Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Пошто сам већ био подоста разочаран својим статусом у Холандији, на наговор брата који је тада живео у Лас Вегасу, ја се пре неколико година упутих 11.000 км према западу, са преседањем у Лос Анђелесу.  Лет Лос Анђелес - Лас Вегас је супер кратак, не стигнеш поштено ни да седнеш, кад ето те тамо. Ипак сам могао да видим пустињу, не тако пешчану као Сахара, више камења... земља је неке сивкасте, црвенкасте боје.

Када први пут долазите у Вегас, све делује спектакуларно, почев од аеродрома. Оно чега се и данас сећам су неке љубичасте боје, пуно неона, феноменално лепо уређено, и наравно: апарати за коцкање цак и по WC-има. Сачекали су ме брат, његове ћерке и другар Аца. Вожња по граду по дану и није била нешто спектакуларно. Тек је ноћни пролазак градом доживљај.

Уз пуно смеха, прича и наравно вискија појели смо роштиљ у кући мог брата, тек саграђена и купљена. Две спаваће собе, свака своје купатило, дневни боравак, радна соба, кухиња, гаража, двориште иза куће. И бубашвабе велике као мишеви. Мишеве нисам видео, не знам колики су.

Увече смо изашли у град. Тек онда човек остане без речи. Која је то лепота?! Не зна онај ко није тамо био. Драги читаоци, морам да напишем да је Лас Вегас предивно место за ићи тамо као туриста. ПРЕДИВНО. Оно што је човек тамо, у срцу пустиње, направио, то је неописиво речима.

Али, да се вратим утисцима које могу да опишем.  Након неколико дана сам се видео и са неколико другара са којима сам завршио основну школу а који су у Вегас дошли још 1989.-те. Један је почео као мајстор за прављење намештаја по мери, а био је ђак да није знао да сабере два проста броја, други су сви почели да раде као крупијеи. То се тамо зове «дилер». Плате су им минималне, али… на те минималне основе долазе зараде од напојница, такозвани «типови», ( Боже те сачувај ако у Вегасу не даш «тип»!!! ), тако да то испадну сасвим лепе зараде.

Свако има своју кућу или стан, редовно се опијају, све уз уздахе: «Америка-чемерика!» и сви су постали помало "пластични".  Знам да живот има свој ритам, да свако од њих ради неку своју смену, Лас Вегас је град у коме дућани немају кључеве, све ради 24 сата дневно (!) , али да се не може наћи времена или узети слободан дан да се види другар који је дошао из Европе а којег ниси видео најмање десет година, е то ми је мало сметало.

После скоро три недеље од шест планираних, морао сам из приватних разлога раније назад за Холандију. Да зарадим паре да покријем разлику у цени поводом промене плана летења назад, радио сам мало на црно код једног нашег бившег комшије који је у Вегасу још шездесетих година отворио фирму и још увек животари и послује. Видео сам каквог су квалитета зидови, градња у Вегасу, како се ради, колико људи ни не разговарају док раде, колико се отуђује човек од човека. Пријатељ од пријатеља. Кум од кума. Муж и жена се понекад практично не виде данима, сваки радећи своју смену, па онда ако неко још има два посла…

На аеродрому, чекајући лет за Лос Анђелес, схватио сам да сам провео тачно месец дана у Вегасу а да ни цента нисам убацио у слот-машине… -Дај ми који цент Ацо, ово је срамота, бити месец дана у Вегасу а не коцкати се, па Гинис ће писати о мени! На жалост, Аца није имао ситнине у џепу.

Надам се да нико неће писати Гинису о мени. 

Момир Ђоковић, Хаг, Холандија