YUTEL  

memoari   Nebojša Tomašević

Abstract In this fragment of the memoirs entitled “Eagle’s Rock - a hundred years of a Montenegrin family’s life”, Nebojša Tomašević goes back to the twenties of the 20^th century. From the point of view of the first director of Yutel Television, which was an effort of ante Marković, Prime Minister of former Yugoslavia, to save Yugoslavia, he depicts relations and atmosphere that existed in republican and federal institutions and offers an interesting story of people in the dawn of the bloody disintegration of Yugoslavia.

Početkom 1990. godine u moju kuću dolaze Silvija Luks i Ivan Đurić. Kažu da se već duže vreme razmišlja o pokretanju savezne televizije. Republike imaju svoje televizije, dok Savezna vlada koja nastoji da sprovede ekonomske reforme i uvede zemlju u Evropu nema načina da svoj program celovitije prikaže. Razgovarali su o tome sa predsednikom Antom Markovićem. On želi da se taj kanal otvori što pre i da svojim programom pomogne očuvanju Jugoslavije. Veruje da bi Armija ustupila svoje frekvencije, predajnike i tehniku. Njena ustavna dužnost je da brani celinu Jugoslavije. U razgovoru o tome ko bi mogao da vodi taj kanal kažu mi da su pomenuli moje ime. Predsednik se odmah složio. Tražio je da me ubede da se prihvatim tog zadatka, posle čega bi i on sa mnom razgovarao.

"O uslovima je ovlašćen da s vama razgovara Darko Marin, savezni sekretar za informacije", kažu Silvija i Ivan, zadovoljni što sam pristao. "O postavljanju stanice, ljudima i programu, predsednik bi s vama vodio poseban razgovor."
Tog dana Silvija Luks je otputovala vladinim avionom u Zagreb, zajedno sa Antom Markovićem.

Uveče, Ivan i ja nastavljamo razgovor. On kaže da ima mnogo izgleda da Tuđmanova stranka pobedi na izborima u aprilu i da će na Miloševićev izazov, koji traje već nekoliko godina, Hrvatska pod Tuđmanom odmah odgovoriti svojim nacionalizmom. Njih dvojica se u suštini ne razlikuju. Jedina razlika je u tome što je Tuđman mudriji, pa se odmah izjasnio protiv komunizma i priklonio bogatom Zapadu, a Milošević bankrotiranom komunizmu, Rusiji i pravoslavlju. Čim dođe na vlast, Tuđman će zatražiti nezavisnost za Hrvatsku, a onda će se postaviti pitanje Srba u Hrvatskoj, Hrvata u Bosni i čitav niz drugih stvari. Tu je i pitanje Slovenije, dva oprečna pristupa, slovenačkog i srpskog. Prvi već uvode zapadni sistem, drugi brane istočni. Zato je ovo naša poslednja prilika, minut do dvanaest, da se putem savezne televizije kaže narodu istina. Inače, umesto ekonomskih i političkih reformi nudi se goli nacionalizam i ništa više.

Drugo nemaju i ne znaju. Ante Marković, oslonjen na reformske snage, nudi opstanak Jugoslavije, brži razvoj demokratije, višepartijski sistem, razvoj tržišne ekonomije, povezivanje sa Evropom u porodicu čvrste valute, zaposlenost, otvorene granice. Sad je veliko pitanje na čiju će stranu stati Armija. Sve godine posle rata branila je partijsku državu. Tu leži i glavna opasnost. Ali verujmo da će u njenoj komandi prevladati razum nad ideološkim opredeljenjem, pa će znati da brane interese svih naroda podjednako.

Uvek samo voleo umne, ugla|ene ljude, još od onih dana kada sam u Londonu sreo Vladimira Velebita. Ivan Đurić je sjajan mladi naučnik, upadljivo lepe spoljašnjosti, neobičnih plavih prodornih očiju. Erudit, govori nekoliko jezika. Na Pariskom univerzitetu povremeno predaje istoriju Vizantije. Potiče iz ugledne srpske porodice. Unuk je književnika Milana Bogdanovića, otac i majka su mu profesori univerziteta, ujak poznati arhitekt i intelektualac Bogdan Bogdanović. Potpuno je upućen u političke prilike u Srbiji, u prošlosti i danas.

Dok ga slušam kako rečito i jasno izlaže svoje misli i zapažanja, razmišljam. Ako bi ovakav čovek kojim slučajem stao na čelo Srbije, svet bi ga oberučke prihvatio. Što je još važnije, on bi lakše nego bilo ko drugi mogao da se sporazumeva s predsednicima republika, kao nekad, isto tako uglađeni i obrazovani predstavnik starije generacije Marko Nikezić.

Moj prijatelj dr Bora Vujadinović zabrinuto se pitao:
"Kako su i zašto potpuno nestali iz vlasti kulturni i civilizovani Srbi? Otkud odjednom ova navala prostaka, koja se nametnula da nas brani i predvodi? To ne može na dobro da ispadne." Onda dodaje. "Pitali su se, verujem, to isto i Nemci kad je Hitler sa svojom gomilom došao na vlast i krenuo da brani i predvodi nemački narod."

***

  Najvažnije mi je bilo da obezbedim stalnu saradnju Ivana Đurića i ljudi poput njega, ljudi koji u Srbiji ima mnogo, ali koji su se povukli, zbunjeni ili zgađeni "događanjem naroda".
Odmah sam mu predložio da bude predsednik programskog saveta naše stanice. Rekao sam mu da moramo okupiti evropski opredeljene ljude iz svih republika i pokrajina. Naš put vodi na Zapad, a ne na Istok, u progres, a ne u prošlost i u mitove. Narod će nas prihvatiti, ako mu se pošteno obratimo. Pomislimo i na ljude iz mešovitih brakova, kojih ima nekoliko miliona. Oni su naši najveći saveznici. Njima se niko ne obraća, o njima niko ne vodi računa. Ima mnogo i onih, poput nas dvojice koji volimo narod iz kojeg smo potekli, ali isto tako i sve druge, koji vole Jugoslaviju ali i njeno mesto u civilizovanom svetu. Ako ne uspemo, milioni ljudi }e preko noći postati žrtve uskonacionalno opredeljene sredine.
Kroz nekoliko dana poziva me na razgovor Darko Marin. Dočekuje me srdačno.
Kažem mu da sam posle povratka iz Engleske, pre više od trideset godina, radio u njegovom sekretarijatu.
"Svoj prvi posao dobio sam od vašeg zemljaka, tadašnjeg sekretara za informacije Bogdana Osolnika. Kada drugi nisu hteli da me prime u službu, on me je primio. Da nije bilo njega, ko zna kojim bi putem krenuo moj život, pa se ne bismo ni danas sreli."
"I vi se ne biste bavili ovom stanicom, već nekim lakšim i manje opasnim poslom. Učiniću sve da vam pomognem. Premijer mi je naložio da saslušam vaše uslove."

"Dozvolite mi da ih izložim. Oni su sledeći: da mi savezna vlada odmah da sva ovlašćenja i da me imenuje za generalnog direktora, da se odredi pogodna zgrada, dobiju frekvencije i celokupna tehnika potrebna za rad stanice, da se obezbede novčana sredstva za prvu godinu, da stanica bude nezavisna od vlade ili bilo koje partije. Tražim pravo da odaberem ljude - novinare i drugo osoblje - da se u program stanice niko ne meša, da savezna vlada, Armija i drugi organi pomognu da se problemi koji iskrsnu efikasno reše."

"Lepo ste to sve nabrojali", kaže Marin. "Takav položaj nema ni jedan direktor bilo koje televizijske stanice u zemlji, a bogme ni u svetu."
"Radiću besplatno, danju i noću, dok stanica ne počne da emituje program. Samo s takvim ovlašćenjima može da se krene. Svaki drugi put je odugovlačenje u nedogled."

Uveče, Madž, Una i ja gledamo Vesti Televizije Beograd. Uglavnom se sastoje od optužbi na račun Slovenije i Hrvatske. Okrivljuju ih za sve nedaće u Srbiji, ekonomske, društvene, nacionalne. Novinari su ozbiljni, namršteni i dramatičnim glasom upozoravaju srpski narod na opasnost od Muslimana u Bosni, Albanaca na Kosovu, na ugroženost Srbije i Jugoslavije od opozicije, spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Nijedne dobre reči o bilo kom narodu u zajednici.

"Kakve su ovo vesti?", pita se Madž. "Šta se ovolikom količinom mržnje i ružnih reči želi postići? Ako je svrha očuvanje Jugoslavije, kako stalno tvrde, onda je ovo najgori mogući put. Nije mi nikako jasno kako većinski narodi mogu ugroziti manji i slabiji?"

"Na našem kanalu", umirujem je, "neće biti ni ruženja ni optuživanja. Razgovaraće se mirno i civilizovano. Svako će moći da iznese šta misli. Program ćemo graditi na onom što nas spaja a ne razdvaja, miri a ne svađa, povezuje ekonomski interes republika, kao u evropskoj ekonomskoj zajednici."

"Ja razmišljam o nečem sasvim drugom", uključuje se Una. "Stanica treba da ima kratak naziv, koji se lako pamti i izgovara. Pričala sam s drugaricama. Mislim da bi vam ime Yutel najviše odgovaralo. Jugoslavija i televizija zajedno."

Odmah posle razgovora s Darkom Marinom dolazi od susreta s predsednikom Antom Markovićem. U njegovom kabinetu, u jedanaest uveče, počinje razgovor.

"Trebalo je, možda, da vas pozovem ranije, ali ovo je jedino vrijeme kad možemo na miru razgovarati", kaže jugoslovenski premijer sa istim osmehom na licu koji sam video toliko puta na televiziji. I kad je govorio o najozbiljnijim stvarima. Po tome se sasvim razlikovao od ostalih političara.

Iz vaših uslova vidim da ste prvo udarili na mene. Vlada treba da vas postavi, obezbijedi sve što tražite, uključujući i novac za rad stanice, ali da se nigdje ne vidi, da nije prisutna ni na koji način. Ali, valjda će naš reformski program biti zastupljen u nešto većoj mjeri nego u republičkim televizijama. To vam neće biti teško, s obzirom da nas tamo uopše nema. Vi ste u svojim uslovima potpuno jasni, što ja cijenim. Moj razgovor u martu s republičkim televizijskim centrima da se nešto slično napravi nije imao rezultata. Zato moramo nešto sami stvoriti, inače odoše kola nizbrdo. Svakim danom ostaje sve manje od naše zajedničke države. Nedavnom pobjedom Tuđmana na izborima, Milošević nije više sam. Dobio je parnjaka, pa su problemi udvostručeni. S vama se mora otvoreno govoriti. Tvrdim čvrsto da još nije kasno da se sačuva Jugoslavija.

Državnici iz čitavog svijeta me pozivaju, poručuju da sačuvamo zajednicu, nude pomoć. Vjerujem da su Slovenci i Hrvati još spremni da ostanu u Jugoslaviji. Ali, ne u onoj u kojoj bi Milošević vladao. On želi Jugoslaviju po svojemu ili nikakvu. U njoj bi Srbi kao većinski narod, po sistemu jedan čovjek - jedan glas, odlučivali o svemu, preglasavanjem. Taj princip je primjenjiv u zemljama koje nisu mnogonacionalne kao Jugoslavija. Kod nas bi to dovelo do unitarizma, neravnopravnosti, kao prije rata.

Tvrde glave ne shvataju da se vrijeme promijenilo. Da zajednica može da postoji dogovorno i bez ideologije koja je osuđena na umiranje raspadom sovjetske moći i sistema. Može da postoji na bazi ekonomskog i drugog interesa, dogovaranjem o zajedničkim potrebama za određenim slž`bama koje su mnogo jeftinije kad su zajedničke. Moderna vremena zahtijevaju moderna rješenja. Ja ne bih bježao ni od konfederacije, saveza država ili svejedno šta da se dogovorimo, samo da ostanemo zajedno, da granice budu otvorene i protok robe i ljudi slobodan, a ne da se svađamo, ili još gore, zaratimo između sebe. Čitav civilizovani svijet bi nas tada prezrio i odgurnuo."

"Slična su i moja razmišljanja", kažem i u želji da promenimo temu, jer sat već pokazuje da je ponoć prošla, a mi se još nismo ni dotakli glavnog, nastavljam: "Kako da nam Armija da potrebnu tehniku koja već godinama leži u vojnim magacinima neraspakovana? Darko Marin mi je govorio o pukovniku Vučkoviću, projektantu mobilne televizije u koju je uloženo preko pedeset miliona dolara. Ovaj sistem, ako ga upotrebimo, pokrio bi 75% gledalaca i 65% teritorije zemlje. Postoji takođe i celokupna infrastruktura, s predajnicima na najisturenijim planinskim glavama, oko manjih i većih naselja."

"Sve ćemo odmah preuzeti", kaže Ante Markovć}. "Vć} koliko sutra izdat ću nalog vojsci da vam sve predaju. Darko Marin će to od njih pismom zatražiti kao i da daju stručnjake koji će vam pomoći. Potrebno je da glavni studio bude u Beogradu, da se iz njega čuje riječ razuma, jer ovaj grad već kao da nije savezna prestonica. Sad je najvažnije da okupite dobre novinare, ubijeđene Jugoslovene i s njima stvorite redakciju. Bilo bi dobro ako uspijete da za informativni program dovedete Gorana Milića. S njim sam jednom o tome razgovarao. Počnite s vijestima. To je sad najpreče. Poslije širite program razgovorima s pametnim ljudima iz cijele zemlje, emisijama o kulturi, obrazovanju, dokumentarnim emisijama, emisijama o filmu, sportu...

U svakoj republici morate imati svoje novinare. Potrebno je, što vam neće biti teško, da se odmah povežete s televizijama zapadnih zemalja, da prenosite izjave državnika koji nas pozivaju na razum i dogovaranje, da izdajete knjige, održavate promocije, večeri s glumcima, književnicima, pjevačima, svima koji drže do zajednice i koji su spremni da pomognu. Meni telefon zvoni svakog časa. Javljaju se mnogi naši ugledni ljudi i pitaju kako da pomognu. Neka se pojave u vašem programu. Tako će najbolje pomoći. Morate pokazati drugačiju kulturu ponašanja, novinarstvo na najvišem nivou... Ali sve to vi znate i bez mene, te vas neću više zadržavati, tim prije što je već prošla ura poslije ponoći, a mene još čekaju za razgovor."

Sutradan Silvija Luks, Ivan Đurić i ja ponovo razgovaramo u mojoj kući. Odlučujemo da nas troje budemo neka vrsta štaba koji stalno zaseda, da radimo zajedno, kako bi se lakše dobila trka s vremenom do početka emitovanja Yutela, kako ga već zovemo.

Razgovaramo o novcu, vojnoj tehnici, novinarima, programu.

"Moji su svi uslovi prihvaćeni", kažem. To je dobar znak da je vladi stalo da Yutel proradi što pre. Međutim, iz iskustva znam da će s novcem biti natezanja. Ako to ne bude teklo po dogovoru, ugroziće se normalan rad. Da bi novinari prešli iz svojih redakcija, moramo im zajamčiti redovnu platu. Prvom prilikom kada to ne bude tako, nastaće ozbiljni problemi. Ja time ne bih želeo da se bavim, jer bi mi to oduzelo vreme.

Darko Marin, kome sam o tome govorio, pomenuo je bivšeg direktora 'Filmskih novosti' Pavla Grdinića. On poznaje merodavne ljude u vladi i njenim službama, pa bi kao moj zamenik ili generalni sekretar mogao da vodi računa o naplati, radi na dobijanju zgrade, preuzimanju vojne opreme, organizovanju računovodstva, obezbeđenju stanice i drugim opštim poslovima kojih je mnogo.

Što se tiče opreme mobilnog televizijskog sistema, Darko Marin u ime vlade, Silvija Luks i ja bismo se još ove nedelje susreli sa odgovornim oficirima u Generalštabu. Prethodno će im Darko Marin uputiti pismo sa zahtevom da nam odrede frekvencije iz vojnog fonda, pošto su civilne raspodeljene među republikama. Tražiće da nam ustupe neophodnu opremu i dozvole za pristup na svoje predajnike širom zemlje. Ja ću posebno razgovarati s pukovnikom Vučkovićem o njegovom angažovanju i pomoći u preuzimanju i sklapanju sistema.

Kad govorimo o novinarima, vi biste, Silvija, trebalo da budete direktor Yutelovog programa, da razvijate i vodite sve što nije informativni program, što nisu vesti. To bismo prepustili Goranu Miliću, ako ga nagovorim da ostavi Televiziju Beograd i da pređe u Yutel. O uslovima prelaska i svemu ostalom želim da razgovaram sa svakim novinarom ponaosob.

Yutel bi vremenom proširio svoj program na više sati dnevno. Odmah ćemo početi da radimo na tome da se prenosi i putem satelitskog kanala. Tako ne bismo zavisili od bilo koga. Moramo imati svoje redakcije u svim republičkim i pokrajinskim televizijskim centrima. Iz Prištine, za razliku od Televizije Beograd, treba da izveštavaju novinari Srbi i Albanci, tako da se čuju obe strane. Samo tako će nam gledaoci verovati."

Paja Grdinić, koji se već uključio u poteru za obećanim novcem i zgradom, kaže mi da poznaje pukovnika Vučkovića. Poziva ga kod mene, jer još nemamo drugo mesto za razgovor i okupljanje. Pukovnik preda mnom širi mapu Jugoslavije sa ubeleženim vojnim predajnicima, preko kojih bi Yutel mogao da pokrije najveći deo zemlje. Detaljno nam objašnjava prednosti svog mobilnog sistema nad bilo kojom republičkom televizijom. Sve izgleda lako i jednostavno. Sistem kao da je idealno stvoren za našu televiziju. Uz pomoć vojske može da proradi u najkraćem roku. Spreman je da nam pomogne, čak i da pređe u Yutel, pošto je njegova životna želja da sistem proradi. Traži samo dozvolu od vojske.

"To neće biti nikakav problem", kažem.

Kod Darka Marina u Sekretarijatu za informacije, Silvija i ja se upoznajemo sa sadržinom pisma koje je zvanično, u ime savezne vlade, upućeno vojsci.

U njemu se traži da se Yutelu ustupe neophodna tehnička sredstva, slobodan pristup i rad na vojnim objektima, korišćenje postojeće infrastrukture, kao i opsluživanje instalisane opreme, zatim da vojska obezbedi neprekidno korišćenje deset helikoptera za transport opreme i ljudstva na čitavom prostoru zemlje (Sarajevo, Muta, Gornja Radgona, Priština). Traži se dalje da se obezbedi neprekidan rad službi na realizaciji Yutela, potreban broj stručnjaka za rešavanje pitanja iz oblasti frekvencija i kanala na čitavom prostoru SFRJ, da se rasporedi u radni tim za izvršenje ovog zadatka potreban broj oficira koji će poimenično biti odabrani i ostati na ovim dužnostima na neodređeno ili određeno vreme.

"Premijer Marković je već razgovarao s najvišim oficirima Kadijevićem, Mamulom, Brovetom. Sve je već dogovoreno. Mislim da neće biti problema", kaže Darko Marin.

Nas troje polazimo u Generalštab. Tamo nas sačekuju na ulazu i vode stepeništem u istu onu salu u kojoj sam poslednji put bio pre više od dvadeset godina, kada su neki drugi generali onemogućili da realizujemo radio projekt s Francuzima. Zbog toga sam, stupajući među petnaestak generala i viših oficira, bio uznemiren. Ali, za to, odmah se pokazalo, nije bilo razloga.

"Na istom smo poslu, očuvanju zajedničke države", obraćam se oficirima, tek nešto da kažem, kako bismo započeli razgovor.

Jedan za drugim oni raportiraju:

"Helikopteri su spremni, prilaz objektima omogućen, predajnici, tehnika i tim oficira spremni. Vojnoprojektantski biro će Yutelov studio izgraditi odmah. Na nas možete potpuno da računate."

Darko Marin kaže da je Yutel dobio prostorije u zgradi bivšeg Centralnog komiteta, između "Borbine" zgrade i Savezne skupštine.

"Odlično", kaže jedan od generala. "Već sutra naša direkcija za uređenje objekata može da počne izgradnju studija."

Nas troje se vraćamo u Sekretarijat za informacije. Veoma smo zadovoljni ishodom razgovora.

Zovem Paju Grdinića.

"Treba neko da bude s vojskom kad počnu da rade, dok ne nađemo pogodnu ličnost koja bi s naše strane odobravala i primala radove."

Setim se arhitekte Branka Kovačevića. Pre petnaestak godina uredio je zgradu u Motovunu i opremio je za skupljanje stranih izdavača, adaptirao pozorište kod Bajlonijeve pijace u Beogradu i niz drugih sličnih objekata. Branko je spremno prihvatio da nadgleda ne samo izgradnju studija već i povezivanje celokupne infrastrukture. I on je opredeljeni Jugosloven, pa je dobrodošao u Yutelov tim.

Sve teče po planu, brzo i uspešno. Ostaje da se najbolje moguće odaberu novinari, snimatelji, tonci, stručnjaci za svetlo, inženjeri i drugo osoblje, da se privole da ostave siguran posao u svojim televizijskim kućama i pre|u u Yutel.

"Ogroman i zastrašujući poduhvat", kaže Darko Marin koji u poslovima televizije ima veliko iskustvo. "Da li vi znate da osam jugoslovenskih televizijskih centara zapošljava dvadeset i četiri hiljade ljudi, da se dobra i uspešna televizija gradi godinama, ne preko noći. Vi hoćete da im preotmete sama velika imena, poznate televizijske zvezde. To neće ići lako. Sami ćete se u to ubrzo uveriti. Počnite s Goranom Milićem."

  ***

  Goran Milić čini se prirodan izbor da predvodi Yutelov tim novinara. Uživa veliki ugled među kolegama u svim televizijskim kućama. Obrazovan je, uglađen, zgodan, prijatan u ophođenju. Hrvat po poreklu, u Beogradu živi već dugo godina, putuje svetom, poznaje mnoge viđene ljude, predsednik je Udruženja novinara Srbije, opredeljeni Jugosloven.

"Gorane, potrebni ste nam. Znamo da imate lep posao na Beogradskoj televiziji, siguran i dobro plaćen. Nudimo vam da sve to napustite i pređete u Yutel za glavnog urednika informativnog programa. Zasada, kako ste sigurno već čuli, nema ni Yutela, ni programa. Sve je na početku. Za čoveka vašeg kova, to bi trebalo da bude veliki izazov. Pomozite nam da stvorimo nešto novo. Visok domet objektivnog izveštavanja. Vojska će nam ustupiti frekvencije i mobilnu televiziju koja može da pokrije mnogo veći deo zemlje od bilo koje republičke televizije."

Posle dužeg razgovora o svim pojedinostima nove savezne televizije, Goran na moju veliku radost pristaje da pređe u Yutel. Naš mali tim na samom početku dobija velikog profesionalca. Predlaže da odmah obiđe sve televizijske centre, razgovara sa odabranim novinarima, osnuje republičke i pokrajinske redakcije, počne da priprema program.

"Sve ljude koji pristaju da pređu u Yutel", kaže on, "treba okupiti i upoznati. Ispričajte im što i meni, dogovorite se o uslovima prelaska, odgovorite na pitanja koja će vam postaviti. Nikome neće biti lako da napusti svoju kuću bez jasne predstave o novoj saveznoj televiziji i svom mestu u novom timu."

"Za dve nedelje", kažem Goranu, "u Motovunu počinje naš godišnji skup izdavača. Očekujemo izdavače iz tridesetak zemalja. I oni bi mogli da nam pomognu, da budu korisni. Voleo bih da ih upoznate. Ljude s kojima budete razgovarali i koji prihvate da pređu u Yutel dovedite u Motovun. Tamo bismo odvojili vreme da se o svemu dogovorimo. Biće im zanimljivo da prisustvuju našem plenarnom sastanku. Skup će ove godine otvoriti Budimir Lončar, savezni sekretar za inostrane poslove. Pozvaćemo i njega na razgovor s novinarima. Moći će da nam govori o susretima sa stranim državnicima i njihovom gledanju na stanje u Jugoslaviji."

Već sutradan u zgradu bivšeg Centralnog komiteta stigla je vojna ekipa da na čelu s pukovnikom Terzićem otpočne gradnju studija za emitovanje Yutelovog programa. Prethodno je trebalo obaviti neke građevinske radove. Arhitekta Kovačević je proučio stare planove zdanja i odlučio da u prizemlju ukloni pregrade koje su posle Drugog svetskog rata napravljene za potrebe visoke partijske administracije.

"Uklanjanjem ovih pregrada", izveštava nas Kovačević, "prizemlju se vraća prvobitni izgled."

"Naši stručnjaci su sposobni da izgrade studio i sve potrebne uređaje bez ičije pomoći spolja", saopštio nam je pukovnik Terzić. "Postoji i jedan uslov. Naredba admirala Broveta je da pukovnik Vučković bude isključen iz projekta i da se ni na koji način ne meša u ovaj posao."

Nije bilo izbora nego da se admiralov nalog prihvati, mada nam je pukovnik Vučković bio veoma potreban. Tačno je znao čime Armija raspolaže, gde je šta od opreme uskladišteno i kako sve to treba povezati da može da funkcioni{e. Čime li se to ovaj visoki oficir zamerio, kad je njegovo isključenje iz projekta toliko važno?

Pred moj odlazak u Motovun pregrade u prizemlju zgrade su uklonjene, prostor otvoren i spreman za opremanje studija i ugrađivanje električnih instalacija.

Planiramo da do našeg povratka iz Motovuna, Branko Kovačević i Paja Grdinić zapisnički preuzmu od Armije opremu za studio, televizijske kamere i svu ostalu opremu. Odlučili smo da, ipak, zatražimo pomoć od pukovnika Vučkovića.

"Lepa vest", rekao mi je Paja Grdinić, dok polazimo na aerodrom. "Prva dogovorena tranša novca je već na našem računu."

Sa mnom putuju Silvija Luks i Ivan Đurić. Radujemo se predstojećem susretu s Goranom Milićem i novinarima koje je okupio.

Dan pre početka izdavačkog skupa u Motovunu zatičemo dvadesetak novinara, uglavnom poznata lica republičkih i pokrajinskih televizija. Predveče, na lepoj terasi Revijine kuće obasjanoj zalazećim junskim suncem vlada živost.

Uz istarsku lozu i Goranove anegdote razgovor je opušten. Na terasi su Slovenci, Hrvati, Srbi, Makedonci, Albanci, Crnogorci. Svi se slažu da odmah pređu u Yutel, spremni su da pomognu da se stvori nešto značajno i zajedničko. Prirodno je što se svi raspituju koliko je to trajno i sigurno, svi imaju porodice, ne smeju da ih ostave bez sredstava za život.

Na njihova pitanja odgovaram da nam vojska daje frekvencije, predajnike i opremu, savezna vlada novac. Dok Jugoslavija postoji, postojaće i potreba za Yutelom.

Na plenarnoj sednici Motovunske grupe izdavača govori Budimir Lončar, govori o teškoćama pred kojima se Jugoslavija nalazi, s nadom da će se zajednička država očuvati. Sledećih nekoliko dana Silvija Luks, Goran Milić i Ivan Đurić dogovaraju se s novinarima. Ja sam na sastancima izdavača.

Na povratku u Beograd, dogovaramo se da čim povežemo ogradu i osposobimo studio, započnemo da snimamo razgovore sa uticajnim ljudima iz svih sredina. "Silvija bi mogla odmah da snimi izjave podrške stranih ambasadora i svetskih ličnosti koje ovih dana dolaze u Beograd. Emitovaćemo ih u vestima", kž`e Goran, koji jedva čeka da počne rad na programu.

Sutradan, u dogovoreno vreme, nas četvoro stojimo pred ulazom. Na zidu je lepa metalna tabla s nazivom Yutel. Dočekuje nas mlad i stasit čovek koga je Paja Grdinić odredio da obezbeđuje opremu i prostorije stanice.

"Je li sve spremno da počnemo sa snimanjem?", pita nestrpljivo Goran.

"Sve stoji onako kako ste ostavili kad ste pošli za Motovun", kaže arhitekta Kovačević. "Ali, ne treba zbog toga da brinete. Došlo je do malog zastoja, prekida u poslu. Morali su nešto da završe, što su ranije započeli. Zato nam ni opremu nisu dali, dok se ne završe radovi u studiju, da se ne praši u toku radova. Rekli su da će izgubljeno vreme nadoknaditi radom u dve smene."

Zovem odmah pukovnika Terzića.

"Da", kaže on. "Nešto smo malo zaustavili radove, treba neke stvari da se reše. Čim dobijemo naredbu, odmah ćemo se vratiti i sve što smo se dogovorili brzo završiti."

"Kakvu naredbu?", kažem krajnje uznemiren onim što čujem. "Pa naredbu ste već dobili. Ko vam je naložio da zaustavite radove, kad se zna koliko je sve hitno?"

"Najbolje je da Darko Marin ili možda sam predsednik Marković razgovara sa saveznim sekretarom za narodnu odbranu odbranu generalom Kadijevićem. Tako će se stvar najbrže razrešiti."

Zovem Darka Marina. On je na sednici vlade.

"Molim vas", kažem, "pozovite ga za trenutak. Izuzetno je važno i hitno!"

Darko Marin je o svemu obavešten.

"Dobro je što ste se vratili iz Motovuna. Dođite odmah u Palatu federacije. Čim se završi sednica, govorićemo s predsednikom. Ovde je i admiral Brovet, pa ćemo lakše rešiti nesporazum."

"Bojim se da nije u pitanju nesporazum, već neka nova strategija vojske", kaže Ivan Đurić. "Možda oni hoće da ucene predsednika Markovića da im odobri vojni budžet u iznosu koji traže. Tome se ozbiljno protive Slovenija i Hrvatska. Ni drugi nisu oduševljeni da izdvajaju velika sredstva za vojsku koja je nezasita i ne zna za meru, naročito sada, po prestanku hladnog rata, kada nam ne preti opasnost sa bilo koje strane. Malo ću da se raspitam okolo, pa ću vam reći."

Ante Marković ljutito pita admirala Broveta šta se desilo. Admiral, visok, lep čovek, prava slika vojnika, ćuti. Bled u licu sluša, vidi se da mu je neprijatno, ne zna šta da odgovori. Pokušava da nađe neko opravdanje. Kaže da im je jedan deo opreme potreban, ali još ne znaju koji. Vojna uprava koja obavlja radove na studiju treba da bude plaćena, jer se samostalno izdržava. Frekvencije su im potrebne za navođenje aviona. S Vučkovićem Yutel i dalje sarađuje, iako je dogovoreno drugačije. Postoje i drugi razlozi, ali sve to treba da se raščisti u novom dogovoru sa Generalštabom.

Ante Marković se još više ljuti. Ne treba nikakav nov dogovor, već da vojska naredbu najhitnije izvrši. Pita zašto savezni sekretar Kadijević nije došao na sednicu vlade. Traži da ga odmah s njim spoje, ali iz njegovog kabineta kažu da je on u Predsedništvu SFRJ, na sastanku kod Borisava Jovića.

"Rešite to najhitnije između sebe", obraća se predsednik Marković admiralu Brovetu. "Postupite po pismu koje ste od nas primili i odmah me izvjestite o učinjenom. A vi me, Bato, svakodnevno informišite dokle ste stigli."

  ***

Posle toga Silvija Luks i ja iz dana u dan odlazimo u Palatu federacije da bi predsedniku Markoviću saopštili uvek isto. Sve stoji na mrtvoj tački, Armija se sasvim povukla iz projekta, prekršila dato obećanje. Kad god pozovemo pukovnika Terzića ili nekog od generala koji su bili na sastanku kad su nam obećane frekvencije, oprema, studio i sve ostalo, nikad ih tamo nema. Odsutni su tog dana, na odmoru, nekom dužem putu, ili na bolovanju.

Kad je Silvija u Zagrebu, u Palatu federacije odlazim sam. Nekad me predsednik Marković zadrži u razgovoru do kasno u noć.

Ponudi me viskijem. Telefoni stalno zvone i prekidaju razgovor. Često su to žučne prepirke: on zahteva, savetuje, moli ili preti. Jednom čujem kako kaže slovenačkom premijeru Peterleu: "Ja ću tebe uhapsiti." I spušta slušalicu.

Malim vladinim avionom on stalno nekud leti na nekoliko sati, pola dana, dan, vodi razgovore i drži govore koje televizija ne prenosi. Pokušava svim silama da drži dizgine, ali kola federacije već počinju da skreću s puta.

Jednom mu pomenem da poznajem admirala Mamulu, koji je uvek srdačan sa mnom. On je doveo Kadijevića, svog čoveka, na mesto saveznog sekretara, pa verovatno može da utiče da Armija ispuni svoje obećanje.

"Ukoliko Kadijević nije već našao drugog gazdu", kaže Marković. "Ali neće smetati, ako i s Mamulom porazgovarate."

Već sutradan javljam se admiralu Mamuli, koji me odmah poziva da dođem.

Otvoreno mu se žalim na Kadijevića, na Broveta, na Armiju, na njihovo ponašanje koje nikako ne mogu da razumem, i molim ga da svojim autoritetom utiče da nam pomognu da izgradimo studio, da nam daju frekvencije i opremu, pre nego što sve bude kasno.

"Novcem emigracije", kažem da bih pojačao svoje traženje, "srpski nacionalisti vaskrsavaju četništvo i Dražu Mihailovića, a hrvatski ustaštvo i Anta Pavelića. Hoćemo li čekati da oni udruženim snagama zavade narod, rasture federaciju, partizane zauvek oduvaju sa istorijske pozornice?"

Mamula me dugo ispituje o Yutelu, o budućem programu, o ljudima koji će u njemu raditi. Onda kaže da će sve učiniti da nam vojska pomogne. Razgovaraće s Kadijevićem, s Brovetom i s Blagojem Adžićem, koji je načelnik Generalštaba.

Posle nekoliko dana javlja mi da su stvari krenule nabolje i da je general Blagoje Adžić prihvatio da s nama razgovara.

Pozivam Silviju Luks da zajedno pođemo na taj sastanak.

U sali sedi nekoliko visokih oficira. Prvi put ih vidimo. Nijedan od njih nije bio na prvom sastanku. Ulazi Blagoje Adžić i seda u čelo stola. S nama se ne pozdravlja.

"Ajde da čujem šta ste to vi htjeli", obraća se bez ikakvog uvoda, dosta neuobč~ajeno za ovakve susrete.

"Vi ste upoznati s pismom koje vam je uputila Savezna vlada i kojim se za potrebe Yutela traže frekvencije, oprema i korišćenje vaših predajnika."

Želeo sam da pomenem i dogovor koji smo već oko svega postigli na prvom sastanku, ali me on usred reenice osorno prekida.

"Ne znam ti ja ni za kakvo pismo. A o nekim talasima, predajnicima i opremi, nema ni govora. Odakle vam je takva ideja pala na pamet? Možemo da vam prodamo, ko i svakom drugom, nešto od opreme koja nam ne treba. A za drugo nemojte da gubimo vrijeme."

"Bože mili, što sve ovo treba da znači?", kaže Silvija kad smo izašli na ulicu. "Da li vi tu nešto razumijete? Ja baš ništa. Jeste li vidjeli kako on s nama razgovara? TeĐko nama dok nam takvi ljudi vode Armiju."

Ivan Đurić, kome smo opisali susret s Blagojem Adžićem, kaže da su mu, posle razgovora s ljudima iz okruženja Slobodana Miloševića, neke stvari postale mnogo jasnije. U poslednje vreme Armija opšti samo sa srpskim rukovodstvom. Makedonsko, hrvatsko, bosansko, slovenačko za njih ne postoje. Kao da se Jugoslavija samo Srba tiče.

Na sednice vlade i dalje dolazi admiral Brovet. Ante Marković i Darko Marin na njega vrše stalan pritisak da Armija ispuni svoje obećanje, ali bez uspeha. Jednog dana stiže pismo koje je potpisao general Blagoje Adžić Obaveštava saveznu vladu da je vojska spremna da proda deo opreme iz druge faze mobilne televizije po nabavnoj ceni od blizu 18 miliona dolara. Ustupanje frekvencija i pristup na njihovu mrežu i predajnike odbijaju bez ikakvog objašnjenja.

Ovakav preokret niko nije očekivao s obzirom da je Ante Marković predsednik vlade čiji je član sekretar za narodnu odbranu general Kadijević.

"Vojska odbija poslušnost", kratak je komentar Gorana Milića.

Pitamo se šta da radimo. Od zamisli da korišćenjem vojne mobilne televizije Yutel pokrije najveći deo zemlje, i što je najvažnije, bude nezavisan od republičkih televizija ovim smo vraćeni na sam početak. Već sutradan u beogradskoj štampi počinju napadi na Yutel "koji se bespravno uselio u vredan kulturni spomenik i oštetio ga".

Traži se krivična odgovornost generalnog direktora Yutela, zaustavljanje divljeg i bespravnog rada. Posebno se naglašava da dozvolu za emitovanje može da zida samo Sekretarijat za informacije Republike Srbije, nikako savezna. Optužuje se savezna vlada, dok se vojska ne pominje.

"Najbolje je", predlaže Goran Milić, "da sve što vojska nudi odmah preuzmemo, a posle nek plaća ko treba. Dajte da ja nastavim s pripremom programa, a Bata neka razreši nastali problem."

Na sastanku kod Anta Markovića, Darko Marin govori o tome da veruje da od vojske nećemo dobiti ništa više od onog što je ponudio general Adžić. Predlaže da se Armiji izda garancija o plaćanju koju traže, kako bi Yutel mogao da preuzme opremu.

"Postoji i treći kanal televizije koji nije iskorišćen. Možda bismo još mogli da ubedimo republičke vlasti i televizije da nam omoguće emitovanje, bar jedan sat programa dnevno preko njihove mreže. Za tako nešto potrebna nam je zajednička akcija. Predsednik savezne vlade da razgovara s predsednicima republi~čih vlada, ja bih razgovarao sa sekretarima za informacije, a Bata Tomašević s direktorima televizije. Drugog izbora nemamo."

Ante Marković neko vreme ćuti i razmišlja, pa na kraju kaže da u republikama još u mnogo čemu zavise od savezne vlade. Veruje da će pristati, pošto ih to ništa ne košta. Toć}e biti samo privremeno rešenje, dok se ne okonča razgovor oko satelitskog kanala. Zakup je skup, ali se mora naći taj novac. On se nudi samo saveznoj vladi, a nikako republikama pojedinačno. Vlada će svoje pravo preneti na Yutel, pa će republike morati da ga mole da ih uključi na svoj satelitski kanal.

Goran Milić s novinarima - njih dvadesetak - nestrpljivo me iščekuju da čuju kakva je dalja sudbina stanice. Prenosim razgovor, posebno naglašavajući predstojeći zakup satelitskog kanala. Ideja o satelitu je nov izazov, svima je izuzetno privlačna. Vest da ćemo biti prvi i jedini u zemlji koji će se uključiti na satelitsko prenošenje programa deluje zaista ohrabrujuće.

Prvi razgovor zakazan je s Dušanom Mitevićem, direktorom Beogradske televizije. Odlazimo Marin i ja. Mitević sluša i kratko kaže:

"Nećemo dozvoliti rad Yutela."

Onda, po dogovoru, počinjem da obilazim ostale direktore televizijskih centara. Nekada mi sastanak zakaže Darko Marin, nekad ja sam, Goran Milić ili Silvija Luks. U Zagreb odlazimo zajedno Goran i ja i razgovaramo s Antunom Vrdoljakom, novim direktorom Hrvatske televizije. Priča nam anegdote i viceve, zabavlja nas celo posle podne. Kad se na trenutak Goran udaljio iz njegovog kabineta, kaže mi:

"Reći ću vam nešto otvoreno. Razmišljam kako da vam ugrabim Milića. Čime ste ga to ubedili da prihvati toliki rizik? Obećavam vam da ću učiniti sve da vas Hrvatska televizija prenosi, ako proradite. Želim vam uspeha."

U Ljubljanskoj televiziji spremni su da prenose naš program i da nam ustupe prostorije i tehniku za rad redakcije. Već su saznali da će Yutel dobiti satelitski kanal, pa se interesuju o uslovima svog priključenja. Slično je i sa drugim centrima.

Svuda nailazimo na bolji prijem i više spremnosti da nam pomognu nego u Beogradu, gde se kampanja protiv Yutela nastavlja. Naš zahtev za dozvolu za emitovanje programa iz Beograda republičke vlasti odbijaju. Bez ikakvog obrazloženja.

Kod kuće Madž mi predaje plavi sudski koverat. Pozivaju me na zakazano ročište. Okrivljuje me republički tužilac da sam kao ovlašćeno lice odgovoran za rušenje kulturnog spomenika, štetu nanetu izgledu i ugledu grada i tako dalje.

"Najbolje bi bilo da sve ostaviš, da na neko vreme odemo u Englesku", kž`e zabrinuto. "Nisi obavezan da ostaneš. Posao si prihvatio pod sasvim drugim uslovima. Ako vojska može da otkaže dogovor, možeš i ti."

"Kako da napustim ljude koje sam nagovorio da ostave siguran posao i pre|u u Yutel? To bi bilo ravno izdajstvu. Ne mogu tako."

"Ako te zatvore, što mogu lako da učine, što onda?"

I mene je to ozbiljno brinulo. Razgovoru s advokatima Savom Anđelkovićem i Rajkom Danilovićem prisustvuje i Ivan Đurić. Razmatramo najbolji način odbrane.

"Oni hoće da nas po svaku cenu zaplaše i da onemoguće rad Yutela", kaže Ivan Đurić.

"Neće oni odbranu Jugoslavije, zajednicu jednakih, koju bi zastupao Yutel. Otvoreno zagovaraju državu druge vrste, povratak na unitarizam, stvaranje Velike Srbije. Teza 'Svi Srbi u jednoj državi', koja se u beogradskoj štampi već uveliko forsira, umnogome podseća na onu Hitlerovu 'Svi Nemci u jednoj državi'. To se naravno može postići samo silom, a silu imaju."

"Ovu su tužbu sastavili na brzinu, da ne gube vreme, bez ikakve pripreme, bez proverenih dokaza", kaže Sava Anđelković. "Misle da je ugovor o izgradnji studija potpisao Bata, a ne Darko Marin u ime savezne vlade. Osim toga, uklanjanje pregrada u prizemlju zgrade obavila je vojska, nekoliko dana pre nego što je savezna vlada naimenovala Batu za generalnog direktora. Drugim rečima, hoće da sude čoveku koji s tim radovima nema nikakve veze."

"To proći neće", dodaje Rajko Danilović. "Sudstvo je još prilično nezavisno i radi po savesti i zakonu. Ja ću te zastupati na sudu. Ako bude potrebno, zapretićemo im dovođenjem svih beogradskih advokata na sud. Pozvaćemo ih kao svedoke."

Određenog dana, s Rajkom Danilovićem, advokatom velikog ugleda među kolegama, odlazim na ročište.

"Nemoj ti mnogo da pričaš. Odgovaraj na pitanja kratko. Ostalo ću ja da obavim. Nemaju ni slamčicu za koju mogu da se uhvate."

Ipak me prožima jeza, strah, neizvesnost. Prvi put sam na optuženičkoj klupi.

Napregnuto slušam čitanje optužbe. Danilović ustaje.

Kaže, otprilike, da je optužba bez ikakvog osnova, sačinjena s ciljem da se njegov klijent, koji sa onim čime ga terete nema nikakve veze, politički kompromituje. Reč je jednostavno o zabuni ili zameni ličnosti. O uklanjanju pregrada klijent nije potpisao nikakav ugovor s vojskom, već savezni sekretar. Klijent osim toga u to vreme nije bio direktor, što lako može da se utvrdi iz podnesenih podataka. Danilović traži da se optužba odbaci u potpunosti.

Suočen s neoborivim dokazima kojima se pobijaju navodi optužnice, sud me osloba|a krivične odgovornosti.

"Sad si dobro prošao. Milošević se još nije sasvim ustoličio. Kako je krenulo, brzo će biti kadija te tuži, kadija ti sudi. Zato pazi šta radiš i kakve poteze povlačiš. S novcem nemoj da rukuješ. Neka to radi neko drugi. Najradije bi te optužili za pljačku društvene imovine."

Kažem da sam toga svestan od samog početka. Novcem ne upravljam, ne primam platu za svoj rad. Vozim se kolima, avionom, vozom o svom trošku, od svoje ušteđevine.

"To je poprilično odricanje, dobro je ako tako možeš da izdržiš", zaključuje Danilović.

On i Sava Anđelković svakog dana su u Yutelu, pomažu da se sklope ugovori, pravno postave naši zahtevi, savetuju, takođe potpuno besplatno.

Kada smo konačno svi do{li do zaključka da vlast u Srbiji Yutelu neće dozvoliti emitovanje iz Beograda, krenuli smo da tražimo drugo rešenje. Sarajevska televizija ponudila nam je studio u svojoj velikoj modernoj zgradi, i naravno svoju mrežu. Ali to nije besplatno. Obaveštavamo o svemu predsednika Markovića.

"Prihvatite njihove novčane uslove. Nekako ćemo platiti. I odmah počnite da emitujete informativni program."

U Yutelu kažem da će Savezno izvršno veće dodatno plaćati usluge studija u Sarajevu. Paja Grdinić primećuje:

"Bilo bi dobro kad bi i ovo što su dosad obećali platili u celini i na vreme. Mučimo se da od njih dobijemo pare. U budžetu ih nema, nisu predviđene."

  ***

  "Gorane", kažem, "za koji dan ćemo u Beogradu potpisati ugovor o zakupu satelitskog kanala. Onda možemo da emitujemo iz bilo koje zemlje. Dotle se moramo zadovoljiti onim što je moguće. To je Sarajevo. A možda će se i ovde nešto preokrenuti, nikad se ne zna. Odmah bismo se vratili u Beograd. Zato vas molim da ceo tim pređe u Sarajevo i da odmah otpočnete s programom.

"Ovde ću ostati ja, s manjim brojem ljudi koji će pokrivati događaje iz Beograda i iz Srbije, možda ćemo i neku reklamu obezbediti. Biće, verujem, direktora reformski opredeljenih, koji će hteti da nam finansijski pomognu."

Posredstvom admirala Mamule Yutel preuzima deo opreme iz mobilnog televizijskog sistema. Ali je mnogo toga što se ne može koristiti. Ipak, kamere, antene i predajnici su upotrebljivi. Goran i ja odlazimo zajedno u Sarajevo. Tamo nas dočekuju srdačno direktor televizije, uprava, novinari. Zadovoljni su što će Yutelov program krenuti baš iz njihovog studija.

Već je oktobar 1990. godine. Yutelov tim urednika, izveštača, tehničara ima blizu pedeset ljudi. Svi su čvrsto opredeljeni za Jugoslaviju i za reforme Anta Markovića. Događaji se sustižu, sve brže.

Takozvana balvan revolucija preti da se pretvori u oružani sukob Srba iz Krajine i nove vlasti Franja Tuđmana. Stipe Mesić, uprkos velikom otporu u Srbiji, dolazi za člana Predsedništva SFRJ. Sve je manje zajedništva, sve se više razbija jedinstveno tržište, političke razlike i gledanja na budućnost Jugoslavije sve su veće. Govori se o vojnom udaru...  

Yutel počinje emitovanje programa 23. oktobra 1990. u 20 časova iz sarajevskog studija. Udarno vreme na televiziji.

"Dobro veče, Jugoslavijo", obraća se Goran Milić gledaocima. Ređaju se izveštaji. O događajima u Kninu emituje se prikaz Hrvatske televizije, a zatim na taj prikaz komentar dopisnika beogradskih "Večernjih novosti". Gledaocima se ostavlja da, pošto su videli i čuli obe strane, sami donesu zaključak. I tako redom, do kraja jednočasovnog programa.

Od devet sati uveče, kada se završilo emitovanje, do same zore, neprestano zvone telefoni. Javalju se gledaoci, čestitaju na programu koji nas ne svađa, ne deli, tako da susedi različite vere i nacije mogu i dalje da žive zajedno, bez straha, kao u Titovo vreme. Velika sala televizije je prepuna Sarajlija koji su, pošto su odgledali program kod svojih kuća, došli da lično pozdrave nove glasnike mira i zajedništva bez kojeg višenacionalna Bosna nema budućnosti. Ugledam i Aliju Izetbegovića. Neko me predstavlja i on mi kaže:

"Morao sam i ja da dođem da vam čestitam. Možda će se u vašem programu čuti i naša riječ. Optužuju nas da smo za raspad zemlje, a mi smo životno zainteresovani za jedinstvenu Bosnu i opstanak Jugoslavije."

Narednih nekoliko večeri, posle završetka programa polazimo svi zajedno u grad da večeramo. Čim se pojavimo na vratima kakvog restorana, gosti prepoznaju Gorana Milića, ustaju, tapšu, pozdravljaju nas, nude pićem i jelom.

Vlasnik privatnog restorana kaže:

"Otkako uvedoste taj Yutel, niko više u vrijeme programa da zaviri u moju kafanu. čujem da je tako i na drugim mjestima. Sva se čaršija digne, isprazni, nikog nema na ulici. Sve je po kućama, Srbi, Hrvati i Muslimani. Sjede i čekaju da čuju šta ćete im reći. U Yutel se zaklinju, kao u svoju djecu", dodaje kafedžija uz smeh. Kad hoćemo da platimo račun, odbija da primi novac.

Nažalost, samo dvadeset pet procenata gledalaca Jugoslavije kojoj se obraćamo može da nas vidi, toliko doseže signal Televizije Sarajevo.

"Gorane, ostavljam vas mada bih više voleo da sam s vama. Ovde sam se ponovo uverio šta znači Jugoslavija. Već od sutra moj glavni posao će biti da obezbedim da se Yutel vidi i u drugim republikama, a ne samo u Bosni i Hercegovini."

  ***

Povodom početka rada Yutela Tanjug u zvaničnom saopštenju kaže da emitovanje Yutela predstavlja najgrublje kršenje normi saveznog i republičkog zakona o informisanju. Na konferenciji za štampu Dušan Mitević izjavljuje da Radio-televizija Beograd neće preko svoje mreže prenositi Yutelov program, da Yutel nema dozvolu za rad i da ga nijedna republička televizija ne prenosi, osim sarajevske.

Posle ovih izjava sasvim nam je jasno da moramo nešto sami preduzeti, ako hoćemo da radimo i da nas vide van granica Bosne i Hercegovine.

Trake sa snimljenim materijalom povodom raznih događaja u Beogradu, Novom Sadu, Prištini i širom Srbije, naš čovek svakog jutra nosi kolima u Sarajevo i predaje Goranu Miliću za večernje emitovanje. Na sličan način Goran prima snimljeni materijal od naših redakcija iz ostalih republičkih centara. Ovaj sistem je spor i skup, ali drugog izbora nemamo pošto ostale televizije neće da nam dozvole da se snimljeni materijal putem njihove mreže dostavlja sarajevskom studiju. Odlučujemo da predajnike mobilne televizije postavimo na Avali, Fruškoj gori i na krovu naše zgrade, kako bi stvaranjem svoje mreže mogli da prenosimo program iz Sarajeva u Beograd, Novi Sad i Srbiju. Naši inženjeri i tehničari uspevaju da obave posao u rekordnom vremenu, da bi odmah ustanovili da su predajnici na Avali i Fruškoj gori pred sam početak emitovanja onesposobljeni za rad. Milicija ih čuva i ne dozvoljava pristup. Sazivamo konferenciju za štampu, pozivamo i strane novinare. Odziv novinara je veliki. Žalimo se da su nam predajnike oštetili i da nam milicija ne dozvoljava pristup. Naše novinare i snimatelje ometaju u radu, sve s ciljem da gledaoci u Srbiji ne mogu da vide bilo šta osim programa Televizije Srbije.

  ***

Posle emitovanja programa, Goran sedne u auto i kasno noću stigne u Beograd. Odspava malo u svom stanu u kojem mu je ostala ćerkica, pošto mu je supruga umrla. Onda veći deo popodneva provede u Yutelu, pre nego što opet kolima krene natrag za Sarajevo. Jednog dana, dok se dogovaramo o programu sa Silvijom i nekoliko novinara, ulazi sekretarica:

"Moram da vas prekinem. Maločas je zvao inspektor iz SUP-a Srbije. Dolazi odmah u Yutel i tra`ž da ga Bata sačeka s ličnom kartom."

"Počinje zastrašivanje. Od glave", primećuje Goran. "Najbolje", kaže ustajući "da pređemo u drugu prostoriju dok čovek ne ode, pa da nastavimo razgovor."

"Nikako! Ostanite svi za stolom. Neka vidi kako radimo. Molim vas da odmah pozovete snimatelja. Neka dođe sa svetlom. I tonca s mikrofonom. Kad inspektor stigne, uvedite ga."

Snimatelj i tonac su spremni. Kažem im da čim uđe, odmah upale reflektor i upere mu ga pravo u lice.

Posle desetak minuta vrata se naglo otvaraju. Bahato i samouvereno ulazi čovek, kako je navikao prilikom sličnih poseta. Istog časa pali se svetlo. Inspektor zastane nasred sobe, iznenađen i zbunjen. Rukom zaklanja oči od jakog svetla. Takav doček nije očekivao, na tako nešto još manje navikao. Kažem mu da sam ja taj koga traži, što mogu da potvrdim legitimacijom koju sam pripremio, pošto hoće da je pogleda.

"Želeli bismo da vas intervjuišemo za večernji program Yutela", kažem držeći mikrofon u ruci. "Recite nam zašto ste došli i šta vas interesuje? Na sva pitanja ćemo vam odmah odgovoriti." Inspektor, koji se verovatno prvi put nalazi u položaju da neko njemu postavlja pitanja, okleva, ne zna šta da kaže. Kad shvati da ga kamera snima tako zbunjenog, naglo se okrene, dohvati za kvaku, izleti i počne da trči prema izlazu hodnikom, po dugoj crvenoj stazi koja potiče iz dana kada se u zgradi nalazio Centralni komitet.

Kad smo ponovo seli za sto, rekao sam Goranu da ovo može da iskoristi u emisiji kao jednu malu epizodu progona kojima su naši ljudi izloženi radeći u Yutelu.

  ***

  Prilikom jednog boravka u Beogradu, Goran mi kaže da je dobio pismo od Slobodana Miloševića kojim ga poziva da se vide.

"Dobri smo poznanici još iz Olimpijskog komiteta. Možda bi bilo dobro da odemo zajedno da ga upoznate. On bi mogao da pusti Yutel u Srbiji."

"Ne, Gorane. Mislim da ne bi bilo dobro da se s njim vidimo. Ne zove on vas da bi prihvatio Yutelov program već zato da vi prihvatite njegov program. A taj program najbolje vidite u vestima Televizije Beograd, kojom on vlada u potpunosti. Ako odemo pa odbijemo, samo smo pogoršali svoj položaj u Srbiji."

Sledeće mesece provodim obigravajući republičke televizije i ministre za informacije, kako se sada zovu. Predsednike pojedinih republika najčešće uspevam da sretnem u Beogradu. Neki su ljubazni, spremni da me saslušaju i obećaju pomoć, neki odbojni.

Kiro Gligorov, Alija Izetbegović i Milan Kučan uvek nađu vremena da se pojave u našem programu kad god ih zamolimo. Verovatno zato njihove televizije, jedna za drugom, počinju da prenose program. Razgovor s Tuđmanom vodim u Palati federacije. Misleći da će mu to goditi pominjem rad naše Motovunske grupe izveštača, naše okupljanje i ljubav prema Istri. Kaže i to da me mnogi ljudi pitaju kada će moći da gledaju na{ program u Istri.

Suprotno onome što sam očekivao da postignem, Franjo Tuđman se ozbiljno naljutio. Moju priču je shvatio kao provokaciju, pa je s grčem na licu počeo da besni: zna zašto se okupljamo u Motovunu, krušimo po Istri kao da ne znamo da je to hrvatska zemlja. Razbesneo se još više kad sam mu sasvim mirno kazao da je to istovremeno i jugoslovenska zemlja. Insistirao je na tome da je Yutel čisto armijska stvar, a ja sam dokazivao da ga je osnovala savezna vlada.

Ipak, s obzirom na opšte interesovanje i pritisak gledalaca, Hrvatska televizija u proleće 1991. godine počinje da emituje Yutelov program. Pridružuje se Srbija, i na kraju Crna Gora.

Tako je cela Jugoslavija, sa izuzetkom Kosova, mogla da prati program i to u vreme kad ljudi obično spavaju, u dva, tri ili četiri sata izjutra. Već krajem maja Hrvatska televizija prestaje s prenosom, odmah zatim i televizije Srbije i Crne Gore. Moj napor da se program održi na celom jugoslovenskom prostoru konačno propada. Yutel se ponovo vraća u granice dometa bosanske televizije.

  ***

Izdavači Motovunske grupe spremaju se za godišnji susret 1991. u Motovunu. Sastanak treba da počne 26. juna i da traje nedelju dana. Dok su još na putu započinju sukobi u Sloveniji. Probijaju se kroz blokiranu granicu. Predsednik zasedanja Karel Skojt stiže kolima iz Holandije, sekretar Jirgen Braunšvajger iz Švajcarske, ostali iz Engleske, Francuske, Skandinavije, i tako redom. Poslednji stiže dva dana kasnije, kroz istarske vinograde, Hideo Aoki iz Japana. Niko ne veruje u to da Jugoslavija, zemlja dobrog i primernog zajedništva, može da se raspadne. Ponajmanje ja.

U Beograd se vraćamo autoputem. Put je potpuno prazan. Na raskrsnicama gomile milicionera naoružanih mašinkama.

  ***

Upoznajem Stipa Mesića koji, posle mnogo osporavanja od strane Srbije, Crne Gore i Armije, konačno postaje predsednik Predsedništva SFRJ. Pitam ga da li bi pristao da za Yutel govori o svom radu i planovima, o Hrvatskoj i njenom odvajanju od Jugoslavije.

"Kad god želite. Stojim vam na raspolaganju."

Mesić je prirodan i opušten. Pravi šale na svoj i tuđ račun. Pitam ga kako mu se dopada u Beogradu, ima li društva, gde izlazi. Kakva razlika između njega i Tuđmana, razmišljam. Dve potpuno različite ličnosti. Kaže mi da je po ceo dan na sastancima gde se preklapa jedno te isto, da je stalno sa istim ljudima i da bi voleo da im ponekad umakne, da bude u društvu drugih, koji ne misle isto ali ne moraju zbog toga da se posvađaju.

Pitam ga da li bi hteo da dođe kod mene da upozna moju porodicu, da ručamo zajedno. Svađati se nećemo, mada ne moramo isto da mislimo. To mogu čvrsto da mu obećam. Pozvao bih Ivana Đurića, predsednika programskog saveta Yutela, pa da provedemo jedno posle podne zajedno.

"Može", kaže Mesić. "To bi bilo zgodno."

"Kad vama odgovara? Kad ste slobodni?"

"Mogu i sjutra. Ali, zar nećete prethodno pitati suprugu? Ili ste i vi isti kao ja. Sretnem prijatelja, pa ga dovedem kući. Šta imamo to se podijeli."

Sutradan u dogovoreno vreme zvono na vratima. Ivan i ja ustajemo da dočekamo Mesića. Umesto njega na vratima krupan čovek u tamnom odelu.

"Da li je ovo stan Nebojše Tomaševića?"

Kažem da jeste i da sam to ja.

"Ja sam iz predsednikovog obezbeđenja." Dok govori, šeta očima po dnevnoj sobi. "Predsednik je u kolima. Sad ću ga pozvati da dođe."

Pogledam kroz prozor. Iz velike crne limuzine izlazi Mesić. Ispred i iza nje stoje policijska kola iz kojih su policajci već izašli i stoje na trotoaru. Naša uska ulica zakrčena je kolima i pratnjom. Susedi izviđaju šta se događa.

"Nisam očekivao da će doći u pratnji policije", kažem Ivanu.

"Tako vam je to kad pozivate na ručak šefa države."

Ulazi Stipe Mesić, nasmejan, lepo raspoložen, rukuje se sa svima i izvinjava zbog nereda na ulici koji je priredio svojim dolaskom.

"Imaju nekakav svoj propis o obezbeđenju kojim te potpuno zarobe. Moram uvek da im unapred javim, čim krenem iz kuće. Ne znam koliko bi to sve vrijedilo, ako bi neko stvarno poželio da me ukloni. Kad sam izabran i kretao u Beograd, Stipe Šuvar mi je dobacio: 'Sretan ti izbor, Stipe. Nadam se da ćeš u Beogradu bolje proći nego tvoj imenjak.' Mislio je na ubistvo Stjepana Radića u Skupštini 1928. godine."

Pitam ga da li je tačno da se u Hrvatskoj ubrzano stvara ustaška država, kako piše beogradska štampa.

"Tačno je da se ustaštvo povampiruje, isto kao četništvo kod vas. Ni jedno ni drugo nije dobro. Naša svađa samo im koristi. Važno je da sačuvamo mir. Podstrekivanje Srba u Hrvatskoj na pobunu prijeti da nas potpuno zavadi, dovede i do krvoprolića. Eto i mene ovdje nazivaju ustš{om.

"A kako mogu bit ustaša kad su svi moji bili u partizanima, pa i ja sam, kao mali. Neke članove moje obitelji ubile su ustaše. Ustaša nikad ne mogu bit."

Onda se razgovor prenosi na Kosovo. Kaže da je to pitanje dva aršina. Ponašanje Slobodana Miloševića i srpskog rukovodstva je sledeće - u Hrvatskoj gde živi deset procenata Srba ne prihvata se autonomija, već se traži nezavisna država unutar Hrvatske.

"Tako Hrvatsku treba prepoloviti i onemogućiti da funkcioniše. Na Kosovu gde živi devedeset procenata Albanaca, taj aršin ne važi. To je čisto unutrašnja stvar Srbije i niko tu ne smije da se miješa, dok u Hrvatskoj Milošević ima pravo da se miješa. Za sebe je pridobio Armiju i oseća da pomoću tenkova može da ostvari Veliku Srbiju, prekrajanjem međunarodno priznatih avnojevskih granica."

Ivan Đurić kaže da su zemlje Evrope Miloševiću jasno poručile da će se suprotstaviti svakom pokušaju promene granica na bilo koji način osim mirnim putem, i da mi u Srbiji ne možemo da se pravdamo neznanjem. Milošević pribegava načinu koji bi trebalo da svet stavi pred svršen čin. Armija će braniti granice naroda koji žele da ostanu u Jugoslaviji, što zapravo znači teritorijalno izdvajanje Srba iz Hrvatske i Bosne.

To onda nije stvaranje Velike Srbije silom, već proširivanje njenih granica izraženom slobodnom voljom pojedinih naroda.

  ***

Na predlog lorda Karingtona, predsednika Evropske konferencije o Jugoslaviji, ser Ficroj Maklejn stiže u Beograd.

"Došao bih do vas", javlja se iz rezidencije engleskog ambasadora.

U toplo predvečerje sedimo na terasi i razgovaramo.

"Veoma sam tužan zbog svega što se ovde dešava. U Evropi se granice među državama koje su do juče bile u neprijateljstvu uklanjaju, a u Jugoslaviji uspostavljaju. Dugo sam razgovarao s generalom Kadijevićem i admiralom Brovetom.

"Rat s Hrvatskom je nešto najgore što bi se moglo dogoditi. Najtragičnije je to što Milošević i ljudi iz Akademije neće da shvate da je u Evropi prošlo vreme XX veka, kada je rat bio sredstvo za ostvarenje nacionalnih ciljeva. Suluda pomisao da se vojskom, u nekom blickrigu, mogu promeniti granice mogla je da se rodi samo u glavama prilično neukih političara kakvi su, nažalost, u ovom trenutku prevagnuli u Srbiji.

"Govore mi da Jugoslavija može postojati dokle god je čine bar dve republike. A mi mislimo da bez Slovenije, Hrvatske i drugih, nema i ne može biti Jugoslavije. Ali, sve je bolje od rata. Neka se stvori nešto kao Evropska ekonomska zajednica, ako ne može po starom. Za to je potrebno da i Crna Gora bude takođe samostalna suverena država. Samo onda može ponovo da se ostvari mir i saradnja na bivšem prostoru Jugoslavije."

  ***

  Yutel i dalje emituje iz Sarajeva. Goran Milić sa grupom predanih saradnika bori se sa svim mogućim teškoćama. Program ipak redovno ide. U Beogradu ga pogledamo samo kad neko donese trake iz Sarajeva. U prostranom prizemlju, usred pustoši koju je za sobom ostavila vojska, izgradili smo mali studio u kojem na{i novinari i snimatelji mogu da rade, da razgovaraju s poznatim ličnostima iz zemlje i iz inostranstva.

"Ovo je najčudniji studio u kojem sam bio", kaže Milovan Đilas, koga je Nadežda Gaće dovela na razgovor.

Obećani novac sve je teže dobiti od Saveznog izvršnog veća. Paja Grdinić najveći deo vremena provodi jureći pare. Nenad Čanak, koji vodi marketing, ne uspeva da od zaplašenih ili sluđenih direktora u Vojvodini i Srbiji pribavi novac za reklamu. Naši novinari i snimatelji, kako u Beogradu, tako i u ostalim republikama osim Bosne i Hercegovine, imaju sve teži pristup na mesta važnih zbivanja, a vojska im je sasvim zabranila pristup. "Beli orlovi" povremeno provale u našu zgradu i zlostavljaju ljude.

  ***

  Jednog dana, po mom povratku iz Sarajeva, Madž mi kaže da me neko stalno zove telefonom.

"Ima čudan glas, neće da kaže ime niti da ostavi poruku. Želi samo s tobom da razgovara." Malo kasnije zvoni telefon i Madž mi kaže da zove baš taj koji me stalno traži.

"Je li to Bato?", čujem nepoznat glas.
"Jeste! A ko je tamo?"

"Ne smem ti reći ko sam, zbog ovoga što hoću da ti kažem. U svakom slučaju prijatelj koji ti želi dobro. Cenim to što radiš, ali to ne vole drugi. Hteo sam da te posavetujem. Kad kreneš negde, povedi uvek nekog sa sobom. Nemoj da ideš sam. Pazi na mračne prostore, lako može da te pojede mrak. Čuo sam da ti nešto spremaju, pa sam odlučio da te zovem i upozorim."

"Hvala ti mnogo", kažem dirnut brigom nepoznatog.

U Yutelu ostajemo do kasno u noć. Malo nas je, a posla mnogo i još više problema. Oko ponoći sedam u kola i preumoran i iscrpljen vozim kući. Pre nego što uteram kola u garažu, u prilazu kć}i palim veliko svetlo da proverim ima li koga u mraku. To ranije, do telefonskog upozorenja, nikada nisam činio.

Pričam to Ivanu Đuriću, a on mirno primećuje.
"Već su donekle uspeli."
"Šta su uspeli?", pitam.
"Da vas uznemire, nateraju da mislite o sebi, a ne o Yutelu, da vas uplaše."
Desetak dana kasnije spremam se da legnem, kad zazvoni telefon.
"Ko je to tako kasno?", pita Madž. "Probudiće Andreu."
S nama u kući živi Una, s mužem Vladanom i jednogodišnjom ćerkicom Andreom.
Opet nepoznat glas, ali drugačiji, hrapav i grub. Pitam koga traži, da nije dobio pogrešan broj.
"Nije greška", kaže, "poznajem ti ja glas. Platićeš glavom za sve što radiš, srpska izdajico. Sredićemo mi tebe."
"Kako to mislite da izvedete?", pitam da bih ga što duže zadržao i ustanovio šta smeraju.
"Hoćeš da ti pokažemo odmah. Izađi napolje."
Dugo zatim ne mogu da zaspim.
Una se žali da danju neki tipovi prolaze pored kuće, zastaju i zagledaju u prozore. Boji se za Andreu.
Kaže mi Goran da i njega zovu noću, uznemiravaju ga na sve moguće načine.
"Sastavili su neki spisak osuđenih na smrt. Na njemu smo i nas dvojica."