Чашу меда јошт
нико не попи
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда, 565
смијешане најлакше се пију.
Бег Иванбег, јуначко кољено,
бораше се као лаф с Турцима
на све стране у горе крваве.
Полу земље Турци му узеше, 570
но пошто је сву облише крвљу
и пошто му брата изгубише,
змаја љута војводу Уроша,
на широком пољу Ћемовскоме.
Жали Иван брата јединога: 575
жалије му војводе Уроша
но обадва да изгуби сина;
жалије му војводе Уроша
но сву ову земљу што је изгубио;
жалије му војводе Уроша 580
него очи да је изгубио, -
да би очи за брата Уроша!
Јунаку се чешће путах хоће
ведро небо насмијат грохотом.
Иван часом наздрави освете, 585
светим пићем, Богом закршћеним.
Б'јеле власе низ плећи просуо,
б'јела брада вије до појаса;
руке старе, у њих мач и копље,
крваве му руке и оружје; 590
корацима броји турско трупје,
скаче старац како хитро момче.
Боже драги, да га сан не вара
те овако старац узлетио?
Срећа се је стара пробудила: 595
у Каруче, на крају Црмнице,
од петнаест хиљадах Тураках
не пустише жива ниједнога;
и данас је побјено мраморје
дивне славе Црнојевић-кнеза. 600
Бог да прости Урошеву душу!
Красне жертве што јој учинише.
Вук
Мићуновић
Без муке се пјесна
не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега, 605
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине 610
нит' догори нити свјетлост губи.
Владика Данило (међу свима као да је сам)
Ђе је зрно клицу
заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал' духовни вођа,
Овде људско запире познање! 615
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија! 620
Ако сабљу пољубиш крваву
и запловиш у ноћне валове,
сљедује ти праху светковање.
Жрец Европе с светога амвона
хули, пљује на олтар Азије; 625
ломи тешки топуз азијатски
свете куле под сјен распјатија.
Крв праведна дими на олтаре,
ћивоти се у прах развијаше.
Земља стење, а небеса ћуте... 630
Луна и крст, два страшна символа -
њихово је на гробнице царство.
Сљедоват им ријеком крвавом
у лађици грдна страданија,
то је бити једно или друго.
635
Али хула на свештени ћивот
који га је млеком одранио -
то ми прса у тартар претвара.
Чвор не треба на праву младику;
што ће луна на крст страданија, 640
што л' бијела сунцу на зјеницу?
Вјеро права, кукавна сирото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија. 645
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина нада мном царује,
мјесец ми је сунце заступио. 650
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена; 655
чујем лелек ђе горе пролама.
Треба служит чести и имену.
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана! 660
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
Сердар Вукота
Бог са нама и
анђели божји!
А ево си удрио, владико,
у некакве смућене вјетрове, 665
ка у марчу кад удри вјештица
ал' у јесен мутну вједогоња.
Владика се трза као иза сна.
Владика Данило
Удри за крст, за
образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима! 670
Хулитеље имена Христова
да крстимо водом али крвљу!
Тријебимо губу из торине!
Нек пропоје пјесна од ужаса,
олтар прави на камен крвави! 675
Сви главари скоче на ноге с великом грајом:
Тако, већ никако!
Владика Данило
Не... не... сјете
да и јошт зборимо!
Ја бих, браћо, с општег договора
да главаре браће истурчене
дозовемо на општему скупу,
да им дамо вјеру до растанка, 680
еда би се како обратили
и крвави пламен угасили.
Сердар Јанко
Хајд, владико, и
то обидимо,
ма залуду, на ти божју вјеру!
Што се црним задоји ђаволом, 685
обешта се њему довијека,
Они ће нам и без вјере доћи,
међу нама стати надебљати;
какве су ти они поглавице,
називљу се цареви синови! 690
Отправише три четири друга да позову на скуп турске поглавице.
Коло поје
Љута клетва паде
на изрода!
Прокле мати од невоље сина,
те књегиња Иванбеговица,
прокле Мара свог сина Станишу.
Прогризе јој сису у посање, 695
рајско пиће просу у њедрима.
Стиже ђецу родитељска клетва!
Станиша је образ оцрнио,
похулио на вјеру Христову,
на јуначко племе Црнојево; 700
обука се у вјеру крвничку
и братске је крви ожеднио.
Грдне треске поврх Љешкопоља!
Два се брата боре око вјере,
а око њих хиљаде ратниках. 705
Стиже сина материна клетва,
погибе му војска сваколика.
бјежи Станко управ Бајазиту,
да с њим једе маџарске носове.
О гњијездо јуначке свободе, 710
јесте ли те Бог нагледа оком,
много ли се муке пренијело,
многе ли те чекају побједе!
* * *
Дођоше поглавице турске, около седам
осам, и посједаше с Црногорцима,
сви муче и гледају преда се.
Кнез Јанко
Које се се јаде
скаменили?
Што разговор какав не почнете, 715
но поспасте и позамрцасте?
Хаџи-Али-Медовић кадија
Баш аферим, кнеже
озринићки!
Ја ћу почет, када други неће.
Стотина се скупило главарах,
нас Тураках и Црногорацах. 720
Ја знам дивно што смо окупљени:
да миримо крви међусобне.
Него хајте, од земље главари,
међу собом да начин видимо
и смиримо двије породице, 725
Велестовце и Турке ћеклићке,
па Бајице и братство Алиће, -
да радимо да их помиримо
ал' од мира вјеру ухватимо.
Ја ћу први поћи пред кумама, 730
ја за главе братско мито дати.
Тек смиримо, динар прекинимо
и крвнице пушке објесимо!
Кнез Роган
Ефендија, ти не
угонета
око шта се ово окупило, 735
но си с краја почео тањега.
А мудар си и књижевник, кажу.
Учио си књигу у Цариград,
не некакву ћабу притврдио.
Али ти се јошт хоће памети - 740
потежа је ова наша школа.
Мучи
опет а свак и гледа преда се.
Владика Данило
Боже драги, који
све управљаш,
који сједиш на престол небесни
те могућним зажижеш погледом
сва свијетла кола у простору; 745
ти, који си развија прашину
испод твога трона свијетлога
и назва је твојим мировима,
те си прашак сваки оживио,
насија га умнијем сјеменом; 750
ти, те књигу држиш миробитну,
у коју су судбе уписате
мировима и умним тварима,
који се се милосно склонио
дјејателне оживит членове 755
малом мраву ка гордоме лафу, -
проведри ми више Горе Црне,
уклон' од ње муње и громове
и смућени облак градоносни!
Да, нијесу ни криви толико; 760
премами их невјера на вјеру
улови их у мрежу ђавољу.
Што је човјек? Ка слабо живинче!
Погледају се Турци испод очих.
Мед за уста и
хладна приоња,
а камоли млада и ватрена! 765
Слатка мама, но би на удицу:
Пиј шербета из чаше свечеве,
ал' сјекиру чекај међу уши!
Страх животу каља образ често;
слабостима смо земљи привезани, 770
ништава је, него тврда веза.
Али тице те су најслабије
лови свјетлост лисичијех очих,
него орла кријући гледају.
За врснијем братом али сином 775
пусти гласи милост утроструче;
нађено је драже негубљена;
иза туче ведрије је небо,
иза туге бистрија је душа,
иза плача веселије појеш. 780
Ох, да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири!
Тад би ми се управо чинило
да ми св'јетли круна Лазарева,
е слетио Милош међу Србе; 785
душа би ми тада мирна била
како мирно јутро у прољеће
кад вјетрови и мутни облаци
дријемају у морској тавници.
Турци
се мрко погледају.
Скендер-Ага
Ја се чудим,
лијепе ми вјере, 790
какав даваш приговор, владико!
Видије ли суда од два пића,
али капе за по двије главе?
Мањи поток у виши увире,
код увора своје име губи, 795
а на бријег морски обојица.
Оли челе хватат у капицу
да уљаник у гори заметнеш?
Нико меда отле јести неће.-
Гониш камен бадава уз гору.- 800
Старо дрво сломи, не исправи.-
И звјерад су исто као људи,
род свакоји своју вјеру има;
за кокошку и орла не питам,
но што стрепи лаф од гуске, кажи! 805
Кнез Роган
Ја се овој и чудим
работи!
Поп грешника за грехове пита,
да га ђаво није превластио,
а ђавола јошт нијесам гледа
да се попу исповиједао.
810
Кнез Јанко
Кад ме жена пита
ђе сам био,
казаћу јој да сам со сијао.
Куку њојзи ако не вјерова!
Кнез Бајко
Сад ми паде на ум
она прича
кад онога из јаме вадише: 815
по му лица црно, по бијело.
Обрад
Улеће ми једна
муха у нос,
штета ће ме нечесова наћи.
Вук Раслапчевић
Како су ми длани
засврбили,
да се хоће ко ђе посвадити, 820
бисмо глобе големо узели.
Војвода Милија
Тешке пушке, игђе
ли икога!
Ка је носиш, Бог-ти-братска, Станко?
Војвода Станко
Теке, брате, што
се дерем њоме,
ево неко доба не ваља ми. 825
Сердар Јанко
Како сам се синоћ
исмијао!
У кућу ми однекуд дођоше
два момчета, те красна, бјеличка.
Почеше се шалит ка умију:
како су им неки од старијих 830
оградили негђе воденицу
ђе нити је сплаке ни потока;
кад пригради, спази се за воду!
Вук Мандушић
Бјеше ми се снаха
помамила,
без путах је ништа одржати! 835
Отвара' јој књиге на пророке;
неки каже: На сугреб је стала,
неки каже: Сплеле је мађије.
Свуд је води по манастирима
и чита' јој масла и бденија;
840
куми врага у све манастире
да остави снаху Анђелију,
куми врага-ништа не помаже!
Те ја узми троструку канџију,
ужени јој у месо кошуљу: 845
враг утече некуд без обзира,
а оздрави снаха Анђелија.
Војвода Батрић
Турци браћо, - у
кам ударило!-
што ћемо ви крити у кучине?
Земља мала, одсвуд стијешњена, 850
с муком један у њој остат може
какве силе пут ње зијевају;
за двострукост ни мислит не треба!
Но примајте вјеру прађедовску,
да бранимо образ отачаства. 855
Ћуд лисичија не треба курјаку!
Што јастребу оће наочали?
Но ломите мунар и џамију,
па бадњаке српске налагајте
и шарајте ускрсова јаја,
860
часне двоје постах да постите;
за остало како вам је драго!
Не шћесте ли послушат Батрића,
кунем ви се вјером Обилића
и оружјем, мојијем уздањем, 865
у крв ће нам вјере запливати,-
биће боља која не потоне!
Не сложи се Бајрам са Божићем
Је л' овако, браћо Црногорци?
Сви из гласа:
Тако, већ никако!
Мустај -Кадија
Што зборите? Јесте
ли при себи? 870
Трн у здраву ногу забадате!
Каква јаја, посте и бадњаке
ви на праву вјеру товарите?
Рад ноћи се зубље увијају,
али што ће у сунчане зраке? 875
Алах, море, мудра разговора!
Крст и некрст све им је на уста;
снијевају што бити не може.
Богу шућур, двјести су годинах
отка паши вјеру прихватисмо, 880
измећари дину постадосмо.
Ћабо света, нема у нас хиле!
Што ће слабо раскршће липово
пред остротом витога челика?
Светац прави махне ли топузом, 885
од удара заигра му земља
како празна поврх воде тиква.
Мало људство, што си засл'јепило?
Не познајеш чистог раја сласти,
а бориш се с Богом и с људима, 890
без надања живиш и умиреш.
Крсту служиш, а Милошем живиш!
Крст је ријеч једна сухопарна,
Милош баца у несвијест људе
ал' у пјанство неко прећерано. 895
Више ваља дан клањања један
но крштења четири године.
О хурије, очих плаветнијех,
те мислите са мном вјековати,
ђе та сјенка, што је дићи може 900
да ми стане пред вашим очима?
пред очима које стријељају,
које камен могу растопити,
а камоли слабога човјека,
рођенога да се од њих топи; 905
пред очима воде пребистрене,
ђе у двије свештене капљице
предјел шири видиш божје силе
но с планине у прољетње јутро
што га видиш над бистром пучином! 910
О Стамболе, земаљско весеље,
купо меда, горо од шећера,
бањо слатка људскога живота,
ђе се виле у шербет купају;
о Стамболе, свечева палато, 915
источниче силе и светиње,-
Бог из тебе само бегенише
чрез пророка са земљом владати!
Што ће мене од тебе одбити?
Сто путах сам у мојој младости 920
из миндера у зору хитао
на твој поток бистри и чудесни,
над којијем огледујеш лице
љепше сунца, зоре и мјесеца.
У небу сам, у мору, гледао 925
твоје куле и остре мунаре,
с којих су се к небу подизали
у свануће, у дивну тишину,
хиљадама свештени гласови,
гласећ небу име свемогуће, 930
земљи име страшнога пророка.
Каква вјера с овом да се мјери?
Какав олтар ближе неба стоји?
Кнез Јанко
Ефендија, овако ти
хвала!
(подиже капу)
Лијепу ни
ишчита предику: 935
што тражили, оно смо и нашли!
Вук Мићуновић
Крст и топуз нека
се ударе,
коме прсне чело, куку њему!
Јаје здраво добије сломљено.
Што узмогнем, чућете хоћу ли! 940
Кнез Јанко
Ема нећу, божија
ви вјера,
више слушат оџе у Ћеклиће
ђе гугуће сврх оне стуглине
ка јејина сврх труле буквине!
Кога зове уз оне главице
945
свако јутро како зора сине?
Ја мним га је доиста дозвао,-
јер ми није лакши, што ћу крити,
него да ми на врх главе стоји.
Кнез Роган
Лијево ми ухо сад
запоја, 950
ја се надам веселоме гласу.
Вук Мандушић
Дану, Бајко, пухни
ми у око,
јере ми се грдно натрунило.
Сердар Јанко
Укрешите који да
пушимо!
То је душа вјери пророковој, 955
неће бити жао ефендији.
Томаш Мартиновић
Гавранови грачу и
бију се,
цијене ће брзо меса бити!
Вукота Мрваљевић
Не прелаз' ми
преко пушке, Бајко,
но се натраг преко ње поврати! 960
Вук Мићуновић
(шапти на ухо сердару Јанку)
Овај држи за реп
аџи-Аџа,
и пуштит га задовијек неће
док погине кучка али жрвни.
Скендер-Ага
(Види Вука ђе шапти; није му мило)
Што је ово браћо
Црногорци?
Ко је овај пламен распалио? 965
Откуд дође та несрећна миса
о превјери нашој да се збори?
Нијесмо ли браћа и без тога,
у бојеве јесмо ли заједно?
Зло и добро братски дијелимо. 970
Коса млада на гробље јуначко
сипље ли се булах ка Српкињах?
Сердар Вукота
О проклета земљо,
пропала се!
Име ти је страшно и опако.
Или имам младога витеза, 975
уграбиш га у првој младости;
или имах чојка за човјество,
свакога ми узе приђе рока;
или имах китнога вијенца
који круни чело невјестама, 980
пожњеш ми га у цв'јету младости.
У крв си се мени претворила!
Истина је, ово није друго
до гомиле костих и мраморах
на којима младеж самовољна 985
показује торжество ужаса.
О Косово грдно судилиште,
насред тебе Содом запушио!
Вук Мићуновић
Пи, сердаре, грдна
разговора!
Што су момци прсих ватренијех, 990
у којима срца претуцају
крв уждену пламеном гордошћу?
Што су они? Жертве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије, 995
како росне свијетле капљице
уз веселе зраке на небеса.
Куд ће више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају,
узблути се мозак у тиквини, 1000
пођетињи чело намрштено;
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије
како жаба испод своје коре. 1005
Што спомињеш Косово, Милоша?
Сви смо на њем срећу изгубили;
ал' су мишца, име црногорско
ускрснули с косовске гробнице
над облаком, у витешко царство, 1010
ђе Обилић над сјенама влада.
Сердар Иван Петровић
С Мухамедом и
глупост у главу!
Тешко, Турци, вашијем душама,
што облисте земљу њеном крвљу!
Малене су јасли за два хата.
1015
Ферат Зачир, кавазбаша
Јок, сердаре, не
угађеш путом!
Вјера турска поднијет не може
да се хаба докле глава скочи.
Иако је земља поузана,
двије вјере могу се сложити, 1020
ка у сахан што се чорбе слажу.
Ми живимо као досад братски,
па љубови више не требује.
Кнез Јанко
Бисмо, Турци, али
се не може!
Смијешна је ова наша љубав. 1025
Грдно нам се очи сусретају,
не могу се братски погледати,
но крвнички и некако дивље:
очи зборе што им вели срце.
Вук Мандушић
Глете, људи,
лијепа сарука! 1030
Ђе га купи, ага, аманати?
Арслан-Ага Мухадиновић
Нијесам га, Вуче,
куповао,
но ми га је везир поклонио
кад сам љетос у Травник ходио.
Вук Мандушић
Љубови ти, набави
ми такви! 1035
Даћу вола за њега из јарма.
Арслан-Ага Мухадиновић
Ја ћу ти га
поклонити, Вуче,
тек ако ћеш да се окумимо;
мило ми је с таквијем јунаком.
Вук Мандушић
Нема кумства без
крштена кумства, 1040
ако хоћеш и четвороструко.
Арслан-Ага Мухадиновић
Шишано је исто ка
кршћено.
Вук Мандушић
Кум ћу бити, а
прикумак нигда!
Велика граја и правдање међу Турцима и Црногорцима, него
мудрији раздвајају да се не покољу, све умуча, нико ништа
|
|
