Кнез Роган
Мож ли знати, оче
игумане,
рашта ове горе уздрхташе?
Игуман Стефан
Ко ће, синко, божју
вољу знати, 2220
ко ли божа прозрети чудеса?
Кнез Роган
Ада што је овај
мјесец црвен
како да је из огња испретан?
Игуман Стефан
Ни то, синко, ја не
могу знати.
Аљинах је на небеса доста, 2225
па Бог даје коме какву хоће;
а мени је свакоја једнака,
тек сам своје очи изгубио.
Благо вама који их видите,
ви сте ближе Бога и чудесах! 2230
Тишина је; игуман броји бројанице.
Кнез Јанко
А бројиш ли све тако,
игумане?
Игуман Стефан
Бројим, синко, не
престајем нигда.
Кнез Јанко
Доиста се мислиш
набројити.
Да ли ти се, оче, не додије,
а од тога
........................... 2235
Ја бих воли сад гривну орахах,
да је једном по нашки избројим,
на стотину тијех бројаницах
да пребирам прстима за фајду.
Сердар Јанко
Ти све, кнеже, на
шалу окрећеш. 2240
Дану, оче, оно ка умијеш,
исприча' ни штогод, аманати,
приђе но смо легли и заспали.
Ко те није чуо ђе говориш,
онај не зна што у тебе спава. 2245
Игуман Стефан
Хоћу, браћо, то сам
и дошао.
Ја сам многа зажега канђела
на олтару цркве православне,
па сам слијеп доша међу вама
да поджежем, колико узмогу, 2250
и ваш огањ свети на олтару,
на олтару цркве и поштења.
Многи
из гласа:
Збори, оче, сви ћемо слушати колико те год воља,
ако ћеш до поноћи.
Игуман Стефан
Ја имадем осамдесет
љетах.
Откако сам очи изгубио,
ја сам више у царство духовах, 2255
иако ми јошт тијело душу
задржаје и крије у себи
како камен подземна пештера.
Ја сам много обиша свијета.
Најсветије небесне храмове 2260
што је земља небу подигнула
ја сам редом сваки полазио,
насрка се дима с жертвениках.
Пења сам се на свештену гору
са које је страшно предсказање 2265
своје судбе Јерусалим чуо.
Разгледа сам и све три пећине:
ђе се сунце христјанству роди,
ђе је небо јасли освештало,
ђе су цари небесном младенцу 2270
похитали с даром поклонити се.
Гледао сам Гетсиманску башту,
оцрњену страшћу и издајом.
Свету лампу луд вјетар угаси!
Ми видимо на плодним њивама 2275
ђе се грдно трње растићило,
храм Омаров ђе се повисио
на свештени основ Соломонов,
ђе Софија за коњушку служи.
Смијешна су својства наше земље, 2280
пунана је лудијех премјенах.
Природа се сваколика пита
сунчанијем чистијем млијеком;
у пламен се и оно претвара,
данас жеже што јуче њивљаше. 2285
Колијевке какве би требале
не имаду све наше ријеке;
видимо ли ми ова страшила
ђе пустоше немилосно земљу?
Време земно и судбина људска, 2290
два образа највише лудости,
без поретка најдубља наука,
сна људскога ђеца ал' очеви,-
је ли ово причина управа
којој тајну постић не можемо? 2295
Је л' истина е ово овако,
ал' нас очи сопствене варају?
Иште свијет неко дјеиствије,
дужност рађа неко попечење,
обрана је с животом скопчана. 2300
Све природа снабд'јева оружјем
против неке необуздне силе,
против нужде, против недовољства:
оштро осје одбрањује класје,
трње ружу брани очупати; 2305
зубовах је туште изоштрила,
а роговах тусте зашиљила;
коре, крила и брзине ногах,
и цијели ови беспореци
по поретку некоме сљедују. 2310
Над свом овом грдном мјешавином
опет умна сила торжествује;
не пушта се да је зло поб'једи,
искру гаси, а змију у главу.
Муж је бранич жене и ђетета, 2315
народ бранич цркве и племена;
чест је слава, светиња народња!
Паaс свакоји своје бреме носи;
нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове, 2320
стјесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би у кам очајала.
Страдање је крста добродјетељ;
прекаљена искушењем душа 2325
рани т'јело огњем електризма,
а надежда веже душу с небом
како луча с сунцем капљицу.
Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара, 2330
а за њега, види, није земља.
Је ли јавје од сна смућеније?
Име чесно заслужи ли на њој,
он је има рашта полазити;
а без њега- у што тада спада? 2335
Покољење за пјесну створено,
виле ће се грабит у вјекове
да вам в'јенце достојне саплету;
вас ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит! 2340
Вам' предстоји преужасна борба:
племе ви се све одрекло себе
те црноме работа Мамону!
Паде на њем клетва бешчестија.
Што је Босна и по Арбаније? 2345
Ваша браћа од оца и мајке;
сви уједно и доста работе.
Крст носити вама је суђено
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в'јенац, ал' је воће слатко! 2350
Воскресења не бива без смрти.
Већ вас виђу под сјајним покровом,
чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на исток окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими. 2355
Славно мрите, кад мријет морате!
Чест рањена жеже храбра прса,
у њима јој нема боловања.
Поругани олтар јазичеством
на милост ће окренут небеса! 2360
Сви поспаше, а Игуман сједи уз огањ, броји бројанице и сву ноћ чита
молитве међу њима.
* * *
Зора је, дижу се, припасују оружје да
крећу дома. Чуде се гладујући старога Игумана
ђе сједи уз ватру. Броји бројанице и нешто у себи чита, а они,
како се који диже,
тако му приступа и љуби га у руку из уваженија, рашта лијепо и
мудро збори.
Сердар Иван
Ти нијеси слијеп,
Игумане,
кад си тако мудар и паметан.
Будале су с очима слијепе,
које виде, а залуду виде;
требају им за просте потребе, 2365
ка осталој исто животини.
Сердар Вукота
А мислиш ли, сердаре
његушки,
да би био овакви с очима?
Пјесна добра спава у слијепца,
поглед смета мисли и језику. 2370
Мож' обисти кад што хоћеш причат:
кад причању твоме покаже се
ствар сасвијем противна пред очи.
сласт и силу изгуби причање,
ум се смути, а језик заплете; 2375
чешће не знаш што си хтио рећи.
А слијепцу очи не сметају,
но се држи све једнога пута,
ка пјан плота када се прихвати.
Војвода Батрић
Да причамо снове при
кретању! 2380
Ја сам снио што нијесам нигда
(мило ми је за моје оружје):
ноћас на сан Обилић пролеће
преко равна Поља Цетињскога
на бијела хата ка на вилу; 2385
Ох, диван ли, Боже драги, бјеше!
После тридесет, четрдесет другах причај своје снове: сваки каза
сан једнак, да је Обилића видио како и војвода Батрић. Весели иди
у цркву да се закуну сви наједно да се кољу с домаћима Турцима.
Улазе у цркву, Вук Мићуновић размота шал са главе, па га пружи,
те сви за њем рукама ухватише и у коло стадоше.
Владика Данило
Чуј, Никола кнеже
дупиоски,
и ти руку пружајеш на клетву!
Ти си нејак, знаш ли, у Црмницу,
а Турцима пред кућом Црмница. 2390
Криву клетву на дом не понеси,
јер је мука с Богом ратовати!
Кнез Никола
Знај, Владико, и сви
Црногорци,
ја знам дивно како ми је дома;
Ама имам триста Дупиљанах, 2395
нек ме изда свако, ка и хоће,
задајем ви божју вјеру тврду -
с Турцима се хоћемо поклати
ако ће нам сјеме утријети!
Кад крв проспем ради своје вјере, 2400
не бојим се клетве, ни другога.
Како пушка пукне на Цетиње,
грохота ће бити на све стране.
Благо томе кога срце служи
и ко није сасма остарио, 2405
доста ће се посла нагледати!
Сердар Јанко
Издати
се нећемо, ама треба да се утврдимо клетвом; здрави је посао.
Вук Мићуновић
Куни, сердаре Вукота,
ти, е најбоље умијеш, а ми ћемо сви викати: Амин!
Сердар Вукота
У памет се добро
Црногорци!
А ко чиња бити ће најбољи;
А ко изда онога те почне,
свака му се сатвар скаменила! 2410
Бог велики и његова сила
у њиву му сјеме скаменило,
у жене му ђецу скаменио!
Од њега се излегли губавци
да их народ по прсту казује! 2415
Траг се грдни његов ископао
како што је шареним коњима!
У кућу му пушке не висило,
главе мушке не копа од пушке;
жељела му кућа мушке главе! 2420
Ко издао, браћо, те јунаке
који почну на наше крвнике,
спопала га брука Бранковића
часне посте за пса испостио;
гроб се његов на та' свијет! 2425
Ко издао, браћо, те јунаке,
не предава пуње ни проскуре,
него пасју вјеру вјеровао;
крвљу му се прелили бадњаци
крвљу крсно име ославио, 2430
своју ђецу на њ печену ио;
у помамни вјетар ударио,
а у лик се манит обратио!
Kо издао, браћо, те јунаке,
рђа му се на дом распртила; 2435
за његовим трагом покајнице
све кукале до вијек лагале!
Сви из гласа вичу:
Амин!
Излазе из цркве и отолен сваки дома.
* * * *
|
|
