti ostaje u autobusu jer su otmičari poverovali da je reč o mlađem sinu Srbina pored kojeg je stajao.

Sledećeg dana republička milicija uhapsila je Lukića i Dragićevića, koji su se sa oružjem zatekli u Sjeverinu. Istog dana, na sednici Skupštine Srbije, ministar policije potvrđuje informaciju da su privedena dva naoružana lica zbog osnovane sumnje da imaju veze sa ovom otmicom. Osumnjičeni za otmicu pušteni su iz zatvora nakon devet dana, sa obrazloženjem da ne postoje razlozi da budu zadržani jer je reč o pripadnicima vojske Republike Srpske koji su se zatekli sa oružjem u Sjeverinu zato što su zaduženi za naoružanje u drugoj državi...“

Pred Okružnim sudom u Beogradu, u predmetu K. 688/2002 u toku je se krivični postupak po optužnici beogradskog Okružnog javnog tužioca Kt – 94/2002 od 20. novembra 2002. godine protiv Milana Lukića, Olivera Krsmanovića, Dragutina Dragičevića i Đorđa Ševića, zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SR Jugoslavije, izvršenog otmicom 17 putnika Bošnjaka iz autobusa koji je saobraćao na relaciji Sjeverin – Priboj, 22. oktobra 1992. godine u selu Mioče. Javni tužilac u izreci optužnice ističe da su okrivljeni bili pripadnici paravojne formacije „Osvetnici“, kojom je prilikom otmice komandovao Milan Lukić. Paravojnu jedinicu „Osvetnici“, kao izvršioca otmice, u selu Mioče 22. oktobra 1992. označava i jedan dokumentarni film o toj otmici snimljen u produkciji RTV B92 iz Beograda.

Predsednik Helsinškog odbora iz Sandžaka, Šefko Alomerović, inače u feljtonu koji u nastavcima izlazi u beogradskom dnevnom listu „Danas“ počev od 19. decembra 2002. godine, energično i potpuno osnovano tvrdi da formacija „Osvetnik“ nije bila nikakva paravojna formacija, već jedan od vodova Interventne čete pri Višegradskoj brigadi.

Svedok Gojko Topalović, koji je početkom 1993. godine bio predsednik opštine Rudo, u čijem sastavu se nalaze Štrpci, izjavio je u svom iskazu, kao svedok, na glavnom preteresu, na suđenju Ranisavljeviću da je u januaru 1993. godine u Rudom boravila interventna četa „Garavi sokak“ kojom je komandovao Boban Inđić. Ta četa je pružala pomoć prilikom borbenih dejstava prema Goraždu i to u mesnoj zajednici „Strmica“.

Sve izneto kada se uporedi i posmatra u međusobnoj vezi i u skladu sa elementarnim pravilima logike, ukazuje na makar posredan i indirektan način na tačnost i istinitost izjave okrivljenog Ranisavljevića koju je dao istražnom sudiji 22. oktobra 1996. godine. Naime, mnogo ljudi pominje u zajedničkom kontekstu jedinicu „Garavi sokak“, Milana Lukića, Bobana Inđića, otmice u Sjeverinu i Štrpcima, međusobnu povezanost te jedinice i Milana Lukića i Bobana Inđića, zatim povezanost otmice u Sjeverinu sa otmicom u Štrpcima, veze između Ranisavljevića, Inđića i Lukića. Posebno je indikativno da jedinicu „Garavi sokak“ kao izvršioca otmice u Štrpcima označava i Lukić, a da predsednik opštine Rudo, u svom iskazu, napominje da je u januaru 1993. godine u Rudo došla interventna četa koja se zvala „Garavi sokak“ i da je pomagala u borbenim dejstvima prema Goraždu i to u mesnoj zajednici Strmica. Kada se zna da Ranisavljević apostrofira Lukića i Inđića kao glavne organizatore akcije otmice putnika iz voza i formiranje ad hoc grupe od oko 20-25 naoružanih vojnika za tu akciju (koje većinu Ranisavljević navodi po imenu i prezimenu) i kao dvojicu ljudi koji su u napuštenoj garaži spaljene kuće u spaljenom selu u neposrednoj blizini reke Drine likvidirali otete putnike onda je jasno da je iskaz Ranisavljevića posmatran u svetlu svih činjenica iznetih pod ovom tačkom zvuči vrlo uverljivo, istinito i autentično.

16. U mnogo puta pominjanom zapisniku o saslušanju okrivljenog pred istražnim sudijom od 22. oktobra 1996. godine koji je sastavljen profesionalno, stručno i objektivno, okrivljeni je rekao da su oteti putnici pre likvidiranja opljačkani u fiskulturnoj sali osnovne škole u selu Prelovo, a da je plen podeljen nakon likvidacije u svlačionici te iste fiskulturne sale osnovne škole u selu Prelovo:

Nakon što smo postrojili ova lica koja smo izveli iz voza uza zid sale... Milan Lukić i Boban su naredili tim licima da izvade sve iz džepova i stave ispred sebe. Takođe su im naredili da ispred sebe stave satove i sav nakit, lančiće i prstenje i novac i da novac i nakit, satove odvoje od ostalih stvari, ličnih dokumenata... ponovo smo se vratili u istu salu, tačnije u svlačionicu te sale gdje je Milan izvadio novac i satove od zarobljenih lica podjelio je svima po 100 DM, a ko nije imao sat dobio je i sat... prilikom oduzimanja stvari od zarobljenih lica Milan je pravio spisak koji je zadržao kao i jednu količinu čekova..

Okolnosti vezane za pitanja da li su oteti putnici imali novac, nakit, satove i druge vredne stvari, utvrđene su saslušanjem najbliže rodbine otetih i likvidiranih putnika. Naime, iz tih iskaza proizlazi da su dvojica putnika podigla deviznu štednju u Dafiment banci, jedan je išao po platu, trojica su išli da nabave neku robu, mnogi su imali zlatan nakit, skupe jakne, vredne satove i slično. I te okolnosti ukazuju da je Ranisavljević govorio potpunu istinu kada je detaljno opisivao prikupljanje i podelu plena.

Kod pljačkanja plena od otetih putnika, posebno treba ukazati na okolnost da su po izjavama rodbine na sudu mnogi putnici imali čekove, a jedan od otetih Fevzija Zeković nosio je u akt tašni dnevni pazar iz svoje radnje u Kraljevu sa čekovima kojima su kupci plaćali robu.

Videli smo da i Ranisavljević govori da je Lukić pravio spisak otetih stvari od likvidiranih putnika i da je zadržao jednu količinu čekova. Nije mogao sudija Joksimović da izmisli te čekove, kao ni da predvidi tolike podudarnosti i identičnosti i studenta, crnca, lančić, čekove i školu, fiskulturnu salu, svlačionicu i spaljeno selo, spaljen gornji sprat kuće sa očuvanim prizemljem na 10 – 15 metara od Drine i vojni kamion sivo – maslinaste boje sa ciradom, mesto gde je bio parkiran, vreme kad je došao na stanicu i kada je voz zaustavljen, kada je krenuo, šta se u međuvremenu dešavalo kao i precizan raspored objekata na stanici Štrpci, zatim sve Ranisavljevićeve kompanjone iz akcija Inđića, Drekala, braću Poluga, Jovičića, Tanovića, Šekarića i druge koje je sve predsednik veća Golubović saslušao, i da sve to upiše u zapisnik kao izjavu Ranisavljevića.

Kada se radi o pljački, pljačkanju i načinu kako su ljudi pljačkani, po opisu Ranisavljevića, prepoznaje se Lukićev rukopis. Naime, u optužnici podignutoj protiv Lukića pred Haškim tribunalom ima više primera kako Lukić organizuje i sprovodi pljačku: „... Dok je Sredoje Lukić čekao vani Milan Lukić i jedan drugi muškarac naredili su svim ljudima da uđu u sobu i prisilili ih da im predaju sav svoj novac i nakit. Dok se to odvijalo, svi ljudi, uključujući i žene i djecu, bili su pretreseni do gola...

Na dan 10. juna 1992. godine Milan Lukić i još jedan muškarac odvezli su se do pilane i tvornice namještaja Varda u Višegradu u crvenom automobilu Volkswagen Passat koji je je Lukić običavao voziti. Lukić je ušao u tvornicu i vratio se sa sedam bosanskih Muslimana: Nusretom Aljoševićem, Nedžadom Bektašem, Mušanom Čančarom, Ibrisimom Memiševićem, Hamedom Osmanagićem, Lutvom Tvrtkovićem i Sabahudinom Velagićem. Milan Lukić odveo je ove muškarce do obližnje rijeke. Nakon što je od njih prvo zahtijevao da isprazne džepove i skinu jakne, Milan Lukić je na njih više puta pucao iz automatskog oružja. Članovi porodica i kolege žrtava kasnije su našli neka od tijela sa višestrukim ranama iz vatrenog oružja kako plutaju u rijeci...“

Ovaj metod, manir i običaj pretresanja i oduzimanja novca, nakita i vrednih stvari od žrtava pre egzekucije, Milan Lukić je primenio i u slučaju otetih putnika u fiskulturnoj sali. Kada se uporedi sa navedenim slučajevima, otimačina u fiskulturnoj sali škole u Prelovu, koju je detaljno opisao Ranisavljević vidi se da je njegov opis autetntičan, jer sve je isto: i način i princip i postupak i momenat pretresa i oduzimanja (uvek i obavezno neposredno pre ubijanja). Znači, i po istovetnosti postupka pretresanja i pljačkanja žrtava koji je primenjivao Lukić u ranijim slučajevima sa ovim, o kojem se izjašnjavao Ranisavljević, može se pouzdano izvesti zaključak da je Ranisavljevićev iskaz pred istražnim sudijom istinit.

Sve detalje u vezi sa dolaskom u Višegrad iz Ranisavljevićevog iskaza u potpunosti, u svakom i najsitnijem detalju i nijansi, potvrdili su u svojim iskazima u ovom postupku Mićo Jovičić Crni i Duško Petrović. Govoreći o tome ko je sve bio u grupi vojnika koji su pod komandom Milana Lukića izvršili otmicu putnika iz voza, Ranisavljević je pomenuo mnogo imena, mnogo detalja vezanih za ta imena (kojim sve jedinicama su pripadali, odakle su, gde su bili stacionirani, koje akcije su izvodili, na kojim teritorijama su ratovali). Uglavnom sva ta lica su saslušana u ovom postupku i potvrđuju skoro sve Ranisavljevićeve navode sem, naravno, učešće u otmici.

Sve nabrojano, sve opise i detalje dolaska u dobrovoljce u Višegrad, pominjanje niza imena ljudi, vojnih jedinica, sela i sedišta pojedinih formacija i njihovih naziva, vremensku i prostornu analizu boravka na ratištu u Višegradu i okolini mogao je da izloži samo Nebojša Ranisavljević, koji je sve to video, prošao i doživeo. Niko Ranisavljevića nije mogao o tome da informiše, a pogotovu nije mogao da ga nauči i pouči da to kaže istražnom sudiji i da ga pritiska fizičkim ili psihičkim maltretiranjem, da sve to naučeno ponovi istražnom sudiji, iz prostog i jednostavnog razloga što to niko nije znao osim samog Ranisavljevića.

To je još jedan dokaz da je iskaz pred istražnim sudijom koji je Nebojša Ranisavljević dao 22. oktobra 1996. godine autentičan.

SVE SE ODVIJALO U ZLOKOBNOJ TIŠINI (7)

17. Na glavnom pretresu 19. marta 2002. godine, saslušana je Sanija Zupčević, supruga otetog Halila Zupčevića. Sanija Zupčević je sa suprugom i dvoje maloletne dece živela u Trebinju do 30. januara 1993. godine. Vlasti u Trebinju nisu više mogle da garantuju bezbednost Bošnjacima pa je kompletna porodica Zupčević napustila Trebinje. Upućeni su u Rožaje u kamp za izbeglice, ali su se smestili privatno kod porodice Škrijelj. Tri puta su pokušavali da pređu u Mađarsku, ali sva tri puta su vraćeni sa granice. Poslednji put su vraćeni 26. februara 1993. godine, pa su ujutru 27. februara 1993. godine odlučili da se vrate u Rožaje i u Beogradu su se ukrcali u voz 671.

Na stanici Štrpci uniformisana lica izvela su iz voza njenog muža Halila Zupčevića. Sanija Zupčević, posmatrajući direktno okrivljenog Ranisavljevića nije mogla da ga prepozna. Međutim, na fotografiji ga je prepoznala iako su na njoj bila tri lica. Takođe, prepoznala je Ranisavljevića i na fotografiji na kojoj je bio samo on. Branioci okrivljenog prigovorili su da to prepoznavanje nije u skladu sa ZKP-om. Ipak, ne može se poreći činjenica da je svedok pokazala na fotografiji okrivljenog kao lice koje je bilo među naoružanim ljudima koji su upali u voz.

Od svih otetih putnika samo je Halil Zupčević bio u vozu sa porodicom (suprugom i dvoje dece). Svi ostali putnici bili su sami (bez rođaka) kad su oteti. Zbog toga je svedočenje Sanije Zupčević i njeno prepoznavanje okrivljenog ubedljivo. Za nju je otmica muža bio strašan događaj i ona je sigurno zapamtila fizionomije otmičara, jer je za to imala razloga. U vezi sa tim ističemo da se ostali svedoci sigurno ustručavaju da pokažu prstom na okrivljenog. Kada se o Saniji Zupčević radi, njoj je naneto ogromno zlo otmicom muža, hranioca i glave porodice, oca njeno dvoje dece, bez koga joj mnogo teže pada potucanje po belom svetu. Iz tih razloga ona nema više šta da izgubi, ne plaši se i ne ustručava se da kaže istinu jer joj samo to preostaje.

18. Uvidom u medicinsku dokumentaciju Nebojše Ranisavljevića od momenta hapšenja, koja se vodi u ustanovama gde je Ranisavljević izdržavao i izdržava meru pritvora, i saslušanjem zatvorskog lekara otpale su kao neistinite sve tvrdnje Ranisavljevića o njegovom fizičkom maltretiranju i povredama koje su mu nanete u cilju iznuđivanja priznanja.

Po izvodu iz zdravstvenog kartona osuđenog Nebojše Ranisavljevića, koji je sudu dostavljen iz Zavoda za izdržavanje krivičnih sankcija u Spužu 18. marta 2002. godine, a koji je potpisao rukovodilac zdravstvene službe dr Miraš Tomić, specijalista interne medicine, stoji početna dijagnoza sa kojom je 25. oktobra 1996. godine primljen u zatvor u Spužu. Doktor Tomić napominje da je zdravstveni karton bio u arhivi zatvora.

Dakle, 25. oktobra 1996. godine Ranisavljević je primljen, pregledan i u zdravstveni karton upisana je dijagnoza: „Nagla upala mokraćne bešike. Stanje posle ranjavanja u lijevu nadlakticu i plećku. Na ovim djelovima se vidi deformacija koja se kasnije verifikovala kao upala nadlaktne kosti lijeve ruke“. U vezi sa konstatovanim posledicama ranjavanja, Ranisavljević je u svom iskazu objasnio da je ranjen 24. marta 1993. godine od mine, a i metak ga je pogodio u ruku. Bio je na bolničkom lečenju u Urgentnom centru u Beogradu, gde se zadržao 21 dan, ruka mu je bila u gipsu 9 meseci i sada je invalid sa 40% oštećenja.

Doktor Miraš Tomić je saslušan na glavnom pretresu u ovom predmetu dana 12. juna 2002. godine. Sa sobom je doneo kompletan zdravstveni karton okrivljenog Ranisavljevića, čiju je fotokopiju predao sudu. Na sudu dr Miraš Tomić je rekao:
Prvi pregled Nebojše Ranisavljevića izvršen je 25. oktobra 1996. godine. Pregled sam izvršio ja lično. Optuženi je u anamnezi naveo da je 4-5 dana prije pregleda mokrio krvavu mokraću i imao povišenu temperaturu. Spoljašnjim pregledom nijesam našao povrede po tijelu... Objektivnim pregledom sam našao da je svjestan, orijentisan u svim pravcima, srednje uhranjen i razvijen. Glava i vrat nema oboljenja. Grudni koš nema oboljenja. Na plućima sam našao da ima bronhitis, srce nema patoloških promena... trbuh nema oboljenja... U dijagnozi sam konstatovao da ima naglu upalu mokraćne bešike i da ima bronhitis, i ranjavanje od ranije – deformitet lijevog ramena i nadlaktice, ranjavanje iz vatrenog oružja...

Na pitanje tužioca da li je na prvom pregledu 25. oktobra 1996. godine okrivljeni Ranisavljević skidao odeću kada je pregledan doktor Tomić je izjavio: Normalno da je na tom pregledu optuženi Ranisavljević skinuo odjeću i ja sam pregledao kompletno njegovo tijelo. Nijesam našao na tijelu spolja bilo kakvih povreda koje bi upućivale na upotrebu fizičke sile prema njemu...

Pošto se okrivljeni Ranisavljević u toku davanja iskaza na glavnom pretresu žalio da mu je policajac MUP-a Crne Gore, koji je u međuvremenu poginuo, Beli Raspopović udarcem pesnice izbio dva zuba i da su mu nanete povrede u usnoj duplji, Ranisavljevićevi branioci pitali su doktora Tomića da li se okrivljeni na prvom pregledu žalio da ima povrede zuba i da li mu je pregledao usnu duplju, pa je doktor Tomić odgovorio: Ja sam u kartonu konstatovao da je izvršen pregled glave i vrata optuženog i tom prilikom nije konstatovano da ima povrede zuba i usne duplje...

Dalje su branioci pitali doktora Tomića da li je on prilikom pregleda okrivljenog mogao da zapazi da mu je izvršeno vađenje zuba kao i druge povrede u usnoj duplji, pa je on odgovorio: Sve te promjene ja bih mogao da zapazim i iste bih konstatovao u kartonu, jer je to nivo ljekara opšte medicine...

Na osnovu izloženog jasno je da kod okrivljenog nisu konstatovane povrede koje je on naveo i objasnio da su mu naneli pripadnici policije da bi ga prisilili da prizna pred istržnim sudijom. Dakle, na osnovu materijalnog dokaza, zdravstvenog kartona i izjave stručnog licalekara koji ga je pregledao, još jednom je potvrđena neosnovanost odbrane okrivljenog da mu je fizičkim maltretiranjem iznuđeno priznanje 22. oktobra 1996. godine pred istražnim sudijom.

19. Nebojša Ranisavljević je pred istražnim sudijom označio Milana Lukića kao vođu, glavnog organizatora i izvršioca otmice na stanici Štrpci 27. februara 1993. godine. Opisao je niz karakterističnih detalja na osnovu kojih se pouzdano i nesumnjivo može izvesti zaključak da se otmica i likvidacija putnika odvijala pod direktnom komandom Milana Lukića.

Tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Zoran Lilić u intervjuu koji je dao državnim glasilima, prema „Pobjedi“ od 20. avgusta 1994. godine rekao je:
... Javnosti je poznata otmica putnika iz voza u stanici Štrpci. Svima je brzo postalo znano da je izvršilac bio nekakav Lukić, štampa je o tome pisala. Naša policija ga je našla i uhapsila rizikujući sopstvene živote. Istraga je povedena, ali niko, i slovima niko, nije hteo da pomogne da se dođe do jednog jedinog materijalnog dokaza. Na kraju su rekli (vlasti iz Republike Srpske – primedba D.T) da će njihovo pravosuđe to završiti i da je to uostalom djelo izvršeno na njihovoj teritoriji, da su oni pravna država itd. Uputili su pismo za izručenje Lukića zbog kako se to uobičajenim pravnim jezikom kaže: osnovane sumnje da je umješan u otmicu putnika itd. Kada je izručeni predat, odmah je pušten i čak nagrađen od strane rukovodstva Republike Srpske. Tim činom je postalo jasno ko bi mogao da bude idejni tvorac otmice putnika i da je Lukić bio puki izvršilac.

Osnovna zamisao je bila da se izazovu krvavi sukobi u oblasti Prijepolja i Priboja kako bi se kroz tu nacionalno mješovitu sredinu prelio rat na prostore Srbije i izazvalo uvlačenje Srbije i Crne Gore odnosno Savezne Republike Jugoslavije u ratni vihor. Takva i slična djela nikada neće moći da budu opravdana, a kad bi ih iko mogao rangirati, onda bi po svojoj svireposti i bezobzirnosti bili gori oni koji su nalogodavci nego oni koji su izvršioci.

Ova izjava Zorana Lilića, koji je kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije sigurno bio dobro obavešten, potvrđuje iskaz Ranisavljevića dat istražnom sudiju o ulozi Milana Lukića u otmici i likvidaciji putnika i predstavlja još jedan dokaz o autentičnosti Ranisavljevićevog prvog iskaza datog istražnom sudiji 22. oktobra 1996. godine.

20. U vezi sa citiranom izjavom Zorana Lilića važno je ukazati na istražni postupak protiv Milana Lukića pred Okružnim sudom u Beogradu. Taj postupak u celini, od početka i od strane svih učesnika u njemu (Okružno javno tužilaštvo i Okružni sud u Beogradu, Republičko javno tužilaštvo i Vrhovni sud Srbije) sabotiran je i lažiran. Taj postupak je i vođen samo da se javnosti predstavi angažovanje sudskih instanci na ovom slučaju i pokaže da nema dokaza za Lukićevu krivicu. U tom pravcu i u tom smislu preduzete su sve radnje pravosudnih institucija, a ne da bi se utvrdila istina o otmici u Štrpcima i krivična odgovornost Milana Lukića.

Okružni javni tužilac u Beogradu stavio je zahtev za sprovođenje istrage protiv Milana Lukića istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, 6. aprila 1994. godine, aktom Kt – 601/94, koji je potpisala zamenik Okružnog javnog tužioca Milena Inić-Drecun i to zbog krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode iz člana 63 stav 5 u vezi stava 1 KZ RS. Uz zahtev, stavljen je predlog za saslušanje svedoka: dvojice policajaca – pratilaca voza, otpravnika vozova u stanici Štrpci i trojice policajaca iz Užica, koji su bili putnici voza pošto su privatno putovali iz Užica u Priboj. Voz 671 iz koga su 27. februara 1993. godine, na stanici Štrpci, oteti putnici imao je skoro 1000 putnika, koji su bili očevici otmice, koji su videli otmičare i otete, a pošto je, u to vreme, od otmice bilo prošlo samo godinu dana, postojala je realna mogućnost prepoznavanja otmičara, pogotovu kada se Lukić nalazio u zatvoru. Međutim, tužilac je predložio samo trojicu policajaca koji su bili putnici. Od zvaničnih lica tužilac je predložio dvojicu policajaca – pratilaca voza i otpravnika vozova u Štrpcima, a nije predložio konduktere, mašinovođu i pomoćnika mašinovođe, iako je posedovao kompletan materijal sa izjavama koji je sačinila železnica. Pored toga postojale su izjave mnogih putnika voza 671 koje su dali SUP-u u Užicu.

Istog dana (6. aprila 1994) istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Dragoslav Rakić ispitao je okrivljenog Milana Lukića, koji je negirao svaku povezanost sa otmicom i doneo rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora protiv Lukića broj Ki – 566/94. U nastavku istražnog postupka istražni sudija Rakić još jednom je saslušao Lukića (7. aprila 1994), dvojicu policajaca – pratilaca voza (14. aprila 1994) i otpravnika vozova u stanici Štrpci (26. aprila 1994). Trojicu policajaca – putnika voza, koje je javni tužilac predložio da se saslušaju u svojstvu svedoka, nije ispitao. U toku istrage nije izvršeno prepoznavanje okrivljenog Lukića u skladu sa odredbama Zakona o krivičnom postupku.

Dakle, istražni sudija od blizu hiljadu putnika voza 671 pred čijim očima se odvijala otmica nije saslušao nijednog, a Lukić je bio u zatvoru, od otmice je prošlo nešto više od godinu dana, pa je postojala realna mogućnost prepoznavanja, pogotovu što su mnogi svedoci inspektorima MUP-a, Sekretarijat u Užicu, izjavili da bi pojedine otmičare mogli prepoznati.

Istražni sudija je u toku istrage koja je trajala samo 20 dana (znači trajala je 10 dana manje od vremena za koje je određen pritvor okrivljenom) ispitao okrivljenog i samo trojicu svedoka bez preduzimanja bilo kakvih drugih istražnih radnji. Istog dana kada je ispitao poslednjeg svedoka (26. april 1994) istražni sudija, umesto da dostavi spise tužilaštvu da ono odluči da li će podići optužnicu, staviti predlog za dopunu ili proširenje istrage ili odustati od daljeg krivičnog gonjenja, kako je to uobičajeno i kako se radi u svim iole značajnijim i činjenično i pravno komplikovanijim predmetima, sam piše predlog krivičnom veću Okružnog suda da u smislu člana 171 stav 1 tačka 4 Zakona o krivičnom postupku obustavi istragu pošto nema dokaza da je okrivljeni učinio krivično delo. Po ovom članu 171 Zakona o krivičnom postupku u predmetima u kojima je zahtev za sprovođenje istrage stavio javni tužilac, nije postupio nijedan istražni sudija u bivšoj i sadašnjoj Jugoslaviji od 1945. godine do danas. Član 171 u stavu 2 predviđa:
„Ako istražni sudija nađe da postoje razlozi za obustavljanje istrage... obavestiće o tome javnog tužioca. Ako javni tužilac u roku od osam dana ne obavesti istražnog sudiju da odustaje od gonjenja, istražni sudija će zatražiti da veće odluči o obustavi istrage“.

Istražni sudija je dana 26. aprila 1994. godine saslušao svedoka, našao da postoje razlozi za obustavljanje istrage i o tome obavestio zamenika okružnog javnog tužioca, koja je odmah izjavila da ne odustaje, ali istovremeno nije povukla spise na razmatranje (videli smo da o obaveštenju istražnog sudije može da odluči u roku od 8 dana) niti je insistirala na saslušanju svedoka koje je predložila u zahtevu za sprovođenje istrage. Verovatno se radilo o dogovoru istražnog sudije i zamenika tužioca da tako postupe, pošto se nekome mnogo žurilo, jer istog tog dana (26. aprila 1994) istražni sudija u pismeno obrazloženom predlogu traži da krivično veće Okružnog suda obustavi istragu protiv Milana Lukića, što krivično veće Okružnog suda i čini i to odmah sutradan po stavljanju predloga od strane istražnog sudije (27. aprila 1994) donoseći rešenje Kv – 554/94, kojim obustavlja istragu protiv Milana Lukića i ukida mu pritvor. Sledećeg dana, 28. aprila 1994. godne, drugi istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Dobrivoje Gerasimović donosi rešenje Kri – 607/94 o određivanju takozvanog ekstradicionog pritvora Milanu Lukiću. U obražloženju tog rešenja piše:

„Preko nadležnih organa dostavljen je zahtev za izdavanje stranca Lukić Milana, s obzirom na činjenicu da je u Republici Srpskoj izvršio kriv. delo razbojništva iz čl. 150 KZ Republike Srpske – posebni deo. Kako je priloženo rešenje istražnog sudije Osnovnog suda u Sarajevu KI – 67/94 od 05.04.1994. godine, to istražni sudija smatra da postoje razlozi iz čl. 191 st. 2 tač. 1 ZKP da se Lukić Milan kao stranac pritvori jer niti ima mesto stalnog boravka na teritoriji SR Jugoslavije niti postoji način da bi se legalnim putem doveo u sud pa te okolnosti ukazuju da postoji opasnost od bekstva.

Prethodno je istražni sudija utvrdio da su ispunjeni svi uslovi iz čl. 525, 526, i 527 ZKP radi postupka za izdavanje Lukić Milana kao stranca“. Radi se o neuobičajenoj i prosto neverovatnoj brzini postupanja. Naime, u samo tri dana (26–28. april 1994) urađeno je sledeće: saslušan je svedok u istražnom postupku; istražni sudija je obavestio zamenika javnog tužioca da postoje razlozi za obustavljanje istrage; zamenik javnog tužioca izjavio je da ne odustaje od zahteva za sprovođenje istrage; istražni sudija pismeno obrazloženim predlogom tražio je od krivičnog veća Okružnog suda da obustavi istragu; krivično veće Okružnog suda obustavilo je istragu rešenjem Kv – 554/94 i istražni sudija Dobrivoje Gerasimović odredio je tzv. ekstradicioni pritvor Milanu Lukiću rešenjem Kri – 607/94.

Ipak, ni ta površna, na brzinu sprovedena i nepotpuna istraga, ni ta primena člana 171 ZKP-a bez presedana u dosadašnjoj sudskoj praksi, ni nezakonito započet i fingiran ekstradicioni postupak, niti nezapamćena brzina u donošenju odluke o obustavljanju istrage nisu najvažniji i najbitniji propusti u ovom predmetu. Naime, istražni sudija Dragoslav Rakić, u svom pismenom predlogu da se istraga protiv Lukića obustavi, lažno prikazuje činjenično stanje u spisima predmeta i time obmanjuje veće. Rakić piše da su trojica policajaca, koji su privatno putovali vozom 671 iz Užica, gde su bili zaposleni, u Priboj, gde im žive roditelji, i koji su bili očevici otmice i kao takvi predloženi za svedoke, u stvari u svojstvu ovlašćenih lica SUP-a u Užicu uzimali izjave o otmici od policajca – pratilaca voza i otpravnika vozova u stanici Štrpci, koji su saslušani kao svedoci, i da su njihove izjave o tome suvišne pošto su sami svedoci saslušani pred istražnim sudijom. To je notorna neistina. Trojica policajaca koji su predloženi da se ispitaju kao očevici otmice stvarno su bili očevidci i kao takvi ispitani u pretkrivičnom postupku pred inspektorom Dogandžićem iz SUP-a u Užicu. U tim izjavama su čak naveli da bi neke od otmičara mogli da prepoznaju. Inače, ova trojica policajaca nisu kao ovlašćena lica SUP-a u Užicu uzimali izjave o otmici od bilo koga, pa ni od policajaca – pratilaca voza, ni otpravnika vozova u stanici Štrpci.

Članovi veća Okružnog suda (trojica) ne razmatraju spise predmeta i ne uočavaju ovu prevaru istražnog sudije, pa u rešenju o obustavi istrage Kv – 554/94 ponavljaju Rakićevu laž o okolnostima na koje su trebalo da svedoče predloženi, a u istrazi nesaslušani, trojica policajaca. Istražni sudija u svom predlogu i veće Okružnog suda u svom rešenju kao razlog za obustavu istrage navode i to da je za postojanje krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode iz člana 63 stav 5 KZ RS potrebno da je lice koje je protivpravno lišeno slobode usled toga izgubilo život. A u konkretnom slučaju za to nema dokaza, već se samo iznose pretpostavke. To je, najblaže rečeno, cinično obrazloženje, jer je od otmice pa do istrage prošlo više od godinu dana a oteti se nisu pojavili.

Na rešenje krivičnog veća Okružnog suda Kv – 554/94 o obustavi istrage i ukidanju pritvora protiv Lukića, tužilac ulaže samo formalnu žalbu, bez detaljnijeg elaboriranja razloga žalbe. Vrhovni sud Srbije svojim rešenjem Kž. II 406/94 od 24. maja 1994. godine odbija žalbu, apsolutno ne razmatrajući spise predmeta usled čega ponavlja neistinu iz navoda predloga istražnog sudije i rešenja veća Okružnog suda, da je trojica policajaca koji su predloženi kao svedoci trebalo da svedoče na okolnosti šta su im saslušani policajci – pratioci voza rekli na saslušanju u pretkrivičnom postupku. Trojica policajaca nisu saslušavali svoje kolege – pratioce voza, niti bilo koga drugog, već su kao putnici voza bili očevici otmice i kao takvi su predloženi za svedoke.

Kompletna sudska procedura obavljena u pravosudnim institucijama Beograda i Srbije u vezi sa istragom protiv Milana Lukića bila je obična farsa koju je trebalo organizovati i formalno sprovesti da bi se Lukić oslobodio i uputio njegovim naredbodavcima u Republiku Srpsku, što je na kraju i ostvareno.

Beogradska istraga protiv Milana Lukića značajna je zbog toga što ukazuje baš na to što je rekao Zoran Lilić da je Lukić izvšilac zločina, a da je nalogodavac i naručilac neko drugi. Imajući u vidu strogo poverljivu dokumentaciju o otmici u Štrpcima, koja je devet godina bila duboko zabunkerisana a onda izvađena i dostavljena sudu u Bijelom Polju i izvedena kao dokaz na suđenju Nebojši Ranisavljeviću, zatim dokumenta i saznanja do kojih je došla Komisija za prikupljanje informacija o otmici putnika iz voza 671 izvršenoj u Štrpcima 27. februara 1993. godine koju je formirala Skupština Crne Gore, kao i saslušanje pukovnika Luke Dragićevića, komandanta Višegradske brigade (u vreme otmice) pred većem Višeg suda u Bijelom Polju, koje sudi Nebojši Ranisavljeviću, na glavnom pretresu 19. februara 2002. godine, situacija u vezi sa otmicom je daleko jasnija, pa je izvesno da nalogodavci i naručioci ovog zločina nisu samo vlasti Republike Srpske nego i najviši predstavnici Srbije i Jugoslavije. Milan Lukić, kao izvršilac, zna ko su naručioci i nalogodavci ove otmice i kasnije likvidacije putnika, pa bi o tome mogao da progovori. Verovatno zbog toga došlo je do tako ekspresnog, efikasnog i nezakonitog prebacivanja Milana Lukića u Republiku Srpsku.

Lukić je ekstradiran Republici Srpskoj iako nisu postojali zakonski uslovi za ovu ekstradiciju pošto Republika Srpska nije imala status države i nije bila međunarodno priznata. Takođe nije sprovedena ni zakonska procedura predviđena u ZKP-u. Prilikom dolaska u Republiku Srpsku Milan Lukić ne samo da nije pritvoren već je dočekan kao heroj.

21. Predsednik Komisije za prikupljanje informacija o otmici putnika iz voza 671 izvršenoj u Štrpcima 27. februara 1993. godine, koju je formirala Skupština Crne Gore, Dragiša Burzan uputio je 31. januara 1996. godine pismo Filipu Vujanoviću, ministru za unutrašnje poslove Crne Gore, u kome ga između ostalog obaveštava sledeće:
Svjedok poznat Komisiji, čiji iskaz Komisija poseduje i kojeg je svojevremeno ponudila MUP-u Crne Gore, a koji je dostavljen i Javnom tužiocu Srbije izjavio je da su Neša Ranisavljević, star (sada) oko 30 godina, rođen u Despotovcu, i Mića Jovičić star (sada) 33-34 godine, rođen u Kninu, učesnici otmice (otmičari). Ova dvojica su krajem marta 1993. liječeni od rana u Urgentnom centru u Beogradu. Nastanjeni (vjerovatno) u Beogradu. Postoje i njihove fotografije u posjedu svjedoka. Mnogo više detalja sadržano je u dokumentu u posjedu Komisije.

Navedeni deo iz pisma Dragiše Burzana upućenog Filipu Vujanoviću takođe ukazuje da su tačni navodi iz Ranisavljevićevog prvog iskaza pred Višim sudom u Bijelom Polju. Pored argumenata izloženih u 21 tački u prilog tvrdnje da je priča Nebojše Ranisavljevića izložena u njegovom saslušanju 22. oktobra 1996. godine pred istražnim sudijom Višeg suda u Bijelom Polju Branislavom Joksimovićem istinita i da odražava pravo stanje stvari sa otmicom putnika iz voza 671, na stanici Štrpci, 27. februara 1993. godine, izložićemo i nekoliko refleksija na kompletno činjenično stanje utvrđeno u ovom postupku:

A) Pre svega, iz sprovedenog dokaznog postupka i utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu proizlazi da u Višegradu i široj okolini na potezu pored reke Drine 1992. i 1993. godine nisu ratovale nikakve paravojne i parapolicijske jedinice, nikakve razularene bande bez više komande, nije se radilo o hajdučiji, otmicama, pojedincima koji isteruju neku svoju pravdu i osvetu. Ništa od svega toga. Sve je to stereotip koji su stvorili oni koji su organizovano, sistematski i sa tačno određenim ciljem vodili ratove, ubijali ljude, palili kuće, stvarali logore, razarali gradove, silovali žene, mučili decu, rušili bogomolje. Radilo se, dakle, o regularnoj vojsci Republike Srpske koja je imala naoružanje i veći broj vojnika, nižih i viših oficira iz bivše JNA. Komandanti najviših vojnih formacija na ovom području Luka Dragićević, Damjan Mitrašinović, Mihailo Petrić, Slobodan Cerović, Momčilo Tuba bili su viši oficiri JNA, nakon početka rata u Bosni, odlukom Generalštaba JNA, upućeni na ratište pored reke Drine i nakon Dejtonskog sporazuma vraćeni u Srbiju na dužnosti u Vojsku Jugoslavije, na kojima se i danas nalaze.

Znači, Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske su i faktički i pravno bile jedna vojska, koja se čak i finansira u potpunosti iz Jugoslavije i Srbije, koja ima jednu komandu, jednog vrhovnog komandanta, jedinstvene ciljeve i jednog neprijatelja, bošnjački narod, i sa jedne i sa druge strane Drine.

B) Kada se u izloženom kontekstu (pod A) posmatraju činjenice utvrđene u ovom postupku, na osnovu dokumentacije strogo poverljive prirode iz koje proizlazi da su najviši državni, politički, vojni, policijski i železnički organi i rukovodeći pojedinci Jugoslavije i Srbije 30 dana unapred, 30 dana pre otmice iz voza 671, u stanici Štrpci, 27. februara 1993. godine, znali sve detalje najavljene i predstojeće otmice, onda je jasno da je otmica isplanirana, organizovana i izvedena iz jednog centra uz saglasnost, odobrenje i punu koordinaciju najviših organa Republike Srpske, Srbije i Jugoslavije, čiji je predsednik bio Dobrica Ćosić.

U poverljivoj informaciji koju je generalnom direktoru Železničko-transportnog preduzeća (ŽTP) Beograd uputio direktor Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu Mitar Mandić, 1. februara 1993. godine, obaveštava se generalni direktor ŽTP Beograd o informaciji koja glasi: Ovih dana, tačnije 28.01.1993. godine, obavešten sam od šefa Sekcije STP Užice Živanića da će pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd–Bar, koja prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš.

Povodom informacije direktor Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu preduzeo je niz aktivnosti o kojim izveštava generalnog direktora. Navodi da je informisao najuži stručni Kolegijum ŽTP, održao sastanak sa predstavnicima policije i službe Državne bezbednosti MUP-a Srbije i na kraju obavio razgovor sa pomoćnikom ministra odbrane Srbije, generalom Kuzmanovićem. General Kuzmanović je preuzeo obavezu da o najavi otmice obavesti ministra odbrane Republike Srbije, a ovaj Vojsku Jugoslavije. U tom razgovoru zaključeno je da ŽTP Beograd prestane sa daljim aktivnostima oko ovog slučaja, jer je sa svoje strane na vreme izvršio svoju obavezu.

Povodom najave otmice obavljene su i konsultacije sa svim zamenicima generalnog direktora ŽTP Beograd i održan sastanak sa direktorima sektora eksploatacije, gde je zaključeno da je ŽTP Beograd preduzeo sve iz svoje nadležnosti.

Dakle, informacija o najavi otmice primljena je izuzetno ozbiljno i preduzete su mere da se o njoj obaveste svi relevantni faktori, uključujući najodgovornije u železnici, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Vojsci Jugoslavije, što je brzo i efikasno urađeno. Već posle prve informacije o najavi otmice u kratkom vremenskom periodu obavešteni su praktično svi nadležni koji su mogli da spreče otmicu. Kako se otmica ipak dogodila, to znači da su svi obavešteni o najavi otmice osnovano sumnjivi za izvođenje otmice s obzirom na to da su sve znali, ništa nisu preduzeli a otmica se dogodila.

Ta sumnja postaje još vidljivija i izraženija kada se izvrši uvid u deo materijala dostavljenog sudu iz koga proizlazi nastavak aktivnosti ŽTP Beograd povodom najave otmice. Prema informaciji o aktivnostima ŽTP Beograd na sagledavanju bezbednosne situacije na pruzi Užice–Gostun, saradnji sa organima MUP-a Srbije i Vojske Jugosalavije vidi se prvo da je održan sastanak zamenika generalnog direktora ŽTP Beograd, četiri pomoćnika generalnog direktora i šest direktora sektora, na kojem je zaključeno da se o najavi otmice odmah obaveste Ministarstvo odbrane Republike Srbije, MUP Srbije i Služba državne bezbednosti Srbije radi preduzimanja mera iz svoje nadležnosti. Zatim je održan sastanak u SUP-u Užice 2. februara 1993. godine trojice najodgovornijih funkcionera Sektora za odbrambene pripreme ŽTP Beograd sa načelnikom SUP-a Užice Boškom Petrićem i komandirom policije užičkog regiona Đorđem Kerićem sa ciljem da se proveri verodostojnost informacije o otmici. Na tom sastanku je zaključeno:

„Potvrđuje se informacija o nameri odvođenja putnika iz voza i dodaje se da je to strateška operacija srpske vojske radi stvaranja uslova za razmenu zarobljenika i mrtvih. Zaključeno je da bi ovakav potupak srpske vojske bio neprihvatljiv iz više razloga. Ova rešenja treba tražiti u dubini bosanske teritorije stav je SUP-a Užice.“

Održani su i sastanci odgovornih ljudi sa železnice u Službi državne bezbednosti regiona Užice (4. februara 1993) i Korpusu Vojske Jugoslavije sa sedištem u Užicu, kome je prisustvovao i komandant korpusa general Dragoljub Ojdanić. Održan je i niz drugih sastanaka sa jedinom tačkom dnevnog reda: najava otmice putnika Bošnjaka u stanici Štrpci.

Svi odgovorni funkcioneri ŽTP Beograd angažovani na rešavanju situacije nastale prijemom informacije o najavi otmice ispitani su na suđenju u Bijelom Polju i potvrdili verodostojnost i autentičnost povrljivog materijala koji je dostavljen sudu. Sve navedeno, uključujući i podatak da taj materijal, više od devet godina, nije bio dostupan tužilaštvima, sudovima, štampi, porodicama otetih, Komisiji Skupštine Crne Gore koja je formirana da utvrdi činjenice povodom otmice u Štrpcima i kompletnoj javnosti, nedvosmisleno, jasno i bez ikakve dileme ili sumnje ukazuje da je ova otmica isplanirana, organizovana i izvedena zajedničkom akcijom Vojske Republike Jugoslavije i Vojske Republike Srpske, koje praktično predstavljaju zajedničku vojnu formaciju sa jednistvenim sastavom, oruđem, oružjem, finansiranjem i komandovanjem, kao i sa apsolutnom saglasnošću za delovanje te zajedničke vojske kod najviših političkih organa Jugoslavije, Srbije i Republike Srpske.

Kod takvog stanja stvari koje proizilazi iz poverljivih spisa dostavljenih Višem sudu u Bijelom Polju vrlo cinično, nedržavnički, nepolitički, surovo i u krajnjem slučaju neljudski deluju prenemaganja, zgražavanja i zaklinjanja da će prevrnuti nebo i zemlju da bi pronašao otete Slobodana Miloševića u njegovom obraćanju najbližoj rodbini likvidiranih putnika. Na isti način doimaju se i ostali istupi srpskih i jugoslovenskih funkcionera koji su govorili o ovom zločinu, kao što su tadašnji predsednik srpske vlade Nikola Šainović, ministar policije Zoran Sokolović, savezni ministar za ljudska prava Momčilo Grubač i drugi. Velika je moralna, politička, profesionalna i uopšte ljudska hipokrizija znati sve ovo što piše u razmatranom poverljivom materijalu železnice, pročitanom na sudu u Bijelom Polju (a svi pomenuti su to znali) a praviti se lud, nevešt i neobavešten i obraćati se ljudima čiji su najbliži srodnici mučki, svirepo i bez ikakvog razloga pobijeni.

C) Predsednik opštine Prijepolje Radojko Petrić organizovao je 2. marta 1993. godine u Skupštini opštine Prijepolje sastanak sa političkom aktivom opštine, predstavnicima političkih stranaka i verskih zajednica sa tog područja sa jedinom tačkom dnevnog reda: otmica u Štrpcima. Sastanku je prisustvovao pravoslavni sveštenik Vasilije Starovlah. Prota Starovlah nije običan pop već arhijerejski namesnik za više sandžačkih gradova, što znači da je imao veliku moć i crkvenu vlast koja nije zanemarljiva, pogotovo za to vreme i tu lokaciju. Pored toga, Starovlah je rođen u Rudom, a 13 godina je radio kao sveštenik u Višegradu. Takav pop Starovlah po stanju u spisima predmeta ucenjuje na sastanku prisutne Bošnjake i kaže da će on te putnike u roku od sat i po vremena dovesti žive i zdrave ako se puste četiri borca Radovana Karadžića, četiri heroja, kako se pop izrazio.
U toj uceni sugerisao je prisutnim Bošnjacima da se obrate komandantu armije BiH Seferu Haliloviću, koji je Prijepoljac. Kada su mu odgovorili da oni njega ne poznaju, da do njega ne mogu da dođu, on im je odgovorio:

„Onda ni ja ne mogu ništa da uradim za otete putnike“. To što je on kasnije otišao u Višegrad ništa ne menja ulogu Starovlaha u ovom slučaju, jer tamo ništa nije uradio i pošto mu je zaprećeno da se ne bavi tim slučajem, brže bolje se vratio u Prijepolje izbegavajući da više bilo šta i bilo kome kaže u vezi sa otmicom.

D) Predsednik Crne Gore i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Crne Gore na razgovoru sa rodbinom otetih odmah nakon otmice saopštili su rođacima otetih da je u toku operativna akcija saveznih i republičkih organa na otkrivanju otmičara kao i da su dvojica operativaca išli na pregovore sa otmičarima, odakle su jedva žive glave izvukli. U sledećih devet godina nije se pojavila informacija niti od predsednika niti od bilo kog drugog organa sa kim su ti pregovori vođeni, pod kojim uslovima, ko je vodio pregovore i zbog čega su operativci jedva izvukli živu glavu, a sve je to bilo od neprocenjivog značaja i koristi za istragu. Jasno je da je neko sa najvišeg mesta, višeg od crnogorskog predsednika i ministra, zabranio dalje obelodanjivanje tih informacija, izrečenih neposredno nakon otmice. I taj podatak ukazuje da su u organizaciji ove otmice bili umešani najviši organi i pojedinci Savezne Republike Jugoslavije.

E) Pored izloženog, na spregu Srbije i Jugoslavije sa Republikom Srpskom prilikom izvršenja ovog, u civilizovanoj Evropi, nezapamćenog zločina, ukazuju i sledeće jasne, nesumnjive i neumoljive činjenice utvrđene u ovom postupku:
Policajci – pratioci voza u svom patrolnom listu imali su zadatak i obavezu da pomognu vojnicima Republike Srpske, prilikom eventualnog odvođenja putnika iz voza u stanicama Štrpci i Goleš. Tu obavezu su potpisale njihove pretpostavljene starešine koje su bile obaveštene o najavi otmice iz voza u Štrpcima i koje su znale za ranije otmice iz vozova; kondukteri i policajci – pratioci voza su prilikom pregledanja karata i legitimisanja, u toku kretanja voza iz Beograda prema Baru, a pre stanice Štrpci, zapisivali imena putnika Bošnjaka; veliki broj naoružanih i nenaoružanih policajaca i vojnika iz Srbije i Jugoslavije koji su bili u vozu uopšte nisu pitali uniformisana lica zbog čega se ti putnici izvode, niti su na bilo koji drugi način intervenisali da se to obustavi.

Naprotiv, većina se sa tim ljudima koji su naoružani i u uniformama upali u voz prijateljski pozdravljala: „Gde ste, braćo četnici?“. Oni su im odgovarali: „Poručite braći Muslimanima da ovuda ne prolaze bez pasoša“; stanica Štrpci, selo Štrpci i okolina nalaze se u zoni odgovornosti Ruđanske brigade (po varoši Rudo).

Mihailo Petrić, jedan od komandanata te brigade, rekao je u svom iskazu da je on imao jednu četu vojnika koja je uvek bila u selu Štrpci, a jednu koja je bila u stanici Štrpci, pa su se nakon sedam dana menjali. Kada se zna da je jedina vojska na tom području bila regularna Vojska Republike Srpske (jer sam komandant Višegradske brigade, Luka Dragićević, kaže da ne mogu dve vojske da ratuju, mora da se zna ko komanduje), kada imamo iskaz Ranisavljevića da je od komandanta Goraždanske brigade Damjana Mitrašinovića Milan Lukić dobio teretno vozilo kojim je izvedena akcija otmice putnika u Štrpcima, onda je jasno da ta otmica nije bila nikakav incident, nikakva pljačka, nikakva osveta, nikakav lični čin, već smišljena i dobro organizovana akcija od najviših političkih i vojnih faktora Republike Srpske, Srbije i Jugoslavije. Svedok Šefko Alomerović, koji se slučajno zatekao na stanici Beograd pre polaska tog voza i koji je to svoje prisustvo na stanici detaljno obrazložio pominjući niz ljudi koje je sreo i navodeći razlog zbog koga je došao, što se sve uklapa u stanje u spisima predmeta, u svojoj izjavi na sudu tvrdi da je na ulazu u Železničku stanicu Beograd video Ćosićevog savetnika za štampu, Matovića, u razgovoru sa jednim čovekom sa bradom, čiji opis se poklapa sa kondukterom voza 671, koji je i nakon predaje smene u Užicu nastavio put. To je vrlo ubedljiv dokaz da se o otmici pre nego što se dogodila ozbiljno diskutovalo u kancelariji Dobrice Ćosića, a taj Matović je kasnije, od Ćosića, imenovan za člana komisije za istraživanje okolnosti pod kojim su se događale otmice po Sandžaku i kao član te komisije ništa nije uradio. Na kraju, Matović je zajedno sa Ćosićem podneo tužbu protiv Šefka Alomerovića zbog toga što ih je on optuživao da je otmica smišljena u kabinetu Ćosića, pa je zajedno sa Ćosićem nakon nekoliko ročišta odustao od tužbe; otmičari su propustili lokalni voz Prijepolje–Beograd, nisu ga zaustavljali, iz njega nisu vršili otmicu putnika iako je on naišao dok su oni bili u stanici Štrpci pre dolaska voza 671. Ta okolnost nedvosmisleno i jasno ukazuje da je otmica detaljno planirana, organizovana, koncentrisana i usmerena na voz 671. Očigledno je da je otmica isplanirana na visokom mestu i da su u vezi sa tom planiranom otmicom i kašnjenje polaska ovog voza sa stanice u Beogradu, kao i druge karakteristike vezane za kretanje ovog voza i ponašanje osoblja u njemu.

Nakon što se dogodila otmica, sva zvanična lica železnice, u koja spadaju mašinovođa, otpravnik vozova, kondukteri, milicioneri – pratioci voza, dali su svoje pismene izjave i to sutradan nakon događaja otmice putnika. Ta dokumentacija je skrivana na železnici i nikom nije dostavljena niti data na uvid, sve do juna meseca 2002. godine, kada su novi rukovodioci ŽTP „Beograd“ dostavili poverljive dokumente koje je predsednik veća Golubović pročitao na glavnom pretresu, a sva sredstva informisanja objavila. Tek posle toga i pošto su pozvani da svedoče pred Višim sudom u Bijelom Polju, bivši rukovodioci železnice doneli su tu dokumentaciju koja je sačinjena sutradan po udesu i koja je morala biti dostupna svima, i sredstvima informisanja, i oštećenim porodicama, i sudu, i Skupštini Crne Gore, a ona je skrivana skoro deset godina.

F) Posle otmice u Štrpcima svi su ukazivali na Višegrad. Redakcija „Duge“ zove svog saradnika Nebojšu Jevrića u Bijelo Polje, gde se on nalazi na svadbi svog brata, i od njega traži da ide u Višegrad i napravi reportažu o otmici putnika iz voza 671 u stanici Štrpci, od popa Starovlaha u Prijepolju traže da ide u Višegrad i tamo pokuša da sazna sudbinu otetih putnika, Đorđije Vujović preko svojih prijatelja i veza iz Priboja takođe odlazi u Višegrad, nalazi Milana Lukića i interesuje se za sudbinu svoga sestrića. Čovek koji je povezao Vujovića i Lukića, svedok Goran Ćujić, predsednik stranke Srpske narodne obnove u Priboju, izjavljuje da su se njemu po preporuci viših stranačkih organa iz Podgorice, javljali najbliži rođaci skoro svih otetih putnika sa zahtevom da ih poveže sa vojnim organima u Višegradu i Milanom Lukićem, koji se nalazio u Višegradu. Dakle, upadljivo je da svi rešenje otmice traže u Višegradu, a ne, recimo, u Rudom, na čijoj teritoriji se nalazi stanica Štrpci i koja je u zoni odgovornosti Ruđanske brigade, a u Rudom se nalazi i operativna grupa pod komandom pukovnika Slobodana Cerovića koja je nadređena i Goraždanskoj i Ruđanskoj i Višegradskoj brigadi. To je još jedan znak da se znalo ko je izvršio otmicu i da je to bilo poznato širokom krugu ljudi.

Ta otmica je izvedena skoro javno, samo što nije direktno prenošena na televiziji. Čak su mnogi svedoci – očevidci otmice u samom momentu otmice znali da izvode Bošnjake i da im se ne piše dobro. Otpravnik vozova na stanici Štrpci Slobodan Ičegić naveo je da su izveli Fikreta Memovića, čoveka koji je radio na železnici i sa kojim je jedno vreme zajedno radio u Priboju i bio nerazdvojn prijatelj. Pokušao je da spreči njegovo izvođenje, ali naoružani otmičari su mu zapretili da će i njega odvesti. Svedok Zoran Milekić je putovao iz Požege sa maloletnim šesnaestogodišnjim Senadom Đečevićem iz Bara. Njih dvojica su bili u istom kupeu u vozu 671 i sedeli jedan naspram drugog. Mali Đečević je odmah po ulasku u kupe zaspao. Kada su otmičari upali u voz, probudili su ga i pitali kako se zove. Kada im je odgovorio, izveli su ga iz voza. Svedok Milekić je protestovao: „Pustite dete, šta je ono krivo”.

Na to su mu otmičari odgovorili: „Ko te šta pita, 'oćeš li metak?“. Svedok Bosiljka Ostojić, koja je bila u vozu, kaže da je izvođenje ljudi iz voza prokomentarisala rečima: „Kukala im majka noćas.“ Dalje, izjavila je da je jedna devojka plakala nakon izvođenja putnika. Svedok Radojko Ješić, koji je takođe bio u vozu, izjavio je pred sudom da su u bifeu voza, nakon izvođenja putnika, neki ljudi komentarisali: „Onaj što su ga izveli predstavljao se da mu je ime Dragan, a vidi se da je lagao, jer sigurno je Musliman čim su ga izveli.“

Sve navedeno odlično pokazuje da je svima u vozu bilo jasno o čemu se radi: koga izvode, zbog čega ga izvode i sve u vezi sa tim. Uostalom, sredstva informisanja su opisanu situaciju komentarisala odmah nakon što se dogodila. Crnogorski nedeljnik „Monitor“ u broju od 5. marta 1993. godine objavljuje tekst M. Perovića u kome piše:

„Kad je sedamnaest pribojskih Muslimana oteto iz autobusa, bio je to incident i opomena državi da ne pruža dovoljnu sigurnost svojim građanima. Otimanje Muslimana iz voza na pruzi Beograd–Bar na teritoriji koju kontrolišu srpske formacije incident se pretvara u državnu politiku, jer su i ovaj podvig izvele jedinice koje su saveznici Vojske Jugoslavije.

Ako to što je snašlo putnike na pruzi Beograd–Bar ne bude dovoljna opomena građanima Crne Gore i crnogorskoj vlasti, uskoro će sve nas pogoditi ista sudbina. Kad su odvodili komuniste, ćutali smo. Kad su odvodili Jevreje, ćutali smo. Kad su došli za nas, shvatili smo, govori jedno svjedočenje iz perioda njemačkog fašizma. Najteža je bila istina, kažu rijetki svjedoci koji su se osmjelili da nešto, uz zagarantovanu anonimnost, kažu o tome šta se tog subotnjeg popodneva događalo na stanici u okrajku razorene Bosne. Oni kojima je presuđeno nijemo su napuštali kupe ne tražeći objašnjenje. Nijesu se ni bunili, ali ni molili za milost. Bio je dan i ostalih hiljadu putnika čak i da nijesu htjeli, morali su vidjeti beskraj ljudske nemoći, s jedne, i oholosti, s druge strane. Oni koji su došli sa oružjem nijesu se ni trudili da pronađu kakav takav izgovor. Bili su jači – i to je bilo dovoljno.“

U istom broju „Monitora“ N. Novović navodi svedočenje jednog očevica otmice: „Najjezivije je bilo to što, u stvari, nije bilo nikakvog otimanja. Niko se nije bunio, sve se odvijalo u zlokobnoj tišini. Sve to nije trajalo mnogo duže od pola sata. Začudo voz je nastavio put kao da se ništa nije dogodilo. Od Štrbaca do Priboja se stiže za deset minuta i tamo se voz zadržava tek toliko da putnici izađu i uđu. Niko nikoga ni o čemu nije obavještavao, nije se pojavila milicija, vojska, ni pomena o uzimanju izjava od putnika ili nečem sličnom.“

U „Monitoru“ od 12. marta 1993. godine S. Cerović piše: „Grupa bandita zaustavi voz, legitimiše putnike, u prisustvu policije izvede iz njega Muslimane i odvede ih u nepoznatom pravcu – što će reći, zapravo, u vrlo poznatom, da ih hladno likvidira – ta situcija je viđena samo sa Jevrejima u Drugom svjetskom ratu.“

U strogo poverljivoj dokumentaciji, koja je pročitana na glavnom pretresu, u dokumentu koji se zove „Procena političko-bezbednosne situacije u železničkom čvoru Užice“ piše: „Najveću opasnost za bezbednost pruge i objekata na njoj predstavljaju radnici muslimanske nacionalnosti. Oni su upoznati sa svim detaljima organizovanja železnice jer su uključeni u svakodnevan proces rada. Što se tiče radnika muslimanske nacionalnosti zaposlenih u ŽTO (kojih ima 732) zasada se ne eksponiraju kao neprijatelji ali nam otežavaju posao jer zbog njih tj. nepoverenja u njih ne možemo da realizujemo neke operativne zamisli...“
Taj citat najbolje, najpreciznije i najtačnije predstavlja situaciju u Srbiji i Jugoslaviji u vreme otmice, kada je i sama pripadnost muslimanskoj nacionalnosti bila opasna po život.

ISPOVEST MONSTRUMA (8)

Zapisnik o ispitivanju okrivljenog sastavljen 22.10.1996. godine kod istražnog sudije Višeg suda u Bijelom Polju u krivičnom predmetu protiv Nebojše Ranisavljevića. Upoznat da nije dužan da iznese odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja okrivljeni je izjavio:

Profesionalni dobrovoljac

Ja sam upoznat sa sadržinom zahtjeva za sprovođenje istrage Višeg tužioca u Bijelom Polju Kt. br. 38/96 od 22.10.1996. godine, sa svojim pravima u krivičnom postupku, upoznat sam i sa činjenicom da ne moram da odgovaram na sva pitanja, čiji bi odgovori sebe ili bliže srodnike doveli u situaciju da budu krivično gonjeni, pa ističem da sam odlučio da se izjasnim sada, odmah u vezi navoda iz zahtjeva za sprovođenje istrage, da sam se dogovorio sa suprugom da mi ona naknadno angažuje advokata za branioca, a ovo iz razloga što ocjenjujem da se mogu izjasniti u vezi navoda iz zahtjeva i bez prisustva advokata.

Rođen sam u Despotovcu, po zanimanju sam stolar, imao sam privatnu radnju. Odmah po izbijanju ratnih sukoba na teritoriji Hrvatske pošao sam na ratište, prijavio sam se kao dobrovoljac. Ukupno na ratištu u Hrvatskoj ostao sam nešto preko jednu godinu. Iz Hrvatske sam se vratio 27.12.1992. godine. Za vrijeme mog boravka u Despotovcu od dolaska iz Hrvatske pa do 14.01. ja sam razgovarao sa više mojih poznanika u vezi rata na području Bosne, od tih poznanika više lica je bilo raspoloženo da se prijave kao dobrovoljci za ratište u Bosni. Negdje 14.01.1993. godine otputovao sam kod oca u Beograd, sreo sam se sa djevojkom Draganom, prezime joj ne znam, inače imala je nadimak medicinska sestra. Pošli smo na ručak, mislim da Dragana sada ima 21 godinu, inače poznavao sam je ranije sa ratišta u Hrvatskoj. Dragana mi je predložila da pođem na ratište u Višegrad, prihvatio sam, pa sam o tome obavjestio poznanike iz Despotovca.

Milan i Boban su uveli i ta preostala zarobljena lica u garažu, nakon kraćeg vremena čuli su se prigušeni pucnji, a zatim su Milan i Boban izašli iz garaže, naredili su da uđemo u vozilo i ponovo smo se vratili u istu salu, tačnije u svlačionicu te sale, gdje je Milan izvadio novac i satove od zarobljenih lica, podjelio je svima po 100 DM, a ko nije imao sat dobio je i sat.

Tačnije prije polaska za Beograd ja sam se dogovorio sa Obradović Dragim zv. Drakče, zatim Obradović Nebojšom zv. Djed, Milošević Radišom zv. Hans, Petrović Dušanom zv. Plastični i Savom zv. Fašista i na kraju Dicom, čije mi je ime i prezime nepoznato (sva ova lica su iz Despotovca) da se nađemo na autobuskoj stanici u Beogradu 15.01.1993. godine, znači naredni dan po mom razgovoru sa Draganom. U zakazano vrijeme našao sam se sa ovim licima, s tim što je Dragana došla sa još jednom djevojkom, zove se Rada, ali joj ne znam prezime. Takođe, sa Draganom je došao, odnosno kod mog oca našao sam Jovičić Miću sa dva nadimka Crni i Splića, pa je i on sa nama otputovao za Višegrad.

Susret sa Lukićem

Za Višegrad smo pošli 15.01.1993. godine oko 23 sata, do Užica, zatim smo autobusom nastavili do punkta koji je držala policija Republike Srpske. Kod ovog punkta Dragana je izašla da sredi naš prelazak, međutim nakon kraćeg vremena došao je policajac i naredio da iz autobusa izađu svi dobrovoljci. Nakon našeg izlaska ovaj policajac je kazao da dobrovoljci ne mogu da idu kod Milana Lukića. Moram da napomenem da sam prije polaska iz Beograda, ja pošao u udruženja Srba iz Bosne i Hercegovine, gdje sam dobio dokument za besplatan prevoz, a na poleđini tog dokumenta bilo je upisano ime komandanta Višegradske brigade, potpukovnika Luke Dragićevića. Policajcu sam pokazao ovaj dokument i istovremeno sam mu kazao da ne idemo kod Milana Lukića, već da treba da se javimo potpukovniku, nakon toga dozvoljen nam je prelazak.

Dolaskom u Višegrad zadužili smo oružje i opremu, a nakon provedenih 3-4 dana stigla je vijest da je pao dio teritorije kog Rudog. Tog momenta ja i ostala lica koja su došla iz Beograda, izuzev Dragane, koja se vratila za Beograd, pristupili smo interventnoj četi, koja je bila formirana prije našeg dolaska.

Napomenuo bih da su u Višegradu postojale dvije brigade: Goraždanska brigada, kojom je komadnovao Mitrašinović, koja je bila sastavljena od izbjeglica iz Goražda i Višegradska brigada, kojom je komandovao Luka Dragićević. Ove dvije brigade su bile regularne vojske Republike Srpske, a ja i dobrovoljci, koji smo došli iz Beograda, bili smo kod Luke Dragićevića. Svakog dana smo imali sastanke sa Lukom Dragićevićem u trajanju od oko pola sata, kojom prilikom smo dogovarali akcije, bilo da se radi o izviđanjima ili ratnim dejstvima.

Sa Lukom sam se viđao sve do ranjavanja, do 24.03.1993. godine. Milana Lukića vidio sam istog dana kada sam došao u Višegrad, ali se nijesmo upoznali. Vidio sam ga u prolazu nakon nekoliko dana. Milan Lukić je došao i pozvao sve dobrovoljce kod njega na slavu, njegov poziv sam prihvatio ja, Jovičić Mićo zv. Crni, Splića i djevojka po imenu Rada.

Na toj slavi kod Milana Lukića zadržali smo se 15-20 minuta, popili po kafu, odbili smo da ručamo, a to vrijeme provedeno kod Lukića iskoristili smo da se upoznamo. Lukić nas je pitao odakle smo, mi smo mu ispričali, a zatim smo napustili kuću Lukića. Inače kada smo došli u Višegrad, Dragana mi je ispričala da je Lukić strah i trepet za Višegrad, da je glavni za grad, kazala je „Milan je očistio Višegrad od Muslimana“, pod tim sam ja podrazumjevao kako je Dragana kazala da je on dosta Muslimana pobio.

Po mom saznanju Milan Lukić je imao svoju jedinicu zv. „Osvetnik“. Komanda te njegove jedinice nalazila se u Višegradskoj banji. Po pričama koje sam čuo, prije dolaska Luke Dragićevića za komandatna Višegradske brigade, pokušali su da pripadnike ove jedinice Lukićeve pripoje regularnoj vojsci. Međutim, nakon dolaska Dragićevića, to nisu uspeli, pa su pripadnici „Osvetnika“ pripojeni interventnoj grupi i od tada Lukić nije komandovao tom jedinicom, već Mijo, ne znam mu prezime, znam da je i on iz Višegrada ili okoline. Od pripajanja „Osvetnika“ regularnoj vojsci, Milan Lukić je članove te jedinice snabdjevao uniformama i slično, a mislim da je on to radio na dobrovoljnoj osnovi, a ne da je to bilo njegovo zaduženje. Jedinica u kojoj sam se ja nalazio smještena je u mjestu zv. Okolište iznad Višegrada u zgradi nekadašnje bolnice. Milan je dolazio kod nas, čašćavao nas je sokovima.

Priprema za otmicu

Često sam učestvovao u akcijama, ni u jednoj od tih ratnih akcija nijesam primetio da je učestvovao Milan Lukić. Bobana Inđića upoznao sam 3-4 dana nakon dolaska u Višegrad, kada je trebalo da pođem u akciju, po saznanju da je dio teritorije Rudog trebalo osloboditi, tog istog dana pristupio sam interventnoj grupi. Inđić je bio komandir interventne čete i tu funkciju je obavljao sve do mog ranjavanja, znači i u vrijeme 27.02.1993. godine. Takođe bih istakao da je Inđić Boban bio aktivan vojnik. Iako je bio iz Višegrada spavao je sa nama i obavljao sve funkcije aktivnog vojnika. Inđić je primao naređenja od potpukovnika Luke Dragićevića, koliko sam bio upućen Inđić nije mogao da izvodi neke interventne akcije bez znanja i saglasnosti potpukovnika Dragićevića. Interventna grupa je imala maskirane sivomaslinaste uniforme. Prije 27.02.1993. sa Milanom Lukićem sam imao više susreta, ti susreti su bili kratki, samo smo se pitali, nijesmo se posećivali niti družili. Najduži susret bio je u Beogradu, taj susret je trajao 10-15 minuta, kojom prilikom sam od Lukića saznao da je u Beograd došao radi nabavke uniformi i angažovanja novih dobrovoljaca.

Sjećam se da je tom prilikom angažovao još četiri dobrovoljca. Za vrijeme mog boravka do 27.02.1993. godine u Višegradu zaključio sam da su Milan Lukić i Boban Inđić dobri prijatelji, primećivao sam ih zajedno, družili su se. Da li je neki poseban intres postojao u tom njihovom druženju, ja ne znam.

Po mojoj proceni Boban Inđić je star oko 26 godina, znam da je imao oca i mlađeg brata, ne znam njihova imena, ne znam da li mu je majka živa, a mislim da Boban nije bio oženjen. Sada Boban Inđić živi u Višegradu. Ja sam 24.02.1993. godine otputovao za Srbiju sa Jovičić Mićom i Obradović Dragim, a ja i Jovičić Mićo vratili smo se iz Srbije 27.02.1993. godine, izjutra oko 8 i 9 časova. Odmah smo pošli u Okolište, imali smo nameru da odspavamo jedno vreme, jer smo bili umorni. Ulaskom u kasarnu na udaljenosti od nas oko 100m od kuhinje primjetio sam jednu grupu vojnika, sad se sjećam nekih od tih vojnika i to znam da je bio Rade Tanović iz Goražda, Drekalo Ranko zv. Četnik takođe iz Goražda, zatim dva brata po prezimenu Poluga, ne znam im imena, iz Višegrada, Mijo, ne znam prezime, znam da je komandir grupe „Osvetnik“ i lice po nadimku Pukovnik, čije ostale podatke ne znam. Među ovim licima sam video i mog komandira, Inđić Bobana, a sa njim i Milana Lukića. Kada smo prišli na udaljenost oko 20m Inđić mi je kazao „Idete i vi sa nama u akciju“. Ja sam to shvatio kao njegovo naređenje, prišao sam i pitao se sa Lukićem, a zatim Lukića pitao trebaju li nam puške, ne znam zbog čega sam to pitao, mada sam primjetio da su svi naoružani. Pošto smo uzeli puške iz sobe vratili smo se i prišli toj grupi vojnika, pitao sam koliko ima vremena do polaska, rečeno mi je oko 1 sat. U tom trenutku primetio sam da je Milan Lukić razgovarao sa potpukovnikom Mitrašinovićem.

Lukić se vratio i kazao da je sve oko kamiona završeno. Ja i Jovičić smo pošli u kuhinju i jeli. Negdje oko 10-11 došao je kamion, nas ukupno 20 sjeli smo u kamion, sada se sjećam da je sa nama pošao i Šekarić, ne znam mu ime, znam da je iz Goražda. Prešli smo punkt Republike Srpske prema Srbiji, nakon pređenih oko 1 kilometar vozilo se zaustavilo. Milan Lukić je naredio vozaču da izađe i sačeka oko 1 sat. Ja i Jovičić smo prešli pozadi, a Šekarić Milan, Kulić i Inđić Boban su prešli naprijed. Šekarić je nastavio da upravlja ovim teretnim vozilom. Vratili smo se ponovo u Republiku Srpsku, cirada je bila spuštena tako da nijesam vidio kuda smo sve išli. Malo smo krenuli putem u pravcu Rudog, pa smo u jednom trenutku skrenuli sa glavnog puta, put je bio loš, bili smo prinuđeni da napustimo vozilo, da bi se vozilo lakše kretalo. Jedno vrijeme išli smo pješke, krećući se pješke čuo sam od prisutnih komentare zakasnićemo, proćiće i slično, tada sam shvatio da to nije uobičajena akcija, to su shvatili i Jovičić i ovaj stariji Poluga, za koga sada mislim da se zove Obrad. Nas trojica smo se pogledali, nijesmo ništa govorili, uz put, krećući se pješke, još sam saznao da se radio o akciji u kojoj treba da napadnemo voz, ali tom prilikom nijesam shvatio gdje treba izvesti taj napad. Ponovo smo nastavili kretanje istim kamionom.

Došli smo do jedne željezničke stanice, nijesam vidio naziv te stanice, vozilo u kome smo se nalazili je parkirano između zgrade stanice i pomoćne zgrade blizu pruge, nijesam napuštao vozilo, cerada je bila spuštena do samog dolaska voza. Vozilo su napustili samo Inđić Boban i Milan Lukić, odmah po dolasku njih dvojica su pošli u željezničku stanicu, tačnije prvo je pošao Milan Lukić, zadržao se 10-15 minuta, vratio se, a nakon prolaska izvjesnog vrijemena (ne znam koliko) u pravcu zgrade željezničke stanice pošli su zajedno Inđić i Lukić. Tada se čuo voz da ulazi u stanicu, tada smo mi izašli iz kamiona, tada sam pretpostavio da vozač koči zato što smo mi tu.

Prije dolaska voza došli su Milan Lukić i Inđić Boban, kazali nam raspored, napravljene su nekoliko grupa, svaka grupa imala je svog vođu. Znam da su prve dvije grupe za vođe određeni Milan i Boban, ko je po drugim grupama određen za vođe ne sjećam se. Grupe su imale oko tri čovjeka, napravljen je i raspored za lica koja će paziti na voz, pored voza određena su četiri čovjeka , a iza voza dva. Ovoj dvojici iz voza Milan i Boban su naredili ukoliko neko počne da bježi iz voza da pucaju u to lice. Ja sam određen sa još trojicom lica pored voza.

Zlostavljanje putnika

Naš zadatak je bio da lica koja izvode iz voza odvedemo do kamiona, gdje su se nalazila dva, tri pripadnika naše grupe, a oni su imali obavezu da ta lica smjeste u vozilo i da ih prilikom preuzimanja pretresu, radi utvrđivanja da li su ta lica naoružana. Sjećam se da je kod jednog od tih lica koja su izvedena iz voza nađen pištolj bez odobrenja, kal. 7, 65 mm CZ, sjećam se da sam ja imao namjeru da kupim taj pištolj i davao sam Milanu Lukiću 200 DM, pa mi je on odgovorio da je prodao taj pištolj.

Ovom prilikom svi smo imali zelene maskirne uniforme, a Milan je nosio šubaru, a ostali kako koju kapu. Niko nije koristio tzv. fantomke. Niko nije skrivao lice, a koliko se sjećam Jovičić je nosio crnu maramu povezanu preko čela, ali je on uvjek nosio tu maramu povezanu.

Ja ne znam kako je voz zaustavljen, nikog od osoblja stanice nijesam vidio. U momentu kada je voz ulazio u stanicu, mi smo se nalazili pored pruge, ja sam gledao u voz. U to vrijeme Lukić i Inđić su se nalazili u zgradi stanice, ne znam šta su oni tamo radili. Kad je voz zaustavljen, grupa je određena za ulazak u voz, za njima sam ušao i ja, iako po rasporedu nijesam trebao da uđem. Odmah po ulasku predali su mi jedno lice, koje sam odveo da našeg vozila, ne znam koliko je to lice imalo godina. To lice sam vodio tako što se ono kretalo ispred mene, ja iza njega, pušku nijesam držao uperenu u to lice. Napominjem da na mojoj pušci nije imalo remena, tako da sam pušku nosio držeći je u desnoj ruci, cijev je bila okrenuta prema zemlji.

Prethodno sam napomenuo da su u našoj grupi određena lica koja će čuvati voz od pozadi, njima je naređeno u slučaju da neko pokuša da bježi, da u to lice pucaju. Ja ne znam kako bih reagovao da su lica koja sam ja vodio pokušala da bježe, ostavljam mogućnost da bih pucao, a naređenje koje je izdato u obezbeđenju voza pozadi sam shvatio kao naređenje koje važi za sve nas učesnike u ovoj akciji. Ne znam tačno koliko sam lica preuzeo od grupa koje su ta lica izvodile iz voza i ja odveo u kamion. Radilo se sve o muškim licima. Čitav ovaj događaj trajao je, od momenta kada je stigao voz do momenta kada je voz izašao iz stanice, 10-15 minuta. Sva lica koja su izvedena iz voza smeštena su na karoseriji kamiona do kabine. Naređeno im je da se što više zbiju, pa su čak sjedeli jedni drugima u krilu. Ja nijesam vidio da je neki od nas zaduženih za vođenje lica do kamiona udario ta lica koja smo sprovodili, nijesam vidio ni u jednom trenutku da neko udara ta lica, niti da se ona na bilo koji način opiru. Moram da napomenem da kada je ušao u voz, Milan Lukić je kazao da se radi o rutinskoj kontroli, da će lica koja budu izvedena iz voza biti vraćena u voz poslije provere, koja će se izvršiti prilikom kompjutera. Po mojoj proceni ukupno smo u ovo teretno vozilo smjestili 19 lica, koja smo izveli iz voza.

Nakon odlaska voza iz stanice, ja i ostala lica, učesnici ovog napada, smo se smjestili u kamion i krenuli u pravcu Višegrada. Ponovo smo spustili ceradu, tako da niko nije mogao da vidi šta se nalazi na karoseriji ovog vozila. Do polaska sa stanice, a ni kasnije niko nije ispalio nijedan metak. Postojao je kontakt između Milana, koji se nalazio u kabini, i nas na karoseriji, konatakt je ostvarivan radio vezom. U jednom trenutku Milan Lukić je pitao radio vezom, pa su prisutni čuli to njegovo pitanje, znaju li ko je on, a zatim je odgovorio: „Ja sam Milan Lukić, komandir Osvetnika“. Vidio sam da su se ta lica, koja smo uzeli iz voza, snuždila, sjedeli su i ćutali. Ja sam zaspao i kada sam se probudio vidio sam da smo već stigli u Višegrad, bio je mrak, stigli smo u selo Prelovo. Tada sam prvi puta čuo kako se zove to selo i prvi put sam u njega došao. Svi smo napustili teretno vozilo, ušli smo u fiskulturnu salu škole. Ispred sale bilo je upaljeno svjetlo, a u sali nije. Nijesam obratio pažnju da li nas je neko čekao. Međutim, kasnije, kada smo uveli ova lica u salu i prislonili ih uza zid, jedno lice, koje do tad nijesam primetio, prošlo je kroz salu, radilo se o muškarcu starijem.

Nakon što smo postrojili ova lica, koja smo izveli iz voza, uza zid sale, neki borci su odložili oružje na suprotan zid, ja sam stajao kod oružja. Milan Lukić i Boban su naredili tim licima da izvade sve iz džepova i stave ispred sebe. Takođe su im naredili da ispred sebe stave satove i sav nakit, lančiće i prstenje i novac i da novac i nakit i satove odvoje od ostalih stvari, ličnih dokumenata. Nakon toga su Inđić i Lukić sami išli od jednog do drugog i sami vršili preteres tih lica. U jednom tenutku Milan je naišao kod jednog lica – studenta kojeg je od ranije poznavao, to lice je bilo zadnje u stroju, a da su se ovo lice i Milan poznavali zaključio sam iz razgovora. Pretresom ovog lica Milan je našao 200 DM, pa mu je odmah zadao nekoliko šamara, nakon čega su Milan i Boban išli ponovo od jednog do drugog lica, pitali ih za imena, a zatim im davali srpska imena, davali su im i srpski krst da poljube. Odmah nakon toga skoro svi smo počeli da ih udaramo, za sebe ne mogu da tvrdim da li sam ja nekog udario. Prije tvrdim da nijesam nikog udario, već da sam sve to vrijeme stajao pored oružja. Udarali su ih prvo pesnicama, a kada bi neko od njih pao, nastavili su da ih udaraju nogama.

To udaranje je trajalo oko jednog sata, niko od tih lica nije se opirao, niti je to smio. U jednom trenutku jedno lice, znam da se radilo o crncu, je iz torbe izvadio nevažeći jugoslovenski novac i govorio je da tim novcem hoće da plati svoj život. Svi smo se tome smijali. Milan Lukić je nešto razgovarao sa njim, taj crnac je znao srpski jezik. Sjećam se takođe da je najmanje tučen taj crnac.

Takođe se sjećam da je Milan Lukić, isključivo samo on, tukao tog studenta kod koga je našao 200DM. Lukić je govorio da imaju neraščišćene račune iz Beograda, pri tom Milan mu je zadavao i povrede nožem, ali su to bile lakše povrede. Sve je to trajalo dok Milan Lukić nije kazao da prestanemo sa tim, zatim je kazao da se nađe žica. Ne znam ko je našao žicu i donio je do vozila, mi smo ih izveli iz sale i više od pola tih ljudi bilo je vezano za ruke, ne znam da li su im ruke bile vezane sprijeda ili pozadi, nakon čega su svi smješteni u vozilo, smjestili smo se i mi.

Masakr u garaži

Tim kamionom vratili smo se jedno kilometar u pravcu Višegrada. Vozilo je zaustavljeno u jednom selu, gdje su sve kuće bile spaljene, primjetio sam 4-5 spaljenih kuća. Kamion je zaustavljen na oko 5-6 m od jedne spaljene kuće u čijem prizemlju se nalazi garaža. Izašli smo iz vozila, a zatim je Milan naredio, odnosno dao nam raspored za obezbeđenje, kazao nam je da ukoliko neko pokuša od tih lica, koja smo zarobili, da bježi da pucamo i ubijamo. Ja sam dobio raspored na početku jednog voćnjaka, tako da su mi kuća i kamion bili udaljeni po oko 5-6 metara. Ta lica koja smo zarobili iskakala su iz kamiona u grupama od 5-6. Ta lica su prihvatili Milan Lukić i Boban Inđić, sa njima su išli do ulaza u garažu još dva tri borca, nakon toga ja sam čuo prvo komandu, ne znam da li su to bile Milanove ili Bobanove komande, radilo se o komandi „lezi dole“. Nakon te komande čuo sam prigušene pucnje i to onoliko koliko je tih lica uvođeno u garažu. Nijesam čuo nikakve jauke, krike ili slično, niko ništa nije govorio.

Sjećam se da su na kraju izvedene dvije grupe od 5-6 lica, ja sam stajo na istom mjestu, pušku sam držao u desnoj ruci, ali naslonjenu na desno rame, tako da je cijev bila okrenuta iza mene, puška je bila spremna za pucanje, metak u cjevi, a što je od mene rijetkost, puška je bila spremna za rafalno pucanje, nijesam držao prst na obaraču. Kada su zadnje dvije grupe dovedene do ulaza u garažu, Milan i Boban su uveli prvu grupu, dok je druga ostala kod samih ulaznih vrata. Nijesam u jednom trenutku gledao u pravcu te grupe lica ispred garaže, pored njih su stajali nekolicina boraca. Čuo sam pucanj sa lijeve strane, koja je takođe obezbeđivana, okrenuo sam se i u tom trenutku vidio sam sa moje strane, koju ja obezbeđujem, jedno lice da bježi. Odmah sam skinuo pušku sa ramena i pucao u to lice, pa je to lice odmah palo, pošto je palo čuo sam kada je kazalo „jao, majko moja“. U tom trenutku Milan je izašao iz garaže i sa povišenim tonom pitao ko je to pucao, za to vrijeme lice koje sam pucao jaukalo je, Milanu sam odgovorio da sam ja pucao i pokazao mu na to lice, vidio sam da mu je Milan prišao i bajonetom ga preklao, zatim je Milan rekao „tako se to radi“.

Nakon toga Milan je prošao na suprotnu stranu, gdje se takođe čuo pucanj, jer je i sa te strane pokušalo da bježi, pa pretpostavljam da je sa tim licima postupio na isti način kao i sa licem u koje sam ja pucao. U to vrijeme, ova preostala lica iz zadnje grupe stajala su ispred garaže, a u njih su bile uprete puške boraca te grupe. Nakon toga, Milan i Boban su uveli i ta preostala zarobljena lica u garažu, nakon kraćeg vremena čuli su se prigušeni pucnji, a zatim su Milan i Boban izašli iz garaže, naredili su da uđemo u vozilo i ponovo smo se vratili u istu salu, tačnije u svlačionicu te sale, gdje je Milan izvadio novac i satove od zarobljenih lica, podjelio je svima po 100 DM, a ko nije imao sat dobio je i sat. Sjećam se da je prilikom pretresa Boban Inđić kod jednog zarobljenog lica našao jedan skupocen zlatan lanac, pa ga je stavio u svoj džep da drugi to ne vide. Nakon podjele Milan je kazao da će stvari koje su oduzete od tih lica koja su se tu nalazila i tijela ukoloniti jedan stariji čovjek iz sela bacanjem u Drinu, koja je bila udaljena od te kuće, gdje su ova zarobljena lica lišena života, 10 do 15 metara.

Takođe se sjećam da su neki od boraca iz oduzetih torbi uzimali garderobu. Poslije podele tih stvari sjeli smo u vozilo i vratili se u Višegrad. Tvrdim da ja ništa od gardarobe nijesam uzeo, nijesam uzeo ni sat. Nikog nijesam nudio bilo kakvim stvarim koje nijesam ni uzimao ovom prilikom. Sjećam se da je sa nama te noći išao i borac, porijeklom je Slovenac, a zvali smo ga pijani Slovenac, inače je bio stručnjak za mine, a sklon alkoholu. Po povratku, kada smo izašli iz kamiona i to negdje kod novog mosta, ne znam da li je Milan ili Boban, kazao da o ovome što se desilo nikome ništa ne pričamo.

U Višegrad smo se vratili oko 23 sata, ja i Jovičić smo odmah prišli dobrovoljcima iz naše čete, ništa nijesmo pričali o tome šta se desilo te večeri. Pošto smo došli u našu spavaonu, pripremili smo se za spavanje, pa nam je došao jedan dobrovoljac i kazao nam da dođemo i smirimo Slovenca, pošao sam, Slovenac je bio pijan, pričao je kako je dobio 100 DM i sat i oteo sam mu flašu sa rakijom, bacio je, pa je on pošao u svoju spavaonu, uzeo pušku i uperio je na mene, spriječili su ga da puca borci iz njegove spavaone.

Sve što sam do sada ispričao tvrdim da je istina, ako sam nešto preskočio, za šta ostavljam mogućnost, to je zbog toga što sam za ove tri godine to zaboravio, a trudio sam se da što više o ovom događaju zaboravim. Na kraju sjetio sam se da je prilikom oduzimanja stvari od zarobljenih lica Milan pravio spisak i da je Milan zadržao taj spisak kao i jednu količinu čekova, a ne znam da li su to bili bančini čekovi ili poštanski. Nakon par dana pročitao sam novine, u kojima je pisalo o napadu na voz, tada je ušao Boban Inđić u sobu i pitao sam ga šta je ovo Bobane, a on je rekao ne sekiraj se, sve se desilo na teritoriji Republike Srpske. O ovom, događaju nijesam pričao ni svojoj ženi, mada znam da je ona znala da sam ja učestvovao.

Ovaj zapisnik je glasno i jasno diktiran u mom prisustvu, razumio sam šta je unijeto u ovaj zapisnik, te ovu izjavu priznajem za svoju i potpisujem je bez primjedbi, na pitanje da li je potrebno prije potpisivanja da je pročitam izjavljujem da nije potrebno. Razumio sam šta je unijeto u zapisnik, pa ovaj zapisnik potpisujem bez primjedbe.

DRŽAVA ORGANIZOVALA ZLOČIN (9)

Pristupi svjedok Luka Dragićević, rođen 1951. godine, pukovnik u JNA – Vojsci Jugoslavije, sa optuženim nesrodan, upitan, upozoren izjavi na sudu u Bijelom Polju: „Sve do početka rata u Bosni i Hercegovini ja sam radio kao vojno lice – potpukovnik u Vazduhoplovnom školskom centru u Sarajevu. Nakon što je izbio rat u BiH ja sam dobio vojni raspored u Višegrad. Raspoređen sam u Višegradsku brigadu od 27.7.1992. godine. Ja sam inače rodom iz Višegrada. Od 26.10.1992. godine pa sve do 3.8.1993. godine bio sam na mjestu komandanta Višegradske brigade. Nakon toga sam premješten u Taktičku grupu Višegrad, a potom u Sarajevsko-romanijski vod. Komanda Višegradske brigade se nalazila na lijevoj strani Drine u mjestu Okolište, u zgradi gdje se i ranije nalazila vojska. U tom vremenskom periodu Višegradska brigada je imala zadatak da obezbjeđuje lijevu obalu Drine i komunikaciju Međeđa, Semić, Žepa, odnosno liniju Semić–Žepa i komunikaciju Višegrad–Rogatica preko Semeća. To je stari put. Za to vrijeme nijesmo imali nekih većih vojnih dejstava. Na desnoj obali Drine nijesu se izvodila vojna dejstva i na tom prostoru su postojale posadne čete koje su sačinjavale većinom starija lica sa tog terena koja su čuvala taj prostor od ubacivanja neprijateljskih jedinica. Brigada je bila četnog sastava. U okviru te brigade postojala je Interventna četa. Komandant te Interventne čete bio je Inđić Boban iz Višegrada do njegovog ranjavanja, a posle toga je došao Rade Tanović“.

Pukovnik Dragićević: Ništa ja ne znam

„Pripadnici Višegradske brigade su bili lica za koje me pitao predsjednik vijeća i to Mitrašinović Mijo kao vojnik, Poluga Obrad, kao komandir voda Interventne četa, ne sjećam se njegovog brata sada, Drekalo Ranko je bio komandir voda, Kovačević Mirko takođe komandir voda. Ističem da je Kovačević Mirko bio ranjen prije 27.2.1993. godine. Jovičić Mića, dobrovoljca, sam više upoznao posle rata u Višegradu, nego što sam ga znao kao vojnika. Nije mi poznato lice po nadimku pijani Slovenac, niti lice koje je imalo nadimak Pukovnik. Lukić Milana iz Višegrada sam znao iz viđenja i znam da nije bio pripadnik moje brigade, niti je bio vojnik. Koliko je meni poznato, dok sam ja bio komandant brigade on je bio u zatvoru u Užicama i Beogradu. Nijesu mi poznate njegove aktivnosti na području Višegrada. Optuženog Ranisavljević Nebojšu, koga sam danas vidio u sudnici i koji je bio doborvoljac iz Despotovca, više sam upoznao kada je već bio ranjen negde u rano proleće 1993. godine i nalazio se na liječenju u Užicama. Znam da je tom prilikom bio ranjen i komandir Interventne čete Inđić Boban i da su zajedno ležali u bolnici u Užicama.

Oni su ranjeni u jednoj akciji u selu Orahovici odnosno u protivakciji. Danas ne mogu da se sjetim gdje sam se tačno nalazio dana 27.2.1993. godine. Pretpostavljam da sam se nalazio u Komandi brigade gdje sam inače boravio kad nijesam bio na terenu. Najviše vremena sam provodio na terenu. O otmici putnika iz voza u Štrpcima saznao sam iz sredstava javnog informisanja jedno desetak dana kasnije. Meni kao komandantu Višegradske brigade ništa nije bilo poznato u vezi ovog događaja. Smatram da niko od pripadnika Višegradske brigade nije učestvovao u toj akciji. Ja tako smatram a ne mogu tvrditi, jer nijesam bio na licu mjesta niti sam dobio bilo kakvu informaciju u vezi toga. Ništa više nijesam saznao ni kasnije o ovom događaju osim iz sredstava javnog informisanja. Moja brigada je bila zadužena da se brine samo o lijevoj obali Drine a posadne čete o desnoj obali Drine. Prema tome, područje odnosno mjesto Štrpci kod Rudog nije bilo područje dejstva moje brigade. Što se tiče optuženog Ranisavljević Nebojše, to sam i prethodno istakao da sam ga više upoznao kada je već bio ranjen u bolnici u Užicama. Ja kao komandir brigade nijesam znao niti sada mogu da kažem gdje se 27.2.1993. godine konkretno nalazio Ranisavljević Nebojša niti mogu da kažem ni za ostale pripadnike Interventne čete koje sam danas pomenuo.

Logično je bilo da su oni bili na izvršenju svog zadatka a taj zadatak je bio, kako sam ranije istakao, obezbeđenje linije Međeđa–Sjemić–Žepa i komunikacije Višegrad–Rogatica preko Sjemića. Goraždanska brigada, koja je rasformirana u avgustu mjesecu 1992. godine, ponovo je formirana na području Višegrada krajem 1992. godine i početkom 1993. godine. U vezi te brigade više može da kaže moj kolega Mitrašinović Damjan, koji je danas prisutan. Moja brigada formacijski nije imala na raspolaganju teretna vozila, odnosno formacijski na papiru je imala ali mi nijesmo posjedovali ta vozila. Mi smo raspolagali sa civilnim vozilima sa područja Višegrada koja smo uzimali od preduzeća i građana. U početku smo imali nekoliko kampanjola, ali su one uništene na samom početku rata. U februaru mjesecu 1993. godine mi nijesmo imali teretnih vojnih vozila. Ta teretna vojna vozila je imala Goraždanska brigada, koja je bila u formiranju. Znam da su imali teretna vozila i to TAM 110 i 150. Možda i neka druga koja sad ne znam“.

Dobrovoljaca kao pleve

„Kroz moju brigadu prošlo je više dobrovoljaca. Najviše iz Republike Srbije. Najveći broj njih, dobrovoljaca, malo se zadržavao u brigadi. Dobrovoljce koji su mi danas pročitani po imenu i to: Petrović Duško, Obradović Dragi, Obradović Nebojša, Milošević Radiša, ja nijesam poznavao jer, kako sam kazao, veliki broj dobrovoljaca je prošao kroz moju brigadu. Moja brigada je prosečno imala oko hiljadu i petsto vojnika. Vojska nije bila smještena u kasarne već je bila po terenu. Tek negdje sredinom jula 1993. godine stvorili su se malo bolji uslovi za smještaj vojnika, pa u slučaju odmaranja jednog broja vojnika, oni su se smještali na Okolište u zgradu koja je nekada bila za retardiranu djecu. Meni je poznato gdje se nalazi selo Prelovo. Ono se nalazi na desnoj obali Drine udaljeno od Višegrada oko 8 km Selo Sasi se nalazi na 3 km od Višegrada prema Prelovu sa desne strane Drine. Sela Kurtalići i Mušić su mi poznata kao geografski pojam, ali nikad nijesam bio u njima. Ponovo ističem da je Komanda posadne čete bila u školi u Prelovu, odnosno njen pozadinski dio, gdje se spremala hrana za vojsku.

Vojničko-operativni deo se nalazio u selu Rujišta, koje je daleko oko 20 km od Višegrada. Ja se ne sjećam da sam u februaru ili martu mjesecu dolazio u školu u Prelovu. Povremeno sam obilazio Komandu a ne sjećam se kada je to bilo. Niko mene od vojnih lica kasnije nije upoznao niti je meni to poznato da su putnici iz voza dovođeni u školu u Prelovo. Koliko se meni čini da ona ima neku salu, možda fiskulturnu. Za vrijeme dok sam se ja nalazio u Višegradu niko od političara iz Srbije nije dolazio u brigadu, pa ni Vojislav Šešelj. Da li je neko od njih dolazio kod opštinskih organa, meni nije poznato. Inače, opštinski organi u Višegradu normalno su radili“.

Na pitanje tužioca da li je svjedoku poznato kojoj jedinici je pripadao optuženi Nebojša Ranisavljević, svjedok izjavi: „Ranisavljević Nebojša je bio priključen Višegradskoj brigadi. Postojala su dva doborovoljačka voda. U vojnim dejstvima ti vodovi su pripajani interventnoj četi. Ja znam da su imali službeni naziv naših četa a moguće da je u žargonu vojnika bilo raznih naziva. Ja sam čuo za pojedine nazive koje su upotrebljavali vojnici kao „osvetnici“, „skakavci“, „garavi sokak“ i da su se tako između sebe oslovljavali. Međutim, nijedna jedinica nije imala takav zvaničan naziv“.

Na pitanje tužioca da li su svjedoku bile poznate aktivnosti svih jedinica koje su bile u sastavu jedinice kojom je on komandovao, svjedok izjavi: „Meni je kao komandantu bilo poznato koja dejstva izvodi moja brigada iako je ona bila velika po sastavu, prosječno je brojala 1500 vojnika i pokrivala dosta veliki teren“.

Na pitanje tužioca da se svjedok izjasni koje aktivnosti je imala njegova jedinica dana 27.2.1993. godine, svjedok izjavi: „U vezi ovog pitanja ja sam se ranije izjasnio. Siguran sam da ona nije imala nikakvih dejstava na području Štrbaca niti kompletno na desnoj obali Drine“.

Na pitanje punomoćnika, adv. Velije Murića, da li su u okviru Višegradske brigade raspoređivani dobrovoljci iz Srbije, svjedok izjavi: „Dobrovoljci, kada bi došli iz Srbije, prijavljivali su se MUP-u Višegrada, a onda Vojnom odsjeku, nakon čega im je uručivan poziv za mobilizaciju sa kojim su raspoređivani u Višegradsku brigadu i tako postajali njen sastavni dio. Tako je bio slučaj i sa optuženim Ranisavljević Nebojšom“.

Na pitanje pun. adv. Velije Murića kako je došlo do toga da svjedok od oficira vojske Republike Srpske postane pripadnik Vojske SRJ, svjedok izjavi: „Na početku rata bio sam pripadnik Jugoslovenske narodne armije, kasnije pripadnik Vojske Republike Srpske, a sada profesionalac, vojno lice, pripadnik Vojske Jugoslavije. Ja sam profesionalac vojnik i sve što sam radio radio sam po naređenju mojih pretpostavljenih, tako sam po naređenju bio pripadnik Vojske Republike Srpske i sada pripadnik Vojske SRJ“.

Na pitanje punomoćnika da li je svjedoku poznato da je optuženi Ranisavljević Nebojša u jednom vremenskom periodu bio u manjoj jedinici u okviru brigade komandir voda – svjedok izjavi: „Moguće je da je u nekom periodu bio zamjenik komandira voda jer je kratko bio u brigadi pošto je ranjen. U tom slučaju je optuženi bio odgovoran komandiru čete kao njegovom pretpostavljenom“.

Svi se prave blesavi

Na pitanje pun. adv. Velije Murića da li su svjedoku poznata sledeća lica: Kulića, Mija Savić, Siniša Kovačević, zv. Petronije, Mića Obradović, rezervni kapetan, svjedok odgovori: „Od ovih pročitanih lica ja sam znao Mića Obradovića, koji je bio pripadnik Višegradske brigade. Moguće da je bio i rezervni kapetan, što tačno ne znam. On je zarobljen 16.10.1992. godine, znači 10 dana prije nego što sam ja došao na mjesto komandanta Višegradske brigade. Skoro 2 godine je bio zarobljen da bi na kraju bio razmijenjen i oslobođen. Ne znam koja su lica tada oslobođena ali negdje postoji pismeni akt u vezi toga. Tada je bila jedna velika razmena u BiH u koju su bili uključeni najveći organi u BiH kao i pripadnici vojske. Po mojim saznanjima, Mićo Obradović se sada nalazi u Australiji. Za područje Rudog bila je nadležna brigada iz Rudog po logici stvari, što meni nije poznato. Moja brigada je pripadala Drinskom korpusu“.

Na pitanje pun. adv. Velije Murića da li je svjedok kao komandant Višegradske brigade bio odgovoran za to područje, te kada je saznao za slučaj Štrpci, da li je preduzeo bilo šta da se rasvijetli taj slučaj, svjedok izjavi: „Ja sve do zatvaranja Ranisavljević Nebojše nijesam ni znao da je neko iz Višegradske brigade bio uključen u tu akciju. O tome sam obavješten iz sredstava javnog informisanja“.

Na pitanje suda koje uniforme su nosili pripadnici Višegradske brigade, kao i sa kojim oružjem su bili zaduženi, svjedok izjavi: „Naša brigada je bila izuzetno siromašno opremljena pa je tu bilo raznovrsnog oružja, sa kojim smo zaduživali pripadnike brigade. Tu je bilo oružja od mitraljeza 84 do pušaka M – 48. Najviše je bilo automatskih i poluautomatskih puški. Vojnici su nosili raznovrsnu odjeću kako je ko imao. Tek smo 28. juna 1993. godine prvi put podjelili oko 250 novih maskirnih uniformi našim vojnicima. Posebno se nije vodilo računa ni o nekom izgledu vojnika, pa je bilo onih koji su nosili brade, duže kose. Treba shvatiti da su vojnici bili po terenu, nisu u kasarni da bi mogao da se kontroliše njihov izgled“.

+++

Dokument: JAVNO ŽELEZNIČKO TRANSPORTNO PREDUZEĆE „BEOGRAD“ SEKTOR ZA ODBRAMBENE PRIPREME I ZAŠTITU

Strogo pov. br. 4/1 – 93

Dana: 01.02.1993. god.

Beograd, Nemanjina 6

G E N E R A L N O M D I R E K T O R U

PREDMET: Poverljiva informacija

Ovih dana, tačnije 28.01.1993. godine obavešten sam od šefa sekcije STP Užice Živanića da će pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd–Bar koja prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu.

U vezi ove najave preduzeo sam sledeće aktivnosti:

Informisao najuži stručni Kolegijum ŽTP-a; Održao sastanak sa predstavnicima Milicije i službe državne bezbednosti MUP-a Srbije; Obavio razgovor sa pomoćnikom Ministra odbrane Srbije generalom Kuzmanovićem gde smo došli do zaključka: (1) da general Kuzmanović obavesti Ministra odbrane o pomenutoj najavi, (2) da Ministar odbrane Republike Srbije obavesti Vojsku Jugoslavije, (3) da ŽTP „Beograd“ prestane sa daljim aktivnostima oko ovog slučaja, jer je sa svoje strane na vreme izvršio svoju obavezu.

II AKTIVNOSTI U OKVIRU ŽTP „BEOGRAD“

U vezi najave koju smo dobili od šefa Sekcije STP Užice obavljene su konsultacije sa svim zamenicima Generalnog direktora gde je odlučeno da se održi sastanak sa direktorima Sektora eksploatacije. Na ovim sastancima zaključili smo da je ŽTP „Beograd“ sa svoje strane i u svojoj nadležnosti sve preduzeo. U razgovoru sa direktorima Sektora zaključeno je da se u toku naredne sedmice obiđe čvor Užice, obave razgovori sa železničarima i predstavnicima MUP-a i vojske te na bazi svega uradi Upustvo za rad i postupanje radnika ŽTP „Beograd“.

III SASTANAK U GENERALŠTABU VOJSKE JUGOSLAVIJE

Obavešteni smo da se u Generalštabu Vojske Jugoslavije priprema sastanak sa Ministrom odbrane Republike Srbije i Generalnim direktorima četiri velika – složena tehnološka sistema čiji su objekti od posebnog značaja za odbranu Republike (ŽTP „Beograd“, „Elektroprivreda Srbije“, „NIS – Naftna industrija Srbije“ i PTT – saobraćaja „Srbija“). Očekuje se da će se na ovom sastanku govoriti o vitalnim objektima i njihovoj zaštiti, pravima i obavezama Preduzeća odnosno mogućnostima vojske da najvitalnije objekte sistema lično štiti.

DIREKTOR SEKTORA ZA

ODBRAMBENE PRIREME I ZAŠTITU

Mitar Mandić, dipl. saobr. inž.

+++

Dokument: PROCENA POLITIČKO-BEZBEDONOSNE SITUACIJE U ŽELEZNIČKOM ČVORU UŽICE

Železnički čvor Užice obuhvata deo pruge Beograd–Bar, od km 007+600 do km 287“400 sa krakom pruge Požega–Čačak dužine 32,5 km Od decembra 1992. godine novom reorganizacijom poslova FTO obavljaju dve deonice i to:

1. Deonica FTO Užice I od B. Reke do Priboja

2. Deonica FTO Užice II od Priboja do granice Crne Gore.

Novembra meseca 1992. god. formirana je Radna grupa sastavljena od stručnih lica iz MUP Srbije, Vojske Jugoslavije i ŽTP Beograd sa zadatkom da obiđe trasu pruge koja pokriva čvor Užice i u pismenoj formi dostavi Izveštaj o nađenom stanju i da predlog mera i načina obezbeđivanja objekta. Po našoj proceni stepene ugroženosti na delu pruge koji mi štitimo možemo podeliti na tri dela i to:

- prvi deo koji pokriva pruga od Bele reke do stanice Jablanica (205+500) je najbezbedniji jer je naseljen čisto srpskim stanoviništvom a i konfiguracija zemljišta ne dozvoljava lak pristup pruzi i objektima na njoj. Isto tako, ukoliko bi došlo do rušenja mosta ili dela otvorene pruge na relaciji B.reka–Požega mogao bi se koristiti alternativni pravac Beograd–Lapovo–Kraljevo–Požega.

- drugi deo te podele je posebno interesantan iako je dugačak samo 9867 m (km: 205+928 – 215+755) jer prolazi kroz teritoriju Republike Srpske. Posebnu teškoću u radu nam predstavlja to što ni MUP Srbije ni Vojska Jugoslavije nemaju ingerenciju nad tim delom pruge, pa je teško očekivati njihovu pomoć u slučaju potrebe.

- treći deo je po našem mišljenju najugroženiji (km: 215+755 – km 287+400) zbog toga što prolazi kroz teritoriju koja je naseljena podjednako i muslimanskim i srpskim življem. Pristupačnost pojedinim objektima je dobra jer na većem delu pruga ide paralelno sa putem. Posebnu teškoću predstavlja blizina bosanskog ratišta tako da je za zadnjih nekoliko dana likvidirano više terorističkih grupa koje su dolazile iz Bosne. Najveća opasnost za bezbednost pruge i objekata na njoj predstavljaju radnici muslimanske nacionalnosti. Oni su upoznati sa svim detaljima organizovanosti železnice jer su uključeni u svakodnevni proces rada. Što se tiče radnika muslimanske nacionalnosti zaposlenih u FTO (kojih ima 732) za sad se ne eksponiraju kao neprijatelji ali nam otežavaju posao jer zbog njih tj. nepoverenja u njih ne možemo da realizujemo neke operativne zamisli jer bi njihovim otkrivanjem postigli suprotan efekat (davanje lozinki, patrola i drugo). Primećeno je da u zadnje vreme ćešće koriste bolovanje nego do sada. Takođe smo nezadovoljni i odnosom nekih odgovornih ljudi koji vraćaju na stara mesta ranije suspendovane Muslimane kao što su primeri Jejine i Omerovića iz STP-a i Slatine iz Sekcije ZOP Užice. Neshvatiljivo je da su dva šefa deonice u ZOP rukovaoci izvoda Plana odbrane muslimanske nacionalnosti: Mujezinović u Priboju, Jejina u Prijepolju i Tumbul u Brodarevu. Oni po prirodi posla svakodnevno obilaze prugu i objekte i imaju odličan uvid u pokrivenost objekata našim čuvarima. Treba istaći i činjenicu da Šef deonice FTO Užice II radi sa još trojicom radnika ZOP-a među kojima ima i Muslimana, tako da mu je veoma teško praviti planove obezbeđenja i sačuvati njihovu tajnost.

(...) U toku je osvetljavanje mostova i uvođenje struje u stražarske kućice dok na planu uvođenja telefona (što se tiče novih stražarskih kućica) nije ništa učinjeno.

Saradnja sa organima unutrašnjih poslova je dobra što se tiče kontrole čuvarske službe kao i saradnje sa vojskom Jugoslavije, naročito na planu oslobađanja mobilisanih radnika. Međutim, treba naglasiti da nijedan objekat na pruzi i pružnim postrojenjima direktno ne obezbeđuju ni snage MUP-a ni Vojske Jugoslavije.

Sve do sada izneto dovodi do zaključka da se sa raspoloživim snagama ne mogu u potpunosti izvršiti svi postavljeni zadaci, a naročito imajući u vidu okruženje sa kojim smo suočeni (U potpisu: Mulina Vuko).

NA METI RAZULARENE DRŽAVE (10)

STROGO POVERLJIVO      I N F O R M A C I J A

O aktivnostima ŽTP-a „Beograd“ na sagledavanju bezbedonosne situacije na pruzi Užice–Gostun; saradnja sa organima MUP-a Srbije i Vojskom Jugoslavije.

I

Uvodne napomene
Kratak osvrt na vojno-političku situaciju

Na bazi vojno-političke procene stanja u međunarodnim odnosima u sadašnjem vremenu koje karakteriše postojanje jedne super sile (SAD) koja je i glavni nosilac politike „novog poretka“ i kohezije EZ gde preovlađuje Nemački faktor sa povećanim apetitom za dominacijom na Balkanu, kao i na osnovu „planetarnog postrojavanja“ po osnovu vere (islam, katoličanstvo i dr) i prisutnog vojnog faktora u rešavanju tih Međunarodnih sporova sa pozicije sile i to određenog broja zemalja gde OUN odstupa od principa zbog kojih je osnovana, zbog čega gubi smisao svog postojanja i međunarodni kredibilitet; i nažalost postaje servis politike SAD i EZ, tim, pre je potrebno vršiti bezbedonosno procenjivanje i sagledavanje sopstvenih snaga. Snage angažovane za obezbeđivanje mira u Jugoslaviji sve su više pristrasne u odnosu na krizu što potvrđuje ponašanje u sadašnjoj agresiji Republike Hrvatske na RSK (francuski, engleski, kanadski i drugi kontigent, stavili su se na stranu Republike Hrvatske). Treba očekivati, u slučaju odluke za vojnu intervenciju, učešće mirovnih snaga pojedinih zemalja OUN na strani agresije što bi dodatno otežalo strategijsko-operativni položaj srpskih snaga u RSK, RS pa i SRJ.

U sklopu svih procena, ŽTP „Beograd“ sa svojim mobilnim kapacitetima i statičkim infrastrukturnim objektima nalazeći se na glavnim osetljivim geostrategijskim pravcima, zahteva da se u ovoj situaciji kada se očekuju iznenađenja svih oblika, bolje organizuje što se ogleda, pre svega, u izradi pravih procena i operativnih planova zaštite svojih objekata.

Iz ovih razloga urađen je u sklopu Plana odbrane ŽTP-a „Beograd“, Elaborat o zaštiti objekata koji su od značaja za odbranu Republike Srbije. Mora se istaći činjenica da ŽTP „Beograd“ nije u mogućnosti da zaštiti sve objekte koji su određeni od strane mešovite Komisije (MUP, Vojska i ŽTP) za čuvanje.

Na osnovu rešenja Generalnog direktora i odluke da ogovorni ljudi ŽTP-a „Beograd“ obiđu prugu od Užica do Gostuna, direktor Sektora eksploatacije u saradnji sa direktorom Sektora unutrašnje kontrole i direktorom sektora odbrambenih priprema i zaštite, obišli su ovaj deo pruge. Opšti utisak je da je ovakav izlazak na teren bio potreban iz više razloga: prvo, pored zadovoljstva što su ih posetili svi direktori Sektora, odgovorni radnici na terenu, ocenjuju da je nedovoljna koordinacija između ŽTP-a i terena što za posledicu ima ležeran odnos prema radu i nemanja osećanja odgovornosti prema sredstvima rada.

Promene, da ne kažemo, radikalne, koje su se desile i dešavaju se, samo u jednom segmentu – transformacija ŽTP-a, na terenu se ne osećaju. Drugo, radnici na terenu ocenjuju da su njihove inicijative i zahtevi koje oni upućuju ŽTP-u „Beograd“ u dovoljnoj meri ne prihvataju o čemu će u ovoj informaciji biti i konkretnih slučajeva.

II
Aktivnosti u vezi poverljive informacije iz čvora Užice.

Šef Sekcije STP-a Užice informiše (28.01.1993. godine u 10,30) o najavi odvođenja putnika na pruzi Beograd–Bar koji prolaze kroz Bosnu kao i o zarobljavanju i ubijanju naših radnika koji su bili u sastavu vojske srpske.
Hitno smo reagovali na ovu informaciju:

1. Izvršena je konsultacija sa zamenikom generalnog direktora za eksploataciju i pomoćnikom generalnog direktora za koordinaciju (Ljubomira Stožinić i Mr Slavoljub Vukićević) gde je dogovoreno da se rasprava o ovom događanju prenese na uže rukovodstvo stručnog Kolegijuma gde će se utvrditi dalje aktivnosti. Ovom sastanku prisustvuje:
Ljubomir Stožinić, zamenik generalnog direktora
Dr Dragoslav Durković, pomoćnik generalnog direktora
Nebojša Bakić, pomoćnik generalnog direktora
David Vojinović, pomoćnik generalnog direktora
Slobodan Stamenković, direktor Sektora
Momčilo Stanković, direktor Sektora
Aleksandar Vojinović, direktor Sektora
Zoran Milićević, direktor Sektora
Radoslav Galičić, direktor Sektora
Mitar Mandić, direktor Sektora

Posle rasprave zaključeno je:
1. Odmah obavestiti Ministarstvo odbrane Srbije, MUP i državnu bezbednost Republike Srbije radi preduzimanja nadležnih mera.
2. Održati sastanak u Sektoru za odbrambene pripreme i zaštitu sa direktorima sektora eksploatacije gde će se utvrditi aktivnost po delatnostima.
1.2. Sastanak sa direktorima sektora Sastanak održan u prostorijama Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu.
Sastanku prisustvuju direktori sektora: Slobodan Stamenković, Svetozar Ćapin, Aleksandar Vojinović, Momčilo Stanković, Tadić Drago i Mitar Mandić. Mitar Mandić informiše o aktivnosima koje su do ovog roka učinjene. Dogovoreno je da svi direktori sektora eksploatacije i direktori sektora UK i OPIZ-a izađu na teren.
1.3. Sastanak sa predstavnicima vojske Jugoslavije i MUP Srbije
Na sastanku koji je održan u prostorijama Sektora za odbrambene pripreme i zaštitu prisutni su:
- Komandir stanice milicije za železnički saobraćaj
- Šef službe državne bezbednosti za železnički saobraćaj
- Načelnik vojne delegacije pri ZJŽ
- Direktor sektora za odbrambene pripreme i zaštitu ŽTP-a
1.3.1. Zaključeno je:
1) Da se izvesti Ministarstvo odbrane Republike Srbije čime će se ispuniti sve obaveze iz nadležnosti železnice u vezi zaustavljanja vozova i odvođenja putnika.
1.4. Sastanak u Ministarstvu odbrane pri Vladi Republike Srbije
Razgovor je vođen sa pomoćnikom Ministra odbrane, generalom Kuzmanovićem. Ukazano je da posle zarobljavanja naših radnika koji su radili na fizičko-tehničkom obezbeđenju objekata na delu pruge kroz Bosnu i namere srpske vojske da zaustavljanjem vozova i odvođenjem putnika, i stvara još veću zabrinutost za bezbednost pruge i vozova.

Sa strane ŽTP-a zahtevano je da Ministarstvo odbrane Republike Srbije preko vojske Jugoslavije izvrši pritisak na vojsku srpsku iz Bosne radi odustajanja od ove namere jer to može imati kontra efekat. Ukazali smo da je dužnost svake države, a to znači i nas železničara da štiti svoj putnike bez obzira što ovaj deo pruge prolazi kroz teritoriju gde prestaje naša nadležnost.

Koristili smo priliku da se ponovi naš zahtev za većim i određenijim učešćem Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije u obezbeđenju vitalnih objekata železnice koji su pre svega od interesa za odbranu Republike. Istakli smo da ŽTP nema ni ljudskih ni materijalnih mogućnosti da ove objekte štiti u strateškom smislu – po dubini i širini i da je zabluda da će ŽTP „Beograd“ sa jednim čuvarom na mostu odbraniti istu od diverzantskih grupa kojih je sve više na ovom delu pruge, ukoliko se prostor oko naših objekata po dubini ne štiti snagama VJ i MUP Srbije.

Ukoliko dođe do prodora diverzantskih grupa i ugrožavanja naših objekata na ovom delu pruge umanjiće se borbena snaga vojske Jugoslavije, a železnica će imati velike materijalne štete tim pre što na ovom delu pruge nema alternativnih rešenja.

1.4.1 Zaključeno je:
1) Da je ŽTP „Beograd“ u okviru svojih prava i obaveza korektno odradilo svoj deo posla i da su dalje aktivnosti oko ovih intervencija isključivo u nadležnosti Ministarstva odbrane i VJ.
2) General Kuzmanović će obavestiti Ministra odbrane pri Vladi Republike Srbije koji će po svojoj dužnosti obavestiti Generalštab vojske Jugoslavije.
3) Da ŽTP „Beograd“ isključi svaku mogućnost ocenjivanja efekata ovih akcija vojske Srpske jer se ne znaju prave namere i cilj njihove akcije.

III
Sastanak u MUP-u za Užice (2.02.1993)

Ovom sastanku prisustvuju načelnik MUP-a za Užice Boško Petrić i Komandir milicije užičkog regiona Đorđe Kerić. Sa strane ŽTP-a prisutni su Mitar Mandić, Drago Tadić i Vuko Mulina.
Cilj sastanka je da se:
- Proveri verodostojnost informacije,
- da se prikupe najnovija saznanja milicije i državne bezbednosti o ugroženosti ovog područja što podrazumeva i objekte ŽTP-a.
- da se dođe do podataka o ekstremnom ponašanju radnika zaposlenih na železnici, ukoliko ima istih.
- da se zatraži pomoć snaga milicije u obezbeđenju naših objekata i pojača kontrola terena po dubini.
- da se dogovore stalni kontakti na svim nivoima.
Vođena je otvorena rasprava o svim pitanjima koja su bila na dnevnom redu i zaključeno je:

1.1. Potvrđuje se informacija o nameri odvođenja putnika iz voza i dodaje se da je to strateška operacija srpske vojske radi stvaranja uslova za razmenu zarobljenika i mrtvih. Zaključeno je da bi ovakav postupak srpske vojske bio neprihvatljiv iz više razloga. Ova rešenja treba tražiti u dubini bosanske teritorije, stav je MUP iz Užica.

1.2. Upozoren je MUP okruga Užice da ŽTP „Beograd“ nema mogućnosti za uspešnu odbranu svojih objekata od strane neprijateljskih snaga koje će sve više pokušavati da ugroze infrastrukturu železnice. Ovaj problem postaje veći zbog neproverene i sumnjive kadrovske strukture železničara koji rade na ovom regionu.

ŽTP „Beograd“ instistira na trajnom rešenju ovog problema, jer svaka improvizacija ili simbolika u podršci, kratkog je daha, i uvećava mogućnost teže agresije odnosno rušenje nekih objekata čime se dovodi u pitanje funkcija železničkog saobraćaja i smanjuje borbenu spremnost oružane sile vojske Jugoslavije.

Rečeno je da ŽTP „Beograd“ sa svoje strane ulaže velika materijalna sredstva da bi sebe osposobila za zaštitu objekata i efikasno sprovođenje i izvršenje Plana odbrane koji je sastavni deo Plana odbrane Republike Srbije. Konstatovano je od strane MUP-a da oni nemaju mogućnosti za posedanjem naših objekata, ali kad zatreba oni će obezbeđivati prugu po dubini na celom području koje bude ugroženo. Ovde se podrazumeva i deo pruge koji prolazi kroz Bosnu.

Da bi se ovo ostvarilo moramo pravovremeno razmenjivati sve informacije koje ukazuju na opasnost za ugrožavanje železničkih objekata i putnika. MUP će sa svoje strane pojačati kontrolu i praćenje vozova, učiniti napor da se uspostavi bolja saradnja sa vozopratnim i staničnim osobljem. Ovu obavezu MUP je već izvršio.

1.3. Rukovodstvo MUP-a i državne bezbednosti okruga Užice izražava svoje čuđenje za postupak ŽTP, odnosno njegovih stručnih službi kada u nekim, reklo bi se, ekstremnim slučajevima vraćaju radnike muslimanske nacionalnosti na vitalna mesta odakle mogu neometano da organizuju svaku sabotažu, odnosno diverziju.

Ovakav postupak ŽTP-a, smatra se, u najmanju ruku, za neodgovorno i neozbiljno ponašanje, tim pre što u vezi ovih najnovijih odluka nije ispoljena želja za bilo kakvom saradnjom sa MUP-om. Predstavnici MUP-a smatraju da za železnicu i njenu bezbednost dolaze još teži dani. U jednoj hipotetičkoj verovatnoći širenja sukoba i prodiranja neprijatelja na prostor Ruda – Višegrada, pitamo se u kakvom položaju bi se našla železnica i Vojska Jugoslavije. Za ovu pretpostavku niti kod železnice niti kod vojske nema alternativnih rešenja.

2. Poseban sastanak sa Službom državne bezbednosti regiona Užice (04.02.1993. godine). Ovom sastanku prisustvuju isti predstavnici železnice i B.Dimitrijević iz službe državne bezbednosti za region Užice.

I na ovom sastanku predstavnici ŽTP-a su predložili o čemu treba razgovarati:
- O stepenu zaštite objekta ŽTP-a
- O nacionalnoj strukturi zaposlenih u ŽTP-u (region Užice)
- O saznanjima organa državne bezbednosti o neprijateljskom posrednom i neposrednom delovanju pojedinih naših radnika i njihovoj saradnji sa neprijateljem iz Bosne.
- O ukupnom ponašanju muslimanske populacije sa ovog područja koja gravitira pruzi i objektima ŽTP-a.
- O saradnji ŽTP-a i MUP-a Užice od dana diverzije na mestu Bistrica.

U otvorenom razgovoru došli smo do zaključka:
2.1. Služba DB nema primedbi na rad i ponašanje naših radnika koji rade na obezbeđenju naših objekata. Naprotiv, bilo je i otvorenih pohvala. Disciplina je na visini organizacije poboljšanja. Ocenjeno je da sa ovim brojem izvršioca ŽTP ne bi mogla da zaštiti sve svoje objekte koji bi se našli u uslovima ratnih dejstava ili neposredne ratne opasnosti.

2.2. MUP i državna bezbednost regiona Užice preporučuju ŽTP-u da koliko je to moguće, radnike muslimanske nacionalnosti „razređuje“ sa drugim radnicima.
Povesti računa ko nam radi na delu pruge koja prolazi kroz Bosnu. Radnike muslimanske nacionalnosti ne treba raspoređivati na rad na delu pruge kroz Bosnu zbog njihove lične bezbednosti. Ovim radnicima, preporučuju organi MUP-a treba dati sporedne poslove i što dalje od mesta boravka čime se smanjuje opasnost od odmazde, s jedne strane, i onemogućava „bliski kontakt“ sa istomišljenicima iz Bosne.

Iznet je primer u pozitivnom smislu kako je postupljeno sa Bjelak Latifom (Hodžin sin) koji je svojim delovanjem skrenuo pažnju na sebe organa DB-a koja dokazuje da je sarađivao sa počiniocima diverzije na mostu Bistrica. On je sam napustio železnicu jer mu je onemogućeno da iz udaljenog mesta sarađuje sa svojim istomišljenicima.

Ovo je razlog da se postavi pitanje ŽTP-u, zašto je vraćen na isto mesto Jejina, a i drugi kada su bili premešteni s ciljem da im se onemogući delovanje zbog kojeg su bili poznati. Postupak njihovog vraćanja, DB ocenjuje kao veoma pogrešan, čak i opasan. Ovaj slučaj devalvira našu saradnju sa organim DB što ih nije sprečilo da izraze svoje otvoreno čuđenje kako je to moglo da se dogodi.

Ovom prilikom ponovljena su saznanja DB-a o pojednicima da su nastavili saradnju sa SDA. Naveli su nekoliko karakterističnih primera:
- Jejina Izet – saradnja sa vođama stranke SDA. U njegovom stanu su se održavali sastanci. Njegova je krilatica „da će da se bori protiv Srba“. Poseduje arsenal oružja. Iz ovih razloga negoduje šef Radne jedinice Sekcije STP iz Užica na čudan postupak nekih ljudi iz ŽTP-a „Beograd“. Naime, rukovodilac STP-a u nekoliko navrata odbija zahtev ovog radnika da se vrati na staro mesto. Međutim, ovaj radnik lično u Beogradu dobija rešenje o svom vraćanju na staro mesto i teatralno ga uručuje svom šefu. Ovaj otpravnik vozova bio je premešten u Belu Reku.

- Terpalovac Adem – šef ETD deonice u Priboju, njegov rođeni brat je vlasnik jedne kafane u Brodarevu i druge u Priboju. Čest njegov gost u ovim kafanama je Ugljanin, predsednik stranke SDA za Sandžak.

Ovaj radnik ima kiosk koji je priključen na struju preko železničkog objekta i nikome ne plaća potrošnju iste. Uz ovaj slučaj navode se primeri osam drugih stanova koji su priključeni na železničku naponsku mrežu a da ne plaćaju potrošnju struje (podatak iz prijave DB). Veliki broj radnika železnice ima u svom stanu uveden ŽAT telefon, a da o tome nije obavešten DB ili Sektor za odbrambene pripreme i zaštitu. Ovo iz razloga što se sa ovih telefona mogu izdavati direktna naređenja ili instrukcije za inkrimisane aktivnosti. Kada je uočen ovaj slučaj, saznali smo od unutrašnje kontrole ŽTP-a da širom Srbije ima mnogo uvedenih ŽAT telefona. Čak ih poseduju penzioneri i neželezničari. Zašto ne postavite pitanje: zar se sa ovih telefona ne mogu davati lažne informacije koje imaju za cilj uznemiravanje radnika ŽTP-a, ili davati podaci o lokaciji objekata i sastavu voza, njihovom pljačkanju, odnosno miniranju. Neshvatljiv je tolerantan odnos ŽTP-a prema ovim činjenicama.

Podaci o ovim telefonima nalaze se kod Unutrašnje kontrole ŽTP-a. Posle ovih konstatcija za očekivati je da će Stručni kolegijum generalnog direktora ŽTP-a „Beograd“ doneti adekvatne odluke.

- Kamberović Himzo – čuvar pruge – ophodar u deonici ZOP Brodarevo. Veoma je aktivan u radu stranke SDA. Često putuje u Nemačku, dosta je odsutan sa rada. Ove postupke toleriše šef deonice Tumbul Bahto.

- Brajanac Ifet – pomoćnik šefa deonice ZOP u Prijepolju. Član je SDA. Zloupotrebljava svoj položaj i omogućava radnicima Muslimanima odsustvo sa posla da bi učestvovali na sastancima stranke SDA. Svake godine ide u Nemačku.

- Slatina Nusret – pružni poslovođa ZOP-a u Priboju. Vrlo aktivan u SDA. Bio je premešten kao radnik, ali je zbog potrebe službe vraćen u Priboj. Njegov rođeni brat je umešan u aferu „ASTRA“ oko nabavke oružja iz inostranstva.

- Sikirić Miloš – šef stanice Priboj. Postoji projava kod DB da zloupotrebljava svoj položaj. Svojim radnicima upisuje produženi rad. U DB-u postoji prijava poznatog lica - železničara o njegovim zloupotrebama.

Na kraju ovog razgovora upozoreni smo od službe Dba da naši radnici Muslimani očekuju eskalaciju socijalnih nemira u Srbiji da bi svi prešli na stranu SDA i borili se protiv Srba. Ukazano je na poznatu činjenicu da je veliki broj naših radnika Muslimana u direktnoj rodbinskoj vezi sa Seferom Halilovićem, glavnim komadantom Štaba vojske BiH-a. Poznata je činjenica da je i on poreklom sa ovog područja o kome je reč.

Takođe smo dobili podatak od šefa stanice u Prijepolju da su uočena noćna kretanja Muslimana. Pretpostavlja se da prenose pozive, obaveštenja ili razne podatke od interesa za SDA.

3. Sastanak u Korpusu vojske Jugoslavije sa sedištem u Užicu
Sa strane vojske Jugoslavije sastanku prisutni komandant Korpusa general Ojdanić i zamenik komandanta Korpusa pukovnik Borojević. Ispred ŽTP-a sastanku prisustvuju Mitar Mandić, Drago Tadić, M. Živanović i Vuko Mulina.

Cilj sastanka je:
1) Upoznati vojsku Jugoslavije sa mogućnostima, merama i faktičkim stanjem obezbeđenja železničkih objekata koji su od posebnog interesa za odbranu Republike.
2) Uticaj i posledice na borbenu sposobnost vojske u slučaju rušenja ovih objekata.
3) Mogućnosti, interesi i stvarno opredeljenje vojske da pomogne na obezbeđenju železničkih objekata.

Naše izlaganje kroz tačke dnevnog reda koje smo predložili, što se odnosilo na vitalne objekte pruge Beograd–Bar, sastojalo se iz podataka o broju objekata, njihovoj osetljivosti, snagama ŽTP-a koje ih štite, materijalno-tehničkim sredstvima, o posledicama koje bi se odnosile i na vojsku i na železnicu.

Ukazali smo na opasnost od rušenja ovih objekata pogotovo onih koje niko neobezbeđuje. Kroz ilustracije smo objasnili koliko bi vremenski bio u prekidu saobraćaj bez obzira na veliku mobilnost naše građevinske operative.

Komandant korpusa je shvatio naše probleme ali je u sklopu naših problema, izneo probleme na koje oni nailaze. Poznato je da ovaj Korpus gravitira na području gde su svakodnevene oružane provokacije na suverenitet Jugoslavije. Odmah je skrenuo pažnju da vojska ne može da nam pomogne, bar što se tiče neposredne pomoći.

Složio se sa našom konstatacijom da ako dođe do rušenja bilo kog objekta na delu pruge Užice–Štrpci–Gostun, nema mogućnosti za alternativna rešenja. Ocenjujemo da treba prihvatiti predlog generala Ojdanića da se problem obezbeđenja vitalnih objekata koji su značajni za odbranu Republike stavi na dnevni red Vlade Republike Srbije, tim pre što je ova Vlada i donela rešenje kojim ŽTP „Beograd“ proglašava za preduzeće od posebnog značaja za odbranu Republike.

Naš zahtev bi se odnosio na obavezu zaštite većeg broja objekata sa većim brojem izvršilaca. Približno onoj proceni koju je dala mešovita komisija (ministarsva odbrane, MUP-a i ŽTP-a). Ako bi se usvojio ovaj predlog, organizacija, režim tretiranja radnika FTO-a, materijalno-tehinčka sredstva i ukupan plan zaštite objekata pravio bi se na bazi operativnih vojnih procena. Naravno

Republika Srbija mora da prizna troškove ŽTP-u koji bi proizašli iz uvećanih obaveza da se veći broj objekata štiti i jačim snagama. Nažalost ne može se računati na permanentnu pomoć VJ. Ako bi se ovaj predlog generala Ojdanića prihvatio Vlada Srbije ŽTP „Beograd“ bi izradila pouzdan sistem obezbeđenja vitalnih objekata, stvari i putnika.

4. Obilazak pruge Užice–Brodarevo, uvid i ocena funkcionisanja FTO-a (04.02.1993. godine)
Ovaj deo pruge obišli su svi direktori sektora eksploatacije, direktor sektora unutrašnje kontrole, direktor sektora za odbrambene pripreme i zaštitu, kao i predstavnici VJ i MUP-a.

Opšti je utisak svih učesnika da je služba FTO-a zajedno sa poslovima čuvarske odnosno ophodarske delatnosti na zavidnom nivou. Kod ovih radnika ispoljen je visok stepen discipline i odgovornosti. Konstatovano je da je stražarska služba u teškom položaju i to zbog konfiguracije terena na kojima se nalaze objekti i otežane mogućnosti da se dolazi odnosno odlazi sa posla. Zbog težine terena, strukture stanovništva, mogućnosti iznenađenja, nemanja sredstava veze, neprijatelj bi bio u prednosti.

Iz ovih razloga dnevna odnosno noćna kontrola je gotovo nemoguća osim vizuelnih iz voza. Deo pruge koji ide kroz Bosnu, ozbiljan je problem čuvanja. Čak i MUP ističe da na ovom prostoru nema nadležnosti. Obilazak pruge od strane stručnog rukovodstva ŽTP „Beograd“ naišao je na veliko odobravanje radnika terena.

Obavljene su stručne konsultacije skoro po svim delatnostima; otklonjene su neke nejasnoće i dileme. Prilika je bila da se na zajedničkom sastanku svih delatnosti, neka pitanja usaglase.

5. Sastanak sa svim šefovima RJ odnosno Sekcija i šefova većih železničkih stanica (05.02.1993. godine)
Sastanak je dobro organizovan i odvijao se operativno. Tema je bila bezbednost u širem smislu. Odmah je izneta činjenica da je u ZOP-u veliki broj zaposlenih radnika muslimanske nacionalnosti. Na delu pruge Prijepolje–Gostun čak 50% radnika Muslimana (pružna deonica Brodarevo). U drugim deonicama ovaj problem je manje izražen. Ako bi napravili mali pregled deonica ZOP-a na ovom regionu, to bi izgledalo ovako:
- šef deonice u Brodarevu – Tumbul Bahto;
- šef deonice u Prijepolju – Bulatović Đorđe (pomoćnici Jejina Nuka i Brajanac Ifet);
- šef deonice Priboj – Mujezinović Šaćir. Za ovog radnika šef Sekcije ZOP tvrdi da je najbolji. Iz bezbednosnih razloga (lične bezbednosti) dogovoreno je da se ovaj radnik povuče sa dela pruge koji prolazi kroz Bosnu. Ovo je učinjeno na sugestije MUP-a i DB-a regiona Užice.

Između ostalog iznet je problem ophodara koji vrše ophodnju pruge kroz Bosnu, oni odbijaju da rade na ovom delu pruge, zbog lične sigurnosti. Šef stanice Priboj tvrdi da je Slatina Nusret, radnik ZOP-a, „težak“ ekstremista. I još nešto, ovaj šef stanice tvrdi da je u Priboju najopasnije. Ukazao je na podatak da je u Priboju bilo okupljeno oko 500 Muslimana očekujući prodor muslimanske vojske na ovaj pravac. Ovaj šef stanice usprotivio se da Zulović bude vraćen na staro mesto. Za ovakav svoj stav dobio je oštar ukor od bivšeg šefa Sekcije STP Užice. Rekao mu je „bolje drži jezik za zube“ jer zbog ovoga možeš da izgubiš posao. Tvrdi se za ovog radnika, da je na dan izvršenja diverzije na mostu Bistrica bio odsutan, odnosno išao da primi zadatak od naredbodavca.

Šef stanice iz Požege smatra da je malo jedno čuvarsko mesto za ovu stanicu. Izneta je tužna činjenica „da radnici železničari pokradoše sve što se pokrasti može“. Saobraćajni kontrolor smatra da je problem, između ostalog, u malom broju izvršilaca koji prate vozove. Recimo, lokalne vozove, prati jedan kondukter.

Šef RJ vuče vozova izneo je problem uvećanog straha mašinovođa koji voze na ovom regionu.

IV

Umesto zaključaka

P r e d l o g

Na bazi ponuđenog materijala, procena i ocena, materijalne i druge mogućnosti ŽTP „Beograd“, Stručni Kolegijum generalnog direktora predložiće i usvojiti zaključke, utvditi nosioce aktivnosti, operativne programe rada i odgovornost za neizvršene zadatke.

Sledi:
JAVNO ŽELEZNIČKO TRANSPORTNO PREDUZEĆE „BEOGRAD“ SEKTOR ZA ODBRAMBENE PRIPREME I ZAŠTITU

Strogo pov.br. 5/1 – 93
Dana: 01.03.1993. god.
Beograd, Nemanjina br. 6

PREDMET: Informacije o zadržavanju vozova i odvođenju putnika u ukrsnici Štrpaca
Obaveštavamo Vas da je u poslednje vreme prisutna pojava nepredviđenog zaustavljanja i zadržavanja vozova sa prevozom putnika na pruzi Beograd–Bar i to na delu pruge koja prolazi kroz teritoriju Republike Srpske, službeno mesto ukrsnica Štrpci.

Dana 12.02.1993. godine izvršeno je prinudno zadržavanje voza u ukrsnici Štrpci i izvršeno je odvođenje putnika, i to:
- Iz voza br. 3600 koji je zadržan od 7.36 – 7.44 časova odvedena su 3 putnika.
- Iz voza br. 3601 koji je zadržan od 8.05. – 8.14 časova odvedeno je 6 putnika, a dva putnika koja su čekala na stanici sprečena su da otputuju i takođe odvedena.

Dana 27.02.1993. godine prisilno je zaustavljen voz 671 u 15.50 časova i zadržan je 22 minuta. Ovo je uradila grupa uniformisanih lica koja je pod pretnjom zahtevala od otpravnika vozova da putem glavnog staničnog ulaznog signala zaustavi voz 671. Nakon zaustavljanja izvršen je pregled putnika u prisustvu dva milicionera – pratioca voza. Odvedeno je 24 putnika, muškarca.

Posebno naglašavamo da je među odvedenim licima i jedan radnik ŽTP-a „Beograd“ i to otpravnik vozova u stanici Prijepolje teretna Memović Fikret.

Dužni smo da Vas upoznamo da smo blagovremeno Ministarstvu odbrane RS i MUP-u RS ukazali na moguće posledice po saobraćaj vozova, bezbednost železničke infrastrukture, i druge posledice koje mogu proizaći nakon ovakvih akcija.

Svako zaustavljenje i zadržavanje vozova koje nije predviđeno redom vožnje ili nije unapred najavljeno u cilju preduzimanja odgovarajućih organizacionih mera može imati za posledicu ugrožavanje bezbednosti kretanja vozova, kao i druge posledice.
Ovu informaciju dostavljamo radi preduzimanja potrebnih mera iz vaše nadležnosti.

DOSTAVLJENO:
- Ministarstvu odbrane RS
- Ministarstvu unutrašnjih poslova RS
- Ministarstvu za saob. i veze RS

GENERALNI DIREKTOR ŽTP-a „Beograd“
Milomir Minić, dipl.pravnik

JŽTP „BEOGRAD“
Šalje:
SEKTOR ZA ODBRAMBENE PRIPREME I ZAŠTITU
Inicijali: MĐ / IP
Br: 22 / 2 – 94
Datum: 10.02.1994.god.

PREDMET: Odvođenje putnika iz Ukrsnice Štrpci
- traži se –

Povodom drugog zahteva upućnog Generalnom direktoru ŽTP od strane Skupštine Republike Crne Gore odnosno Komisije za prikupljanje informacija o otmici putnika iz voza br. 671 izvršenoj u Štrpcima, inače naslovljen na ovaj Sektor, ocenjujemo, da u interesu ŽTP-a „Beograd“ i šire, zahtev treba proslediti Sektoru za eksploataciju odnosno Sektoru za STP što podrazumeva i naš konačan odgovor ovoj instituciji. Sektor za odbrambene pripreme i zaštitu ukazuje na neke činjenice u vezi sa ovim događajem:

1. U cilju preduzimanja preventivnih mera povodom učestalih pretnji diverzijama na pruzi Beograd–Bar, uputili smo Generalnom direktoru ŽTP-a upozorenje gde smo dosta precizno ukazali na opasnost odmazde (strogo pov.br. 4 / 1 – 93 od 01.02.1993. god),

2. U vezi ovog upozororenja održan je sastanak najužeg stručnog kolegijuma ŽTP-a gde je direktor ovog Sektora podneo informaciju o bezbedonosnom stanju na pruzi Beograd–Bar.

3. Održan je sastanak sa predstavnicima milicije i službe državne bezbednosti MUP-a Republike Srbije.

4. Obavljen je razgovor sa pomoćnikom Ministra odbrane Republike Srbije gde je dogovoreno da se o najavama diverzija i drugih subverzivnim aktivnosima obavesti Ministar odbrane Republike Srbije, a da Ministar odbrane upozna Vojsku Jugoslavije, čime se obaveze ŽTP-a „Beograd“ do kraja iscrpljuju.

5. U okviru ŽTP-a održan je sastank sa direktorima sektora i sačinjen je plan i program mera sa zadatkom obilaska pruge na teritoriji užičkog regiona.

6. Podneta je informacija o aktivnostima ŽTP-a na sagledavanju bezbedonosne situacije na pruzi Užice–Gostun (saradnja sa organima MUP-a Republike Srbije i Vojskom Jugoslavije).

Sve aktivnosti koje su vođene u ovom Sektoru, a vezane su za slučaj odvođenja putnika iz voza 671 kodirane su visokim stepenom zaštite tajnosti podataka – „Strogo poverljivo“ – što je razlog da upozorimo da se materijali ovog Sektora ne mogu koristiti za pismene informacije i slično.

Iz ovih razloga predlažemo da Zamenik Generalnog direktora za eksploataciju izda nalog Sektoru za STP kako bi se sled logičkih algoritama ovih događanja zamenio podacima (vremenskim i brojčanim iskazima) iz procesa eksploatacije prevoza odnosno organizacije saobraćaja što bi globalno posmatrano, trebalo odgovoriti na sledeća pitanja:

1. Kretanje voza
- vreme polaska i razlog eventualnog zakašnjenja voza iz stanice Užice,
- da li je voz održavao vozna vremena i vremena bavljenja predviđena RV,
- kako je voz zaustavljen u ukrsnici Štroci i po čijem zahtevu;
2. Vozno osoblje
- broj voznog osoblja i njihov domicil,
- ako je vozno osoblje ŽTP-a „Beograd“ u prilogu dostaviti izjave ovih radnika,
3. Rad otpravnika vozova u ukrsnici Štrpci
- izjava otpravnika vozova o događanjima u ukrsnici i mere koje je preduzeo,
4. Sadržaj izveštaja šefa sekcije STP Užice
5. Mere koje su preduzete u Sektoru STP

Molimo da se naša sugestija u pogledu procedure oko korespondiranja između ŽTP-a „Beograd“ i Komisije Skupštine Republike Crne Gore, shvati kao izraz dobre namere kako bi se na zadovoljavajući način odgovorilo zahtevu.

Još jednom skrećem pažnju da je ovaj Sektor svojim dopisom upućenom zameniku Generalnog direktora ŽTP-a „Beograd“ predložio da izveštaj o ovom događaju podnese Sektoru za STP (broj 22 / 1 – 94 od 07.01.1994. godine).

DIREKTOR SEKTORA ZA ODBRAMBENE PRIPREME I ZAŠTITU
Mandić Mitar, dipl.saob.inž.

Skupština Crne Gore
Komisija za prikupljanje informacija o otmici putnika iz voza br. 671 izvršenoj u Štrpcima 27.02.1993. god.
Broj: 02 – 137 / 1
Podgorica, 27.01.1994. god.
GENERALNOM DIREKTORU JPŽ

Poštovani,
Obavještavam Vas da je Skupština Crne Gore na drugom redovnom zasjedanju, dana 19.10.1993. god., donijela donela odluku o formiranju Komsije za prikupljanje informacija o otmici putnika iz voza 671, izvršenoj u mjestu Štrpci, na pruzi Beograd–Bar. Shodno toj odluci, Komisija prikuplja informacije od državnih organa i iz drugih izvora. Vjerovatno Vam je poznato da smo preko Ministarstva saobraćaja Republike Crne Gore, zamolili za dokumentovanu informaciju i Vaše preduzeće. Odgovor koji je uslijedio 15.12.1993. god. (nema broja dokumenta kojim je on zaveden u Vašu arhivu), a potpisao(la) ga je gđa (gospodin) Maksimović (ime nečitko), zamjenik generalnog direktora, nije iscrpan, s obzirom na našu molbu i vanredan događaj u Štrpcima. Zato Vas molimo da učinite dodatni napor kako bi nas detaljno izvjestili u pogledu kretanja voza, ponašanja osoblja i rezultatima Zakonom predviđenih radnji koje su u kompetenciji odgovornih u Vašem preduzeću u tako vanrednim prilikama.

Uz srdačne pozdrave i najbolje želje,
Dragiša Burzan,
Predsjednik Komisije

JAVNO ŽELEZNIČKO TRANSPORTNO PREDUZEĆE „BEOGRAD“
SEKTOR ZA SAOBRAĆAJNO TRANSPORTNE POSLOVE
SLUŽBA ZA POSLOVE VANREDNIH DOGAĐAJA
BROJ: 284 – 14 / 02
DANA: 08.03.2002.
BEOGRAD
POMOĆNIKU GENERALNOG DIREKTORA ZA PRAVNE POSLOVE I LJUDSKE POTENCIJALE
PREDMET: Odgovor u vezi predmeta K. br. 5 / 98 Višeg suda u Bijelom Polju

U vezi događaja od 27.02.1993. godine, kada je u stanici Štrpci došlo do nasilnog odvođenja 20 putnika iz voza broj 671 koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar, dajemo Vam sledeću informaciju.
Povodom ovog događaja Služba za poslove vanrednih događaja ne poseduje nikakva pisana dokumenta niti je pomenuti događaj vođen kao vanredni događaj prema odredbama Pravilnika 19, Uputstvo 79 i Uputstvo 2030 /91.

U vreme dešavanja spornog događaja ŽTP „Beograd“ je bio vlasnik pruge i železničke stanice Štrpci i radnici koji su obavljali službu u stanici Štrpci su bili radnici ŽTP „Beograd“. Nekoliko dana po nastanku već pomenutog događaja pristupilo se prikupljanju osnovnih podataka o nastalom događaju, ali je stav neposrednih rukovodioca bio da se isti ne tretira kao vanredni događaj, već da se prikupe podaci radi eventualnog informisanja rukovodećih struktura u okviru našeg Preduzeća i nadležnih službi u saveznim i republičkim organima za poslove saobraćaja.

Iz Sektora za saobraćajno transportne poslove, po prikupljanju osnovnih podataka, otišla je jedna pisana informacija sa naznakom „strogo poverljivo“ na nama nepoznate adrese, dok se prikupljeni materijal čuvao u jednoj fascikli.

Materijal je bio u Službi za poslove vanrednih događaja negde do marta 1995. godine, kada je od strane šefa Odeljenja za saobraćajne poslove, Ujčić Josipa, uzet radi podnošenja izveštaja višim organima. O tome, kome je podnešen izveštaj i u kojoj formi mi nemamo nikakvih saznanja. Od tada u službi nema nikakvih tragova o pomenutom događaju u stanici Štrpci.

Što se tiče kretanja voza 671 dana 27.02.1993. godine o tome Vam ne možemo dati konkretne podatke, jer se prema odredbama člana 4 Upustva o obrascima saobraćajne službe i načinu njihovog vođenja (58) saobraćajna evidencija odnosno odgovarajući beležnici, saobraćajni dnevnik, stari grafikoni saobraćaja vozova i slične evidencije čuvaju u arhivi godinu dana.

Informacije o samom događaju u stanici Štrpci i o tome gde se čuva prikupljeni materijal možete dobiti od rukovodilaca koji su tada radili u Sektoru za saobraćajne poslove (šefa Odeljenja za saobraćajne poslove Ujčić Josipa, pomoćnika direktora Sektora za STP za saobraćajne poslove Kecman Nenada, zamenika direktora Sektora za STP Janković Predraga i direktora Sektora za STP Urošević Milana) kao i od pomoćnika generalnog direktora za bezbednost i organizaciju saobraćaja Stamenković Slobodana i zamenika generalnog direktora za eksploataciju Stožinić Ljubomira, koji su obavljali rukovodeće funkcije u Preduzeću u vreme spornih dešavanja.

Srdačan pozdrav,
DIREKTOR SEKTORA ZA STP
M. Stamatovski, dipl.saob.inž.

KOMADIĆ PRAVDE (11)

Za kraj feljtona, prenosimo delove presude izrečene Nebojši Ranisavljeviću pred Višim sudom u Bijelom Polju 9. septembra 2002. godine.

VIŠI SUD U BIJELOM POLJU
K.br.5/98

U IME NARODA

Viši sud u Bijelom Polju, kao prvostepeni krivični, u Vijeću sastavljenom od predsjednika Suda dr Vukomana Golubovića, kao predsjednika Vijeća, sudije Radoslava Konatara i sudija porotnika: Mirka Minjevića, Blagoja Radulovića i Jagoša Bulatovića, kao članova Vijeća, uz učešće Vesne Knežević, kao zapisničara, u krivičnom predmetu optuženog Nebojše Ranisavljevića iz Despotovca, zbog krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, po optužnici višeg tužioca u Bijelom Polju, Kt.br.38/96 od 14.03.1997. godine, nakon održanog usmenog, javnog i glavnog pretresa u prisustvu: zamjenika višeg tužioca u Bijelom Polju Milosava Veličkovića; punomoćnika oštećenih porodica advokata Velije Murića iz Rožaja, advokata Dragoljuba Todorovića i Milana Burića iz Beograda i advokata Sava Popovića iz Podgorice; optuženog i njegovih branilaca advokata Slaviše Jovanovića i Gorana Krasića iz Beograda, donio je i javno objavio dana 09.09.2002. godine

P R E S U D U

Optuženi Nebojša Ranisavljević zvani Neša, od oca Đura i majke Ane rođene Bibar, rođen 26.03.1964. godine, u Despotovcu, gdje i živi, Srbin, državljanin Savezne Republike Jugoslavije, razveden, otac dvoje djece, završio osmogodišnju školu, vojsku služio u Brčkom i Osijeku 1982/83 godine, slabog imovnog stanja, nezaposlen, osuđivan presudom Osnovnog suda u Despotovcu zbog krivičnog djela iz člana 165/1 Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, na kaznu zatvora u trajanju od 30 dana, osuda je brisana 13.03.1992. godine; u pritvoru od 19.10.1996. godine.

KRIV JE
Što je:

Dana 27.02.1993. godine, dok je boravio u Višegradu, Bosna i Hercegovina, kao dobrovoljac i vojnik Interventne čete pri Višegradskoj brigadi, pristupio grupi od 20 ljudi, sastavljenoj od vojnika i uniformisanih civila; stavio se pod komandu Lukić Milana iz Višegrada i učestvovao u izvršenju odluke o nasilnom odvođenju i ubistvu putnika iz voza, za vrijeme oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini između Muslimana, Srba i Hrvata; kršeći odredbe međunarodnog krivičnog prava: Ženevske konvencije o zaštiti civilnih lica za vrijeme rata, od 12.08.1949. godine i Dopunskog protokola uz Ženevsku konvenciju o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba; sa grupom naoružanom automatskim puškama, pištoljima i bombama i opremljenim radiostanicama, prevezao se kamionom do Željezničke stanice Štrpci, Bosna i Hercegovina; gdje je naoružana grupa, uz prijetnju osoblju stanice, zaustavila brzi voz Jugoslovenske željeznice br.671, koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar, opkolila ga i po planu nekih od članova grupe, ušla u voz, neovlašćeno izvršila legitimisanje putnika i iz voza nasilno izvela 20 putnika, od toga 19 državljana Savezne Republike Jugoslavije, i to: Kapetanović Esada, Ličina Iljaza, Bakija Fehima, Softić Šeća, Husović Rafeta, svi iz Bijelog Polja; Zupčević Halila iz Trebinja, Đečević Senada iz Bara, Rastoder Jusufa iz Berana, Babačić Ismeta iz Podgorice, Buzov Toma iz Beograda; Alomerović Adema, Hanić Muhedina, Preljević Safeta, Topuzović Džafera, svi iz Brodareva; Ćorić Rasima, Memović Fikreta, Zeković Fevziju, Kajević Nijazima, svi iz Prijepolja i Zuličić Zvjezdana iz Sarajeva; kao i jednog crnca nepoznatog državljanstva, do sada nepoznatih generalija; putnike su smjestili u kamion i prevezli ih do fiskulturne sale Osnovne škole u selu Prelovo, opština Višegrad; gdje su ih tukli, oduzeli im novac i druge vrijedne stvari, što su kasnije podijelili; nakon toga ih kamionom odvezli do spaljene kuće, u voćnjaku, pored rijeke Drine u selu Mušići, opština Višegrad; tu su ih izvodili iz kamiona u grupama od po 5-6, uvodili u prizemlje te kuće i u njemu ubili sve, osim dvojice koje su, u pokušaju bjekstva, ubili u voćnjaku; okrivljeni Nebojša Ranisavljević je aktivno učestvovao na način što je putnike, koje su pripadnici te grupe izvodili iz voza, sprovodio do kamiona i predavao drugim učesnicima zaduženim za uvođenje u kamion; a na mjestu ubistva stajao je u voćnjaku, pored kamiona i čuvao da neko od nasilno odvedenih putnika ne pobjegne; kada je jedan od putnika pokušao da pobjegne, okrivljeni je u njega ispalio rafal iz automatske puške i pogodio ga, usljed čega je isti pao na zemlju; nakon toga je do ovog putnika prišao Milan Lukić i zaklao ga bajonetom, čime je izvršio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Pa ga Sud primjenom citiranog zakonskog propisa i članova 3,4,5,8,11,13,33,38. i 41. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i članova 95. i 351. Zakona o krivičnom postupku

OSUĐUJE

Na kaznu zatvora u trajanju od 15 (petnaest) godina.

Na osnovu člana 50. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije optuženom se u izrečenu kaznu ima uračunati vrijeme provedeno u pritvoru od 19.10.1996. godine, pa nadalje.

U smislu člana 98. Zakona o krivičnom postuku optuženi se obavezuje da na ime troškova krivičnog postupka plati sudu iznos od 9.439,42 eura i na ime paušala 300,00 eura, sve u roku od 15 dana po pravonažnosti presude. U smislu člana 108. Zakona o krivičnom postupku oštećene porodice upućuju se na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahtjeva.

OBRAZLOŽENJE

II
Glavni pretres u ovom predmetu je započeo čitanjem pismene optužnice Višeg tužioca u Bijelom Polju Kt.br.38/96 od 14.03.1997. godine, kojom je optuženom stavljeno na teret krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1 Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije. U optužnici je bilo navedeno da je optuženi učestvovao u donošenju odluke i njenom izvršenju, s tim što nijesu bile tačno navedene radnje koje je optuženi preduzeo prilikom izvršenja ovog krivičnog djela.

U završnoj riječi zamjenik višeg tužioca u Bijelom Polju Veličković Milosav precizirao je pismenu optužnicu. Izostavio je iz optužnice konstataciju da je optuženi učestvovao u donošenju odluke za izvršenje predmetnog krivičnog djela, već mu je stavljeno na teret da je samo učestvovao u izvršenju krivičnog djela. Tačno su konkretizovane radnje koje je optuženi preduzeo prilikom izvršenja predmetnog krivičnog djela, što je konstatovano u izreci ove presude.

Nakon što je precizirao optužnicu, tužilac je u završnoj riječi izvršio analizu dokaza koji su izvedeni na glavnom pretresu i razdvojio dokaze kojima se potvrđuju navodi optužnice od onih dokaza koje Sud ne treba da prihvati. Po tvrdnji tužioca, postojanje krivičnog djela, koje je optužnicom okrivljenom stavljeno na teret, dokazano je prvenstveno priznanjem optuženog datom kod istražanog sudije. To priznanje je potvrđeno iskazom svjedoka Petrović Duška i iskazima ostalih svjedoka saslušanih na glavnom pretresu. Svjedok Petrović Duško detaljno je opisao pripreme koje su sprovedene u Višegradu od strane naoružane grupe radi izvršenja planiranog krivičnog djela. Ovaj svjedok je odbio predlog Milana Lukića da i on učestvuje u toj akciji. Svjedok Petrović Duško se sreo sa optuženim nakon što je izvršeno krivično djelo. Optuženi je tada izvadio iz jedne plave torbe i dao mu: pantalone, cipele i sat „roleks“. Postojanje krivičnog djela je utvrđeno i ostalim izvedenim dokazima na glavnom pretresu, a posebno uviđajem i rekonstrukcijom događaja na licu mjesta.

Tužilac je istakao da Sud ne treba da prihvati iskaz svjedoka Hurić Zevdža, koji je izjavio da su oteti putnici iz voza ubijeni na ušću rijeke Rzav u Drinu, kao ni iskaz svjedoka Alomerović Šefka, koji je istakao da je 7 lica, nasilno odvedenih iz voza, ubijeno 8 dana nakon otmice; a ostalih 12-13 lica 11 dana poslije otmice.

Takođe, ne treba prihvatiti iskaz svjedoka Petrović Duška, u dijelu gdje je izjavio da je 7 otetih putnika ubijeno na brani Hidroelektrane kod Višegrada. Iskaze ovih svjedoka u naznačenom dijelu, po navodima tužioca, ne treba prihvatiti, jer nijesu potvrđeni ostalim izvedenim dokazima.

Zamjenik višeg tužioca je izjavio da je u potpunosti dokazano da je optuženi izvršio krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1 Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije na način bliže opisan u optužnici. Optuženi je svojim postupcima kršio pravila međunarodnog prava navedena u optužnici, kojima je stavljeno u zaštitu civilno stanovništvo, odnosno osobe koje ne sudjeluju neposredno u neprijateljstvima i zabranjeno ubijanje civilnog stanovništva. „Optuženi je umišljajno postupao kršeći pravila međunarodnog prava i to za vrijeme oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini između Srba, Hrvata i Muslimana“.

Na kraju je tužilac istakao da traži od Suda da se prilikom odmjeravanja kazne okrivljenom uzmu u obzir sve okolnosti iz člana 41. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, a posebno društvena opasnost ovog djela, njegove posljedice, jer je u konkretnom slučaju stradalo 20 putnika-civila, nedužnih građana, samo zato što su pripadnici druge nacije.

Punomoćnici oštećenih porodica, advokati: Murić Velija iz Rožaja; Todorović Dragoljub i Burić Milan iz Beograda i advokat Sava Popović iz Podgorice, u toku glavnog pretresa, iznijeli su niz konstruktivnih predloga za dopunu dokaznog postupka i pomogli Sudu da izvede što više relevantih dokaza i rasvijetli ovu krivično-pravnu stvar. U završnoj riječi pridružili su se krivičnom gonjenju višeg tužioca, a imovinsko pravni zahtjev će ostvarivati u parnici.

Okrivljeni Ranisavljević Nebojša dao je različite odbrane u prethodnom postupku i na glavnom pretresu. U prethodnom postupku priznao je izvršenje krivičnog djela, a na glavnom pretresu to priznanje je opovrgao i izjavio da nije izvršio krivično djelo koje mu se optužnicom stavlja na teret.

Na prvom ispitivanju kod istražnog sudije 22.10.1996. godine, izjavio je da je živio i radio u Despotovcu sve do izbijanja rata u Hrvatskoj. Kada je počeo rat u Hrvatskoj, pošao je kao dobrovljac na to ratište, gdje je ostao nešto više od godinu dana. Iz Hrvatske se vratio 27.12.1992. godine. Po dolasku u Despotovac razgovarao je sa više svojih poznanika u vezi rata u Bosni. Oni su bili raspoloženi da kao dobrovoljci pođu na to ratište. Dana 14.01.1993. godine, pošao je kod svog oca koji živi u Beogradu. U Beogradu se sreo sa jednom djevojkom koja se zvala Dragana. Nju je upoznao ranije dok je boravio u Hrvatskoj. Ona mu je predložila da pođu kao ratni dobrovoljci u Višegrad, što je on prihvatio. Nakon toga pozvao je svoje zemljake iz Despotovca da dođu u Beograd. Došli su: Obradović Dragi zv.Drakče, Obradović Nebojša zv. Djed, Milošević Radiša zv. Hans, Petrović Dušan zv. Plastični, Slava zv. Fašista i jedno lice po imenu Dica. Prije polaska u Bosnu otišao je u Udruženje Srba iz BiH gdje je dobio dokument za besplatnu vožnju. Na poleđini tog dokumenta upisano je bilo ime komandata Višegradske brigade potpukovnika Dragičevića Luke.

Njima se tada pridružila jedna djevojka koja se zvala Rada, kao i Jovičić Mićo koji je imao dva nadimka: Crni i Splićo. Iz Beograda su pošli vozom za Užice 15.01.1993. godine, oko 23 časa. Iz Užica nastavili su put ka Višegradu autobusom. Na graničnom prelazu između Srbije i Republike Srpske policija je zaustavila autobus i naredila da iz njega izađu svi dobrovoljci. Kazali su im da dobrovoljci ne mogu da idu kod Lukić Milana. Dragana je izašla da bi sredila njihov prelazak preko granice. On je tada pokazao policiji dokument na kome je pisalo da su oni upućeni u Višegradsku brigadu kod potpukovnika Dragičević Luke. Nakon toga policija je dozvolila da nastave put. Kada su došli u Višegrad, zaduženi su oružjem i opremom. U Višegradu su postojale dvije brigade: Višegradska brigada, čiji je komandant bio Dragičević Luka i Goraždanska brigada, sastavljena od izbjeglica iz Goražda, kojom je komandovao Mitrašinović Damjan.

On i ostali dobrovoljci iz Despotovca postali su borci Višegradske brigade i ušli u sastav Interventne čete. Komandir te čete je bio Inđić Boban iz Višegrada. Jedinica je bila smještena u Okolištu, iznad Višegrada, u zgradi gdje se ranije nalazila bolnica. Istog dana kada je došao u Višegrad, vidio je u prolazu Lukić Milana, ali se tada sa njim nije upoznao. Dragana mu je kazala da je Lukić Milan „strah i trepet“ u Višegradu i da je taj grad očistio od Muslimana. Po njegovom saznanju Lukić Milan je jedno vrijeme imao svoju jedinicu koja se zvala „Osvetnik“, ali je kasnije ona priključena regularnoj vojsci i to Interventnoj četi. Nakon toga Lukić više njom nije komandovao, već jedno lice iz Višegrada koje se zvalo Mijo. Nekoliko dana po dolasku u Višegrad, Lukić Milan je pozvao kod sebe na slavu sve dobrovoljce. Na taj poziv odazvali su se: optuženi, Jovičić Mićo-Crni i djevojka Rada. Došli su u kuću kod Lukić Milana, upoznali se sa njim i nakon 15 do 20 minuta otišli iz kuće.

Dana 24.02.1993. godine, otputovao je u Srbiju zajedno sa Jovičić Mićom i Obradović Dragim. U Višegrad se vratio sa Jovičić Mićom 27.02.1993. godine, oko 8-9 časova. Odmah po dolasku pošli su u kasarnu u Okolište sa namjerom da spavaju, jer su bili umorni. Prije ulaska u kasarnu primijetio je jednu grupu vojnika kod kuhinje. U toj grupi su bili i vojnici Tanović Rade iz Goražda, Drekalo Ranko zvani Četnik, dva brata Poluge, Mijo, komandir grupe „Osvetnik“ i lice sa nadimkom Pukovnik. Među tim licima vidio je svog komandira Inđić Bobana i Lukić Milana. Kada su im prišli na oko 20 metara, Inđić mu je rekao: „Idete i Vi sa nama u akciju“. Optuženi je to shvatio kao naređenje.

Prišao je i rukovao se sa Lukićem. Pitao je Lukića da li trebaju puške, jer je vidio da su sva ta lica bila naoružana. Imali su zelene maskirne uniforme. Lukić je nosio šubaru, a ostali kako-koju kapu. Niko nije nosio kape fantomke. Pošto je uzeo pušku iz sobe, vratio se zajedno sa Jovičić Mićom i priključio se toj grupi vojnika.

Vidio je da Lukić Milan razgovara sa potpukovnikom Mitrašinovićem i kada se vratio, kazao je da je sve u vezi kamiona završeno. Pošto su mu rekli da do polaska ima još jedan sat, on i Jovičić su pošli u kuhinju i jeli. Negdje između 10-11 časova došao je kamion, pa je njih oko dvadeset sjelo u kamion. Prešli su punkt Republike Srpske i ušli na teritoriju Srbije. Nakon što su prešli oko jedan kilometar, vozilo je zaustavljeno. Lukić Milan je naredio vozaču da izađe i sačeka 1 sat. On i Jovičić Mićo prešli su pozadi na vozilo, a naprijed su sjeli Lukić Milan, Inđić Boban i Šekarić iz Goražda, koji je preuzeo da upravlja vozilom.

Vratili su se u Republiku Srpsku. Cerada na vozilu je bila spuštena tako da nije vidio kuda se sve kreću vozilom. Krenuli su putem prema Rudom, a kasnije su skrenuli sa glavnog puta. Put je bio loš, pa su zbog toga bili prinuđeni da jedno vrijeme izađu iz vozila da bi se ono lakše kretalo. Pješačeći čuo je da pojedini borci govore: „zakasnićemo“, „proći će“ i slično. Tada je shvatio da to nije uobičajena akcija. To su shvatili i Jovičić Mićo i Poluga Obrad. Njih trojica su se međusobno pogledali, ali ništa nijesu govorili. Dok su još pješačili saznao je da se radi o akciji u kojoj treba da napadnu voz, ali nije shvatio gdje treba izvršiti taj napad. Kasnije su ponovo nastavili kretanje istim vozilom. Došli su do jedne željezničke stanice. Nije vidio naziv te stanice. Vozilo u kojem su se oni nalazili parkirano je između zgrade stanice i pomoćne zgrade blizu pruge. Nije napuštao vozilo sve do samog dolaska voza. Na vozilu je bila spuštena cerada. Odmah po dolasku vozilo su napustili Inđić Boban i Lukić Milan i pošli su u željezničku stanicu.

Tačnije, prvo je pošao Lukić Milan i zadržao se oko 10-15 minuta, a kasnije su u pravcu stanične zgrade pošli zajedno Inđić i Lukić. Prije dolaska voza Lukić Milan i Inđić Boban dali su im raspored. Podijeljeni su u nekoliko manjih grupa. Svaka grupa je imala svog vođu. Za prve dvije grupe određeni su kao vođe Lukić Milan i Inđić Boban, a za ostale grupe, ne sjeća se ko je određen. Određene su i grupe koje će paziti na voz. Pored voza određena su četiri lica, a iza voza dva lica. Ovoj dvojici lica, koja su bila određena iza voza, Inđić i Lukić su naredili, ukoliko neko krene da bježi iz voza, da pucaju u to lice. Optuženi je određen sa još trojicom lica pored voza. Njihov zadatak je bio da lica koja budu izvedena iz voza, odvedu do kamiona i predaju drugoj grupi koja je trebalo da pretrese privedena lica i smjesti ih u vozilo. Kada su čuli da voz ulazi u stanicu, izašli su iz kamiona. Optuženi je pretpostavio „da voz koči zato što smo mi tu“. U momentu kada je voz ulazio u stanicu, on se nalazio pored pruge i gledao u voz. U tom trenutku Lukić i Inđić su se nalazili u staničnoj zgradi.

Kada je voz stao, u njega je ušla grupa koja je za to bila određena. Za tom grupom ušao je i on, iako nije za to bio određen. Kada je Lukić Milan ušao u voz, kazao je da se radi o rutinskoj kontroli i da će lica, koja budu izvedena iz voza, biti vraćena u voz nakon provjere koja će se izvršiti putem kompjutera. Pošto je ušao u voz, odmah su mu predali jedno lice koje je odveo do njihovog vozila. To lice je išlo ispred njega. U ruci je držao pušku sa cijevi okrenutoj prema zemlji. Ne sjeća se izgleda tog lica. Ne zna tačno koliko je lica preuzeo od grupa koje su putnike izvodile iz voza. Svi izvedeni putnici su bili muškarci. Čitav ovaj događaj trajao oko 10-15 minuta. Svi putnici koji su izvedeni iz voza smješteni su na karoseriju kamiona do kabine. Naređeno im je bilo da se što više zbiju, pa su čak sjedjeli jedni drugima u krilu. Nije vidio da je bilo prema kojem od putnika upotrijebljena fizička sila prilikom sprovođenja od voza do kamiona i smještanja na karoseriju kamiona.

Na vozilo je, po njegovoj procjeni, smješteno 19 putnika. Nakon polaska voza iz stanice, on i ostala lica, učesnici ovog napada, ušli su u kamion i pošli u pravcu Višegrada. Ponovo su spustili ceradu tako da niko nije mogao da vidi šta se nalazi na karoseriji tog vozila. Usput je Lukić Milan preko radio stanice kontaktirao sa vojnicima na karoseriji. U jednom trenutku Lukić je pitao ova lica znaju li ko je on i odgovorio im da je on komandir „Osvetnika“. Poslije toga vidio je da su se lica koja su izveli iz voza „snuždila, sjedjeli su i ćutali“. On je kasnije zaspao i probudio se kada su stigli u Višegrad. Vidio je da je već bio mrak.

Vozilom su nastavili i došli u jedno selo za koje je tada saznao da se zove Prelovo i u kojem do tada nije boravio. Svi su napustili teretno vozilo i ušli u fiskulturnu salu škole. Ispred sale je bilo upaljeno svijetlo, a u sali nije. Nije obratio pažnju na to da li ih je neko čekao kod škole, ali je kasnije primijetio jednog starijeg muškarca da je prošao kroz salu. Po ulasku u salu putnici iz voza su postrojeni uza zid sale. Jedan broj boraca odložio je oružje uz suprotni zid sale, pa je on ostao kod tog oružja. Lukić Milan i Inđić Boban naredili su tim licima da izvade iz džepova sve stvari i stave ispred sebe i da novac, nakit i satove odvoje od drugih stvari i ličnih dokumenata. Nakon toga Lukić i Inđić su išli od jednog do drugog lica i sami ih pretresali. Lukić je kod jednog lica – studenta, koji je zadnji stajao u stroju – pretresom našao još 200 DM, pa ga je zbog toga nekoliko puta ošamario.

Nakon toga su njih dvojica ponovo išli od jednog do drugog lica i pitali ih za imena, a zatim davali srpska imena i srpski krst da poljube. Potom su, skoro svi oni počeli da udaraju ta lica i to pesnicama, a kada bi neko od njih pao, nastavljali su da ih udaraju nogama. To je trajalo oko jedan sat. Niko od tih lica nije se odupirao, niti je to smio. Ne sjeća se da li je on tom prilikom udarao putnike, a prije misli da nije, već da je za to vrijeme stajao pored oružja. U jednom trenutku jedno lice, crnac, koga je Lukić zadnjeg izveo iz voza, i prilikom izvođenja poljubio govoreći: „Evo ga moj bratko“, izvadilo je iz torbe nevažeći jugoslovenski novac i kazao da tim novcem hoće da plati svoj život, čemu su se svi prisutni smijali. Taj crnac je znao srpski jezik. On je najmanje tučen od svih putnika. Lukić Milan je, i to on sam, tukao studenta kod kojeg je našao 200 DM. Pri tom je govorio da oni imaju neraščišćene račune još iz Beograda.

Udarao je to lice i nožem, ali mu je nanio samo lakše povrede. Sve je to trajalo dok Lukić Milan nije naredio da se prestane sa tim i da se nađe žica. Neko je našao žicu i donio do vozila. Oni su izveli putnike iz sale i više od pola njih je vezano žicom, ali ne zna da li su im ruke vezane spreda ili otpozadi. Poslije toga sva lica iz voza su smještena na vozilo, a zatim su se smjestila i naoružana lica. Tim kamionom su se vratili oko kilometar u pravcu Višegrada. Vozilo je zaustavljeno u jednom selu gdje su sve kuće bile spaljene.

Kamion je zaustavljen jedno 5-6 metara od jedne spaljene kuće u čijem prizemlju se nalazila garaža. Izašli su iz vozila, pa im je Lukić dao raspored za obezbjeđenje. Kazao je, ukoliko neko od zarobljenih lica pokuša da bježi, da pucaju i ubijaju. On je dobio raspored na početku jednog voćnjaka, tako da su ta kuća i kamion bili udaljeni od njega po oko 5-6 metara. Lica koja su zarobili iskakala su iz kamiona u grupama od 5-6. Njih su prihvatali Lukić Milan i Inđić Boban kao i 2-3 borca i odvodili ih do ulaza u garažu. U garažu su uvođena ta lica i sa njima su ulazili Lukić i Inđić. Čuo je komandu: „Lezi dolje!“, a nakon toga prigušene pucnje i to onoliko pucnjeva koliko je tih lica uvedeno.

Nije čuo nikakve jauke, krike ili slično. Niko ništa nije govorio. Na kraju su izvedene dvije grupe od po 5-6 lica. On je stajao na mjestu gdje i ranije. Puška mu je bila u ruci naslonjena na desno rame. Lukić i Inđić su uveli prvu grupu u garažu, a druga grupa je ostala do samih ulaznih vrata. U jednom trenutku nije gledao u pravcu te grupe, tada je čuo pucanj sa svoje lijeve strane koja je takođe obezbeđivana. Okrenuo se i vidio da sa njegove strane koju je obezbeđivao bježi jedno lice. Odmah je skinuo pušku sa ramena i pucao u to lice koje je nakon toga palo. To lice je kazalo: „Jao, majko moja“. U tom trenutku Lukić Milan je izašao iz garaže i povišenim tonom pitao: „Ko je pucao?“ On je Lukiću odgvorio da je on pucao i pokazao na lice koje je kukalo. Tom licu je tada prišao Lukić i bajonetom ga preklao, pri čemu je kazao: „Tako se to radi“. Potom je Lukić prošao na suprotnu stranu gdje se, takođe, čuo pucanj, jer je i sa te strane bio pokušaj bjekstva, pa pretpostavlja da je i sa tim licem postupljeno na isti način kao i sa licem u koje je on pucao. Za to vrijeme preostali putnici su stajali ispred garaže, a prema njima su borci iz njegove grupe usmjerili bili oružje. Potom su Lukić i Inđić uveli ta lica u garažu, nakon čega su se čuli prigušeni pucnji. Lukić i Inđić su izašli iz kuće i naredili borcima da uđu u vozilo.

Vratili su se u selo koje su prethodno napustili. Ušli su u istu salu, tačnije u svlačionicu te sale. Tada je Lukić Milan izvadio novac i satove koji su oduzeti od otetih putnika i svim učesnicima podijelio po 100 DM, a ko nije imao sat, dao mu je i sat. Neki borci su iz oduzetih torbi putnika uzeli garderobu. On nije uzeo ništa od te garderobe. Sjeća se da je prethodno, prilikom oduzimanja stvari od otetih lica, Lukić Milan pravio spisak. Taj spisak je on zadržao kod sebe kao i jednu količinu čekova, ali ne zna da li su to bili bančini ili poštanski. Takođe, prilikom pretresa putnika vidio je da je Inđić Boban od jednog putnika oduzeo skupoceni zlatai lanac koji je zadržao za sebe i to sakrio od drugih učesnika. Sjeća se, takođe, da je od jednog putnika na Željezničkoj stanici prilikom pretresa oduzet jedan pištolj CZ kalibra 7,65 mm. On je tražio od Lukić Milana da kupi taj pištolj i davao je 200 maraka, ali mu je Lukić odgovorio da je taj pištolj on prodao.

Pošto je Lukić Milan podijelio oduzete stvari, sjeli su u vozilo i pošli za Višegrad. Lukić ih je obavijestio da će stvari i tijela putnika ukloniti jedan stariji čovjek iz sela i baciti u Drinu koja je bila udaljena od kuće, gdje su zarobljena lica lišena života, 10-15 metara. Kada su došli kod novog mosta na Drini, Lukić ili Inđić skrenuo im je pažnju da o ovome što se desilo nikome ne pričaju. U Višegrad su se vratili oko 23 časa. Te noći sa njima je bio i borac porijeklom iz Slovenije, koji je imao nadimak Pijani Slovenac. On je bio stručnjak za mine, ali sklon alkoholu. Kada su došli u kasarnu, on i Jovičić Mićo nijesu ništa pričali dobrovoljcima iz njihove čete o tome šta se desilo te večeri. Njih dvojica su pošli u svoju spavaonu i spremali se za spavanje, kada je došao jedan dobrovoljac i tražio da oni pođu i smire Slovenca. Pošao je tamo i vidio da je Slovenac pijan. Pričao je kako je dobio 100 DM i sat. Oteo mu je flašu sa rakijom i bacio. Slovenac je pošao u svoju spavaonu gdje je uzeo pušku i uperio je u njega. Borci iz njegove spavaonice spriječili su ga da puca. Nakon nekoliko dana pročitao je u novinama o napadu na voz. Baš tada je u sobu ušao Inđić Boban, pa ga je on pitao: „Šta je ovo, Bobane?“. On mu je odgovorio: „Ne sjekiraj se, sve se desilo na teritoriji Republike Srpske“. O ovom događaju nije nikome pričao, pa ni svojoj supruzi. Sve što je iznio je istina. Moguće da sve u potpunosti nije opisao, zato što je pojedine detalje zaboravio za ove tri godine, a trudio se da što više o ovom događaju zaboravi.

Okrivljeni je ponovo ispitan od strane istražnog sudije 01.11.1996. godine. Tom prilikom predočene su mu fotografije putnika Zeković Fevzije i dat opis garderobe koju je ovo lice imalo na sebi kritičnog dana. Okrivljeni je nakon toga izjavio da ne može da se sjeti da li je to lice bilo u grupi otetih putnika. Istakao je da u njegovom prisustvu niko nije lišen života kod Hidroelektrane „Višegrad“. Na trećem ispitivanju okrivljenog u prethodnom postupku, 08.11.1996. godine, bili su prisutni njegovi branioci advokati Krasić Goran i Jovanović Slaviša, oba iz Beograda. Okrivljenom su pokazane fotografije 13 lica koja su kritičnog dana nasilno odvedena iz voza, i to: Kapetanović Esada, Husović Rifata, Rastoder Jusufa, Softić Šeća, Bakije Fehima, Zeković Fevzije, Memović Fikreta, Hanić Muhedina, Babačić Ismeta, sa skicom nakita koje je ovo lice nosilo, Alomerović Adema, Kajević Nijazima, Ćorić Rasima, Buzov Toma i pročitan opis garderobe i lična obilježja tih lica. Okrivljeni je nakon toga izjavio da ne prepoznaje nijedno od tih lica, niti se može sjetiti da je neko od tih lica bilo u grupi putnika nasilno odvedenih iz voza.

(...)

Odbrana optuženog je neosnovana, jer nije potvrđena izvedenim dokazima, već naprotiv, opovrgnuta, pa kao takvu Sud nije prihvatio, jer je usmjerena na izbjegavanje krivične odgovornosti. Optuženi je predložio da se u dopuni dokaznog postupka pozove i sasluša vještak medicinske struke, koji bi se izjasnio u vezi tjelesnih povreda, navodno zadobijenih prilikom boravka u pritvoru, da se sasluša operativni radnik Centra bezbjednosti u Bijelom Polju na okolnosti kako je on lišen slobode i kakav je bio tretman prema njemu dok je bio u pritvoru kod tog organa.

Sud nije prihvatio predlog optuženog za izvođenje novih dokaza, jer se izvođenjem predloženih dokaza ne bi udopunilo činjenično stanje. Svjedok Tomić dr Miraš je prvi pregledao optuženog u istražnom zatvoru i nije našao da optuženi ima bilo kakve povrede na svom tijelu, niti su te povrede konstatovane u medicinskoj dokumentaciji. Saslušanje operativnog radnika Centra bezbjendosti u Bijelom Polju, nije od značaja za odlučivanje u ovoj krivično-pravnoj stvari, a ovo iz razloga što je dokazano da optuženi u pritvoru nije fizički i psihički maltretiran i što su njegove izjave date organima Centra bezbjednosti u Bijelom Polju izdvojene iz spisa ovog predmeta i nijesu korišćene u toku postupka.

Na osnovu rezultata cjelokupnog postupka, gdje je svaki izvedeni dokaz posebno cijenjen i svi dokazi u cjelini, uz provjeru navoda odbrane optuženog, Sud je našao da je optuženi Ranisavljević Nebojša izvršio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, na način bliže opisan u izreci ove presude, i da je za isto djelo kriv i krivično-pravno odgovoran.

Naime, optuženi je, kako je to sam izjavio, dobrovoljno pristao da bude član naoružane grupe i da se stavi pod komandu Milana Lukića iz Višegrada. Dok je išao putem sa tom grupom prema Željezničkoj stanici saznao je da grupa treba da napadne voz. Na platou Željezničke stanice u Štrpcima upoznao se sa planom naoružane grupe.

Tada je dobio konkretne zadatke koje on treba da izvrši. Te zadatke je prihvatio i bezpogovorno izvršavao. Bio je svjestan da su u Bosni i Hercegovini u toku oružani sukobi između Srba, Muslimana i Hrvata i da on kao vojnik Višegradske brigade aktivno učestvuje u tom sukobu. Znao je da voz treba prisilno zaustaviti u stanici, iz voza izvesti civilna lica muslimanske i hrvatske nacionalnosti, radi njihovog ubistva. Kao vojniku i licu koje je ranije služilo redovni vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, poznato mu je bilo da te radnje predstavljaju tešku povredu pravila međunarodnog rataog prava prema civilnom stanovništvu za vrijeme oružanih sukoba, pa prema tome i sukoba koji je bio u toku u Bosni i Hercegovini. Optuženi sa takvom svijesti preduzima one radnje za koje je bio zadužen i aktivno učestvuje u izvršenju ovog krivičnog djela. Prilikom izvođenja putnika iz voza, iste prihvata i sprovodi do teretnog vozila, a u selu Mušići stražari i pazi da ne bi pobjegao neko od nasilno odvedenih lica iz voza. Kada je jedno lice pokušalo da pobjegne odmah je u to lice pucao i tako spriječio njegovo bjekstvo. To lice je pogođeno palo na zemlju, kojem je kasnije prišao Lukić Milan i zaklao bajonetom. Znači, da je on kao pripadnik naoružane grupe pod komandom Lukić Milana iz Višegrada, učestvovao u odvođenju iz voza civilnih lica a zatim i u ubijanju tih nedužnih civilnih lica.

Na osnovu svega izloženog proizilazi da je optuženi bio svjestan svih bitnih elemenata ovog krivičnog djela i htio je njegovo izvršenje, tako da je ovo krivično djelo izvršio sa direktnim umišljajem. Prilikom odlučivanja o vrsti i visini kazne optuženom, Sud je uzeo u obzir sve okolnosti iz člana 41. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije a koje utiču na to da li će kazna biti manja ili veća, pa mu je kao otežavajuće okolnosti uzeo u obzir, teške posljedice nastale izvršenjem ovog krivičnog djela – smrt 20 nedužnih lica kao i same okolnosti pod kojima je djelo izvršeno, odvođenje putnika izvršeno na perfidan način, i to većinom građana države koja nije bila obuhvaćena oružanim sukobom, dok mu je kao olakšavajuće okolnosti uzeo to što je optuženi mlad čovjek i otac dvoje djece, smatrajući da će se sa kaznom zatvora u trajanju od 15 godina postići svrha kažnjavanja iz člana 33. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Optuženi je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati 9.493,42 eura. Troškovi se odnose: na troškove advokata, branioca optuženog po službenoj dužnosti 6.479,72 eura, troškove lica saslušanih u svojstvu svjedoka 2.363,42 eura i troškovi uviđaja rekonstrukcije događaja na licu mjesta i reprodukcije video snimaka na glavnom pretresu 650,00 eura. Optuženi je dužan da na ime paušala plati 300,00 eura koji je odmjeren s obzirom na trajanje krivičnog postupka imovnog stanja optuženog.
Oštećene porodice su upućene na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahtjeva.
Sa gore iznesenih razloga odlučeno je kao u izreci presude.

VIŠI SUD U BIJELOM POLJU
Dana, 09.09.2002. godine

Zapisničar
Vesna Knežević

PREDSJEDNIK SUDA-VIJEĆA
dr Vukoman Golubović

(Kraj feljtona)

Sud nije prihvatio predlog optuženog za izvođenje novih dokaza, jer se izvođenjem predloženih dokaza ne bi udopunilo činjenično stanje. Svjedok Tomić dr Miraš je prvi pregledao optuženog u istražnom zatvoru i nije našao da optuženi ima bilo kakve povrede na svom tijelu, niti su te povrede konstatovane u medicinskoj dokumentaciji. Saslušanje operativnog radnika Centra bezbjendosti u Bijelom Polju, nije od značaja za odlučivanje u ovoj krivično-pravnoj stvari, a ovo iz razloga što je dokazano da optuženi u pritvoru nije fizički i psihički maltretiran i što su njegove izjave date organima Centra bezbjednosti u Bijelom Polju izdvojene iz spisa ovog predmeta i nijesu korišćene u toku postupka.

Na osnovu rezultata cjelokupnog postupka, gdje je svaki izvedeni dokaz posebno cijenjen i svi dokazi u cjelini, uz provjeru navoda odbrane optuženog, Sud je našao da je optuženi Ranisavljević Nebojša izvršio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, na način bliže opisan u izreci ove presude, i da je za isto djelo kriv i krivično-pravno odgovoran.

Naime, optuženi je, kako je to sam izjavio, dobrovoljno pristao da bude član naoružane grupe i da se stavi pod komandu Milana Lukića iz Višegrada. Dok je išao putem sa tom grupom prema Željezničkoj stanici saznao je da grupa treba da napadne voz. Na platou Željezničke stanice u Štrpcima upoznao se sa planom naoružane grupe.

Tada je dobio konkretne zadatke koje on treba da izvrši. Te zadatke je prihvatio i bezpogovorno izvršavao. Bio je svjestan da su u Bosni i Hercegovini u toku oružani sukobi između Srba, Muslimana i Hrvata i da on kao vojnik Višegradske brigade aktivno učestvuje u tom sukobu. Znao je da voz treba prisilno zaustaviti u stanici, iz voza izvesti civilna lica muslimanske i hrvatske nacionalnosti, radi njihovog ubistva. Kao vojniku i licu koje je ranije služilo redovni vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, poznato mu je bilo da te radnje predstavljaju tešku povredu pravila međunarodnog rataog prava prema civilnom stanovništvu za vrijeme oružanih sukoba, pa prema tome i sukoba koji je bio u toku u Bosni i Hercegovini. Optuženi sa takvom svijesti preduzima one radnje za koje je bio zadužen i aktivno učestvuje u izvršenju ovog krivičnog djela. Prilikom izvođenja putnika iz voza, iste prihvata i sprovodi do teretnog vozila, a u selu Mušići stražari i pazi da ne bi pobjegao neko od nasilno odvedenih lica iz voza. Kada je jedno lice pokušalo da pobjegne odmah je u to lice pucao i tako spriječio njegovo bjekstvo. To lice je pogođeno palo na zemlju, kojem je kasnije prišao Lukić Milan i zaklao bajonetom. Znači, da je on kao pripadnik naoružane grupe pod komandom Lukić Milana iz Višegrada, učestvovao u odvođenju iz voza civilnih lica a zatim i u ubijanju tih nedužnih civilnih lica.

Na osnovu svega izloženog proizilazi da je optuženi bio svjestan svih bitnih elemenata ovog krivičnog djela i htio je njegovo izvršenje, tako da je ovo krivično djelo izvršio sa direktnim umišljajem. Prilikom odlučivanja o vrsti i visini kazne optuženom, Sud je uzeo u obzir sve okolnosti iz člana 41. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije a koje utiču na to da li će kazna biti manja ili veća, pa mu je kao otežavajuće okolnosti uzeo u obzir, teške posljedice nastale izvršenjem ovog krivičnog djela – smrt 20 nedužnih lica kao i same okolnosti pod kojima je djelo izvršeno, odvođenje putnika izvršeno na perfidan način, i to većinom građana države koja nije bila obuhvaćena oružanim sukobom, dok mu je kao olakšavajuće okolnosti uzeo to što je optuženi mlad čovjek i otac dvoje djece, smatrajući da će se sa kaznom zatvora u trajanju od 15 godina postići svrha kažnjavanja iz člana 33. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Optuženi je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati 9.493,42 eura. Troškovi se odnose: na troškove advokata, branioca optuženog po službenoj dužnosti 6.479,72 eura, troškove lica saslušanih u svojstvu svjedoka 2.363,42 eura i troškovi uviđaja rekonstrukcije događaja na licu mjesta i reprodukcije video snimaka na glavnom pretresu 650,00 eura. Optuženi je dužan da na ime paušala plati 300,00 eura koji je odmjeren s obzirom na trajanje krivičnog postupka imovnog stanja optuženog.
Oštećene porodice su upućene na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahtjeva.
Sa gore iznesenih razloga odlučeno je kao u izreci presude.

VIŠI SUD U BIJELOM POLJU
Dana, 09.09.2002. godine

Zapisničar
Vesna Knežević

PREDSJEDNIK SUDA-VIJEĆA
dr Vukoman Golubović

(Kraj feljtona)