|
Главари су се макли на страну, а народ коло води.
Коло
Бог се драги на
Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише, 200
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјерне им слуге постадоше 205
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро, 210
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечеро, 215
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије;
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био! 220
Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?
О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства, 225
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима; 230
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом 235
престол сруши а тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне, 240
ка малопред што гордо иђаше,
страсном мишљу прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ их ватреним очима;
ка малопред што гордо иђаше 245
к светом гробу бесмртног живота,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине.
Бог се драги на Србе разљути:
седмоглава изиде аждаја
250
и сатрије Српство свеколико,
клеветнике грдне и клевету.
На развале царства јуначкога
засја света Милошева правда,
окруни се слава вјековјечно 255
Милошева оба побратима
и лијепе ките Југовићах.
Српској капи свуд име погибе.
Постадоше лафи ратарима,
истурчи се плахи и лакоми - 260
млијеко их српско разгубало!
Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине 265
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
Све су наше главе изабране!
Момци дивни, исто ка звијезде; 270
што су досад ове горе дале,
сви падали у крваве борбе,
пали за чест, име и свободу.
И наше су утирали сузе
вјешти звуци дивнијех гусалах. 275
Просте наше жертве свеколике
кад је наша тврда постојбина
силе турске несита гробница.
Што је ово ево неко доба
те су наше горе умучале,
280
не разлежу ратнијем клицима?
Почину ни рђа на оружје,
остаде ни земља без главарах.
Некршћу се горе усмрђеше...
Уједно су овце и курјаци,
285
здружио се Турчин с Црногорцем,
оџа риче на равном Цетињу!
Смрад ухвати лафа у кљусама,
затрије се име црногорско,
не остаде крста од три прста! 290
Војвода Милија
Чујете ли коло
како пјева?
Ка је она пјесна изведена,
из главе је цијела народа.
И имају разлог Црногорци
на нас дићи проклету гомилу. 295
Не смијемо ништа започети
што би народ к витештву зажегло,
што би свете кости прађедовске
огрануло, да у гроб играју, -
а ка гуске све нешто ћукамо. 300
Удри врага, не остав му трага,
али губи обадва свијета!
Војвода Станко (Љуботињанин)
Имаш разлог,
војвода Милија.
И дабогда траг нам се затро
кад под овом живјели марамом! 305
Што ће ђаво у кршћену земљу?
Што гојимо змију у њедрима?
Каква браћа, ако Бога знате,
када газе образ црногорски,
када јавно на крст часни пљују! 310
Сердар Иван
Што би ово те јошт
не дођоше
Озринићи, наши крајичници?
А без њих се пословат не може;
наједно се боље разбирамо.
Војвода Милија
Отишли су на
станак Турцима 315
да некакво робље мијењају;
ема сам им посла поклисара:
тек се врате, да овамо иду,
да хитају да не дангубимо,
е овоме већ трајања није. 320
Дођоше и Озринићи
Вук Томановић
Које јаде
дангубите, људи?
Погибосмо овђе чекајући,
нестаде ни арча у торбице,
а духана неста у тобоце;
врат искривих уз поље гледећи 325
да ако се низ њег' помолите.
Сердар Вукота
Хитали смо да
пријед дођемо,
ма никако не могасмо брже:
но Пециреп и стари Балета
сакупили двадест тридест другах, 330
па у Дугу с четом западнули,
дочекали карван од Никшићах;
покољи се на друм са Турцима,
четрнаест посјеци Тураках
и узми им седамдесет коњах 335
и двије три ухвати робиње.
Па ни дође књига од Никшићах,
и у књизи десет побратимствах
на Пољане да се састанемо,
да им дамо робље на откупе; 340
па смо били на станак Турцима,
стога смо се мало задоцнили.
Кнез Бајко
Што збораше Хамза
и Никшићи?
Шћаше ли им мила вјера бити
да издижу мирно у Рудине? 345
Сердар Вукота
То знаш, Бајко, би
им мила била,
од добра се јошт бјежало није.
Ка не желе Турци добровање,
да у миру раширују овце?
Кнез Роган
Ријечања би ли
међу вама 350
око робља ал' око другога?
Кнез Јанко
Би, Рогане, грдна
разговора!
Да ли не знаш Турке од Никшићах?
У малу се длану не искласмо,
да пас пасу довијек кажује 355
за крваво наше саставање.
Вук Марковић
А с чеса се то
мало свадисте?
Ко најпрви смути на састанку?
Кнез Јанко
Ка из руге то би у
почетку.
Вук Мандушић и Вук Мићуновић 360
започеше с Хамзом капетаном
око вјере нешто поповати;
док одједном они загустише,
уљегоше у крупне ријечи.
рече Хамза Мићуновић-Вуку: 365
"Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе,
боља ми је вјера него твоја!
Хата јашем, бритку сабљу пашем,
капетан сам од царева града,
у њем владам од триста годинах; 370
ђед ми га је на сабљу добио
ђе су царство сабље дијелиле,
те му трагу оста за господство."
Распали се Мићуновић Вуче,
па се Хамзи попримаче близу: 375
"Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да л' на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
380
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!
Што се хвалиш градом и господством - 385
сви градови што су до нас турски,
јесам ли их опсуо мраморјем,
те нијесу за људе градови
но тавнице за невољне сужње?
Бич сам божји ја сплетен за тебе, 390
да се стављаш што си урадио!"
Мнозина
Мићуновић и збори
и твори!
Српкиња га јошт рађала није
од Косова, а ни пријед њега...
Кнез Јанко
Јошт нијесам
лијепо казао 395
око шта се на станак покласмо.-
Утркмисмо Вука с капетаном.
Знате нашу момчад озринићку:
ђе год дођу, свуд замећу шалу.
Враг донио на састанак бјеше 400
и старога оџу Брунчевића;
и у њега некаква шишана,
лакат у њој бјеше ал' не бјеше.
Објесио пушку о рамену,
па чепука, тамо и овамо, 405
по пољани као сви остали;
а одовуд неки од нашијех,
умимогред, покрај оџе мини
и тисни му од лакта рожину
његовојзи у грлић шишани. 410
Боже један, три стотине другах,
све попада мртво од смијеха!
А оџа се чуди шетајући
што се ради од толико људих,
докле виђе у пушку рожину. 415
Ту се одмах помутисмо грдно,
побисмо се огњем из пушаках;
направисмо петнаест носилах,
шест нашијех, девет њиховијех.
Богдан Ђурашковић
Вријеме је да се
окупимо, 420
вријеме је да што углавимо.
Наш се поса свуда проћукао.
Кад опазе браћа некршћена,
неће они ка ми растезати.
Сердар Радоња
Свак је доша ко је
од потребе, 425
ал' нијесу пет Мартиновићах.
И није им без неке невоље,
а без њих се никако не може.
Кнез Бајко
Хајте, људи, да
што послујемо,
али дома хајте да идемо, 430
да се с нама ђеца не ругају;
па с Турцима како који може,
а ја знадем, ђе ми шаке падне.
А ево смо као они миши
те за мачку звоно приправљаху. 435
Дођоше Мартиновићи
Вук Мићуновић
Ево и ви, већ се
начекасмо!
А ево се, људи, окупљамо
ка сватови, пјани што се прича.
То је вама доиста срамота,
јер је вама понајближе доћи. 440
Томаш Мартиновић
Немој, Вуче, и
остала браћо!
Давно бисмо на састанак дошли,
но се нешто ружно догодило,
те смо ви се мало одоцнили.
Кнез Роган
Је ли вино госте
посвадило, 445
ка је вама ово крсно име?
Томаш Мартиновић
Није свађе међу
госте било,
но ни Турци жену уграбише.
Вук Мићуновић
Какву жену, ругаш
ли се збиља?
Дану причај што се догодило, 450
а не бој се, свак ће те слушати;
такве после свако радо слуша.
Томаш Мартиновић
Причаћу ви за тога
ђавола.
Ми играсмо у колу с гостима,
ређасмо се наоколо вином, 455
докле пушка извише Пиштета
пуче једна, и човјек покличе:
Ко је витез, ко је добри јунак!
Поведе се робље црногорско!
Покличи се оној наругасмо: 460
какво робље сасред Горе Црне!
Пјан, рекосмо, па мисли да поје.
Докле двије једна иза друге:
цик! циц! и опет, издушит не даше;
и кликује човјек као пријед. 465
Оно није без некакве муке!
Уграбисмо пушке, потрчасмо.
Кад онамо, имаш што виђети:
Мујо Алић, турски кавазбаша,
одвео нам Ружу Касанову 470
и утека с братом најмлађијем.
Ево има више но година
отка нешто међу собом главе.
Али ко би мога помислити
да ће узет Српкиња Турчина? 475
Кнез Роган
Ћуд је женска
смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.
Томаш Мартиновић
Нијесам ви све
јошт исказао. 480
Куку оној души задовијек
те је Ружи нарок изгубила,
те је дала Ружу за Касана,
затворила вилу у тавницу,
јер је Касан брука неваљала. 485
И чујте ме добро, Црногорци:
траг по трагу мени погинуо,
да је бјеше Србин уграбио
ако хоћах главе обратити,
та невоља како ме бољела! 490
Ема кад чух е оде у Турке,
већ куд камо не би размицања,
но за њима у поточ пођосмо.
На Симуњи стигосмо сватове,
те убисмо обадва Алића, 495
а кроз Турке несрећну невјесту.
Ту смо грдно образ оцрнили
и од Бога дио изгубили.
Кнез Јанко
Боже драги, чудна
договора!
Би ли ово ђеца пословала? 500
Не смијемо чинит што чинимо,
не смијемо јавит што је јавно;
неке мисли на врат товаримо
ка да посла до мислит немамо,
ка да чинит што треба не знамо. 505
Кад сам годе много размишљава,
вазда ми се поса повукова.
Ко разгађа, у нас, не погађа.
Владика Данило виђе да су се окупили сви, па и он изиђе међу њих.
Вук Мићуновић
Не држи нас овако,
владико,
но отршај оволико људства. 510
Свако гледа што ће чут од тебе,
а ти си се нешто замрсио:
нит' што збориш нити нас отршаш,
у образ си као земља доша;
сам се шеташ пољем без никога, 515
нит' што једеш нити заспат можеш.
Крупно нешто учиш у памети, -
збили ти се снови на Турчина, -
а ја зебем од много мишљења.
Владика Данило
Слушај, Вуче, и
остала браћо! 520
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо, ак' и мало, стоји
више види но онај под брдом; 525
ја повише нешто од вас видим -
то је срећа дала ал' несрећа.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега. 530
Бијесна се братства истурчила;
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена, 535
враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
Зло се трпи од страха горега.
Ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке! 540
Кнез Раде (брат владичин)
Што се мрчи када
коват нећеш?
Што збор купиш кад зборит не смијеш?
Приђе си им с коца утекао,
дабогда им скапа на ченгеле!
Жалиш нешто, а не знаш што жалиш; 545
с Турцма ратиш, а Турке својакаш,
домаћима тобож да с' умилиш,
а једнако, немој се варати!
Како би им запа, да те могу,
главу би ти онај час посјекли 550
ал' ти живу руке савезали
да те муче, да срце насладе.
Врана врани очи не извади;
брат је Турчин свуд један другоме.
Него удри докле махат можеш, 555
а не жали ништа на свијету!
Све је пошло ђавољијем трагом,
заудара земља Мухамедом.
Војвода Батрић (кнезу Раду)
Имаш разлог, али
не толико.
То се могло све љепше казати, 560
да му тако ране не вријеђаш
и грком га не отрујеш тугом.
Сви
муче, нико ни у нос.
Ноћ је мјесечна; сједе око огњевах и коло на Вељем гувну поје.
|
|
