Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

Србији, с љубављу

Ахх…Након свих ових тужних и чамотних година странствовања, слећем на београдски аеродром, сагињем се да бих пољубила земљу по којој ходам и плачем од радости – коначно у својој земљи, јединој и најрођенијој иако у њој нисам рођена.
Рођена сам у туђини, у Хрватској, где су ми отели прошлост, садашњост и будућност, опустошили најлепше пределе моје душе. Али, како негде неко рече, човекова душа је врело које не може да усахне, па тако није ни моја – нашла је нову наду и веру у живот. Та нада се звала Српска Крајина, место где сам веровала да могу да почнем из почетка. Ту, на тој светој земљи, родила сам своју децу и искрено се надала да ће то бити мој нови дом. Нажалост, дођоше и овде они исти да нас још једном пониште и да нам пренесу поруку тог великог западног света да за нас више нема места у реинтегрисаној земљи хрватској. Очајни, окружени безнађем, ни моја деца а ни ја нисмо успели остати мирни у простору којим су сваку ноћ путовали они језиви звуци смрти из Мађарске, преко Хрватске, у Србију. Осећам, проклетство се понавља, а милосрдни анђели обећавају да ће се побринути за нас који смо постали прогнаници у земљи својих предака, где су нам куће, имања, сећања…
 

И, заиста, учинише што и обећаше. Одведоше нас у њихову сиву, стерилну земљу да уживамо у њеним благодетима и, кажу, да нађемо нови живот, ако већ не за нас, а онда бар за нашу децу. А тај живот су ови овде дефинисали као експеримент глобализованих националитета. Укратко речено, бродоломници (углавном заслугом нових господара света) из бивше Југославије, Ирака, Авганистана, Африке и осталих - како их домаћа бирократија зове “disadvantaged people”, несретни људи, обухваћени су пројектом мултикултурализма чији је крајњи резултат- потпуна асимилација или потпуна денационализација. Следећа карактеристика овог живота овде је константно присуство страха, рационалног или ирационалног, јер сви живе у страху једни од других и од система у целини. Увек си под присмотром колега с посла, комшија, шефова, камера на свим могућим и немогућим местима, јер си, како се овде верује, увек у прилици да прекршиш закон, нарочито ако си имигрант.

Звучи интересантно и то да у обичном свакодневном животу, у школама, на улицама, у аутобусима, у продавницама преовладава шутња, живот тече без речи, осмеха, музике, и где год кренеш окружен си тишином и осећајем да живот полако, али сигурно, губи људски смисао. Оно једино што остаје је немилосрдна трка за сертификатима, дипломама, пословима (нема бирања) и, наравно – доларима којима све више опада вредност тако да се бојим да би многи имигранти могли доживети катастрофалан крах кад постану свесни свог материјалног сиромашења у ситуацији кад су духовно већ одавно поробљени. Или, можда је још тачније и то да кад једном изгубиш свој идентитет више и није битно колико новаца зарађујеш. Неминовно, после краћег или дужег времена у туђини, схватиш да живиш у дехуманизованом друштву, окружен људима који према потреби и у складу са строго утврђеним нормама понашања стављају осмех на лице померајући само углове усана, док у очима и на лицима нема ни трага радости и срдачности.

Напросто, живот је “a straight line”, равна линија, и само уколико је стриктније и ревносније следиш, утолико си бољи грађанин овог система, али у исто време губиш себе, своју слободу и интегритет, и оно највредније што имаш – своју децу. Наставнике овде сматрају заљубљеницима у своју професију, оданим, пожртвованим и свестраним људима. А ти исти људи почињу од малена да деци ломе кичму и испирају мозак припремајући их за будућа занимања статиста и послушника, који и не треба да размишљају својом главом јер постоји домаћа елита, образована у приватним школама, која је ту да размишља и доноси одлуке уместо њих. У оним другим, такозваним, паблик школама (које похађају они који нису католици) децу не уче готово ништа или врло мало (ако се у учење убраја огромна количина штампаних материјала које им редовно деле), али зато од њих траже изузетно знање. Нормално, деца нису у стању да савладају тешко градиво, па ако их родитељи не уче или не могу да им плате туторе, деца су осуђена на неуспех, тако да већина њих завршава на улици, користећи дрогу, бавећи се криминалом или радећи најслабије плаћене послове у продаји или испоруци робе.

Понекад се човеку учини да то и јесте циљ овог друштва – регрутовање јефтине радне снаге из редова имигрантске деце. Занимљиво је да у тим школама, у којима је 90% ђачке популације из азијских и муслиманских земаља, углавном предају белци, католици, нема наставника имиграната иако је добро познато да је ово итекако имигрантска земља. А нема их зато што их се овај систем плаши; плаши се њихове стручности и њихових људских квалитета. Али зато ова земља има највише високо образованих таксиста, конобара, разносача новина, продаваца, једном речју – најобразованије мануелне раднике на свету. И, онда, ако након ових тешких послова, прозебли, неиспавани и исцрпљени, немају довољно времена ни снаге да подучавају своју децу, једно је сигурно – заувек су их изгубили. И то на какав начин – у трци за голим опстанком у земљи у којој ћете често чути да људи, имигранти, остају овде због добробити своје деце.

Због тог истог разлога – због добробити своје деце – ја одлазим да живим у најслободнијој, најдемократскијој и најхуманијој земљи на свету – мојој Србији. Хоћу да својој деци покажем како је лепо кад знаш ко си и коме припадаш, да им подарим светлост тог откровења и помогнем да нађу смисао свом животу.

Желим да живе ту где ће их волети и они који им нису родбина када нас, родитеља, више не буде било. Хоћу да живе у својој земљи – Великој Србији, по свему великој – хисторији, култури, и пре свега људима, онима који је сачуваше за нас који се враћамо. 
Ми се враћамо у августу, 2008. А Ви?

Весна Станић, Отава, Канада